Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu stambene zadruge zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 17 godina. Sud utvrđuje da je, uprkos delimičnom doprinosu podnosioca, neefikasno postupanje sudova glavni razlog dugog trajanja postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju , iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. marta 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju , i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava , u parničnom postupku koji je vo đen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 56112/10, a zatim pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2783/12.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stambena zadruga radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju, iz Novog Sada je podnela 18. aprila 2011. godine, preko punomoćnika Čedomira R. Nikolića, advokata iz Niša, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se tada vodio pred O snovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 56112/10.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da predmetni parnični postupak traje od 21. avgusta 1996. godine, ali da do podnošenja ustavne žalbe nije okončan i da su sudovi svojim ponašanjem uslovili da podnosilac dugo bude u neizvesnom očekivanju okončanja parnice, te da u protivnom nad njim sigurno ne bi bio otvoren stečajni postupak. Dalje je istakao da predmet nije bio pravno složen, a čak i da jeste, takva činjenica ne bi mogla opravdati ovoliko odugovlačenje postupka. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud utvrdi da mu je u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 13094/10 povređeno Ustavom zajemčeno pravo na suđenje u razumnom roku i da mu se utvrdi pravo na naknadu štete u smislu člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Privrednog suda u Novom Sadu P. 2783/12, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 21. avgusta 1996. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv troje tuženih - M. T, B.L. i B. L, svih iz Novog Sada, radi isplate iznosa od 50.761,96 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, kao i troškova parničnog postupka.

Prvo ročište za glavnu raspravu zakazano za 17. oktobar 1996. godine nije održano , zbog navođenja u tužbi netačne adrese za tužene drugog i trećeg reda, kao ni ročište zakazano za 20. mart 1997. godine, zbog ne tačne adrese za tuženog trećeg reda.

Potom su održana ročišta 6. marta 1998. godine i 4. marta 1999. godine - na kome je konstatovano da je tužilac povukao tužbu u odnosu na tužene drugog i trećeg reda i da je u odnosu na njih postupak obustavljen, a na istom ročištu je određeno izvođenje dokaza veštačenjem preko sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke. Nalaz je dostavljen sudu 23. aprila 2001. godine.

Na ročištu održanom 29. juna 2001. godine je izveden dokaz saslušanjem sudskog veštaka. Usled izostanka punomoćnika tužioca sa ročišta zakazanog za 7. novembar 2001. godine, sud je rešenjem odredio mirovanje postupka.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 8. februara 2002. godine predložio nastavak postupka, a potom su održana ročišta 4. marta, 25. marta 2002. godine i 22. aprila 2002. godine - na kome je izveden dokaz saslušanjem tuženog kao parnične stranke i zaključena je glavna rasprava.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4763/96 od 22. aprila 2002. godine, u stavu prvom izreke , odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime duga isplati iznos od 825.730,84 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 31. januara 2001. godine do isplate. Stavom drugim izreke presude je obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 44.500,00 dinara.

Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 2291/02 od 19. decembra 2002. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4763/96 od 22. aprila 2002. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku je na ročištu održanom 3. aprila 2003. godine određeno izvođenje dokaza dopunskim veštačenjem.

Rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 1442/03 od 27. maja 2004. godine je određen prekid postupka na predlog tužioca.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 6. septembra 2010. godine predložio nastavak postupka u ovoj parnici, a rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu P. 1442/03 od 10. septembra 2010. godine je određen nastavak postupka.

Osnovni sud u Novom Sadu je rešenjem P. 56112/10 od 27. decembra 2010. godine prekinuo postupak, jer je nad tužiocem rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu St. 213/10 od 9. novembra 2010. godine otvoren stečajni postupak.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 14. novembra 2012. godine predložio nastavak postupka, pa je Osnovni sud u Novom Sadu rešenjem P. 56112/10 od 21. novembra 2012. godine po stupak nastavio. Nakon toga, Osnovni sud u Novom Sadu se rešenjem P. 9290/12 od 23. novembra 2012. godine oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj parnici i po pravnosnažnosti rešenja spise predmeta je dostavio Privrednom sudu u Novom Sadu kao stvarno i mesno nadležnom sudu.

Pred Privrednim sudom u Novom Sadu su održana ročišta 4. juna i 2. jula 2013. godine - na kome je ponovo određeno izvođenje dokaza veštačenjem. Nalaz je dostavljen sudu 12. jula 2013. godine. Na ročištu održanom 2. oktobra 2013. godine je zaključena glavna rasprava.

Privredni sud u Novom Sadu je rešenjem P. 2783/12 od 3. oktobra 2013. godine ponovo otvorio glavnu raspravu, jer je iz parnične pisarnice dostavljen podnesak tužioca od 27. septembra 2013. godine. Nakon ročišta održanog 29. oktobra 2013. godine, na sledećem ročištu od 5. novembra 2013. godine je zaključena glavna rasprava.

Presudom Privrednog suda u Novom Sadu P. 2783/13 od 5. novembra 2013. godine je , u stavu prvom izreke , obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 22.735,79 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 21. avgusta 1996. go dine do isplate, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 181.214,00 dinara. Stavom drugim izreke presude je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u delu u kojem je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati zakonsku zateznu kamatu na iznos od 22.735,79 dinara za period od 25. januara 1994. godine do 21. avgusta 1996. godine, kao i za glavnicu od 1.302.315,81 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 11. jula 2013. godine do isplate.

Odlučujući o žalbama tužioca i tuženog, Privredni apelacioni sud je presudom Gž. 9786/13 od 5. februara 2014. godine , u stavu prvom izreke potvrdio presudu Privrednog suda u Novom Sadu P . 2783/13 od 5. novembra 2013. godine, a stavom drugim izreke presude je odbio zahteve tužioca i tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

4. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od navedenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 21. avgusta 1996. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu i da je pravnosnažno okončan presudom Privrednog a pelacionog sud a Gž. 9 786/13 od 5. februara 2013. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak trajao oko 17 godina i šest meseci, što samo po sebi ukazuje na njegovo nerazumno dugo trajanje do pravnosnažno g okonča nja.

Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, ponašanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora nije u tolikoj meri bio činjenično i pravno složen da bi mogao opravdati ovako dugo trajanje postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman pravni interes da ce o njegovom novčano izraženom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je i podnosilac, kao tužilac, delimično doprineo neopravdano dugom trajanju parničnog postupka. Naime, ročišta zakazana za 17. oktobar 1996. godine i 20. mart 1997. godine, nisu mogla biti održana zbog navođenja u tužbi netačne adrese za tužene drugog i trećeg reda, ako je to bio razlog za odlaganje ročišta, jer se, u suprotnom, neuredna dostava iz drugih razloga ne može staviti na teret podnosiocu. Pored toga, usled izostanka punomoćnika tužioca sa ročišta od 7. novembra 2001. godine određeno je mirovanje postupka, koji je nastavljen nakon četiri meseca, 4. marta 2002. godine. Na predlog punomoćnika tužioca je rešenjem suda od 27. maja 2004. godine određen prekid postupka, a tek nakon šest godina i četiri meseca je punomoćnik tužioca, podneskom od 6. septembra 2010. godine , predložio nastavak postupka , tako da se ova faza u ukupnom trajanju parnice ne može staviti na teret sudu.

Međutim, osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi, odnosno istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. U prilog navedenoj činjenici govori i to da prvostepeni sud u periodu od ročišta održanog 4. marta 1999. godine , na kome je određeno izvođenje dokaza veštačenjem, pune dve godine - do dostavljanja nalaza i mišljenja sudskog veštaka od 23. aprila 2001. godine, nije preduzimao bilo kakve radnje u postupku. Prva presuda prvostepenog suda je u postupku po žalbi ukinuta i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Opštinski sud u Novom Sadu se zbog otvaranja stečaja nad tužiocem oglasio stvarno nenadležnim i spise predmeta dostavio Privrednom sudu u Novom Sadu. Pred Privrednim sudom u Novom Sadu je, nakon pet održanih ročišta i ponovnog otvaranja glavne rasprave, doneta prvostepena presuda , koja je potvrđena u postupku po žalbi.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

5. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – US) , ustavnu žalbu usvojio u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka, periode u kojima je parnica bila u prekidu, kao i doprinos samog podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu (kompenzaciju) za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti