Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u privrednom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje od 1996. godine. Iako je podnosilac doprineo dužini postupka, preovlađujuće je bilo sporo i neefikasno postupanje suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju , iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. jula 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stambene zadruge radnika univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju , i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2372 /2012 (ranije predmet Osnovnog suda u Novom Sadu P. 58606/2010).

2. Nalaže se Privrednom sudu u Novom Sadu da preduzme sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stambena zadruga radnika univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju , iz Novog Sada , podnela je 15. aprila 2011. godine ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 58606/2010, a ranije pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 4867/96.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da parnični postupak traje od 23. avgusta 1996. godine, ali da još uvek nije okončan, kao i da je podnosilac nekoliko puta, bez uspeha, urgirao da sud ubrza postupanje u navedenoj parnici. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Sud utvrdi povredu njegovog Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, pravo na naknadu štete u smislu člana 90. Zakona o Ustavnom sudu i pravo na naknadu advokatskih troškova za zastupanje pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Privrednog suda u Novom Sadu u predmetu P. 2372 /2012 (ranije predmet Osnovnog suda u Novom Sadu P. 58606/2010), i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 23. avgusta 1996. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tri tužena Đ. P, D. P. i J. K, svih iz Novog Sada, radi isplate duga u iznosu od 23.484,08 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Prvo ročište za glavnu raspravu je zakazano za 3. decembar 1996. godine, koje nije održano zbog nedolaska tuženih, dok je naredno ročište održano 20. marta 1997. godine.

Ročišta zakazana za 10. jun i 14. oktobar 1997. godine nisu održana, zbog nedolaska tuženih.

U toku 1998. godine, zakazano je ročište za 13. januar, koje nije održano, zbog nedolaska tuženih. Tužilac je 22. februara 1999. godine povukao tužbu u odnosu na D. P. i J. K, što je Opštinski sud konstatovao rešenjem P. 4867/96 od 23. aprila 1999. godine.

Pred Opštinskim sudom je 15. februara 2000. godine održano ročište za glavnu raspravu, dok je rešenjem od 2. marta 2000. godine određeno izvođenje dokaza ekonomskim veštačenjem. Sudski veštak je nalaz i mišljenje dostavio sudu 25. maja 2000. godine.

U toku 2001. godine, održano je samo jedno ročište za glavnu raspravu 21. decembra.

Opštinski sud je rešenjem od 13. maja 2002. godine odredio dopunsko veštačenje, ali je nakon toga rešenjem od 20. novembra 2002. godine odredio drugog veštaka ekonomsko-finansijske struke.

Veštak je dopunski nalaz i mišljenje dostavio sudu 24. decembra 2002. godine.

U toku 2003. godine održano je samo jedno ročište za glavnu raspravu, i to 17. septembra.

Na ročištu održanom 30. juna 2004. godine, Opštinski sud je doneo rešenje kojim je, na predlog tužioca, odredio prekid postupka sve dok Vrhovni sud Srbije ne zauzme stav po pitanju metodologije obračuna duga tuženih u drugim, istovrsnim predmetima koji su vođeni pred Opštinskim sudom. Istim rešenjem je konstatovano da će se postupak nastaviti kada to predlože parnične stranke. Tužilac je podneskom od 3. septembra 2010. godine predložio da se postupak nastavi, ističući da je Vrhovni sud Srbije u više donetih odluka izrazio svoj stav o spornom pravnom pitanju. Osnovni sud u Novom Sadu (u daljem tekstu: Osnovni sud), koji je nakon reforme sudstva preuzeo nadležnost Opštinskog suda, je rešenjem od 29. novembra 2010. godine odredio nastavak postupka, a predmet je dobio novi poslovni broj - P. 58606/2010.

Sledeće ročište za glavnu raspravu zakazano je za 30. novembar 2010. godine, ali nije održano, jer tužiocu poziv nije bio uredno uručen.

Osnovni sud je rešenjem od 1. decembra 2010. godine odredio prekid parničnog postupka, zbog toga što je nad tužiocem otvoren postupak stečaja, uz konstataciju da će se postupak nastaviti kada stečajni upravnik ili pravni sledbenici tužioca preuzmu postupak.

Stečajni upravnik tužioca je 28. februara 2011. godine obavestio sud da preuzima postupak, a Osnovni sud je rešenjem od 4. aprila 2011. godine odredio nastavak postupka, da bi se zatim rešenjem P. 3137/2011 od 18. aprila 2011. godine oglasio stvarno nenadležnim za postupanje, a spise predmeta dostavio Privrednom sudu u Novom Sadu (u daljem tekstu: Privredni sud) na dalji postupak, kao stvarno i mesno nadležnom.

Pred Privrednim sudom je 20. marta 2012. godine održano ročište za glavnu raspravu, na kome je, na zajednički predlog stranaka, rešenjem prekinut postupak, zbog toga što se pred Vrhovnim kasacionom sudom vodio postupak o sukobu nadležnosti u identičnim sporovima koje vodi tužilac pred Privrednim sudom.

Tužilac je podneskom od 19. oktobra 2012. godine predložio da se postupak nastavi, navodeći da je Vrhovni kasacioni sud zauzeo stav da je, ipak, Privredni sud nadležan za postupanje.

Privredni sud je rešenjem P. 2372/2012 od 30. oktobra 2012. godine nastavio postupak i zakazao ročište za glavnu raspravu za 9. april 2013. godine, koje je i održano i na kome je sud odredio izvođenje dokaza ekonomsko-finansijskim veštačenjem. Naredno ročište za glavnu raspravu zakazano je za 30. oktobar 2013. godine.

4. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 23. avgusta 1996. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu, ali da još uvek nije okončan. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan dosadašnji period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da postupak traje 16 godina i devet meseci, što samo po sebi ukazuje na njegovo nerazumno dugo trajanje.

Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da je pravna stvar bila činjenično i pravno nešto složenija, ali ne u tolikoj meri da opravdala šesnaestogodišnje trajanje parničnog postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman pravni interes da ce o njegovom tužbenom zahtevu za isplatu duga, odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac, koji je imao procesnu ulogu tužioca, u određenoj meri doprineo dugom trajanju parničnog postupka. Naime, Opštinski sud je 30. juna 2004. godine, na predlog podnosioca ustavne žalbe, rešenjem prekinuo postupak, do zauzimanja stava Vrhovnog suda Srbije, da bi tužilac tek 3. septembra 2010. godine - šest godina i dva meseca nakon prekida, odnosno nepune četiri godine nakon donošenja odluke Vrhovnog suda Srbije, predložio da se postupak nastavi. Dakle, navedeni period od preko šest godina se ne može staviti na teret sudu, već prvenstveno podnosiocu ustavne žalbe. Ovo posebno imajući u vidu da iz obrazloženja odluke Vrhovnog suda Srbije Spp. 35/07 od 6. oktobra 2006. godine, jasno proizlazi da je stav tog suda povodom spornog pravnog pitanja morao biti poznat podnosiocu ustavne žalbe, s obzirom na to da je isti izražen kroz ranije odluke Vrhovnog suda Srbije donete 2002. i 2003. godine u kojima je Stambena zadruga radnika univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“ iz Novog Sada bila tužilac.

Pored perioda koji se ne može staviti na teret sudu, već podnosiocu ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da je sporo i nedelotvorno postupanje Opštinskog suda, prevashodni razlog neopravdanom i nerazumno dugom trajanju ovog parničnog postupka. Štaviše, Ustavni sud ukazuje da su same činjenice - da predmetna parnica koja se vodi radi isplate duga, traje duže od 16 godina, da nije doneta prvostepena odluka, kao i da je još uvek u toku postupak pred prvostepenim sudom, dovoljne da se utvrdi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2372 /2012 (ranije predmet Osnovnog suda u Novom Sadu P. 58606/2010), povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao tački 1. izreke.

5. Saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke naložio Privrednom sudu u Novom Sadu, da preduzme sve mere kako bi se predmetni parnični postupak okončao u najkraćem roku.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, kao i određeni doprinos podnosioca ustavne žalbe odugovlačenju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo, zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Razmatrajući zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 44. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda, ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u privrednom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti