Sudska praksa

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog neodlučivanja

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje jer Vrhovni sud nije odlučio o tužbi podnetoj zbog „ćutanja administracije“. Sud je pogrešno smatrao drugu tužbu izmenom prve, propuštajući da donese odluku o svim zahtevima.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milenka Jovanovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 3. decembra 2009. godine, doneo je

 

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milenka Jovanovića i utvrđuje se da mu je radnjom Vrhovnog suda Srbije u upravnom sporu U. 4648/06, kojom nije odlučeno o tužbi podnosioca ustavne žalbe od 8. septembra 2006. godine, povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, pa se određuje da Vrhovni sud Srbije ili drugi stvarno nadležni sud koji preuzima nerešene predmete upravnih sporova od Vrhovnog suda Srbije u najkraćem roku donese odluku po tužbi podnosioca ustavne žalbe od 8. septembra 2006. godine.
2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Milenka Jovanovića izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije U. 4648/06 od 30. maja 2007. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije Uzz. 38/07 od 27. februara 2008. godine.
3. Odbacuje se ustavna žalba Milenka Jovanovića izjavljena protiv "radnje/izvršenog čina Vlade Republike Srbije da Vlada odbija da obezbeđuje administrativno izvršenje obavezujućeg upravnog rešenja Poverenika za informacije od javnog značaja Republike Srbije", "akta" Administrativne komisije Vlade Republike Srbije 14 broj 021-04014/2006 od 12. jula 2006. godine, odgovora na tužbu Republičkog javnog pravobranilaštva broj Us - 1983/06 od 11. oktobra 2006. godine i obaveštenja Republičkog javnog tužilaštva Ut. 138/07 od 7. septembra 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milenko Jovanović iz Beograda, preko punomoćnika Jovanke Jović Trifunović, advokata iz Beograda, podneo je Ustavnom sudu 9. oktobra 2007. godine ustavnu žalbu, koja je dopunjena podnescima od 24. septembra 2008. godine i 9. februara 2009. godine, protiv akata i radnji navedenih u izreci, zbog povrede načela o neposrednoj primeni zajemčenih prava iz člana 18. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava i prava na obaveštenost iz člana 51. Ustava. Podnosilac ustavne žalbe se istovremeno pozvao i na povredu prava iz člana 6. stav 1, člana 10. stav 1. i člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
Podnosilac ustavne žalbe navodi da su mu „radnjom/izvršenim činom Vlade Republike Srbije kojom odbija da obezbeđuje administrativno izvršenje obavezujućeg upravnog rešenja Poverenika za informacije od javnog značaja Republike Srbije", dopisom Administrativne komisije Vlade Republike Srbije 14 broj 021-04014/2006 i odgovorom na tužbu Republičkog javnog pravobranilaštva broj Us - 1983/06 povređena Ustavom zajemčena prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava i pravo na obaveštenost iz člana 51. Ustava, jer Vlada odbija da uzme u rad njegove zahteve za donošenje zaključka o dozvoli administrativnog izvršenja rešenja Poverenika za informacije od javnog značaja. Ističe da mu je radnjom nečinjenja i osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije u upravnom sporu U. 4648/06 povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, jer je taj sud neovlašćeno preinačio prvu od dve podnete tužbe i nije odlučio o svim podnetim tužbama, kao i time što je osporeno rešenje zasnovao na nedozvoljenom raspolaganju Vlade. Smatra da je Republičko javno tužilaštvo osporenim obaveštenjem Ut. 138/07 od 7. septembra 2007. godine povredilo odredbe člana 18. Ustava i pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, jer mu je uskratilo pravo na podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije U. 4648/06 od 30. maja 2007. godine i nije razmotrilo njegove navode o povredi prava „radnjom Vlade u primeni nadležnosti Vlade propisane članom 28. stav 2. Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja". Nalazi, takođe, da su mu rešenjem Vrhovnog suda Srbije Uzz. 38/07 od 27. februara 2008. godine povređena prava iz člana 18. i člana 36. stav 2. Ustava, jer smatra da je stranka u upravnom sporu ovlašćena da sama podnosi zahtev za zaštitu zakonitosti, nakon što je javni tužilac obavesti da on to neće učiniti.
2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Vrhovnog suda Srbije U. 4648/06 i Uzz. 38/07, kao i ostalu dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskom stvari:
Podnosilac ustavne žalbe je podneskom od 21. marta 2006. godine tražio od Vlade da obezbedi izvršenje rešenja Poverenika za informacije od javnog značaja broj 02/2005 od 4. februara 2005. godine, kojim je organ javne vlasti - Ministarstvo unutrašnjih poslova obavezan da ponosiocu ustavne žalbe dostavi fotokopije dokumenata koji sadrže tražene informacije od javnog značaja, tako što će Vlada doneti zaključak o dozvoli administrativnog izvršenja. Takođe, podnosilac ustavne žalbe je pojedinačnim zahtevima od 21. marta 2006. godine i 22. maja 2006. godine tražio od Vlade da izvrši i druga rešenja Poverenika koja su doneta u njegovu korist.
S obzirom na to da Administrativna komisija Vlade nije postupila po zahtevu od 21. marta 2006. godine ni nakon urgencije od 29. avgusta 2006. godine, a koji se odnosio na donošenje odluke o dozvoli izvršenja rešenja Poverenika za informacije od javnog značaja broj 02/2005 od 4. februara 2005. godine, podnosilac ustavne žalbe je Vrhovnom sudu Srbije 8. septembra 2006. godine podneo tužbu zbog „ćutanja administracije", saglasno odredbi člana 24. stav 2. Zakona o upravnim sporovima. Zahtevao je da sud tužbu uvaži i naloži tuženoj Administrativnoj komisiji Vlade da u roku od 30 dana „donese svoju odluku o dozvoli izvršenja po zahtevu tužioca od 21. marta 2006. godine ili, ako nađe da nije nadležna za rad po tom zahtevu, odnosno ako ne može da utvrdi koje je radno telo Vlade nadležno za rad po zahtevu, da sednici Vlade neposredno podnese predlog pojedinačnog akta kojim će Vlada na prvoj narednoj sednici Vlade uzeti u rad i odlučiti o dozvoli izvršenja po zahtevu tužioca od 21. marta 2006. godine". Tužba je dostavljena na odgovor Republičkom javnom pravobranilaštvu. U odgovoru na tužbu Us-1983/06 od 11. oktobra 2006. godine, koji je osporen ustavnom žalbom, Republičko javno pravobranilaštvo je istaklo prigovor stvarne nenadležnosti Vrhovnog suda Srbije, jer postupak obezbeđenja izvršenja rešenja Poverenika nije upravni postupak u kome bi se doneo upravni akt protiv koga je moguće voditi upravni spor, pa stoga ni nepostupanje Vlade po zahtevu tužioca za „donošenje odluke Administrativne komisije Vlade o dozvoli izvršenja" konkretnog rešenja Poverenika ne predstavlja ćutanje uprave u smislu člana 8. Zakona o upravnim sporovima. Navedeno je i da postupak obezbeđenja izvršenja rešenja Poverenika nije u delokrugu Vlade utvrđenom članom 30. Poslovnika Vlade.
Poverenik za informacije od javnog značaja je uz dopis broj 06-00-57/2006-03 od 25. avgusta 2006. godine, kao odgovor na zahtev podnosioca ustavne žalbe za „izdavanje kopija dokumenata sa informacijama o merama koje je preduzeo radi primene člana 28. stav 2. Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja - da izvršenje rešenja i zaključaka Poverenika, u slučaju potrebe, obezbeđuje Vlada Republike Srbije, kao i kopije odgovora Vlade i drugih organa javne vlasti povodom toga", podnosiocu dostavio i osporeno obaveštenje Administrativne komisije Vlade - 14 broj 021-04014/2006 od 12. jula 2006. godine. Navedenim obaveštenjem je predsednik komisije upoznao Poverenika da je Administrativna komisija Vlade na četrdesetpetoj sednici od 18. maja 2006. godine razmatrala njegovu inicijativu za izmenu Poslovnika Vlade u cilju uspostavljanja mehanizma za izvršenje obaveze Vlade iz člana 28. stav 2. Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, u kojoj je predloženo da se neko od radnih tela Vlade ovlasti za preduzimanje konkretnih mera radi obezbeđenja izvršenja odluka Poverenika, i tom prilikom je konstatovala da ovi poslovi nisu u njenom delokrugu utvrđenom članom 29. Poslovnika Vlade.
Nakon prijema navedenog obaveštenja, podnosilac ustavne žalbe je podneo Vrhovnom sudu Srbije novu tužbu u upravnom sporu 11. septembra 2006. godine, kojom je tražio poništaj osporenog „akta" Administrativne komisije Vlade - 14 broj 021-04014/2006 od 12. jula 2006. godine. Vrhovni sud Srbije je ovu tužbu priključio već formiranom predmetu U. 4648/06 po tužbi podnosioca od 8. septembra 2006. godine, smatrajući da je novopodnetom tužbom podnosilac ustavne žalbe zapravo izvršio izmenu već podnete tužbe od 8. septembra 2006. godine.
Vrhovni sud Srbije je, rešavajući po „izmenjenoj" tužbi za poništaj obaveštenja Vlade 14 broj 021-04014/2006 od 12. jula 2006. godine, doneo osporeno rešenje U. 4648/06 od 30. maja 2007. godine kojim je tužba odbačena, jer navedeno obaveštenje Vlade nema karakter upravnog akta u smislu odredbe člana 6. Zakona o upravnim sporovima, protiv koga može da se vodi upravni spor.
Nakon što je 4. jula 2007. godine primio osporeno rešenje U. 4648/06 od 30. maja 2007. godine, podnosilac ustavne žalbe je 17. jula 2007. godine podneo predlog Vrhovnom sudu Srbije da se dopuni navedeno rešenje, tako što će se odlučiti i o podnetoj tužbi od 8. septembra 2006. godine. Istakao je da je podneo dve tužbe i da nije izmenio tužbu od 8. septembra 2006. godine, kao i „da zahteve u postupku stavlja i njima raspolaže stranka - a ne sud". O ovom predlogu podnosioca do danas nije odlučeno.
Podnosilac ustavne žalbe je 28. avgusta 2007. godine podneo predlog Republičkom javnom tužiocu da podigne zahtev za zaštitu zakonitosti protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije U. 4648/06 od 30. maja 2007. godine.
Nakon prijema osporenog obaveštenja Republičkog javnog tužilaštva UT- 138/07 od 7. septembra 2007. godine, da nije našlo osnova za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije U. 4648/06 od 30. maja 2007. godine, podnosilac ustavne žalbe je 5. oktobra 2007. godine, preko punomoćnika, izjavio Vrhovnom sudu Srbije zahtev za zaštitu zakonitosti, pozivajući se na shodnu primenu odredbe člana 418. Zakona o parničnom postupku, a na osnovu odredbe člana 59. Zakona o upravnim sporovima.
Vrhovni sud Srbije je, rešavajući po podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti od 5. oktobra 2007. godine, doneo osporeno rešenje Uzz. 38/07 od 27. februara 2008. godine kojim je izjavljeni zahtev za zaštitu zakonitosti odbacio kao nedozvoljen, navodeći u obrazloženju svoje odluke da isti nije podnet od strane ovlašćenog lica, u smislu odredbe člana 20. stav 2. Zakona o upravnim sporovima.
4. Podnosilac ustavne žalbe se istovremeno pozvao i na povredu prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, prava na slobodu izražavanja iz člana 10. stav 1. Evropske konvencije i prava na delotvorni pravni lek iz člana 13. Evropske konvencije. S obzirom na to da se ova prava sadržinski ne razlikuju od prava koja su zajemčena odredbama člana 32. stav 1, člana 36. i člana 51. stav 2. Ustava Republike Srbije, to je Ustavni sud ocenu eventualne povrede prava cenio sa aspekta navedenih odredaba Ustava.
Odredbama Ustava na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da se ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju i da se Ustavom jemče, i kao takva, neposredno se primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima, kao i da se zakonom može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarenje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava (član 18. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da svako ima pravo na pristup podacima koji su u posedu državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, u skladu sa zakonom (član 51. stav 2.).
Odredbom člana 59. Zakona o upravnim sporovima ("Službeni list SRJ", broj 46/96) propisano je da će se na pitanja postupka u upravnim sporovima koja nisu uređena ovim zakonom shodno primenjivati odredbe zakona kojim se uređuje parnični postupak. Odredbama člana 20. navedenog Zakona predviđen je zahtev za zaštitu zakonitosti, kao jedan od vanrednih pravnih lekova u upravnom sporu, i to tako što je propisano da nadležni javni tužilac u republici može podneti vrhovnom sudu zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke koju je u upravnom sporu doneo sud koji nije najviši sud u republici, ako je takvom odlukom povređen zakon, drugi propis ili opšti akt (stav 1.), kao i da iz istih razloga, nadležni državni, odnosno javni tužilac može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv odluke veća vrhovnog suda (stav 2.); Odredba člana 39. stav 1. Zakona propisuje da zakonitost osporenog upravnog akta sud ispituje u granicama zahteva iz tužbe, ali pri tom nije vezan razlozima tužbe. Odredbom člana 47. stav 1. Zakona je, u pogledu postupka po pravnim lekovima, pa tako i po podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti u upravnom sporu, propisano da će nedozvoljen ili neblagovremen zahtev ili zahtev koji je podnelo neovlašćeno lice nadležni sud odbaciti rešenjem.
Odredbama člana 343. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04) propisano je: da ako sud propusti da odluči o svim zahtevima o kojima se mora odlučiti presudom, ili je propustio da odluči o delu zahteva, stranka može u roku od 15 dana od prijema presude da predloži parničnom sudu da se izvrši dopuna presude (stav 1.); da će sud, bez održavanja ročišta odbaciti neblagovremeni odnosno odbiti neosnovani predlog za dopunu presude (stav 2.); da ako stranka ne predloži donošenje dopunske presude u roku iz stav 1. ovog člana, smatraće se da je tužba u tom delu povučena (stav 3.).
Odredba člana 28. stav 2. Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja („Službeni glasnik RS", br. 120/04 i 54/07) propisuje da izvršenje rešenja i zaključaka Poverenika, u slučaju potrebe, obezbeđuje Vlada Republike Srbije.
5. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na radnju Vrhovnog suda Srbije u upravnom sporu U. 4648/06 kojom nije odlučeno o tužbi podnosioca ustavne žalbe od 8. septembra 2006. godine, Ustavni sud je utvrdio:
U upravnom sporu koji je prethodio ovom ustavnosudskom postupku, podnosilac ustavne žalbe je tužbu od 8. septembra 2006. godine podneo zbog „ćutanja administracije", smatrajući da Administrativna komisija Vlade nije postupila po njegovom zahtevu da, donošenjem zaključka o dozvoli administrativnog izvršenja, obezbedi izvršenje rešenja Poverenika za informacije od javnog značaja broj 02/2005 od 4. februara 2005. godine. Po toj tužbi Vrhovni sud Srbije je postupio tako što je formirao predmet U. 4648/06 i tužbu dostavio na odgovor Republičkom javnom pravobranilaštvu. Vrhovni sud Srbije je drugu tužbu podnosioca od 11. septembra 2006. godine, kojom je tražen poništaj „akta" - obaveštenja Administrativne komisije Vlade 14 broj 021 - 04014/2006 od 12. jula 2007. godine, bez formiranja posebnog spisa predmeta pod novim bojem, samo priključio već formiranom predmetu U. 4648/06, smatrajući da je navedenom tužbom podnosilac izmenio tužbu od 8. septembra 2006. godine. Polazeći od takvog stanovišta, Vrhovni sud Srbije nije posebnom odlukom rešio po tužbi podnosioca od 8. septembra 2009. godine, niti je to učinio po podnosiočevom naknadnom predlogu od 17. jula 2007. godine.
Iz navedenog proističe da je radnjom Vrhovnog suda Srbije u upravnom sporu U. 4648/06 kojom nije odlučeno o tužbi podnosioca ustavne žalbe od 8. septembra 2006. godine, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje. Prema oceni Ustavnog suda, tužbom od 11. septembra 2006. godine podnosilac ustavne žalbe nije izmenio tužbu od 8. septembra 2006. godine, jer se radi o posebnim i različitim tužbama. Naime, podnosilac ustavne žalbe je tužbu od 8. septembra 2006. godine podneo zbog „ćutanja administracije", dok je tužbu od 11. septembra 2006. godine podneo radi poništaja „akta" - obaveštenja Administrativne komisije Vlade 14 broj 021-04014/2006 od 12. jula 2006. godine, upućenog Povereniku za informacije od javnog značaja. Dakle, radilo se o tužbama koje u sebi sadrže zahteve u pogledu različitih osporenih radnji i „akata" državnih organa, o kojima je Vrhovni sud trebalo da odluči posebnim odlukama, saglasno odredbi člana 39. Zakona o upravnim sporovima. Takođe, Vrhovni sud Srbije, posle donošenja rešenja U. 4648/06 od 30. maja 2007. godine kojim je odbačena tužba od 11. septembra 2006. godine, nije postupio ni po predlogu podnosioca od 17. jula 2007. godine kojim je izričito traženo da se dopuni navedeno rešenje, tako što bi se odlučilo i o tužbi od 8. septembra 2006. godine. Vrhovni sud Srbije je bio dužan da postupi i odluči po takvom predlogu, saglasno odredbi 343. stav 1. Zakona o parničnom postupku, koja se primenjuje na osnovu odredbe člana 59. Zakona o upravnim sporovima. Time što sud nije raspravio i odlučio o postavljenom zahtevu stranke za koji je nadležan, po oceni Ustavnog suda, došlo je do povrede podnosiočevog prava na pristup sudu kao elementa prava na pravično suđenje zajemčenog odredbama člana 32. stav 1. Ustava.
Zbog toga je ustavna žalba u ovom delu usvojena, na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), a na osnovu stava 2. istog člana je određeno da se štetna posledica po podnosioca ustavne žalbe otkloni time što će nadležni sud u najkraćem roku doneti odluku po njegovoj tužbi od 8. septembra 2006. godine u upravnom sporu U. 4648/06, te je odlučeno kao u tački 1. izreke ove Odluke.
6. Osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije U. 4648/06 od 30. maja 2007. godine, po oceni Suda, nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Saglasno odredbi člana 6. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, upravni sporovi se mogu voditi samo protiv upravnog akta. Obaveštenje Administrativne komisije Vlade 14 broj 021-04014/2006 od 12. jula 2006. godine nema karakter upravnog akta, odnosno akta kojim državni organ, preduzeće ili druga organizacija u vršenju javnih ovlašćenja rešava o određenom pravu ili obavezi podnosioca ustavne žalbe kao stranke u upravnoj stvari. Radi se o dopisu - obaveštenju dostavljenom Povereniku za informacije od javnog značaja u okviru međusobne prepiske dva državna organa. Na osnovu navedenog, osporeno rešenje Vrhovnog suda Srbije, kojom je odbačena tužba podnosioca ustavne žalbe od 11. septembra 2006. godine, zasnovano je na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju materijalnog i procesnog prava, pri čemu je Vrhovni sud Srbije u osporenom rešenju obrazložio svoje pravno stanovište, tako da se ne može smatrati da je ono posledica proizvoljnog tumačenja od strane suda ili neprihvatljive primene odredaba Zakona o upravnim sporovima. Neosnovan je i navod podnosioca ustavne žalbe da je osporeno rešenje zasnovano na nedozvoljenom raspolaganju Vlade, jer je ovim rešenjem Vrhovnog suda Srbije odlučeno o jednom isključivo procesnom pitanju - dopuštenosti tužbe.
7. Ocenjujući razloge i navode ustavne žalbe u pogledu istaknute povrede načela neposredne primene zajemčenih prava iz člana 18. Ustava i prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, a povodom osporenog rešenja Vrhovnog suda Srbije Uzz. 38/07 od 27. februara 2008. godine, Ustavni sud je utvrdio sledeće:
Kada je u pitanju primena odredaba Zakona o parničnom postupku u upravnim sporovima, Zakon o upravnim sporovima je u članu 59. propisao da je reč o supsidijernoj i shodnoj primeni. Naime, da bi se u ovom postupku primenjivale odredbe parničnog postupka potrebno je da određena pitanja nisu uređena Zakonom o upravnim sporovima (supsidijerna primena) i da se primenjuju one odredbe Zakona o parničnom postupku koje odgovaraju pravnoj prirodi i suštini upravnog spora, i to na način koji odgovara upravnom sporu kao posebnoj vrsti sudskog spora za kontrolu i ocenu zakonitosti konačnog upravnog akta (shodna primena).
Zahtev za zaštitu zakonitosti u upravnom sporu je kao vanredni pravni lek uređen Zakonom o upravnim sporovima, te stoga nema osnova za primenu odredaba parničnog postupka u odnosu na postupak po ovom pravnom sredstvu. Prema odredbama Zakona o upravnim sporovima, podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti je u isključivoj nadležnosti javnog tužioca kao samostalnog državnog organa, te je iz tih razloga Vrhovni sud ovlašćen da u upravnim sporovima vodi postupak i meritorno odlučuje po zahtevu za zaštitu zakonitosti samo kada ga je podneo nadležni javni tužilac, kao procesno ovlašćeni subjekat.
U konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe je dobio obaveštenje da Republičko javno tužilaštvo nije našlo da postoji osnov za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije U.4648/06 od 30. maja 2007. godine. U skladu sa odredbama Zakona o upravnim sporovima, podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti nije u dispoziciji stranaka, već je u isključivoj nadležnosti javnog tužioca. Punomoćnik podnosioca ustavne žalbe je ipak, nakon dobijanja obaveštenja nadležnog javnog tužioca da nema osnova za podnošenje navedenog zahteva, podneo u ime stranke zahtev za zaštitu zakonitosti 5. oktobra 2007. godine protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije U.4648/06 od 30. maja 2007. godine, koji je Vrhovni sud osporenim rešenjem Uzz. 38/07 od 27. februara 2008. godine odbacio kao nedozvoljen.
Osporenim rešenjem Uzz. 38/07 od 27 februara 2008. godine, po oceni Ustavnog suda, nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravno sredstvo zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava. Naime, upravni spor je instrument sudske kontrole zakonitosti rada uprave. Stranka ima mogućnost da zaštitu svojih prava u upravnim stvarima ostvaruje, po pravilu, najpre u drugostepenom upravnom postupku (ako je žalba protiv prvostepenog upravnog akta dozvoljena), a potom podnošenjem tužbe u upravnom sporu, kako bi i sud ocenio zakonitost konačnog upravnog akta. Dakle, upravni spor je po svojoj prirodi dodatni i naknadni vid pravne zaštite. U postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, podnosilac ustavne žalbe je pravo na pravno sredstvo iskoristio upravo podnošenjem tužbe u upravnom sporu, o kojoj je Vrhovni sud odlučio rešenjem U.4648/06 od 30. maja 2007. godine. Zato, po oceni Suda, ne stoje navodi iz ustavne žalbe da je odbacivanjem zahteva za zaštitu zakonitosti, kao nedozvoljenog vanrednog pravnog leka, podnosiocu uskraćeno Ustavom zajemčeno pravo na pravno sredstvo.
Takođe, Ustavni sud je utvrdio da je neosnovan navod podnosioca da mu je povređeno „pravo iz člana 18. Ustava", jer se odredbama navedenog člana ne garantuju konkretna ljudska prava i slobode, već se utvrđuje načelo da se zajemčena ljudska i manjinska prava neposredno primenjuju. Odredbom stava 2. navedenog člana Ustava, utvrđeno je, između ostalog, da se zakonom može propisati način ostvarivanja Ustavom zajemčenih prava, ako je to neophodno za ostvarivanje pojedinog prava zbog njegove prirode. Iz sadržine prava na žalbu ili drugo pravno sredstvo zajemčenog odredbom člana 36. stav 2. Ustava proizlazi da je njegova priroda takva da se način ostvarivanja ovog prava propisuje zakonom. Podnosilac ustavne žalbe stoga neosnovano zaključuje da je pravo stranke na podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti, u bilo kom sudskom postupku, Ustavom zajemčeno ljudsko pravo.
U skladu sa iznetim, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, i odlučio kao u tački 2. izreke.
8. Povodom osporavanja akata i radnji navedenih u tački 3. izreke ove Odluke, Ustavni sud je utvrdio sledeće:
U pogledu dela ustavne žalbe koji se odnosi na „radnju Vlade Republike Srbije kojom Vlada odbija da obezbeđuje administrativno izvršenje obavezujućeg upravnog rešenja Poverenika za informacije od javnog značaja", Ustavni sud je ocenio da je žalba u tom delu, za sada, nedopuštena. Naime, podnosilac ustavne žalbe je ovakvo nepostupanje Vlade po njegovom zahtevu od 21. marta 2006. godine za donošenje zaključka o dozvoli administrativnog izvršenja rešenja Poverenika smatrao „ćutanjem administracije", zbog čega je podneo tužbu u upravnom sporu Vrhovnom suda Srbije 8. septembra 2006. godine, o kojoj nije odlučeno. Imajući u vidu da je Ustavni sud, delimičnim usvajanjem predmetne ustavne žalbe, odredio da nadležni sud donese odluku po navedenoj tužbi podnosioca, to još uvek nisu iscrpljena sva pravna sredstva u postupku koji predhodi izjavljivanju ustavne žalbe. Na osnovu navedenog, Ustavni sud ocenjuje da je odlučivanje po zahtevu podnosioca ustavne žalbe da se utvrdi da mu je ovakvom „radnjom" Vlade povređeno pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava i pravo na obaveštenost iz člana 51. stav 2. Ustava, preuranjeno.
"Akt" Administrativne komisije Vlade 14 broj 021-04014/2006 od 12. jula 2006. godine (a zapravo obaveštenje upućeno kao odgovor na dopis Povereniku za informacije od javnog značaja), zatim odgovor na tužbu Republičkog javnog pravobranilaštva broj Us- 1983/06 od 11. oktobra 2006. godine, kao procesna radnja zakonskog zastupnika tuženog organa, i obaveštenje Republičkog javnog tužilaštva Ut. 138/07 od 7. septembra 2007. godine, prema oceni Ustavnog suda, po svojoj pravnoj prirodi i sadržini ne predstavljaju pojedinačne akte kojima je odlučivano o pravima, obavezama i na zakonu zasnovanim interesima podnosioca ustavne žalbe, tako da se protiv ovih akata ustavna žalba ne može izjaviti, u smislu odredaba člana 170. Ustava i člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu. Na osnovu iznetog, ustavna žalba je i u navedenom delu nedopuštena.
S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za odlučivanje po ustavnoj žalbi u delu kojim se osporavaju radnje i akti iz tačke 3. izreke ove Odluke, te je u tom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu.
9. Na osnovu izloženog i odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i odredbe člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', br. 24/08 i 27/08), Sud je doneo Odluku kao u izreci.

 

 

 

 

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Slični dokumenti

Semantička pretraga sudske prakse

Pronađite relevantne pravne dokumente koristeći veštačku inteligenciju.

Započni pretragu