Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom preko 13 godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete, koji je trajao preko 13 godina. Sud je ocenio da je sporo postupanje sudova prevashodno doprinelo dužini postupka i dosudio naknadu nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po us tavnoj žalbi Milorada Cvetanovića iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. jula 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milorada Cvetanovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Prokuplju u predmetu P. 1297/07 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje .

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milorad Cvetanović iz Niša je 13. januara 2010. godine, preko punomoćnika Nataše Kocić Filipović, advokata iz Niša, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Prokuplju P. 1297/07 od 3. septembra 2007. godine i presude Okružnog suda u Prokuplju Gž. 494/09 od 29. oktobra 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na naknadu štete i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1, članom 35. stav 2. i članom 58. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Prokuplju u predmetu P. 1297/07.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je njegov pravni prethodnik podneo 11. jula 1996. godine tužbu za naknadu štete Opštinskom sudu u Prokuplju, te da je postupak pravnosnažno okončan nakon više od 13 godina. Prema mišljenju podnosioca žalbe, glavni razlog ovolikog trajanja postupka je nepostojanje određenog stava postupajućih sudova u odlučivanju, a pre svega Okružnog suda koji je tokom postupka zauzimao potpuno oprečne pravne stavove. Dalje je naveo da u toku 2006. godine nije održano nijedno ročište za glavnu raspravu, u 2007. godini je održano samo jedno, te da je prvostepena presuda P. 1297/07 od 3. septembra 2007. godine dostavljena njegovom punomoćniku nakon više od godinu i po dana. Takođe je naveo da su nadležni sudovi zauzeli nepravilan stav o zastarelosti potraživanja tužioca, nepravilno tumačeći odredbe čl. 376. i 361. Zakona o obligacionim odnosima. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu Ustavom zajemčenih prava, poništi osporene akte i naloži isplatu naknade štete podnosiocu u skladu sa članom 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Prokuplju P. 1297/07 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

M. C. iz Prokuplja - pravni prethodnik podnosioca ustavne žalbe je 11. jula 1996. godine podneo Opštinskom sudu u Prokuplju tužbu protiv tuženih Javnog vodoprivrednog preduzeća „Morava“ iz Niša, Direkcije za izgradnju, urbanizam i stambene poslove opštine Prokuplje i Vodoprivrednog društvenog preduzeća „Južna Morava“ iz Niša, radi naknade štete „u vrednosti od 72.000 kilograma pšenice“. Predmet je zaveden pod brojem P. 877/96.

U toku postupka pred Opštinskim sudom u Priokuplju zakazano je ukupno 16 ročišta za glavnu raspravu (4. oktobra, 18. novembra i 18. decembra 1996. godine, 5. februara, 3. aprila, 2. juna, 1. septembra, 1. oktobra i 24. decembra 1997. godine, 29. juna i 6. avgusta 1998. godine, 24. februara, 25. oktobra i 17. novembra 1999. godine, 18. oktobra i 15. novembra 2001. godine).

Tužilac je 18. novembra 1996. godine ovlastio Milorada Cvetanovića, ovde podnosioca ustavne žalbe, da ga zastupa u predmetnom parničnom postupku, a 6. avgusta 1998. godine je ovlastio i D. R, advokata iz Prokuplja, da ga zastupa u predmetnom parničnom postupku.

Punomoćnik tuženog drugog reda je na ročištu za glavnu raspravu održanom 17. novembra 1999. godine predložio da se prekine postupak u ovoj pravnoj stvari do okončanja parnice u predmetu tog suda P. 146/99. Postupajući sudija je dostavnom naredbom od 17. novembra 1999. godine naložio da se spisima predmeta P. 877/96 združe spisi predmeta P. 146/99 , te je odredio da predmet bude u evidenciji do 31. decembra 1999. godine.

Postupajući sudija je dostavnom naredbom od 12. avgusta 2001. godine naložio da se obaveste parnične stranke i njihovi puno moćnici da je ročište za glavnu raspravu zakazano za 18. oktobar 2001. godine.

Opštinski sud u Prokuplju je 15. novembra 2001. godine doneo presudu P. 877/96, kojom je u stavu prvom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud obaveže tužene Javno preduzeće Direkcija za izgradnju, urbanizam i stambene poslove opštine Prokuplje , Javno preduzeće „Srbija Vode“ - Vodoprivredni centar „Morava“ iz Niša i Javno vodoprivredno preduzeće „Morava“ iz Niša da mu solidarno naknade štetu u količini od 72.000 kilograma pšenice sa kamatom počev od 1. januara 1987. godine pa do isplate, a u stavu drugom izreke odredio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Okružni sud u Prokuplju je 13. maja 2002. godine, odlučujući o žalbi tužioca, doneo rešenje Gž. 396/02, kojom je ukinuo presudu Opštinskog suda u Prokuplju P. 877/96 od 15. novembra 2001. godine i spise predmeta vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. Pismeni otpravak drugostepene presude je dostavljen punomoćniku tužioca 28. maja 2003. godine, a punomoćnicima tuženih 30. maja 2003. godine.

U ponovnom postupku predmet je dobio novi broj P. 857/02 i zakazano je ukupno devet ročišta za glavnu raspravu (30. maja i 3. septembra 2003. godine, 20. septembra, 28. oktobra i 6. decembra 2004. godine, 26. januara, 2. marta, 28. marta i 9. maja 2005. godine).

Predsednik Opštinskog suda u Prokuplju je 6. septembra 2004. godine, postupajući po pritužbi punomoćnika tužioca na rad postupajućeg sudije u predmetu P. 857/02, dopisom obavestio punomoćnika tužioca da je njegova pritužba delimično osnovana, te je dat nalog postupajućem sudiji da što hitnije i ažurnije postupa u ovom predmetu.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 22. aprila 2005. godine preinačio tužbu povećanjem tužbenog zahteva za naknadu štete „u vrednosti 3.924.000 kilograma pšenice“.

Opštinski sud u Prokuplju je 9. maja 2005. godine doneo presudu P. 857/02, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tužene da tužiocu na ime naknade štete za period od 1. januara 1987. godine do 10. avgusta 2004. godine plate 3.924.000 kilograma pšenice u dinarskoj protivrednosti po maloprodajnoj tržišnoj ceni na dan naplate , sa zakonskom zateznom kamatom, kao i troškove parničnog postupka u odgovarajućem novčanom iznosu.

Okružni sud u Prokuplju je 26. aprila 2006. godine, odlučujući o žalbi tuženih, doneo rešenje Gž. 513/06, kojim je u stavu prvom izreke ukinuo presudu Opštinskog suda u Prokuplju P. 857/02 od 9. maja 2005. godine, a u stavu drugom izreke prekinuo postupak po tužbi tužioca. U obrazloženju rešenja je, pored ostalog, navedeno da iz spisa predmeta proizlazi da je tužilac preminuo 10. novembra 2003. godine, te da se saglasno odredbi člana 214. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, postupak prekida kad stranka umre.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 6. februara 2007. godine predložio da se nastavi postupak, označavajući kao tužioca Milorada Cvetanovića, ovde podnosioca ustavne žalbe, imajući u vidu da je rešenjem Opštinskog suda u Prokuplju O. 909/03 od 16. januara 2004. godine (ispravljenog rešenjem tog suda O. 909/03 od 11. februara 2004. godine) oglašen za naslednika pok. tužioca. Predmet je dobio novi broj P. 1297/07.

Opštinski sud u Prokuplju je 3. septembra 2007. godine doneo osporenu presudu P. 1297/07, kojom je u stavu prvom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da mu tuženi solidarno naknade štetu za period od 6. septembra 1985. godine pa do presuđenja, isplatom tržišne cene 3.924.000 kilograma pšenice na dan uplate , sa obračunatom zakonskom zateznom kamatom, a u stavu drugom izreke je odredio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Okružni sud u Prokuplju je 29. oktobra 2009. godine, odlučujući o žalbi tužioca, doneo osporenu presudu Gž. 494/09, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu Opštinskog suda u Prokuplju P. 1297/07 od 3. septembra 2007. godine. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da se zastarelost zahteva za naknadu štete ceni prema čl. 376. i 377. Zakona o obligacionim odnosima, bez obzira na to da li se naknada zahteva za već nastalu štetu ili za štetu za koju je po redovnom toku stvari izvesno da će sukcesivno nastajati u budućnosti; da prema odredbi člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima potraživanje naknade štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i lice koje je štetu učinilo, a da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kada je šteta nastala; da se u konkretnom slučaju trogodišnji zastarni rok za podnošenje tužbe za naknadu štete zbog izgubljene dobiti računa, u smislu člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, od dana pravnosnažnosti presude Opštinskog suda u Prokuplju P. 557/87 od 21. maja 1991. godine, kada je tužilac saznao za obim štete i učinioce; da kako je prvo potraživanje utuženo podnošenjem tužbe sudu 11. jula 1996. godine, to je isto u smislu odredbe člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima zastarelo, pa su zastarela i njegova potraživanja za ceo sporni period.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 35. stav 2. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne s amouprave.

Odredbama člana 58. Ustava je utvrđeno: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.); da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.); da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (stav 4.).

Odredbom člana 212. tačka 1) Zakona o parničnom postupku („ Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) (u daljem tekstu: ZPP), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano da se postupak prekida kad stranka umre ili izgubi parničnu sposobnost, a nema punomoćnika u toj parnici.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao od 23. februara 2005. godine, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da se postupak prekida kad stranka umre (čla n 214. tačka 1)); da će se postupak koji je prekinut iz razloga navedenih u članu 214. tač. 1-5 ovog zakona nastaviti kad naslednik ili staralac zaostavštine, novi zakonski zastupnik, stečajni upravnik ili pravni sledbenik pravnog lica preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog protivne stranke pozove da to učine (član 217. stav 1.); da ako je pre stupanja na snagu ovog zakona doneta prvostepena presuda ili rešenje kojim se postupak pred prvostepenim sudom okončava, dalji postupak sprovešće se po dosadašnjim propisima (član 491. stav 1.); da danom stupanja na snagu ovog zakona prestaje da važi Zakon o parničnom postupku („ Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), osim odredaba trideset i prve glave (čl. 468a - 487) (član 492.) .

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim parnični postupak pokrenut 11. jula 1996. godine, podnoše njem tužbe Opštinskom sudu u Prokuplju, da je podnosilac ustavne žalbe, kao pravni sledbenik tužioca, preuzeo postupak 6. februara 2007. godine, te da je postupak pravnosnažno okončan presudom Okružnog sud a u Prokuplju Gž. 494/09 od 29. oktobra 2009. godine. I ako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak trajao preko 13 godina, s tim da je od momenta kada je podnosilac ustavne žalbe stupio u parnicu, postupak trajao dve godine i osam meseci.

Navedeno trajanje postupka ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili po stupak, kao i značaja prava o kome se odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da se u predmetnom parničnom postupku nisu postav ljala naročito složena činjenična i pravna pitanja, koja bi zahtevala dugotrajniji dokazni postupak.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ima o legitiman pravni interes da se o njegovom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ust avne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je po dnosilac u određenoj meri doprineo produžavanju trajanja parničnog postupka. Po nalaženju Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe nije preduzeo sve procesne mere koje mu stajale na raspolaganju da se parnični postupak ubrza. U konkretnom slučaju, pravni prethodnik podnosioca ustavne žalbe, kao tužilac, je preminuo 10. novembra 2003. godine, a podnosilac ustavne žalbe, koji je u predmetnom parničnom postupku bio njegov punomoćnik, oglašen je rešenjem Opštinskog suda u Prokuplju O. 909/03 od 16. januara 2004. godine (ispravljenog rešenjem tog suda od 11 . februara 2004. godine) za njegovog naslednika. Međutim, podnosilac ustavne žalbe je dao izjavu o preuzimanju postupka tek 3. februara 2007. godine , nakon što je Okružni sud u Prokuplju rešenjem Gž. 513/06 od 26. aprila 2006. godine u stavu prvom izreke ukinuo presudu Opštinskog suda u Prokuplju P. 857/02 od 9. maja 2005. godine, a u stavu drugom izreke prekinuo postupak usled smrti tužioca - pravnog prethodnika podnosioca ustavne žalbe . Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe još 11. februara 2004. godine mogao da da izjavu da preuzima postupak, čime bi otpao osnov za prekid postupka iz člana 214. tačka 1) ZPP. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da se podnosiocu ustavne žalbe može staviti na teret produžavanje trajanja postupka koje je nastalo usled prekida parničnog postupka.

Ocenjujući postupanje sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je sporo i nedelotvorno postupanje sudova prevashodno doprinelo dugom trajanju ovog parničnog postupka. Naime, u intervalu od 17. novembra 1999. godine do 12. avgusta 2001. godine, dakle u periodu od jedne godine i osam meseci, Opštinski sud u Prokuplju nije preduzeo nijednu procesnu radnju. Takođe, pismeni otpravak rešenja Okružnog sud a u Prokuplju Gž. 396/02 od 13. maja 2002. godine je izrađen i dostavljen parničnim strankama nakon godinu dana od donošenja presude. Zatim, pismeni otpravak presude Opštinskog sud a u Prokuplju P. 1297/07 od 3. septembra 2007. godine je izrađen i dostavljen parničnim strankama nakon jedne godine i pet meseci od njenog donošenja. Konačno, Opštinski sud u Prokuplju je nakon stupanja na snagu ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), morao da prekine parnični postupak po službenoj dužnosti, na osnovu odredbe člana 214. tačka 1) navedenog zakona , s obzirom na to da je na zapisniku sa ročišta za glavnu raspravu održanog 2. marta 2005. godine konstatovano da je tužilac preminuo. Međutim, Opštinski sud u Prokuplju je 9. maja 2005. godine doneo presudu P. 857/02, koja je ukinuta rešenjem Okružnog sud a u Prokuplju Gž. 513/06 od 26. aprila 2006. godine, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 1. ZPP, jer je parnični postupak morao biti prekinut po sili zakona zbog smrti tužioca.

Iako ni podnosilac ustavne žalbe niti postupajući sudovi nisu pokazali revnost u preduzimanju procesnih radnji, Ustavni sud je ocenio da su sudovi svojom nea ktivnošću prevashodno doprineli neopravdano dugom trajanju parničnog postupka . Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Prokuplju u predmetu P. 1297/07 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Stoga je Ustavni sud u ovom delu usvojio ustavnu žalbu , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Prokuplju P. 1297/07 od 3. septembra 2007. godine i presude Okružnog suda u Prokuplju Gž. 494/09 od 29. oktobra 2009. godine zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih akata. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

U vezi sa istaknutom povredom prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe povredu ovih prava prevashodno vezuje za ishod predmetne parnice. Imajući u vidu da je Ustavni sud ocenio da podnosilac ustavne žalbe nije naveo ustavnopravne razloge za tvrdnju da mu je osporenim aktima povređeno pravo na pravično suđenje, sledi i da navodi podnosioca o povredi navede nih ustavnih prava nisu osnovani.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, i u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju , a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, kao i činjenicu da je od momenta kada je podnosilac ustavne žalbe stupio u parnicu, postupak trajao dve godine i osam meseci. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo u predmetnom parničnom postupku. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08 - ispravka i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević