Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje 17 godina. Nalaže nadležnom sudu da hitno okonča postupak i dosuđuje podnosiocu naknadu nematerijalne štete od 1.300 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Olivera Vučić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. z. r. U. u N. S. „T.“, u stečaju, iz N. S, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. decembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. z. r. U. u N. S. „T.“, u stečaju , i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodi pred O snovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 13128/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Novom Sadu P. 9466/04).

2. Nalaže se Osnovnom sudu u Novom Sadu da preduzme sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. z. r. U. u N. S. „T.“, u stečaju, iz N. S, podnela je 15. aprila 2011. godine ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 13128/10 .

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da predmetni parnični postupak traje od 4. septembra 1996. godine, ali da do podnošenja ustavne žalbe nije okončan ; da je navedeni parnični postupak, čija se dužina ustavnom žalbom osporava, prekinut rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 126/11 od 10. februara 2011. godine, zbog otvaranja stečaja nad podnosiocem. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Sud utvrdi da je u postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 13128/10 povređeno Ustavom zajemčeno pravo na suđenje u razumnom roku i da mu se utvrdi pravo na naknadu štete u smislu člana 90. Zakona o Ustavnom sudu. Podnosilac je tražio i naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog sud a u Novom Sadu P. 13128/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Novom Sadu P. 9466/04), i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 4. septembra 1996. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tri tužene J. K, D. L. i A. F, sve iz N. S, radi isplate duga u iznosu od 34.165,53 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 5501/96.

Prvo ročište za glavnu raspravu pred Opštinskim sudom je održano 11. aprila 1997. godine, kada je punomoćniku tužioca naloženo da sudu dostavi tačnu adresu za tuženu trećeg reda.

Podneskom od 9. novembra 1998. godine tužilac je povukao tužbu u odnosu na tužene drugog i trećeg reda.

Tokom dalje sprovedenog postupka, do donošenja presude, Opštinski sud je zakazao šest ročišta za glavnu raspravu (1. juna i 16. oktobra 2000. godine, 17. oktobra i 21. novembra 2001. godine, 25. januara i 5. marta 2002. godine), od kojih dva ročišta nisu održana, zbog sprečenosti postupajućeg sudije da pristupi na ročišta.

Opštinski sud u Novom Sadu je presudom P. 5501/96 od 5. marta 2002. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud obaveže tuženu da mu na ime duga plati određeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom i obavezao tužioca da tuženoj naknadi parnične troškove.

Tužilac je protiv navedene presude 9. aprila 2002. godine izjavio žalbu. Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 2166/02 od 4. septembra 2002. godine, povodom izjavljene žalbe tužioca, vratio spise Opštinskom sudu u Novom Sadu P. 5501/96, radi otklanjanja procesnog nedostatka u zastupanju tužioca.

Presudom Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 3607/02 od 5. februara 2003. godine žalba tužioca je delimično uvažena, pa je presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5501/96 od 5. marta 2002. godine preinačena u odbijajućem delu odluke o tužbenom zahtevu tako što je tužbeni zahtev usvojen u celini i obavezana tužena da tužiocu plati iznos od 294.915,33 dinara sa zakonskom zateznom kamatom i da tužiocu naknadi parnične troškove.

Tužena je 22. aprila 2003. godine izjavila reviziju protiv navedene drugostepene presude.

Vrhovni sud Srbije je rešenjem Rev. 2361/03 od 9. septembra 2004. godine ukinuo presudu Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 3607/02 od 5. februara 2003. godine i presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5501/96 od 5. marta 2002. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Ponovni postupak je nastavljen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 9466/04. Opštinski sud je zakazao šest ročišta za glavnu raspravu (16. februara, 30. marta, 27. oktobra i 7. decembra 2005. godine, 23. januara i 6. marta 2006. godine), na kojima je sproveden dokazni postupak finansijskim veštačenjem, a ročište od 22. juna 2006. godine nije održano, iz razloga što veštak nije dostavio sudu nalaz i mišljenje po obavljenom kontrolnom veštačenju.

Opštinski sud u Novom Sadu je rešenjem P. 9466/04 od 13. jula 2006. godine odredio da zastaje sa postupkom, do zauzimanja pravnog stava Vrhovnog suda Srbije o spornom pravnom pitanju, nakon čega će postupak biti nastavljen.

Rešenjem suda P. 9466/04 od 13. i 27. novembra 2006. godine i 12. januara 2007. godine obavezan je veštak da dostavi sudu nalaz i mišljenje, kako bi ga sud dostavio strankama na izjašnjenje.

Nalaz i mišljenje veštaka, o kontrolnom veštačenju, su 19. februara 2007. godine dostavljeni sudu. Sud je održao još dva ročišta od 7. marta i 24. aprila 2007. godine i doneo presudu P. 9466/04 od 24. aprila 2007. godine kojom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud obaveže tuženu da mu na ime duga plati određeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom i obavezao tužioca da tuženoj naknadi parnične troškove.

Tužilac je 21. maja 2007. godine izjavio žalbu protiv navedene presude.

Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 3403/07 od 15. aprila 2009. godine, povodom izjavljene žalbe tužioca, vratio spise Opštinskom sudu u Novom Sadu P. 9466/04, radi sprovođenja izviđajnih radnji.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4716/10 od 30. avgusta 2010. godine žalba tužioca je delimično uvažena, a delimično odbijena, pa je presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 9466/04 od 24. aprila 2007. godine preinačena tako što je delimično usvojen tužbeni zahtev, obavezana tužena da tužiocu isplati iznos od 329.574,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom i da tužiocu naknadi troškove postupak, a u preostalom delu, preko dosuđenog iznosa do traženog iznosa tužbeni zahtev je odbijen.

Tužena je 22. oktobra 2010. godine izjavila reviziju protiv navedene drugostepene presude, a tužilac 25. oktobra 2010. godine.

Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Rev. 126/11 od 10. februara 2011. godine prekinuo postupak po revizijama stranaka izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4716/10 od 30. avgusta 2010. godine, zbog otvaranja stečajnog postupka nad tužiocem.

Nakon što je obavešten od strane zastupnika tužioca da stečajni upravnik preuzima postupak, Osnovni sud u Novom Sadu je rešenjem P. 13128/10 od 30. avgusta 2011. godine pozvao stečajnog upravnika tužioca da se preciznije izjasni da li predlaže da Vrhovni kasacioni sud nastavi postupak pokrenut po izjavljenim revizijama.

U izjašnjenju, od 16. septembra 2011. godine, stečajni upravnik je naveo da za sada ne predlaže nastavak postupka po reviziji iz razloga nedostatka novčanih sredstava i ovlastio punomoćnika iz reda advokata za zastupanje i preduzimanje procesnih i pravnih radnji u korist tužioca.

Tužilac je, preko ovlašćenog punomoćnika, 29. oktobra 2012. godine podneo Osnovnom sudu u Novom Sadu predlog za ponavljanje postupka, nakon čega je Osnovni sud u Novom Sadu rešenjem P. 13128/10 od 14. decembra 2012. godine pozvao stečajnog upravnika tužioca da se preciznije izjasni da li predlaže da Vrhovni kasacioni sud nastavi postupak pokrenut po izjavljenim revizijama.

U podnesku od 17. januara 2013. godine punomoćnik tužioca se izjasnio da ostaje pri predlogu za ponavljanje postupka, podnetom 29. oktobra 2012. godine, da povlači reviziju izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2625/10 od 30. avgusta 2010. godine, kao i da predlaže da sud nastavi postupak po reviziji tužene.

Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Rev. 412/13 od 6. juna 2013. godine nastavio postupak po revizijama tužioca i tužene, prekinut rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 126/11 od 10. februara 2011. godine, utvrdio da je povučena revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4716/10 od 30. avgusta 2010. godine i ustupio predmet Opštinskog suda u Novom Sadu P. 9466/04 Osnovnom sudu u Novom Sadu, radi donošenja odluke o predlogu tužioca za ponavljanje postupka od 29. oktobra 2012. godine.

4. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 4. septembra 1996. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu, ali da još uvek nije okončan. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period dosadašnjeg trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da postupak traje već 17 godina, što samo po sebi ukazuje na njegovo nerazumno dugo trajanje.

Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora nije u tolikoj meri bio činjenično i pravno složen da bi mogao opravdati sedamnaestogodišnje trajanje postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman pravni interes da ce o njegovom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem nije doprineo dužem trajanju postupka, ali je konstatovao da je podneskom od 17. januara 2013. godine tužilac povukao reviziju izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2625/10 od 30. avgusta 2010. godine.

Ispitujući postupanje nadležnih sudova Ustavni sud je ocenio da su u osporenom postupku postupali sudovi sve tri sudske instance, i to: opštinski, kasnije osnovni sud, okružni, kasnije apelacioni sud i Vrhovni sud Srbije, odnosno Vrhovni kasacioni sud i da je osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka nedelotvorno i neefikasno postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi, odnosno istaknutim tužbenim zahtevima konačno odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. U prilog navedenoj činjenici govori i to da je tokom sprovedenog postupka prvostepeni sud doneo dve presude koje su preinačene presudama drugostepenog suda, da je dva puta u postupku bila izjavljena revizija protiv drugostepenih presuda, pa je tako postupajući po reviziji tužene Vrhovni sud Srbije rešenjem Rev. 2361/03 od 9. septembra 2004. godine ukinuo presudu Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 3607/02 od 5. februara 2003. godine i presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5501/96 od 5. marta 2002. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Međ utim, ponovni postupak nije okončan, već su sledeću reviziju, protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4716/10 od 30. avgusta 2010. godine, izjavile obe parnične stranke, ali Vrhovni kasacioni sud još uvek nije odlučio o reviziji tužene, obzirom da je tužilac povukao reviziju (kao što je utvrđeno rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 412/13 od 6. juna 2013. godine). Prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže razmatranje jednog predmeta pred sudom niže instance, sama po sebi, može otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine od 6. septembra 2005. godine), jer u sebi inherentno nosi rizik od prekoračenja razumnog roka za okončanje sudskog postupka.

Pri tome, Ustavni sud je ocenio da se period u trajanju od skoro dve godine, kada je postupak prekinut rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 126/11 od 10. februara 2011. godine, zbog otvaranja stečajnog postupka nad tužiocem, pa do 17. januara 2013. godine, kada se tužilac izjasnio da povlači reviziju, ne može staviti na teret sudu. Pri tome, Sud je imao u vidu da je Osnovni sud u Novom Sadu dva puta - rešenjima P. 1318/10 od 30. avgusta 2011. godine i 14. decembra 2012. godine pozivao stečajnog upravnika da se izjasni da li predlaže da se postupak nastavi po izjavljenim revizijama, pri čemu se stečajni upravnik u podnesku od 16. septembra 2011. godine izričito izjasnio da ne predlaže nastavak postupak po reviziji, zbog nedostatka novčanih sredstava, a drugi put (podneskom od 17. januara 2013. godine) se izjasnio da povlači reviziju.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

5. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio u tački 1. izreke.

Saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke naložio Osnovnom sudu u Novom Sadu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak u predmetu P. 13128/10 okončao u najkraćem roku.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, u konkretnom slučaju, a posebno ukupnu dužinu tra janja parničnog postupka i period koji se ne može staviti na teret sudu, u trajanju od skoro dve godine u kojem je postupak bio prekinut zbog otvaranja stečajnog postupka nad tužiocem. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo uzimajući u obzir navedene kriterijume. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Razmatrajući zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanjem tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu. Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 85. stav 3 . Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.