Neosnovanost ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, ocenivši da trajanje žalbenog postupka od dve godine i četiri meseca nije nerazumno. Ostatak žalbe, koji se odnosi na meritum spora, odbačen je kao neosnovan.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković , članova Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ivanke Grozdić i Siniše Grozdića, oboje iz Platičeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. jula 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Ivanke Grozdić i Siniše Grozdića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji se vodio pred Apelacionim sudom u Novom Sadu u predmetu Gž. 190/10.

2. Odbacuje se ust avna žalba Ivanke Grozdić i Siniše Grozdića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Rumi P. 251/06 od 4. septembra 2007. godine i presu de Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 190/10 od 1. februara 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ivanka Grozdić i Siniša Grozdić, oboje iz Platičeva, su 27. marta 2010 . godine, preko punomoćnika, advokata Ljubice Beserovac iz Sremske Mitrovice, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Rumi P. 251/06 od 4. septembra 2007. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 190/10 od 1. februara 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

Podnosioci ustavne žalbe navode da je osporenom drugostepenom presudom preinačena prvostepena presuda tako što je tužilji na ime naknade nematerijalne štete dosuđen iznos od 250.000,00 dinara i “da je Apelacioni sud u Novom Sadu povredio odredbe ZPP o troškovima postupka, jer im nije priznao pravo na troškove drugostepenog postupka, iako je njihova žalba bila delimično osnovana“. Oni ističu i da je drugostepeni parnični postupak neopravdano dugo trajao i da je povređeno njihovo pravo na suđenje u razumnom roku. Predlažu da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, naloži drugostepenom sudu da donese presudu kojom će odlučiti o troškovima postupka u skladu sa odredbama zakona i utvrdi pravo podnosioca na naknadu materijalne štete zbog prekomernog trajanja postupka po žalbi.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Rumi P. 251/06, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari :

Tužilja mldb. Dajana Turajlić je 25. aprila 2006. godine, preko zakonskog zastupnika Sanje Turajlić, podnela Opštinskom sudu u Rumi tužbu protiv tuženih Ivane Grozdić i Siniše Grozdića, ovde podnosilaca ustavne žalbe, radi naknade nematerijalne štete.

Prvostepeni sud je 4. septembra 2007. godine doneo osporenu presudu P. 251/06, kojom je: u stavu prvom izreke delimično usvojio tužbeni zahtev tužilje i obavezao tužene da joj na ime naknade nematerijalne štete solidarno isplate ukupan iznos od 460.000,00 dinara (za pretrpljene fizičke bolove iznos od 160.000,00 dinara, za pretrpljen strah iznos od 150.000,00 dinara i za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti iznos od 150.000,00 dinara), sa zakonskom zateznom kamatom na dosuđene iznose počev od dana presuđenja, te je obavezao tužene da naknade tužilji troškove parničnog postupka u iznosu od 89.187,42 dinara; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev u preostalom delu, i to za iznos od 20.000,00 dinara na ime pretrpljenih fizičkih bolova i za iznos od 50.000,00 dinara za pretrpljeni strah; u stavu trećem izreke odbio zahtev tužilje za naknadu troškova postupka u iznosu od 18.632,26 dinara; u stavu četvrtom izreke odbio zahtev tužilje za oslobađanje plaćanja troškova postupka; u stavu petom izreke odbio zahtev tuženih za naknadu troškova postupka u iznosu od 108.084,68 dinara. U obrazloženju osporene prvostepene presude je, pored ostalog, istaknuto: da je 21. marta 2006. godine oko 12 h u Platičevu, ispred ambulante gde su učenici šestog razreda O.Š.“Milivoj Petković Fećko“ sa razrednim starešinom bili na redovnom sistematskom pregledu, učenik mldb. N.G, sin tuženih, fizički napao mldb. tužilju, nanoseći joj teške telesne povrede – fraktura nosnih kostiju, fraktura desne zigomatične kosti i otok mekih tkiva; da je odredbom člana 168. Zakona o obligacionim odnosima propisano da ako dužnost nadzora nad maloletnim licem ne leži na roditeljima, već na nekom drugom licu, oštećenik ima pravo da zahteva naknadu od roditelja kad je šteta nastala usled lošeg vaspitanja maloletnika, rđavih primera ili poročnih navika koje su mu roditelji dali; da se, u konkretnom slučaju, roditelji ne oslobađaju odgovornosti za nastalu štetu zbog činjenice da je njihovo dete za vreme štetnog događaja bilo pod nadzorom škole, jer je sud utvrdio da je šteta nastala usled lošeg vaspitanja maloletnika, a tokom postupka tuženi nisu dokazali da je šteta nastala bez njihove krivice.

Tuženi su 12. oktobra 2007. godine podneli žalbu protiv prvostepene presude.

Odlučujući o žalbi tuženih, Apelacioni sud u Novom Sadu je 1. februara 2010. godine doneo osporenu presudu Gž. 190/10, kojom je: u stavu prvom izreke delimično usvojio žalbu i preinačio prvostepenu presudu u stavu prvom izreke, tako što je dosuđeni iznos naknade nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove smanjio na iznos od 100.000,00 dinara, za pretrpljeni strah na iznos od 100.000,00 dinara, za duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti na iznos od 50.000,00 dinara; u stavu drugom izreke potvrdio prvostepenu presudu u preostalom usvajajućem delu; u stavu trećem izreke odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove žalbenog postupka. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da se žalbom osnovano ukazuje da je prvostepeni sud pogrešno primenio odredbu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, jer isplaćeni iznos od 109.760,00 dinara po polisi osiguranja od posledica nesrećnog slučaja učenika škole nije uračunao u dosuđenu naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, jer taj isplaćeni iznos predstavlja naknadu za telesno oštećenje maloletne tužilje; da, po oceni drugostepenog suda, tužilji ne pripada kumulativno pravo da iz istog štetnog događaja ostvari istovremeno i pravo na osiguranu sumu po osnovu osiguranja od nesrećnog slučaja i naknadu od lica odgovornog za štetu, jer je to protivno cilju i svrsi kojem ta naknada služi; da je sud delimično usvojio žalbu tuženih u odnosu na visinu dosuđene naknade nematerijalne štete za sve njene vidove, tako što je našao da prema okolnostima slučaja (tužilja je devojčica od 13 godina koja je školska drugarica sa štetnikom, dužina trajanja i intezitet fizičkih bolova, kao i straha i zaostalih posledica) pravična naknada štete za pretrpljene fizičke bolove i strah čini iznos od po 100.000,00 dinara, a za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti iznos od 50.000,00 dinara, imajući u vidu da je tužilji isplaćen po osnovu osiguranja iznos od 109.760,00 dinara; da preinačeni zahtev nije uticao na primenjenu osnovicu za obračun troškova postupka, pa je žalba tuženih u tom delu odbijena; da su tuženi u neznatnom delu uspeli sa svojom žalbom, a odgovor tužilje nije bio od uticaja na donošenje ove odluke, pa je drugostepeni sud odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove žalbenog postupka.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu pozivaju podnosioci ustavne žalbe, je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili org an jedinice lokalne samouprave (člana 35. stav 2.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.) ; da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

5. Razmatrajući navode podnosilaca ustavne žalbe prema kojima im je u drugostepenom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je oc enio da su ovi navodi podnosilaca neosnovani. Naime, Apelacioni sud u Novom Sadu je o podnetoj žalbi odlučio u roku od dve godine i četiri meseca, što se, po oceni Ustavnog suda, ne može smatrati nerazumnim rokom za odlučivanje. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je ova parnica prošla dve sudske instance i da je okončan a nakon tri godine i devet meseci, te da celokupno trajanje postupka zadovoljava standarde uspostavljene praksom Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, te je odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je osporenim presudama povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje.

Imajući u vidu navode ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud konstatuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan samo da utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom, odnosno da nije nadležan da ispituje zakonitost odluka redovnih sudova i vrši ocenu utvrđenih činjenica i dokaza u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe na kojima se zasnivaju osporene presude. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je parnični postupak u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava.

U suštini, podnosioci ustavne žalbe traže da se ispita zakonitost osporene drugostepene presude u delu u kome je odlučeno o troškovima parničnog postupka, a ne navodi razloge koji bi, po oceni Ustavnog suda, ukazivali na to da su postupajući sudovi uskratili podnosiocima neku od procesnih garancija pravičnog suđenja ili da su doneli osporene presude bez valjanog obrazloženja, proizvoljno primenjujući materijalno i procesno pravo. S obzirom na to da su podnosioci ustavne žalbe uspeli u neznatnom delu sa žalbom i da nisu posebno istakli da su imali veće troškove u ovoj parnici, Ustavni sud smatra da je Apelacioni sud u Novom Sadu dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove drugostepenog postupka.

Povreda prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava označena u ustavnoj žalbi je, po oceni Ustavnog suda, ratione materiae nespojiva sa sadržinom osporenih presuda kojim je odlučivano o tužbi za naknadu nematerijalne štete podnete protiv podnosilaca ustavne žalbe kao roditelja maloletnog štetnika.

Takođe, Ustavni sud je zaključio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi potkrepili tvrdnju da je osporenom drugostepenom presudom povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, jer podnosioci nisu pružili argumente i odgovarajuće dokaze da je Apelacioni sud u Novom Sadu u istim činjeničnim i pravnim situacijama doneo drugačije odluke.

Ustavni sud nalazi da osporenom drugostepenom presudom nije povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravno sredstvo zajemčeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava. Naime, podnosioci ustavne žalbe su imali i iskoristili pravo da podnesu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Rumi P. 251/06 od 4. septembra 2007. godine, a osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 190/10 od 1. februara 2010. godine je delimično usvojena žalba podnosilaca i preinačena prvostepena presuda tako što su tužilji dosuđeni manji iznosi na ime naknade nematerijalne štete.

Ispitujući navode ustavne žalbe o povredi prava iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud je najpre konstatovao da rešavanje imovinskih sporova pred sudovima u parničnom postupku nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. Međutim, činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici bila neuspešna, sama po sebi, nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu. Mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona koje se jemči odredbom člana 58. stav 1. Ustava, prvenstveno se odnosi na akte javne vlasti, odnosno mere koje preduzima država u cilju ograničenja ili oduzimanja imovine nekog lica. Za razliku od sporova koji se vode zbog mešanja države u nečiju imovinu, u imovinskim sporovima između fizičkih lica, kao što je u ovom slučaju parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, povreda imovinskih prava koja nesporno spadaju u domen građanskih prava prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na garancije koje jemči član 32. stav 1. Ustava. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je prethodno Ustavni sud zaključio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je osporenim presudama povređeno pravo podnos ilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, to je ocenjeno da nema osnova za tvrdnju da je podnosiocu povređeno pravo na imovinu.

Uzimajući u obzir sve navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, te je odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Na osnovu izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević