Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku zbog smetanja državine koji je trajao preko 13 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neefikasnog postupanja prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Lj. V . iz Čačka , na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. marta 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Lj. V. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P. 3102/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Lj. V . iz Čačka je , 12. marta 2012. godine , preko punomoćnika M . V, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Čačku P. 3102/10 od 6. oktobra 2011. godine i P. 3102/10 od 23. novembra 2011. godine i rešenja Višeg suda u Čačku Gž. 44/12 od 25. januara 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčen og odredbom člana 32. stav 1. Ustava , kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog istom odredbom Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P. 3102/10 .

Ustavnom žalbom osporena su dva rešenja Osnovnog suda u Čačku doneta u predmetu P. 3102/10. Rešenjem od 6. oktobra 2011. godine odlučeno je da se tužba podnosioca smatra povučenom, dok je rešenjem od 23. novembra 2011. godine odbijen predlog podnosioca za vraćanje u pređašnje stanje. Osporenim rešenje m Višeg suda u Čačku potvrđena su navedena rešenja Osnovnog suda u Čačku.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je spor zbog smetanja državine, u kome je podnosilac imao procesnu ulogu tužioca, nakon 12 godina od njegovog pokretanja, pravnosnažno okončan rešenjem kojim se tužba smatra povučenom; da je razlog ovakve odluke bilo zakašnjenje podnosioca i njegovog punomoćnika na zakazano ročište, čiji termin su njih dvojica, usled starosti i slabog sluha, pogrešno zabeležili; da prvostepeni i drugostepeni sud, međutim, nisu uvažili navedene činjenice, iz kog razloga je pravnosnažno odbijen predlog za vraćanje u pređašnje stanje i potvrđeno rešenje kojim se tužba smatra povučenom; da su se sudovi na opisani način „oslobodili“ jednog vrlo složenog predmeta, u kome je za celokupan period trajanja postupka prvostepeni sud samo jednom doneo odluku; da je tužena strana bila sklona brojnim opstrukcijama postupka koje sud nije sprečio; da parnica u sporovima zbog smetanja državine ima karakter hitnog postupka, koji se pravnosnažno mora okončati u roku od 90 dana; da je i pored toga, predmetni parnični postupak trajao punih 12 godina; da je podnosilac, usled nerazumno dugog trajanja postupka, trpeo duševne bolove kao posledicu remećenja ličnog i porodičnog života od strane tužene.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporena rešenja Osnovnog suda u Čačku i Višeg suda u Čačku, podnosiocu dosudi naknadu materijalne štete u iznosu od najmanje 300.000 dinara, što predstavlja minimum troškova kojima je on bio izložen vođenjem predmetnog postupka, kao i naknadu nematerijalne štete u iznosu od najmanje 500.000 dinara, na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise parničnog predmeta Osnovnog suda u Čačku P. 3102/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 13. jula 1999. godine, u svojstvu tužioca, podneo Opštinskom sudu u Čačku tužbu protiv tužene R. V. iz Čačka, zbog smetanja državine (lomljenje koca za koji je tužilac vezao maline u svom dvorištu i potkresivanje grana lešnika koje su prelazile u dvorište tužene). Predmet je zaveden pod brojem P. 639/99.

Prvo ročište za glavnu raspravu održano je 9. septembra 1999. godine. Na ovom ročištu zatražen je izveštaj od SUP-a Čačak o intervenciji policijskih službenika prilikom spornog događaja. Naredno ročište, zakazano za 15. oktobar 1999. godine, nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Na ročištu održanom 18. novembra 1999. godine određeno je izvođenje dokaza uviđajem suda na licu mesta u prisustvu veštaka geometra. Termin za obavljanje uviđaja nije određen, uz konstataciju suda „da geometri na teren izlaze početkom proleća“. Naredno ročište održano je 6. jula 2000. godine i na ovom ročištu sud je i formalno zakazao uviđaj, koji je u prisustvu veštaka geometra obavljen 23. oktobra 2000. godine. Sledeća dva ročišta (20. februara i 29. marta 2001. godine) posvećena su izjašnjenju veštaka geometra povodom primedaba tužilačke strane. Tužilac je u tom periodu istakao da ne prihvata nalaz i mišljenje veštaka geometra, ali da ne predlaže određivanje novog veštaka, smatrajući da je geodetsko veštačenje u sporu zbog smetanja državine suvišno.

Zatim je usledio period dvogodišnje neaktivnosti suda (od 29. marta 2011. godine do 4. marta 2003. godine), nakon što je rešenjem predsednika suda izmenjen godišnji raspored rada sudija, po kom osnovu je ovaj predmet dodeljen u rad drugom sudiji. Novi postupajući sudija je u periodu od 4. marta 2003. godine do 14. septembra 2005. godine, na svakom od održanih ročišta, iznova određivao izvođenje dokaza uviđajem na licu mesta u prisustvu veštaka geometra, ne odredivši nijednom termin za obavljanje uviđaja (primera radi, na ročištu održanom 22. oktobra 2003. godine termin za uviđaj nije određen, ali je sud naložio da predmet bude u evidenciji do 1. marta 2004. godine, kada je predmet trebalo izneti sudiji radi zakazivanja uviđaja, što se nije dogodilo, već je sud na narednom ročištu održanom 20. decembra 2004. godine postupio na identičan način). Kada je uviđaj konačno zakazan (14. septembar 2005. godine), nije bilo procesnih uslova da se ročište održi, jer tužilac i njegov punomoćnik nisu bili uredno pozvani.

Sud je 19. septembra 2005. godine, dakle posle punih šest godina od pokretanja postupka, naložio tužiocu da uredi tužbu, čineći to na unapred pripremljenom obrascu u kome nisu bili navedeni konkretni razlozi zbog kojih se tužba tužioca smatra neurednom. Istog dana, sud je tuženoj naložio da dostavi odgovor na tužbu, pod pretnjom donošenja „presude“ zbog propuštanja. Pošto je tužilac u ostavljenom roku uredio tužbu, dokazni postupak je nastavljen. U periodu do presuđenja, sud je zakazao još sedam ročišta. Na jednom od tih ročišta trebalo je da se obavi uviđaj, ali je sud od toga odustao zbog nedolaska veštaka. U ovom periodu je po prvi put saslušan svedok M.P. predložen još u tužbi (radnik SUP-a Čačak koji je intervenisao povodom spornog događaja), koji se zbog proteka vremena nije mogao izjasniti o činjenicama i okolnostima samog događaja, svedok S.V, kao i tužilac i tužena u svojstvu parničnih stranaka. Na ročištu održanom 10. aprila 2007. godine glavna rasprava je zaključena.

Rešenjem Opštinskog suda u Čačku P. 639/99 od 10. aprila 2007. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca u celini. Po žalbi tužioca, Okružni sud u Čačku je doneo rešenje Gž. 1239/07 od 3. oktobra 2007. godine, kojim je prvostepeno rešenje ukinuo i predmet vratio na ponovni postupak i odlučivanje. Ovaj žalbeni postupak je trajao od 9. jula do 12. oktobra 2007. godine.

Nakon vraćanja na ponovni postupak, predmet je zaveden pod brojem P. 1554/07 i u ovom periodu sud je ponovo izveo dokaz saslušanjem svedoka S.V. Dva ročišta za glavnu raspravu nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Na ročište zakazano za 24. novembar 2008. godine parnične stranke nisu pristupile, zbog čega je sud doneo rešenje da se tužba tužioca smatra povučenom. Predlog za vraćanje u pređašnje stanje, u kome je punomoćnik tužioca naveo da se samo na jedan minut udaljio od sudnice i da je tužena namerno izbegla da postupajućeg sudiju obavesti o tome, odbačen je rešenjem P. 1554/07 od 3. marta 2009. godine. Po žalbi tužioca, Viši sud u Čačku je doneo rešenje Gž. 1239/07 od 3. oktobra 2007. godine, kojim je navedeno rešenje ukinuo i predmet vratio na ponovni postupak.

Posle 1. januara 2010. godine, nadležnost Opštinskog suda u Čačku preuzeo je Osnovni sud u Čačku. Pred ovim sudom je predmetni parnični postupak nastavljen pod brojem P. 3102/10. Povodom predloga za vraćanje u pređašnje stanje zakazano je ukupno četiri ročišta, od kojih dva nisu održana, jedno zbog nepostojanja procesnih pretpostavki, jedno zbog obustave rada zaposlenih u sudovima. Na ročištu održanom 24. februara 2011. godine sud je dozvolio vraćanje u pređašnje stanje. Potom je na naredna dva ročišta ponovo izveden dokaz saslušanjem parničnih stranaka i određeno je medicinsko veštačenje tužene. Na ročište zakazano za 6. oktobar 2011. godine u 13,30 časova parnične stranke nisu pristupile, te je sud doneo ustavnom žalbom osporeno rešenje kojim se tužba tužioca smatra povučenom. Istog dana sačinjena je službena beleška u kojoj je konstatovano da su tužilac i njegov punomoćnik pristupili u sudnicu u 13,47 časova, sa tvrdnjom da su pogrešno notirali termin održavanja ročišta. Po predlogu tužioca za vraćanje u pređašnje stanje, Osnovni sud u Čačku je doneo osporeno rešenje P. 3102/10 od 23. novembra 2011. godine, kojim je taj predlog odbijen.

Viši sud u Čačku je po žalbama tužioca, izjavljenim protiv rešenja kojim se tužba smatra povučenom i rešenja kojim se ne dozvoljava vraćanje u pređašnje stanje (oba osporena ustavnom žalbom) , odlučio osporenim rešenjem Gž. 44/12 od 25. januara 2012. godine , tako što je žalbe odbio i ova rešenja u celini potvrdio. Žalbeni postupak trajao je od 19. decembra 2011. godine do 31. januara 2012. godine. Po prijemu spisa parničnog predmeta, Osnovni sud je 9. februara 2012. godine doneo rešenje kojim je obavezao tužioca da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka. Ovo rešenje, zajedno sa osporenim rešenjem Višeg suda u Čačku, punomoćniku tužioca je uručeno 19. februara 2012. godine. Protiv rešenja o troškovima parničnog postupka tužilac je izjavio žalbu, koja je rešenjem Višeg suda u Čačku Gž. 429/12 od 13. septembra 2012. godine delimično usvojena, tako što je umanjen iznos troškova dosuđen prvostepenim rešenjem. Ovaj žalbeni postupak je trajao od 11. jula do 27. septembra 2012. godine. Rešenje Višeg suda u Čačku Gž. 429/12 od 13. septembra 2012. godine je punomoćniku tužioca, nakon dve neuspele dostave, uručeno 15. aprila 2013. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i o dluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku .

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br . 125/04 i 111/09) koji je počeo da se primenjuje 23. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da ako stranka propusti ročište ili rok za preduzimanje neke radnje u postupku i usled toga izgubi pravo na preduzimanje te radnje, sud će toj stranci na njen predlog dozvoliti da naknadno izvrši tu radnju (vraćanje u pređašnje stanje) kad postoje opravdani razlozi za propuštanje (član 111. stav 1.); da ako na ročištu za glavnu raspravu neopravdano izostanu i tuženi i tužilac, tužba se smatra povučenom (član 296. stav 2.); da je s ud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će prilikom određivanja rokova i ročišta po tužbama zbog smetanja državine sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja prema prirodi svakog pojedinog slučaja (član 447.); da će se raspravljanje o tužbi zbog smetanja državine ograničiti samo na pretresanje i dokazivanje činjenica poslednjeg stanja državine i nastalog smetanja, da je isključeno pretresanje o pravu na državinu, o pravnom osnovu, savesnosti ili nesavesnosti državine ili o zahtevima za naknadu štete, da će odluku o zahtevu sud doneti u roku do 90 dana (član 448.) .

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 13. jula 1999. godine , podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Čačku, i da je okončan donošenjem rešenja Višeg suda u Čačku Gž. 429/12 od 13. septembra 2012. godine kojim je pravnosnažno odlučeno o troškovima parničnog postupka, a koje je punomoćniku podnosioca uručeno 15. aprila 2013. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do pravnosnažnog okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj postupak trajao više od 13 godina, te da je prvi (i jedini) put o tužbenom zahtevu odlučeno nakon skoro osam godina od podnošenja tužbe. Napred izneto samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak, koji ima karakter hitnog, nije okončan u okviru razumnog roka. Imajući to u vidu, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, trinaestogodišnje trajanje predmetne državinske parnice ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Ustavni sud smatra da se, bez obzira na to koliko su složena sporna pitanja koja u jednom sudskom postupku treba raspraviti, ne može oceniti razumnim to što je postupak trajao više od 13 godina, te da se ovako dugo trajanje postupka može pripisati nedelotvornosti prvostepenog suda. Činjenice da je Opštinski sud u Čačku prvu meritornu odluku doneo nakon skoro osam godina od pokretanja postupka, da je postojao period dvogodišnje neaktivnosti suda koja ničim nije opravdana (izmena godišnjeg rasporeda rada sudija ne može biti razlog nezakazivanja ročišta), da se u periodu od 4. marta 2003. do 14. septembra 2005. godine sud neuspešno bavio zakazivanjem uviđaja, koji na kraju nije ni obavljen, te da je tužiocu uređenje tužbe naloženo posle šest godina od njenog podnošenja, po oceni Ustavnog suda, nesumnjivo potvrđuju da navedeni prvostepeni sud u ovom sporu nije postupa o u skladu sa načelom efikasnosti . Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da je on delimično doprineo produžavanju trajanja parničnog postupka , tako što je u dva navrata, usled njegovog nedolaska na zakazano ročište, Opštinski sud u Čačku doneo rešenje kojim se tužba smatra povučenom. Ustavni sud ističe da je u sporu zbog smetanja državine i tužilac dužan da postupa u skladu sa načelom hitnosti, a ne samo sud .

Iz iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u tom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u simboličnom iznosu od 200 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka i neefikasno postupanje nadležnog suda, ali i činjenicu da je osporeni parnični postupak, usled propusta podnosioca da pristupi na zakazano ročište, okončan procesnom odlukom, kao i neznatni materijalni značaj predmeta spora za podnosioca, imajući u vidu da se sporni događaj sastojao u lomljenju drvenog koca i delimičnom potkresivanju preraslih grana lešnika, te smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za utvrđenu povredu prava. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje .

7. Što se tiče istaknute povred e prava na pravično suđenje , Ustavni sud polazi od toga da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. Odlučujući o ustavnoj žalbi, Ustavni sud ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i način na koji su sudovi primenili materijalno ili procesno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenim sudskim odlu kama bilo očigledno proizvoljno. Ustavni sud je, uvidom u osporena rešenja, utvrdio da ona sadrže jasna i detaljno argumentovana obrazloženja, zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog procesnog prava, pre svega odredaba člana 111. stav 1. i člana 296. stav 2. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, te je, polazeći od prethodno navedenog i sadržine ustavne žalbe, ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski parnični sud još jednom oceni zakonitost osporenih rešenja. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu u kome su osporena rešenja Osnovnog suda u Čačku i Višeg suda u Čačku, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. S obzirom na to da podnosilac zahtev za naknadu materijalne štete dovodi u vezu sa troškovima kojima je bio izložen vođenjem paraničnog postupka, Ustavni sud je ovakav zahtev odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tačk i 3. izreke, imajući u vidu da je o troškovima parničnog postupka isključivo ovlašćen da odlučuje nadležan parnični sud.

9. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.