Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku privatnoj tužilji u krivičnom postupku. Postupak je trajao četiri godine i okončan je zastarelošću, čime je onemogućeno odlučivanje o njenom imovinskopravnom zahtevu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, Milan Stanić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Vesne Mratinković iz Rakinca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. maja 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Vesne Mratinković i utvrđuje da je u krivičnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Smederevu u predmetu K. 248/10 (ranije predmeta Opštinskog suda u Velikoj Plani K. 372/06), povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vesna Mratinković iz Rakinca je 26. marta 2010. godine, preko punomoćnika Dragana Bogdanovića, advokata iz Kosovske Mitrovice, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Smederevu K. 248/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Velikoj Plani K. 372/06).

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je podnositeljka ustavne žalbe privatna tužilja u predmetu Osnovn og sud a u Smederevu K. 248/10 (ranije Opštinskog suda u Velikoj Plani K. 372/06) ; da je okrivljenom privatnom krivičnom tužbom stavljeno na teret krivično delo laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. Krivičnog zakonika; da postupak ni nakon četiri godine nije okončan i da će nastupiti apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja.

Predložila je da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji i utvrdi da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumente priložene uz ustavnu žalbu i spise predmeta Osnovnog suda u Smederevu K. 248/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnopravne stvari:

Povodom događaja koji se odigrao 31. avgusta 200 6. godine, podnositeljka ustavne žalbe je 11. septembra 2006. godine podnela ranijem Opštinskom sudu u Velikoj Plani pri vatnu krivičnu tužbu protiv B.J, zbog krivičnog dela lak a telesn a povred a iz člana 122. stav 1. Krivičnog zakonika.

Presudom Opštinskog suda u Velikoj Plani K. 372/06 od 1. februara 2007. godine okrivljeni je oglašen krivim za izvršeno krivično del o i izrečena mu je uslovna osuda. Podnositeljka ustavne žalbe je radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva upućena na parnicu.

Rešenjem Okružnog suda u Smederevu Kž. 234/07 od 15. maja 2007. godine uvažena je žalba branioca okrivljenog, ukinuta je prvostepena presuda Opštinskog suda u Velikoj Plani K. 372/06 od 1. februara 2007. godine i predmet vraćen istom sudu na ponovno suđenje.

Od 1. januara 2010. godine, krivični postupak se vodio pred Osnovnim sudom u Smederevu u predmetu K. 248/10.

Presudom Osnovnog suda u Smederevu K. 248/10 od 25. maja 2010. godine okrivljeni je oglašen krivim za izvršeno krivično delo laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. Krivičnog zakonika i izrečena mu je kazna zatvora u trajanju od dva meseca.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 5332/10 od 9. septembra 2010. godine preinačena je po službenoj dužnosti presuda Osnovnog suda u Smederevu K. 248/10 od 25. maja 2010. godine, te je prema okrivljenom odbijena optužba za navedeno krivično delo zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja.

Sledom iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljka ustavne žalbe, u osporenom krivičnom postupku ima la svojstvo privatne tužilje, da je u krivičnom postupku podnela imovinskopravni zahtev i da je optužba prema okrivljenom odbijena usled nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnositeljka ustavne žalbe ukazuje, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 85/05, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da je oštećeni lice čije je kakvo lično ili imovinsko pravo krivičnim delom povređeno ili ugroženo (član 221. tač. 6)); da će presudu kojom se optužba odbija sud izreći, pored ostalog, ako se krivično gonjenje ne može preduzeti zbog zastarelosti ili neke druge okolnosti koja trajno isključuje krivično gonjenje (član 354. stav 1. tačka 3)).

Odredbe čl. 201. do 212. ZKP uređuju pitanje imovinsko-pravnog zahteva u krivičnom postupku. Prema odredbi člana 201. stav 1. ZKP, imovinsko-pravni zahtev koji je nastao usled izvršenja krivičnog dela raspraviće se na predlog ovlašćenih lica u krivičnom postupku ako se time ne bi znatno odugovlačio ovaj postupak. Odredbama člana 206. ZKP propisano je, pored ostalog, da o imovinsko-pravnom zahtevu odlučuje sud (stav 1.) i da kad sud donese presudu kojom se okrivljeni oslobađa od optužbe ili kojom se optužba odbija ili kad rešenjem obustavi krivični postupak, uputiće ovlašćeno lice da imovinsko-pravni zahtev može ostvarivati u parničnom postupku (stav 3.).

5. Donoseći odluku u ovom ustavnosudskom predmetu, a polazeći od svoje dosadašnje prakse (videti, pored ostalih, odluke Už-261/2007 od 25. decembra 2008. godine, stav 6. obrazloženja, Už-408/2008 od 9. jula 2009. godine, stav 6. i Už–452/2009 od 14. jula 2011. godine, stav 5. obrazloženja) , kao i prakse Evropskog suda za ljudska prava (videti odluku u predmetu „Ristić protiv Srbije” od 18. januara 2011. godine, stav 44.), Ustavni sud ističe da se pravo na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, s obzirom na Ustavom utvrđenu sadržinu ovog prava, u krivičnim postupcima pre svega garantuje optuženom licu, jer se u tom postupku odlučuje o optužbama koje mu se stavljaju na teret. Stoga, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac, a ni oštećeni, nemaju ni Ustavom, niti zakonom zajemčeno pravo da će se protiv trećeg lica voditi krivični postupak i da će lice koje je okrivljeno biti i osuđeno, odnosno da će mu biti izrečena određena krivična sankcija. Međutim, imajući u vidu činjenicu da oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni imaju zakonom propisano pravo da u krivičnom postupku istaknu imovinskopravni zahtev i da se o njemu odluči, kao i da je u parničnom postupku sud u pogledu postojanja krivičnog dela vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim, to se navedena lica mogu pozvati na povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na ostvarivanje njihovih građanskih prava (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu “Boris Stojanovski protiv Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije“ od 6. maja 2010. godine, stav 36.). U navedenom smislu, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni mogu isticati povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na odlučivanje o „građanskom zahtevu“, odnosno od kada su u tom postupku istakli imovinskopravni zahtev koji je povezan sa materijalnom ili nematerijalnom štetom koju su pretrpeli kao posledicu krivičnog dela (videti presude u predmetima “Atanasova protiv Bugarske” od 2. oktobra 2008. godine, stav 51. i “Boris Stojanovski protiv Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije“ od 6. maja 2010. godine, stav 40.).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je u konkretnom slučaju utvrdio da podnositeljka ustavne žalbe osporava trajanje krivičnog postupka u kome nije bila optužena, već je imala svojstvo privatne tužilje. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da je u osporenom krivičnom postupku podnositeljka ustavne žalbe istak la imovinskopravni zahtev, iz čega nesumnjivo proizlazi da je jasno izrazi la svoju nameru da traži naknadu štete prouzrokovanu pričinjenom telesnom povredom.

Sledom iznetog, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljka ustavne žalbe u ovom postupku aktivno legitimisana za isticanje povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

6. Polazeći od prakse Ustavnog suda, kao i prakse i kriterijuma međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ustavnopravnom ocenom sprovedenog postupka u ovoj krivičnopravnoj stvari utvrdio da je u konkretnom slučaju podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Period ocene razumnosti dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu i odlučivanje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak, po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je stanovišta da prilikom ocene da li je konkretni sudski postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, treba uzeti u obzir celokupni period trajanja krivičnog postupka, od 11. septembra 200 6. godine, kada je privatnom krivičnom tužbom podnositeljka pokrenula krivični postupak, pa do 9. septembra 201 0. godine, kada je Apelacioni sud u Beogradu doneo presudu Kž1. 5332/10 kojom je preinačena presuda Osnovnog suda u Smederevu K. 248/10 od 25. maja 201 0. godine i prema B.J. odbijena optužba zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja, čime je postupak pravnosnažno okončan.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju krivični postupak trajao četiri godin e, pri čemu se navedeni period poklapao sa periodom u kome nastupa apsolutna zastara krivičnog gonjenja za krivično delo koje je bilo predmet privatne krivične tužbe .

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ukazuje da na ocenu razumne dužine trajanja konkretnog sudskog postupka pored vremena trajanja postupka utiču i drugi činioci, kao što su složenost predmeta o kome se pred sudom raspravlja i odlučuje, ponašanje podnosioca ustavne žalbe tokom postupka, postupanje nadležnih organa koji vode postupak i značaj predmeta raspravljanja za podnosioca ustavne žalbe.

S obzirom na to da je Ustavni sud u sprovedenom postupku utvrdio da je predmet optužbe u konkretnom slučaju bilo krivično delo lake telesne povrede, koje se objektivno ne može smatrati složenim, te se upravo stoga za ovo krivično delo, saglasno Zakoniku o krivičnom postupku, vodi skraćeni krivični postupak, kao i da podnositeljka ustavne žalbe svojim ponašanjem nije doprine la dužem trajanju postupka, već joj je, naprotiv, bilo u interesu da se postupak što pre okonča i da se odluči o njenom imovinskopravnom zahtevu kako bi ostvarila svoja prava, Ustavni sud je ocenio da se četvorogodišnje trajanje postupka koje se poklapa sa rokom nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja, može pripisati isključivo neefikasnom i nedelotvornom postupanju sudova koji su vodili prvostepeni postupak.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11 ), ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te odlučio kao u tački 1. izreke.

7. Na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, u konkretnom slučaju, ostvari objavljivanjem Odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“, budući da podnositeljka nije postavila zahtev za naknadu nematerijalne štete.

8. Sledom iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević