Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u imovinskom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u imovinskom sporu koji traje skoro 19 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete, umanjena zbog njegovog doprinosa odugovlačenju, uz nalog sudovima da hitno okončaju postupak.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. Š . iz B . C, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. aprila 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. Š . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 21375/12 (ranije predmet tog suda P. 47631/10) povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. Š . iz B . C . podneo je 15. aprila 2011. godine, preko punomoćnika Z. J . i U . T, advokata iz B, Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 47631/10.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je pravni prethodnik podnosioca ustavne žalbe pok. S. Đ. podnela u decembru 1995. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženih Opštine Stari Grad i J. Ć. B, radi utvrđenja prava svojine i poništaja ugovora o kupoprodaji stana zaključenog između tuženih; da je podnosilac ustavne žalbe stupio u parnicu na mesto pok. tužilje 1998. godine; da su u toku postupka donete dve prvostepene presude koje su ukidane rešenjima drugostepenog suda; da veći broj zakazanih ročišta nije održan. Podnosilac ustavne žalbe je istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete i troškove postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbama člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Beogradu (u daljem tekstu: Osnovni sud) P. 21375/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

S. Đ. iz B. C . podnela, je u svojstvu tužilje, dana 8. decembra 1995. godine Opštinskom sudu tužbu protiv tuženih Opštine Stari Grad i J. Ć iz B, kojom je tražila da se utvrdi da je ona vlasnik stana u ulici N . broj 5 u B, kao i da se poništi ugovor o kupoprodaji predmetnog stana zaključen između tuženih. Po tužbi je for miran predmet P. 8019/95.

Podnosilac ustavne je stupio u parnicu na mesto pok. tužilje na ročištu održanom 28. decembra 1999. godine, kada je saslušan u svojstvu parnične stranke, nakon čega je zaključena glavna rasprava.

U toku postupka sud je zakazao ukupno 16 ročišta, od kojih deset ročišta je održano (dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno zbog toga što „predmet nije iznet sudiji“, četiri zbog toga što nije pribavljen izveštaj iz zemljišnih knjiga, jedno zbog smrti tužilje, jedno jer drugotužena nije uredno pozvana i jedno zbog nedolaska podnosioca ustavne žalbe koji je pozvan u svojstvu svedoka).

Presudom Opštinskog suda P. 8019/95 od 28. decembra 1999. godine usvojeni su tužbeni zahtevi tužioca.

Postupajući po predlogu tužioca, Opštinski sud je rešenjem P. 8019/95 od 6. marta 2000. godine ispravio presudu tog suda P. 8019/95 od 28. decembra 1999. godine.

Okružni sud u Begradu je, postupajući po žalbama tuženih, rešenjem Gž. 5982/00 od 28. novembra 2000. godine ukinuo presudu Opštinskog suda P. 8019/95 28. decembra 1999. godine, ispravljenu rešenjem tog suda P. 8019/95 od 6. marta 2000. godine i predmet vratio prvostepenom na ponovno suđenje.

U ponovnom prvostepenom postupku predmet je dobio broj P. 742/01.

Rešenjem Opštinskog suda P. 742/01 od 21. septembra 2005. godine prekinut je parnični postupak, jer punomoćnik tužioca nije dostavio rešenje o nasleđivanju za pok. tužilju S. Đ. Protiv navedenog rešenja tužilac je 9. marta 2006. godine izjavio žalbu.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 9310/06 od 7. novembra 2006. godine ukinuo rešenje Opštinskog suda P. 742/01 od 21. septembra 2005. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na dalji postupak.

U ponovnom postupku pred Opštinskim sudom, zakazano je ukupno 18 ročišta, od kojih osam nije održano (dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije, tri jer jer je podnesak tužioca dostavljen sudu neposredno uoči ročišta, jedno jer je tužilac tražio odlaganje, jedno jer je drugotužena tražila odlaganje i jedno jer sudu nije dostavljen traženi izveštaj Arhiva grada Beograda). U ovoj fazi postupka, izedeni su dokazi građevinskim veštačenjem preko veštaka M. B. iz B, kao i Gradskog zavoda za veštačenja iz Beograda.

Presudom Opštinskog suda P. 125/07 od 19. septembra 2007. godine usvojeni su tužbeni zahtevi tužioca. Presuda je dostavljena parničnim strankama u martu 2008. godine.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 5261/08 od 5. marta 2009. godine ukinuta je presuda Opštinskog suda P. 125/07 od 19. septembra 2007. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu. U obrazloženju rešenja je, pored ostalog, navedeno da se ožalbena presuda ukida i zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, imajući u vidu da prvostepeni sud nije postupio po nalogu Okružnog suda iz rešenja Gž. 5982/00 od 28. novembra 2000. godine.

Podneskom od 5. maja 2009. godine tužilac je povukao tužbu u delu kojim je traženo da se utvrdi njegovo pravo svojine na spornoj nepokretnosti.

Opštinski sud je rešenjem P. 7405/09 od 19. oktobra 2009. godine odredio izvođenje dokaza veštačenjem preko Arhitektonskog fakulteta u Beogradu. Tužilac je 3. decembra iste godine dostavio sudu dokaz o uplati troškova veštačenja.

Nakon 1. januara 2010. godine i uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji, postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u predmetu P. 47631/10.

Nalaz i mišljenje Komisije za veštačenje Arhitektonskog fakulteta u Beogradu dostavljeni su sudu 30. juna 2011. godine.

Prvo ročište u predmetu P. 47631/10 održano je 27. oktobra 2011. godine, a tužiocu je naloženo uređenje tužbe u roku od 15 dana.

Rešenjem Osnovnog suda P. 47631/10 od 30. novembra 2011. godine tužba je odbačena, s obzirom na to da tužilac u ostavljenom roku nije uredio tužbu.

Viši sud u Beogradu je rešenjem Gž. 1106/12 od 10. oktobra 2012. godine ukinuo rešenje Osnovnog suda P. 47631/10 od 30. novembra 2011. godine i predmet vratio na ponovni postupak.

Tužilac je podneskom od 16. novembra 2012. godine, pored postojećeg, istakao i eventualni tužbeni zahtev kojim je tražio da se utvrdi da je osporeni kupoprodajni ugovor ništav.

Presudom Osnovnog suda P. 21375/12 od 7. februara 2013. godine odbijeni su tužbeni zahtevi tužioca kao neosnovani. Protiv navedene presude tužilac je izjavio žalbu Apelacionom sudu u Beogradu.

U trenutku odlučivanja po ustavnoj žalbi postupak je još uvek u toku.

4. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje, i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak, po svojoj prirodi predstavlja, jedinstvenu celinu. Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak čije se trajanje osporava započet podnošenjem tužbe Opštinskom sudu, 8. decembra 1995. godine i da još uvek nije pravnosnažno okončan, s tim što u odnosu na podnosioca ustavne žalbe postupak traje od 28. decembra 1999. godine, kada je stupio u osporeni parnični postupak u svojstvu tužioca. Navedeno trajanje postupka od skoro 19 godina ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja treba utvrditi i raspraviti, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupke i priroda, odnosno značaj zahteva o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, trajanje sudskog postupka od skoro 19 godina ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće da utiču na njegovu dužinu, posebno imajući u vidu da je prvostepena presuda dva puta ukidana rešenjima drugostepenog suda zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, iz čega sledi zaključak da je glavni razlog dugo g vremensko g trajanj a parničnog postupka nedelotvorno postupanje nadležnih sudova. Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog sud a za ljudska prava, prema kome sama činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. predmete Pavlyulynets protiv Ukrajine, od 6. septembra 2005. godine, stav 51, i Cvetković protiv Srbije, od 10. juna 2008. godine, stav 51.). Pored toga, prvostepeni sudovi su doprineli dužem trajanju postupka donošenjem rešenja P. 742/01 od 21. septembra 2005. godine, kojim se postupak prekida, i rešenja P. 47631/10 od 30. novembra 2011. godine kojim je tužba odbačena, imajući u vidu da su odlukama viših sudova navedena rešenja ukidnuta i predmet vraćan prvostepenom sudu na dalje postupanje. Na nedelotvorno postpupanje sudova posebno ukazuje činjenica o odbacivanju tužbe kao neuredne 16 godina nakon podnošenja tužbe i nakon donošenja dve meritorne prvostepene presude.

Ispitujući postupanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je on doprineo dužem trajanju postupka, s obzirom na to da se neodržavanje pet ročišta može staviti njemu na teret ( jedno zbog nepristupanja podnosioca ustavne žalbe koji je pozvan na ročište u svojstvu svedoka, tri jer je podnesak tužioca dostavljen sudu neposredno uoči ročišta i jedno jer je tužilac tražio odlaganje).

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 21375/12 (ranije predmet tog suda P. 47631/10) povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku, a u tački 3. izreke odredio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava otklone nalaganjem nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni parnični postupak okončao u najkraćem roku.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilacustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, a posebno dužinu trajanja osporenog parničnog postupka, činjenicu da je podnosilac stupio u postupak u svojstvu tužioca u decembru 1999. godine, kao i njegov doprinos dužem trajanju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću sopstvenu praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Razmatrajući zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

7. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u imovinskom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti