Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog nesprovođenja izvršenja

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na imovinu. Propust izvršnog suda da sprovede pravnosnažnu presudu u korist podnositeljki predstavlja povredu njihovog prava na mirno uživanje imovine, koju čini dosuđeno potraživanje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1725/2015
17.11.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Nadežde Milajac, Ljiljane Čuknić i Anđelke Pajović, svih iz Čačka , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. novembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Nadežde Milajac, Ljiljane Čuknić i Anđelke Pajović i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 2151/11(ranije predmet I. 561/09 i I. 34580/10) podnositeljkama ustavne žalbe povređeno pravo na imovinu, iz člana 58. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljkama ustavne žalbe na naknadu materijalne štete svakoj u visini iznosa opredeljenih rešenjem o izvršenju O pštinskog suda u Čačku I. 561/09 od 14. aprila 2009. godine , umanjenih za eventualno naplaćene iznose po tom osnovu. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba Nadežde Milajac, Ljiljane Čuknić i Anđelke Pajović izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Čačku R4-I. 72/14 od 23. oktobra 2014. godine i rešenja V rhovnog kasacionog suda Ržg. 383/14 od 17. decembra 2014 . godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Nadežda Milajac, Ljiljan a Čuk nić i Anđelka Pajović, sve iz Čačka , podnele su Ustavnom sudu, 19. septembra 2012. godine, preko punomoćnika Dragane Janković, advokata iz Čačka, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. Ustava u postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 2151/11(ranije predmet I. 561/09 i I. 34580/10) . Ustavna žalba je zavedena pod brojem Už-7399/2012.

Nakon početka primene odredaba člana 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13), kojima je za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji još uvek nije okončan, predviđeno posebno, novo pravno sredstvo, prema kome o učinjenoj povredi prava, pre Ustavnog suda, odlučuje nadležan redovni sud, Ustavni sud je ustavnu žalbu ustupio na nadležnost redovnom sudu.

Rešenjem Višeg suda u Čačku R4-I. 72/14 od 23. oktobra 2014. godine je usvojen zahtev predlagača za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i utvrđeno da je u izvršnom postupku koji je u toku Osnovnim sudom u Čačku u predmetu u predmetu I. 2151/11(ranije predmet Opštinskog suda u Čačku I. 561/09 i I. 34580/10) podnositeljkama povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Nakon pravosnažnosti navedenog rešenja, Viši sud u Čačku je dopisom R4-I. 72/14 od 11. marta 2016. godine Ustavnom sudu „vratio“ ustavnu žalbu Nadežde Milajac, Ljiljane Čuknić i Anđelke Pajović, radi donošenja odluke o povredi prava na imovinu.

Podnositeljke ustavne ža lbe su 5. marta 2015. godine izjavile novu ustavnu žalbu zbog „nesprovođenja izvršenja u razumnom roku“ u izvršnom postupku koji je se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 2151/11(ranije predmet I. 561/09 i I. 34580/10) , sada proširujući zahtev i na rešenja Višeg suda u Čačku R4-I. 72/14 od 23. oktobra 2014. godine i Vrhovnog kasacionog suda Ržg. 383/14 od 17. decembra 2014. godine . Ova ustavna žalba je zavedena pod brojem Už-1725/2015.

U novoj ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno da osporenim rešenjima u delu kojim je odlučeno o visini naknade za povredu prava na suđenje u razumnom roku nisu otklonjene posledice utvrđene povrede, odnosno nije postignuta „sveobuhvatna naknada“, te smatraju da i dalje „imaju status žrtvi…“. Ističu da dosuđena naknada nije u skladu sa praksom Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, te da im je na taj način povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. Ustava i pravo na delotvorno pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava.

Ustavni sud je ustavnu žalbu od 19. septembra 2012. godine, u neodlučenom delu zahteva kojim je traženo da se utvrdi povreda prava na imovinu iz člana 58. Ustava zbog nesprovođenja rešenja o izvršenju u postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 2151/11(ranije predmet Opštinskog suda u Čačku I. 561/09 i I. 34580/10) spojio sa ustavnom žalbom od 5. marta 2015. godine, radi zajedničkog razmatranja i donošenja jedne odluke, u skladu sa odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13).

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Opštinskog suda u Čačku I. 561/09 od 14. aprila 2009. godine usvojen je predlog za izvršenje ovde podnositeljki ustavne žalbe na osnovu pravnosnažne presude Opštinskog suda u Čačku P1. 404/08 od 6 . marta 2009 . godine, kojom je obavezan FRA „Alati za unutrašnji navoj“ D.O.O, Čačak , kao izvršni dužnik, da tužiljama, kao izvršnim poveriocima, isplati na ime neisplaćenih zarada, naknada zarada i pripadajućih doprinosa, iznose bliže opredeljene izrekom navedene presude, plenidbom i prenosom novčanih sredstava sa računa izvršnog dužnika na račun izvršnih poverilaca , a posredstvom NBS – Agencije za prinudnu naplatu. Delimičnim rešenjima I. 561/09 od 11. juna 2009. godine i 24. novembra 2009. godine, obustavljen je postupak izvršenja u pogledu uplate pripadajućih doprinosa za izvršne poverioce i u tom delu su ukinute sve sprovedene radnje, jer je izvršni dužnik u međuvremenu izvršio uplatu pripadajućih doprinosa nadležnim fondovima. Rešenjem Osnovnog suda u Čačku I. 2151/11 od 16. juna 2014. godine, određeno je drugo sredstvo izvršenja radi namirenja potraživanja izvršnih poverilaca, te je predviđeno da se izvršenje ima sprovesti popisom, procenom i prodajom pokretnih stvari izvršnog dužnika i prenosom novčanih sredstava i to glavnog duga sa pripadajućom kamatom izvršnim poveriocima.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Čačku R4-I. 72/14 od 23. oktobra 2014. godine , u stavu prvom izreke, usvojen je zahtev predlagača Nadežde Milajac, Ljiljane Čuknić i Anđelke Pajović za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i utvrđeno da je u izvršnom postupku koji je u toku pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 2151/11 (ranije predmet I. 561/09 i I. 34580/10) podnositeljkama ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. U stavu drugom izreke ovog rešenja naloženo je Osnovnom sudu u Čačku da preduzme sve neophodne mere kako bi se navedeni izvršni postupak okončao u najkraćem roku, a u stavu trećem izreke je odbijen zahtev predlagača za naknadu materijalne štete u visini iznosa koju su dosuđeni pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Čačku P1. 404/08 od 6. marta 2009. godine i rešenjem o izvršenju I. 561/09 od 14. aprila 2009. godine. Stavom četvrtim izreke rešenja utvrđeno je pravo predlagača na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, a na teret budžetskih sredstava Republike Srbije, te da će navedeni iznos biti isplaćen u roku od tri meseca od dana podnošenja zahteva za isplatu.

Odlučujući o žalbi predlagača izjavljenoj protiv rešenja Višeg suda u Čačku, Vrhovni kasacioni sud je osporenim rešenjem Ržg. 383/14 od 17. decembra 2014. godine, u stavu prvom izreke, odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio ožalbeno prvostepeno rešenje u delu u kome je zahtev za naknadu materijalne štete odbijen i u delu u kome je utvrđeno pravo predlagača na naknadu nematerijalne štete, dok je stavom drugim izreke rešenja naložio Višem sudu u Čačku da ustavnu žalbu i odluke donete u ovom postupku dostavi Ustavnom sudu, radi donošenja odluke o zahtevu predlagača o povredi prava na imovinu.

U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, između ostalog, navedeno: da je nakon uvida u spise Osnovnog suda u Čačku utvrđeno da je izvršni postupak u konkretnom slučaju započeo 13. aprila 2009. godine, podnošenjem predloga za izvršenje O pštinskom sud u u Čačku, a koji je usvojen rešenjem o izvršenju navedenog suda I. 561/09 od 14. aprila 200 9. godine, te da izvršni postupak još uvek nije okončan, a poverioci nisu naplatili svoja potraživanja; da je sud analizirajući dužinu trajanja postupka ispitivao ispunjenost kriterijuma za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku i našao da je osnovni razlog neprimereno dugom trajanju postupka neažurno postupanje Osnovnog suda u Čačku; da je na osnovu člana 8a stav 2. Zakona o uređenju sudova , prvostepeni sud odredio primerenu naknadu za povredu prava na suđenje u razumnom roku; da iz sadržine istog zakona proizilazi da se radi o specifičnoj vrsti postupka koji ima za cilj ubrzanje i okončanje postupka, te da primerena naknada ne predstavlja naknadu štete već , uz izricanje mere za ubrzanje postupka , predstavlja izvesnu građansko-pravnu sankciju zbog prekoračenja razumnog roka; da Vrhov ni kasacioni sud smatra da dosuđena naknada predstavlja primerenu naknadu uz izrečenu meru za ubrzanje postupka, te da će se na taj način ostvariti svrha koja je njima predviđena i koja prestavlja cilj ovog postupka u smislu čl. 8a i 8b Zakona o uređenju sudova; da je o povredi prava na mirno uživanje imovine iz člana 58. stav 1. Ustava i naknadi materijalne štete, isključivo nadležan da odlučuje Ustavni sud, te da je zbog toga potvrđeno prvostepeno rešenje u stavu trećem izreke rešenja, uz nalog da se predmet dostavi Ustavnom sudu da u okviru svoje nadležnosti donese odluku o povredi prava na imovinu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Za ocenu osnovanosti ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, od značaja su i odredbe Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS'', br. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11, 101/11 i 101/13), kojima je propisano: da stranka u sudskom postupku koja smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, može neposredno višem sudu podneti zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, da se ovim zahtevom može tražiti i naknada za povredu prava na suđenje u razumnom roku, te da je postupak odlučivanja o zahtevu iz stava 1. ovog člana hitan (član 8a); da ako neposredno viši sud utvrdi da je zahtev podnosioca osnovan, može odrediti primerenu naknadu za povredu prava na suđenje u razumnom roku i odrediti rok u kome će niži sud okončati postupak u kome je učinjena povreda prava na suđenje u razumnom roku, te da će se naknada iz stava 1. ovog člana isplatiti iz budžetskih sredstava Republike Srbije opredeljenih za rad sudova u roku od tri meseca od dana podnošenja zahteva stranke za isplatu (član 8b st. 1. i 2.); da se na postupak za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i naknade za povredu prava na suđenje u razumnom roku shodno primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje vanparnični postupak (član 8v).

5. Analizirajući navode ustavne žalbe izjavljene 19. septembra 2012. godine o neodlučenom delu zahteva kojim je traženo da se utvrdi povreda prava na imovinu iz člana 58. Ustava zbog nesprovođenja rešenja o izvršenju u postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 2151/11(ranije predmet I. 561/09 i I. 34580/10) , Ustavni sud konstatuje da je Evropski sud za ljudska prava, 29. januara 2013. godine , doneo odluku o dopuštenosti predstavke u predmetu Marinković protiv Srbije, u kojoj je podsetio na svoju ustaljenu sudsku praksu prema kojoj se tužena država dosledno smatra odgovornom ratione personae za neizvršenje presuda donetih protiv preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom, što podrazumeva da srpski organi mogu, a fortiori, biti odgovorni i u vezi sa onim preduzećima gde je kasnije došlo do promene akcijskog kapitala, što za posledicu ima pretežan državni i društveni kapital, te da se podnosiocima predstavki, kad god se utvrde povrede Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i/ili Protokola broj 1 uz ovu konvenciju, dosuđuje naknada i materijalne i nematerijalne štete, pri čemu se od tužene države zahteva da iz sopstvenih sredstava isplati iznose dosuđene pravosnažnim domaćim presudama. Evropski sud je u obrazloženju navedene odluke napomenuo da se ustavna žalba još ne može smatrati delotvornom u slučajevima koji uključuju odgovornost tužene države za neizvršenje presuda protiv društvenih preduzeća u postupku restrukturiranja i da u budućim slučajevima taj s ud može ponovo razmotriti svoj stav, ako postoji jasan dokaz da je Ustavni sud naknadno uskladio u potpunosti svoj pristup sa relevantnom praksom Evropskog s uda.

Evropski sud za ljudska prava je nakon toga u odluci od 26. novembra 2013. godine, povodom predstavke broj 65713/13 koju je Vasvija Ferizović iz Novog Pazara podnela protiv Srbije, konstatovao da je Ustavni sud u potpunosti harmonizovao svoj pristup sa sudskom praksom Evropskog suda u pogledu neizvršenja presuda protiv preduzeća u društvenoj svojini koja su u postupku restrukturiranja.

Imajući u vidu navedeno, po oceni Ustavnog suda, propust izvršnog suda da izvrši presudu izrečenu u korist podnositeljki ustavne žalbe, u konkretnom slučaju predst avlja i povredu prava podnositeljki na mirno uživanje imovine zajemčeno g odredbom člana 58. Ustava, koju čini potraživanje utvrđeno tom presudom (isti stav izražen je i u predmetu Ustavnog suda Už-5551/ 2011). S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

Polazeći od iznetog, a uzimajući u obzir da Ustavni sud prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Sud je, saglasno članu 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke utvrdio pravo podnositeljkama ustavne žalbe na naknadu materijalne štete svakoj u visini iznosa opredeljenih rešenjem o izvršenju O pštinskog suda u Čačku I. 561/09 od 14. aprila 2009. godine , umanjenih za eventualno naplaćene iznose po tom osnovu. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dos tavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Ustavni sud ukazuje da bi nedosuđivanje naknade materijalne štete podnositeljkama ustavne žalbe bilo u direktnoj suprotnosti i sa odredbom člana 60. stav 4. Ustava, kojom je proklamovana neotuđivost prava iz radnog odnosa koj e su podnositeljke pokušale na prinudan način da ostvare u predmetnom izvršnom postupku.

6. Odlučujući o ustavnoj žalbi podnositeljki u delu izjavljenom protiv rešenja Višeg suda u Čačku R4-I. 72/14 od 23. oktobra 2014. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Ržg. 383/14 od 17. decembra 2014. godine, u delu kojim je određena primerena naknada za povredu prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od po 200 evra u dinarskoj protivvrednosti, Ustavni sud konstatuje da su podnositeljke ust avne žalbe u suštini nezadovoljne visinom dosuđene naknade.

Ustavni sud, najpre, ukazuje da je zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku koji je kao pravno sredstvo ustanovljen Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, preventivno – kompenzatornog karaktera, odnosno da pored ubrzanja postupka predviđa i mogućnost isplate naknade zbog dugog trajanja postupka. Primarni cilj ovog pravnog sredstva jeste njegov preventivni karakter, odnosno ubrzanje i okončanje postupka. Po oceni Ustavnog suda, osnovanost i visina novčane naknade je stvar sudske procene takvog zahteva i zavisi od ponašanja podnosioca u konkretnom postupku, složenosti predmeta i značaja spornog prava za podnosioca. Takođe, Sud je stanovišta da se naknada mora primeriti standardu života građana i materijalnim mogućnostima Republike Srbije.

Podnositeljkama ustavne žalbe je usvojen zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, naloženo je da se preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni izvršni postupak okončao u najkraćem roku i dosuđena je naknada. Međutim, po stanovištu Ustavnog suda, potrebno je u konkretnom slučaju utvrditi da li je dosuđena novčana naknada odgovarajuća i dovoljna i sa aspekta sudske prakse ovoga suda. Naime, podnositeljke mogu tvrditi da su „žrtve “ povrede prava na suđenje u razumnom roku ukoliko je iznos koji je dodeljen manji od iznosa koji se dodeljuje u sličnim slučajevima (videti presude Evropskog suda za ljudska prava Cocchiarella protiv Italije, broj aplikacije 64886/01, st. 65- 107, ECHR 2006-V i Carić protiv Hrvatske, broj aplikacije 58650/12, stav 39.).

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da su nadležni sudovi u ovom slučaju podnositeljkama dosudili novčanu naknadu zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku i obrazložili razloge na kojima temelje svoju odluku. Polazeći od same suštine naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje, kao i životnog standarda i materijalnih prilika u Republici Srbiji, Sud ocenjuje da vrednost iznosa od po 200 evra, u dinarskoj protivvrednosti nije nerazumn a, posebno ako se imaju u vidu priroda i suština pravnog sredstva – zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, kao i to da je Ustavni sud ovom odlukom utvrdio povredu prava na imovinu i naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenih rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Čačku. Pored toga, Ustavni sud ukazuje da o dosuđenom iznosu naknade nematerijalne štete ne može odlučivati kao instancioni sud u odn osu na nadležne redovne sudove.

Sledom iznetog, Ustavni sud je ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Čačku R4-I. 72/14 od 23. oktobra 2014. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Ržg. 383/14 od 17. decembra 2014. godine odbacio kao očigledno neosnovanu, saglasno članu 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), rešavajući kao u tački 3. izreke.

7. Polazeći od iznetog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog nesprovođenja izvršenja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti