Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe zbog falsifikovanja službene isprave

Kratak pregled

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Zorana Mandića protiv presude kojom je osuđen za falsifikovanje službene isprave. Ustavni sud je utvrdio da subjektivni elementi dela ne moraju biti u izreci presude, već u obrazloženju, što je ispunjeno.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Zorana Mandića iz Kragujevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. januara 201 3. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Zorana Mandića izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Kž. 480/10 od 22. februara 2010. godine, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u krivičnom postupku koji se vodio u predmetu Opštinskog suda u Kragujevcu K. 1213/08.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zoran Mandić iz Kragujevca, preko punomoćnika Luke Uljarevića, advokata iz Kragujevca, izjavio je Ustavnom sudu 26. marta 20 10. godine ustavnu žalbu, koju je dopunio podneskom od 23. maja 2012. godine , protiv presude navedene u izreci , zbog povrede prava iz člana 32. stav 1, člana 34. st. 1. i 2. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije. Ustavna žalba je podneta i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u krivičnom postupku koji se vodio u predmetu Opštinskog suda u Kragujevcu K. 1213/08.

U ustavnoj žalbi se navodi da je osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu potvrđena prvostepena presuda Opštinskog suda u Kragujevcu K. 1213/08 od 20. jula 2009. godine, kojom je podnosilac oglašen krivim za izvršenje krivičnog dela falsifikovanje službene isprave iz člana 248. stav 1. u vezi stava 3. Krivičnog zakona Republike Srbije, ali da drugostepeni sud nije otklonio nedostatke koje prvostepena presuda sadrži, čime su podnosiocu ustavne žalbe povređena označena ustavna prava.

Podnosilac ustavne žalbe svoju tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava zasniva na sledećim razlozima:

- da delo za koje je oglašen krivim nije krivično delo, jer ne sadrži subjektivne elemente krivičnog dela, s obzirom na to da u izreci presude nedostaje „opis subjektivnog elementa (uračunljivost i vinost)“, a ovo delo može da se izvrši „samo sa krivicom u smislu člana 22. KZ“;

- da je Okružni sud u Kragujevcu u identičnoj pravnoj situaciji drugačije postupao, s obzirom na to da je u presudi K. 591/08 zauzeo stav „da je pravilna odluka prvostepenog suda kojom okrivljenog oslobađa od optužbe, ukoliko opis subjektivnog elementa u optužbi nedostaje“, čime je podnosilac doveden u neravnopravan položaj u pružanju sudske zaštite;

- da mu je optužnicom na teret stavljeno krivično delo iz člana 174. Zakona o porekom postupku i poreskoj administraciji, pa kako je 1. januara 2006. godine na snagu stupio novi Krivični zakonik, optužnica je izmenjena i stavljeno mu je na teret delo iz člana 248. stav 1. u vezi stava 3. KZ RS, pa „samo uređivanje optužnice koja je više puta uređivana, precizirana i prekvalifikovana, nakon čega je okrivljeni morao menjati odbranu i pripremati novu jeste zloupotreba tužilačkog prava koja od strane redovnog suda nije sankcionisana“;

- da je 31. januara 2006. godine tužilaštvo prekvalifikovalo krivično delo koje je podnosiocu stavljeno na teret u krivično delo falsifikovanje isprave, nakon čega je optužnica ponovo preciziran a 22. maja 2007. godine, pa, imajući u vidu da visina poreza čije se plaćanje izbegava ne prelazi iznos od 150.000 dinara, radnja ovog dela je dekriminalizovana, te se nije smela prihvatiti pogrešna kvalifikacija, već je obaveza Apelacionog suda bila da po službenoj dužnosti preinači pravnu ocenu u odnosu na okrivljenog, jer je neprijavljivanje činjenica koje su od uticaja na utvrđivanje obaveze plaćanja poreza inkorporisana u krivično delo poreska utaja iz člana 229. Krivičnog z akonika;

- da iz radnji koje su mu stavljene na teret nije imao nikakvu ekonomsku korist;

- da nije imao zakonsku obavezu da u godišnji obračun poreza na promet unese prihod od navedenog prevoza, ali da je sud ipak utvrdio da je odgovoran zato što nije uradio nešto što po zakonu nije bio dužan da uradi.

U vezi sa povred om prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava , podnosilac je naveo da je sprovedeni krivični postupak trajao preko šest godina, što je neopravdano dugo i proizvelo je negativne posledice po okrivljenog i njegovu porodicu, čime je povređeno označeno pravo.

Povodom povrede prava iz člana 34. stav 1. Ustava , podnosilac navodi da je osporenom presudom povređena materijalna odredba iz člana 14. Krivičnog zakonika, jer da bi krivično delo postojalo mora biti „protivpravno, skrivljeno i učinjeno sa krivicom u smislu člana 22. Krivičnog zakonika... odnosno da je učinilac uračunljiv i da postupa sa umišljajem i svešću o protivpravnosti“, što u prvostepenoj presudi nedostaje, pa delo iz presude „nije krivično delo“.

U ustavnoj žalbi se navodi da u konkretnom slučaju nije primenjen zakon koji je blaži za podnosioca , jer bi „primenom novog krivičnog zakonika... bio oslobođen optužbe, odnosno novim zakonom delo formulisano u optužnici a kasnije i u presudama nije krivično delo (jer u njima nema krivice)“. Podnosilac smatra da mu je na taj način povređeno pravo zajemčeno članom 34. stav 2. Ustava.

Za povredu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, podnosilac kao razlog ponovo navodi da je Okružni sud u Kragujevcu u identičnoj pravnoj situaciji drugačije odlučio u predmetu K. 591/08.

Podnosilac je predložio da Ustavni sud poništi osporenu presudu Apelacionog suda u Kragujevcu i „naloži donošenje zakonite presude po žalbi na presudu Opštinskog suda u Kragujevcu K. 1213/08 od 20. jula 2009. godine“, kao i da utvrdi pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete zbog povrede označenih prava u iznosu od 2000 evra.



2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljki ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.



3. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je , uvidom u osporene presude, utvrdio sledeće činjenice koje su od značaja za odlučivanje u ovo m ustavnosudsko m predmet u:

Opštinski sud u Kragujevcu je 20. jula 2009. godine doneo presudu K. 1213/2008 kojom je utvrdio da je „okrivljeni Zoran Mandić... vlasnik preduzeća OD „Mandić prevoz Agenci“, kriv zato što dana 8. marta 2004. godine u Kragujevcu, kao odgovorno lice, a u svojstvu direktora preduzeća OD „Mandić prevoz Agenci“ iz Kragujevca, u službenu ispravu nije uneo važan podatak i što je svojim potpisom overio službenu ispravu sa neistinitom sadržinom, na taj način što je Poreskoj upravi u Kragujevcu podneo godišnji obračun poreza na promet proizvoda i poreza na promet usluga za period od 1. januara do 31. decembra 2003. godine i bilans uspeha za period od 1. januara do 31. decembra 2003. godine, u kojima nije uneo prihod od izvršenog prevoza preduzeću DOO „AO Z en“ iz Beograda u iznosu od 42.600,00 dinara, koje je overio svojim potpisom , čime je izvršio krivično delo falsifikovanje službene isprave iz člana 248. stav 1. u vezi stava 3. KZ PC, p a mu je sud na osnovu navedenog člana KZ PC i čl. 3, 5, 33, 38, 41,51, 52 . i 53. OKZ-a izrekao uslovnu osudu, t ako što mu je utvrdio kaznu zatvora u trajanju od četiri meseca i istovremeno odredio da se ona neće izvršiti ukoliko okrivljeni za vreme od jedne godine po pravnosnažnosti presude, ne učini novo krivično delo.

U obrazloženju ove presude, pored ostalog, navedeno je: „Sud je cenio o dbranu okrivljenog, dovodeći je u vezu sa svim izvedenim dokazima, pa je istu prihvatio u pogledu svih objektivnih elemenata predmetnog krivičnog dela, dok u pogledu subjektivnog odnosa prema učinjenom, istu nije prihvatio... Analizirajući napred navedene dokaze, pojedinačno i u njihovoj međusobnoj vezi, zaključak je suda da je tokom postupka nesumnjivo utvrđeno da okrivljeni Zoran Mandić u svojstvu direktora preduzeća OD „Mandić prevoz Agenci“ iz Kragujevca, u godišnji obračun poreza na promet proizvoda i poreza na promet usluga za period od 1. januara do 31. decembra 2003. godine i bilans uspeha za period od 1. januara do 31. decembra 2003. godine, nije uneo prihod od izvršenog prevoza preduzeću DOO „AO Zen“ iz Beograda u iznosu od 42.600,00 dinara, što predstavlja podatak značajan za pravne odnose, na koji način je sačinio službenu ispravu sa neistinitom sadržinom... Uračunljivost okrivljenog ničim nije dovedena u sumnju, što dalje govori da je bio svestan svojih postupaka, odnosno da je znao da kao dgovorno lice u preduzeću OD „Mandić prevoz Agenci“ iz Kragujevca, u potpunosti odgovara za tačnost godišnjeg obračuna poreza na promet proizvoda i poreza na promet usluga, kao i za bilans uspeha, bez obzira ko ih je sastavio, a u koje nisu uneti svi relevantni podaci, pa kako je takve isprave overio svojim potpisom i pečatom, Sud nalazi da je u pogledu vinosti, kod okrivljenog postojao direktan umišljaj. Kako nema okolnosti koje bi isključivale krivičnu odgovornost okrivljenog, Sud je istog za predmetno krivično delo oglasio krivim i kaznio po Zakonu“.

Apelacioni sud u Kragujevcu je, odlučujući o žalbi okrivljenog i njegovog branioca, doneo 22. februara 2010. godine osporenu presudu Kž. 480/10 kojom je žalbe odbio kao neosnovane i potvrdio prvostepenu presudu. U obrazloženju drugostepene presude, između ostalog, navedeno je sledeće : „Sud je ispitao prvostepenu presudu u granicama žalbenih navoda i po službenoj dužnosti u smislu člana 380. st av 1. tač . 1) i 2 ) ZKP i našao da žalbe nisu osnovane. .. Nije učinjena nijedna bitna povreda odredaba krivičnog postupka na koju se pazi po službenoj dužnosti, pa ni povreda iz člana 368. st av 1. tač ka 11) ZKP, na koju se neosnovano ukazuje žalbom... Izreka je razumljiva i nije protivrečna ni sebi, ni razlozima ... Presuda ima dovoljno razloga o odlučnim činjenicama koji nisu ni nejasni, ni protivrečni. U vezi sa odlučnim činjenicama nema znatne protivrečnosti između onoga što se navodi u razlozima o sadržini dokaza - isprava i zapisnika o iskazima - i njihove stvarne sadržine... Žalbeni navod okrivljenog da delo opisano u izreci ne predstavlja krivično delo jer ne sadrži subjektivne elemente i da je opis uračunljivosti i vinosti u izreci izostao jer nedostaje i u optužnici, nije osnovan. Primenjen je zakon vremena izvršenja a ne novi Krivični zakonik koji krivicu reguliše u članu 22. Inače, iz izreke se vidi da je okrivljeni kriv i da je postupao sa umišljajem-svešću i voljom da delo izvrši, što je i obrazloženo... Neosnovani su i bez uticaja žalbeni navodi branioca da je okrivljeni bilans uspeha predao NBS, a ne Poreskoj upravi i da se u vezi sa tim ne slažu ni mesto ni vreme. Ovo kad se ima u vidu da je preduzeće okrivljenog bilo u obavezi da zaključno sa 28. februarom preda godišnji obračun poreza na promet koji u sebi sadrži, na obrascima, između ostalog i bilans uspeha - stanja, na osnovu čega se može utvrditi koliki su u toj godini bili prihodi, a koliki rashodi... Tačan je žalbeni navod da se godišnji obračun poreza na promet sastavlja i predaje u smislu Zakona o porezu na promet, pri čemu je veštak objasnio da porez na promet usluga po tom zakonu okrivljeni nije bio u obavezi da obračunava i plaća. Međutim, da bi se sačinio bilans koji jeste predat u Poreskoj upravi sa pečatom K8 (ovaj pečat stoji na bilansu stanja, a i na bilansu uspeha i statističkom aneksu), a i da bi se sačinio poreski bilans prethodno je potrebno sačiniti bilans uspeha o tome koliko je preduzeće ostvarilo prihode i rashode i koliki je dobitak ili gubitak... S tim u vezi bez uticaja su žalbeni navodi da se bilans uspeha sastavlja prema Zakonu o računovodstvu gde se pravno tretira kao izveštaj i da se prema tom zakonu na osnovu bilansa uspeha ne plaća nikakav porez, da poreski bilans ima dodirne tačke sa finansijskim izveštajima, ali da nije predmet optuženja... Stoga po oceni suda, bilans uspeha jeste službena isprava u smislu člana 248. stav 1. u vezi st ava Z. KZ PC, pa su irelevantni žalbeni navodi da propisi nikad nisu uveli red u oblast finansijskog izveštavanja, pa se friziranjem i zamagljivanjem izveštaja bave svi, a ovakve situacije sa greškama u knjiženju se ni u knjigovodstvu ne smatraju za ozbiljno i tolerišu se korigovanjem bez posledica... Tačan je žalbeni navod branioca da okrivljeni nije imao obavezu da u godišnjem obračnu poreza na promet unese ovaj prihod po osnovu međunarodnog transporta, jer on nije oporeziv. Međutim, veštak je objasnio da je preduzeće okrivljenog trebalo da fakturiše naručiocu izvršenu uslugu prevoza i da to unese i u bilans uspeha i u poreski bilans, što preduzeće i okrivljeni nisu učinili. Ministarstvo finansija, prema objašnjenju veštaka, Poreskoj upravi daje uputstvo o podnošenju bilansa stanja i bilansa uspeha i ti bilansi služe za kontrolu poreskog bilansa... Okrivljeni je imao obavezu da obračuna i plati porez na dohodak koji je ostvario radnik vršeći prevoz, što nije učinio, nego je tek pri terenskoj kontroli taj porez obračunat i plaćen... Unošenjem navedenog prihoda došlo je do izmene u poreskom bilansu u koji bi to bilo uneto pošto bi prethodno bilo uneto u bilans uspeha. Bez uticaja su žalbeni navodi da podnošenje bilansa uspeha NBS ne može da se podvede pod poresku prijavu podnetu Poreskoj upravi u smislu člana 25. st av 1. tač ka 2) ZPPPA i da stoga podnošenje bilansa uspeha Narodnoj banci ne može biti važan podatak u poreskom smislu... Činjenično stanje pravilno je i potpuno utvrđeno na osnovu ocene svih dokaza pojedinačno i u ukupnoj vezi, koju ocenu dokaza u svemu prihvata i viši sud. Neosnovan je žalbeni navod da sud meša poreski bilans i bilans uspeha i da je presuda kontradiktorna i nejasna u delu poreskog bilansa koji nije predmet optuženja, pa se postavlja pitanje da li sud misli na poreski bilans kad govori o obavezi unošenja prihoda... Godišnji obračun poreza na dohodak zaista nije predmet optužbe, pa je bez uticaja što se on iskazuje u godišnjem obračunu poreza na dohodak. Time se međutim ne dovodi u pitanje direktan umišljaj kakav je utvrdio prvostepeni sud. Ekonomski interes okrivljenog nije presudan za postojanje ovog krivičnog dela i za krivičnu odgovornost. Sadržina potpisanih i overenih isprava iz presude ne odgovara starnom stanju - istini, jer je prevoz obavljen, a radi se o važnom podatku za pravne odnose jer je okrivljeni bio obavezan da prihod prikaže, što on nije učinio. Pri tome za postojanje ovog k rivičnog dela bez značaja je da li je okrivljeni trebalo da plati porez ili ne. Prema prihvaćenom veštačenju unošenjem navedenog prihoda došlo bi do izmene u poreskom bilansu u koji bi to bilo uneto, pošto bi prethodno bilo uneto u bilans uspeha. Ovo i pored toga što u godišnji obračun poreza na promet okrivljeni nije imao obavezu da unese porez na promet po osnovu međunarodnog transporta... Na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravostepeni sud je pravilno primenio krivični zakon kada je našao da se u radnjama okrivljenog opisanim u izreci presude stiču sva obeležja krivičnog dela falsifikovanje službene isprave iz člana 248. stav 1. u vezi st ava 3. KZ PC “.

Okružni sud u Kragujevcu je u presudi Kž. 591/08 od 11. septembra 2008. godine, koju je podnosilac priložio kao dokaz o nejednakom postupanju Okružnog suda u Kragujevcu u identičnoj pravnoj situaciji, a kojom je potvrđena presud a Opštinskog suda u Batočini K. 40/08 od 23. maja 2008. godine, u obrazloženju, pored ostalog, naveo: „Ispitujući prvostepenu presudu, a povodom žalbe Opštinskog javnog tužioca, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 368. stav 2. ZKP, Okružni sud nalazi da prvostepeni sud, time što je izostalo prethodno ispitivanje urednosti optužnog akta u smislu člana 439. stav 1. ZKP u vezi člana 267. stav 2. ZKP, kao prethodno ispitivanje optužnog predloga, nije bitno povredio odredbe krivičnog postupka u meri koja je bila od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude. Naime, stoje navodi žalbe da optužni akt nije od strane sudije podvrgnut prethodnom ispitivanju u smislu odredbi napred navedenih članova, kao i da u optužnom predlogu nisu navedeni subjektivni elementi krivičnog dela laka telesna povreda iz člana 122. stav 2. KZ. Međutim, obzirom da se u smislu odredbe člana 351. stav 1. ZKP, presuda može odnositi samo na delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj optužnici, to je sud vezan za činjeničnu osnovicu optužbe, pa bi u slučaju drugačije odluke prvostepenog suda optužba bila prekoračena, što bi predstavljalo bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 368. st av 1. tač ka 8 ) ZKP. Kako je odredbom člana 341. st av 1. ZKP, propisano da tužilac može, u toku glavnog pretresa, odnosno sve do trenutka kada sudija objavi da je glavni pretres završen, da na glavnom pretresu izmeni optužbu, to je, po oceni Okružnog suda, prvostepeni sud, pravilno zaključujući da je opis subjektivnog elementa (uračunljivosti i vinosti) krivičnog dela u optužbi izostao, na osnovu odredbe člana 355. st av 1. ZKP pravilno doneo odluku kojom je okrivljenog D. oslobodio optužbe za krivično delo laka telesna povreda, jer delo opisano na način kao u optužnom predlogu, ne predstavlja krivično delo.



4. Odredbama Ustava koje su označene u ustavno j žalb i, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega ( član 32. stav 1.); da se niko ne može oglasiti krivim za delo koje, pre nego što je učinjeno, zakonom ili drugim propisom zasnovanim na zakonu nije bilo predviđeno kao kažnjivo, niti mu se može izreći kazna koja za to delo nije bila predviđena (član 34. stav 1.); da se kazne određuju prema propisu koji je važio u vreme kad je delo učinjeno, izuzev kad je kasniji propis povoljniji za učinioca, a da se krivična dela i krivične sankcije određuju zakonom (član 34. stav 2.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbama člana 356. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 i 72/09 ) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je da će u presudi u kojoj se optuženi oglašava krivim, sud izreći: za koje se delo oglašava krivim, uz naznačenje činjenica i okolnosti koje čine obeležja krivičnog dela, kao i onih od kojih zavisi primena određene odredbe krivičnog zakona (tačka 1)); zakonski naziv krivičnog dela i koje su odredbe zakona primenjene (tačka 2)); na kakvu se kaznu osuđuje optuženi ili se po odredbama krivičnog zakona oslobađa od kazne (tačka 3)); odluku o uslovnoj osudi, odnosno o opozivanju uslovne osude ili uslovnog otpusta (tačka 4)); odluku o merama bezbednosti i o oduzimanju imovinske koristi (tačka 5)); odluku o uračunavanju pritvora ili već izdržane kazne (tačka 6)); odluku o troškovima krivičnog postupka i o imovinsko-pravnom zahtevu (tačka 7)).

Odredbe člana 361. ZKP, pored ostalog, propisuju: da pismeno izrađena presuda mora potpuno da odgovara presudi koja je objavljena, kao i da presuda mora imati uvod, izreku i obrazloženje (stav 1.); da izreka presude sadrži lične podatke o optuženom ( član 89. stav 1 .) i odluku kojom se optuženi oglašava krivim za delo za koje je optužen ili kojom se oslobađa od optužbe za to delo ili kojom se optužba odbija (stav 3.); da, ako je optuženi oglašen krivim, izreka presude mora obuhvatiti potrebne podatke navedene u članu 356. ovog zakonika, a ako je oslobođen od optužbe ili je optužba odbijena, izreka presude mora obuhvatiti opis dela za koje je optužen i odluku o troškovima krivičnog postupka i imovinsko-pravnom zahtevu ako je bio postavljen (stav 4.); da će u obrazloženju presude sud izneti razloge za svaku tačku presude (stav 5.); da će sud određeno i potpuno izneti koje činjenice i iz kojih razloga uzima kao dokazane ili nedokazane, dajući pri tome naročito ocenu verodostojnosti protivrečnih dokaza, iz kojih razloga nije uvažio pojedine predloge stranaka, iz kojih razloga je odlučio da se ne ispita neposredno svedok ili veštak čiji je iskaz, odnosno opisani nalaz i mišljenje pročitan bez saglasnosti stranaka ( član 337. stav 2), kojim razlozima se rukovodio pri rešavanju pravnih pitanja, a naročito pri utvrđivanju da li postoji krivično delo optuženog i pri primenjivanju određenih odredaba zakona na optuženog i njegovo delo (stav 7.).

Članom 248. Krivičnog zakona Republike Srbije („Službeni glasnik SRS“, br. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89, 42/89, 21/90 i „Službeni glasnik RS“, br. 16/90, 26/91, 75/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95, 44/98, 10/02, 11/02, 80/02, 39/03 i 67/2003), važećeg u vreme izvršenja krivičnog dela, bilo je propisano: da će se službeno lice koje u službenu ispravu, knjigu ili spis unese neistinite podatke ili ne unese kakav važan podatak, ili svojim potpisom, odnosno službenim pečatom overi službenu ispravu, knjigu ili spis sa neistinitom sadržinom, ili koje svojim potpisom odnosno službenim pečatom omogući pravljenje službene isprave, knjige ili spisa sa neistinitom sadržinom, kazniti zatvorom od tri meseca do pet godina (stav 1.); da će se odgovorno lice u preduzeću, ustanovi ili drugoj organizaciji koje učini delo iz st. 1. i 2. ovog člana, kazniti kaznom propisanom za to delo (stav 3.).

Odredbom člana 22. stav 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09), koji je važio u vreme presuđenja, propisano je da k rivica postoji ako je učinilac u vreme kada je učinio krivično delo bio uračunljiv i postupao sa umišljajem, a bio je svestan ili je bio dužan i mogao biti svestan da je njegovo delo zabranjeno.

Članom 357. važećeg zakonika propisano je: da će se službeno lice koje u službenu ispravu, knjigu ili spis unese neistinite podatke ili ne unese važan podatak ili svojim potpisom, odnosno službenim pečatom overi službenu ispravu, knjigu ili spis sa neistinitom sadržinom ili koje svojim potpisom, odnosno službenim pečatom omogući pravljenje službene isprave, knjige ili spisa sa neistinitom sadržinom, kazniti zatvorom od tri meseca do pet godina (stav 1.); da će se odgovorno lice u preduzeću, ustanovi ili drugom subjektu koje učini delo iz st. 1. i 2. ovog člana kazniti kaznom propisanom za to delo.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi, a polazeći od sadržine odredbe člana 32. stav 1. Ustava i odredaba Z KP, Ustavni sud je utvrdio da osporenom presudom nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.

Naime, Ustavom zajemčenim pravom na pravično suđenje se garantuje da će postupak biti vođen i okončan u razumnom roku od strane nadležnog, nezavisnog i nepristrasnog suda, obrazovanog na osnovu zakona. Iz zakonskih odredaba kojima se uređuje krivični postupak proizlazi da je cilj vođenja krivičnog postupka da se utvrdi postojanje krivičnog dela i krivične odgovornosti okrivljenog, odnosno da se u odnosu na okrivljenog raspravi i odluči o osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje krivičnog postupka, kao i optužbama protiv njega, kako bi se obezbedilo da niko nevin ne bude osuđen.

Ustavni sud je stanovišta da su u krivičnom postupku koji je prethodio ustavnoj žalbi presude doneli zakonom ustanovljeni sudovi u granicama svoje nadležnosti u krivičnom postupku u kome su obezbeđene procesne garancije pravičnog suđenja, te da su osporene presude zasnovane na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju materijalnog prava.

Prvostepena presuda, prema oceni Ustavnog suda, sadrži sve elemente propisane odredbama člana 356. stav 1. i člana 361. Zakonika , pa i sve činjenice i okolnosti koje čine obeležja krivičnog dela falsifikovanje službene isprave iz člana 248. stav 1. u vezi stava 3. Krivičnog zakona RS. Ustavni sud ističe da se ni u jednoj odredbi Zakonika o krivičnom postupku ne zahteva da subjektivni odnos učinioca prema izvršenom krivičnom delu mora biti naveden u izreci osuđujuće presude. U konkretnom slučaju, prvostepena presuda ovaj elemenat sadrži u svom obrazloženju, u kome sud, pored ostalog, navodi: da „u računljivost okrivljenog ničim nije dovedena u sumnju, što dalje govori da je bio svestan svojih postupaka, odnosno da je znao da kao odgovorno lice u preduzeću OD „Mandić prevoz Agenci“ iz Kragujevca, u potpunosti odgovara za tačnost godišnjeg obračuna poreza na promet proizvoda i poreza na promet usluga, kao i za bilans uspeha, bez obzira ko ih je sastavio, a u koje nisu uneti svi relevantni podaci, pa kako je takve isprave overio svojim potpisom i pečatom, Sud nalazi da je u pogledu vinosti, kod okrivljenog postojao direktan umišljaj“, pa, „kako nema okolnosti koje bi isključivale krivičnu odgovornost okrivljenog, Sud je istog za predmetno krivično delo oglasio krivim i kaznio po Zakonu“. Dakle, uračunljivost i vinost, kao subjektivni odnos okrivljenog prema učinjenom krivičnom delu, ocenjeni su i navedeni od strane prvostepenog suda u obrazloženju prvostepene presude.

Drugostepeni sud je, odlučujući o žalbama okrivljenog i njegovog br anioca izjavljenim protiv prvostepene presude, doneo osporenu presudu Kž. 480/ 10 od 22. februara 2010. godine, kojom je prvostepenu presudu potvrdio. Apelacioni sud u Kragujevcu je u toj presudi u potpunosti ocenio sve navode i razloge navedene u izjavljenim žalb ama, a za svoj stav kojim iznete navode nije prihvatio kao osnovane , dao je dovoljne i na zakonu zasnovane razloge , koje i Ustavni sud smatra ustavnopravno prihvatljivim.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je osporen a presuda donet a u krivičn om postup ku koji je bi o vođen na način da je podnosioc u ustavne žalbe bilo obezbeđeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava .

6. Podnosilac smatra da mu je osporenom presudom povređeno pravo zajemčeno odredbama člana 34. st. 1. i 2. Ustava, kojima se zabranjuje retroaktivna primena krivičnog zakona. Ova zabrana sprečava da neko lice bude oglašeno krivim za činjenje/propuštanje koje nije predstavljalo krivično delo u vreme kada je učinjeno prema zakonu, kao i da osuđenom licu bude izrečena teža kazna od one koja je bila predviđena u vreme kada je krivično delo izvršeno.

Primenjujući prethodno navedeno na ovaj konkretan slučaj, Ustavni sud najpre konstatuje da je u pravnosnažno okončanom krivičnom postupku utvrđeno da je podnosilac kriv za krivično delo falsifikovanje službene isprave koje je bilo predviđeno zakonom i u vreme izvršenja dela i u vreme presuđenja, najpre u članu 248. Krivičnog zakona RS, a zatim u članu 357. Krivičnog zakonika iz 2005. godine. Za izvršenje ovog krivičnog dela je u oba navedena zakona bila zaprećena ista kazna. Pri tome, podnosilac nije osuđen na propisanu kaznu zatvora, već mu je izrečena uslovna osuda.

Tvrdnja podnosioca da delo za koje je oglašen krivim nije krivično delo u smislu člana 22. Krivičnog zakonika jer u njemu „nema krivice“ pošto su u izreci prvostepene krivične presude izostali subjektivni elementi krivičnog dela, zbog čega je morao biti oslobođen optužbe, po oceni Ustavnog suda, predstavlja izraz podnosiočevog subjektivnog shvatanja i tumačenja krivičnih propisa, koje ovaj sud nije prihvatio iz razloga navedenih u tački 5. obrazloženja.

7. U odnosu na navode podnosioca o povredi prava iz člana 36. stav 1. Ustava, kojim se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, podnosilac kao razlog navodi nejednako postupanje u identičnoj pravnoj situaciji.

Iz priložene presude Okružnog suda u Kragujevcu Kž. 591/08 od 11. septembra 2008. godine, koju podnosilac navodi kao dokaz o nejednakom postupanju, proizlazi da je presudom Opštinskog suda u Batočini K. 40/08 od 23. maja 2008. godine okrivljeni oslobođen optužbe jer u optužnom predlogu nisu navedeni subjektivni elementi krivičnog dela laka telesna povreda iz člana 122. stav 2. K rivičnog zakonika, pa kako se u smislu odredbe člana 351. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku presuda može odnositi samo na delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj optužnici, to je sud vezan za činjeničnu osnovicu optužbe, pa bi u slučaju drugačije odluke prvostepenog suda optužba bila prekoračena, što bi predstavljalo bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 368. stav 1. tačka 8) Zakonika o krivičnom postupku, zbog čega je, po oceni Okružnog suda, prvostepeni sud, pravilno zaključujući da je opis subjektivnog elementa (uračunljivosti i vinosti) krivičnog dela u optužbi izostao, na osnovu odredbe člana 355. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku pravilno doneo odluku kojom je okrivljenog D. oslobodio optužbe za krivično delo laka telesna povreda, jer delo opisano na način kao u optužnom predlogu, ne predstavlja krivično delo.

Ocenjujući osnovanost podnosiočevih tvrdnji, Ustavni sud je prethodno utvrdio da se u osporenom krivičnom postupku i u krivičnom postupku na koji se poziva podnosilac ne radi o istoj pravnoj i činjeničnoj situaciji.

Stoga, a imajući u vidu da je Ustavni sud prethodno već utvrdio da u ovom konkretnom slučaju neophodni subjektivni elementi krivičnog dela nisu izostavljeni u presudama koje se odnose na podnosioca kao optuženog , Ustavni sud smatra da su tvrdnje podnosioca ustavne žalbe o povredi njegovog prava iz člana 36. stav 1. Ustava, neosnovane.

8. Ostali navodi iz ustavne žalbe , po oceni Ustavnog suda, nisu od uticaja na drugačiju odluku, imajući u vidu da se radi o kvalifikaciji kriv ičnog dela, kao i o oceni izvedenih dokaza i utvrđivanju činj eničnog stanja , što spada u nadležnost redovnog suda, ali ne i u nadležnost Ustavnog suda.

9. Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu protiv osporene presude Apelacionog suda u Kragujevcu Kž. 480/10 od 22. februara 2010. godine i u skladu sa članom 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11), odlučio kao u prvom delu izreke.

10. Odlučujući o delu ustavne žalbe u kome je istaknuta povreda prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period za ocenu razumnosti dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog sudskog postupka, koji je, u konkretnom slučaju trajao oko šest godina. Naime, iz ustavne žalbe i dokaza koji su uz nju dostavljeni proizlazi da je istražni postupak započeo 2004. godine, da je optužnica protiv podnosioca, kao okrivljenog, podignuta 10. marta 2005. godine, da je prvostepena presuda doneta 20. jula 2009. godine, a da je krivični postupak pravnosnažno okončan osporenom drugostepenom presudom od 22. februara 2010. godine.

U ustavnoj žalbi nisu navedene činjenice koje bi ukazivale na to da su sudovi svojim neažurnim ili nedelotvornim postupanjem doprineli dužem trajanju postupka. Podnosilac samo ističe da je optužnica dva puta precizirana, kao i da je od 1. januara 2006. godine sud postupao po neurednoj optužnici, što, po oceni Ustavnog suda, ne proističe iz priloženih dokaza. Pored toga, u ustavnoj žalbi je navedeno da je podnosilac „prouzrokovao dva do tri odlaganja, ali iz opravdanih razloga“.

S obzirom na prethodno izložene navode podnosioca ustavne žalbe, kao i kriterijume koji služe za ocenu opravdanosti trajanja sudskog postupka (složenost predmeta, doprinos podnosioca trajanju osporenog postupka, važnost predmeta postupka za podnosioca, postupanje sudova u konkretnom postupku), a imajući u vidu dosadašnju praksu Ustavnog suda, zasnovanu na praksi Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, Ustavni sud smatra da period od šest godina od započinjanja do pravosnažnog okončanja krivičnog postupka ne predstavlja trajanje postupka van razumnog roka.

Stoga je Ustavni sud, na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu i u delu koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava i odlučio kao u drugom delu izreke.

11. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u celini odbio kao neonosvanu.

12. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA


dr Dragiša B. Slijepčević