Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Povreda se sastoji u tome što je u donošenju drugostepene presude učestvovala sudija koja je prethodno u istom predmetu donela prvostepenu presudu, čime je narušena objektivna nepristrasnost suda.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1728/2013
07.09.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Save Stefanovića iz Subotice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. septembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Save Stefanovića i utvrđuje da je presudom Višeg suda u Subotici Gž. 8/13 od 18. januara 2013. godine podnosioc u ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

4. Poništava se presuda Višeg suda u Subotici Gž. 8/13 od 18. januara 2013. godine i određuje da nadležan sud donese novu odluku o žalbi koju je tuženi izjavi o protiv presude Osnovnog suda u Subotici P. 1884/10-65 od 6. jula 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Sava Stefanović iz Subotice, preko punomoćnika Dragomira Vuletića i Nenada Vuletića, advokata iz Subotice, podneo je, 1. marta 2013. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Subotici Gž. 8/13 od 18. januara 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih čl. 32. i 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je osporenom presudom Višeg suda u Subotici preinačena presuda Osnovnog suda u Subotici P. 1884/10-65 od 6. jula 2012. godine i odbijen tužbeni zahtev tužioca – ovde podnosioca ustavne žalbe da mu tuženi isplati opredeljeni novčani iznos, sa kamatom; da je osporena drugostepena presuda doneta pogrešnom primenom materijalnog prava, što se u ustavnoj žalbi bliže obrazlaže, a u veću Višeg suda u Subotici je, protivno zakonu, bio i sudija koji je sudio u prvostepenom postupku. Predlaže se da Ustavni sud svojom odlukom utvrdi povredu označenih ustavnih prava podnosioca osporenom presudom i „na taj način takvu odluku stavi van snage u skladu sa svojim ovlašćenjima i nadležnostima“.

2. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu sadržine ustavne žalbe i uvida u dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 8. januara 2009. godine Opštinskom sudu u Subotici podneo tužbu protiv tuženog Vladimira Radenkovića iz Subotice, radi vraćanja zajma.

Opštinski sud u Subotici, po sudiji A. P. K, kao sudiji pojedincu, doneo je 10. juna 2009. godine prvu prvostepenu presudu u ovom sporu P. 13/09, kojom je tužbeni zahtev tužioca odbijen.

U postupku po žalbi tužioca, Okružni sud u Subotici je rešenjem Gž. 1221/09 od 28. oktobra 2009. godine ukinuo ožalbenu prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovom prvostepenom postupku, Osnovni sud u Subotici, po sudiji pojedincu R. K, doneo je presudu P. 1884/10-65 od 6. jula 2012. godine, kojom je utvrdio da postoji potraživanje tužioca prema tuženom u iznosu kao u stavu prvom izreke presude, utvrdio da postoji potraživanje tuženog prema tužiocu u iznosu kao u stavu drugom izreke, u stavu trećem izreke delimično usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog da tužiocu isplati 2.485,02 evra, u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate, sa kamatom računatom po eskontnoj stopi Centralne evropske banke počev od 12. oktobra 2008. godine pa do konačne isplate, te da mu isplati troškove postupka u iznosu od 146.900 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja pa do konačne isplate i u stavu četvrtom izreke presude preko dosuđenog tužbeni zahtev i kompenzacioni prigovor odbio.

Rešavajući o žalbi tuženog, Viši sud u Subotici je, osporenom presudom Gž. 8/13 od 18. janaura 2013. godine, ožalbenu prvostepenu presudu u delu kojim su utvrđena potraživanja tužioca i tuženog i u obavezujućem usvojenom delu preinačio, na taj način što je u utvrđujućem delu i u delu u kome je odbijen prigovor prebijanja presudu ukinuo, a u obavezujućem delu tužbeni zahtev tužioca odbio i obavezao tužioca da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 66.800 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana donošenja presude. Drugi član sudskog veća koje je donelo osporenu drugostepenu presudu bila je sudija A. P. K.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Odredbama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04, 111/09 i 36/11 ), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da je sudija dužan uzdržati se od suđenja kad postoje razlozi koji dovode u sumnju njegovu nepristrasnost (član 65.); da sudija ne može vršiti sudijsku dužnost (isključenje) ako je u istom predmetu učestvovao u postupku posredovanja (medijacije), u donošenju odluke koja se pobija, ili u zaključenju sudskog poravnanja koje se pobija u parnici (član 66. stav 1. tačka 6)); da sudija može biti izuzet ako postoje okolnosti koje dovode u sumnju njegovu nepristrasnost (izuzeće) (član 66. stav 2.); da ako sudija smatra da postoje okolnosti koje dovode u sumnju njegovu nepristrasnost (čl. 65. i 66. stav 2.), zastaće sa postupkom i obavestiti o tome predsednika suda koji će odlučiti o izuzeću, i da do donošenja rešenja predsednika suda, sudija može preduzimati samo one radnje za koje postoji opasnost od odlaganja (član 67. stav 2.).

5. Budući da podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je osporenom drugostepenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje time što je u njenom donošenju učestvovala sudija koja je u istom predmetu, kao sudija pojedinac, donela prvu prvostepenu presudu P. 13/09 od 10. juna 2009. godine, i koja je zbog toga, po njegovom mišljenju, trebalo da se izuzme od odlučivanja u žalbenom postupku u kome je doneta osporena presuda, Ustavni sud je ocenio da su navodi ustavne žalbe usmereni na tvrdnje podnosioca o povredi prava na nepristrasan sud, kao elementa prava na pravično suđenje.

Prema praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP), pravo na nepristrasan sud podrazumeva odsustvo predrasuda ili unapred utvrđenog stava prema strankama, pri čemu se postojanje nepristrasnosti ceni primenom subjektivnog i objektivnog testa (videti presudu Piersack protiv Belgije, od 1. oktobra 1982. godine, stav 30.). Testom subjektivne nepristrasnosti ispituje se ponašanje konkretnog sudije, odnosno postojanje ličnih predrasuda sudije koji je postupao/odlučivao u određenom predmetu, dok se testom objektivne nepristrasnosti utvrđuje da li je sud, između ostalog i svojim sastavom, pružio dovoljne garancije za isključenje opravdane sumnje u njegovu nepristrasnost (videti presude Fey protiv Austrije, od 24. februara 1993. godine, stav 30. i Wettstein protiv Švajcarske, od 21. decembra 2000. godine, stav 42.). Kroz test objektivne nepristrasnosti mora se utvrditi da li, nezavisno od ponašanja određenog sudije, postoje činjenice koje mogu dovesti u sumnju nepristrasnost suda, pri čemu mišljenje podnosioca jeste važno, ali ne i odlučujuće. Ono što je bitno jeste da li se sumnja podnosioca može smatrati objektivno opravdanom (videti pomenutu presudu Wettstein protiv Švajcarske). Takođe, prema praksi ESLjP, činjenica da je određeni sudija imao različite procesne uloge u pojedinim fazama postupka može u određenim okolnostima dovesti u pitanje nepristrasnost suda, što se ocenjuje u svakom konkretnom slučaju.

Kako podnosioci nisu doveli u pitanje subjektivnu nepristrasnost sudije A. P. K, već su osporili sastav veća žalbenog suda iz razloga što je pomenuta sudija u istom predmetu učestvovala u donošenju prve prvostepene presude, Ustavni sud je navode podnosioca ispitivao primenom objektivnog testa.

Ustavni sud, pre svega, konstatuje da su odredbama člana 66. stav 1. Zakona o parničnom postupku bili propisani razlozi za isključenje sudija po sili zakona, dok je stavom 2. istog člana bio predviđen razlog za izuzeće sudija koji je relativnog karaktera - postojanje okolnosti koje dovode u sumnju nepristrasnost sudije, u kom slučaju se ocena postojanja razloga za izuzeće vrši prema objektivnim merilima. Dakle, cilj pomenutih zakonskih odredaba jeste otklanjanje sumnji u nepristrasnost suda, u vezi sa čim se izjasnio i ESLjP smatrajući da se radi o pitanju poverenja koje sudovi moraju uživati u javnosti u demokratskom društvu (videti presudu Castillo Algar protiv Španije, od 28. oktobra 1998, stav 45.).

U konkretnom slučaju, sudija A. P. K. je, kao sudija pojedinac, donela prvostepenu presudu P. 13/09 od 10. juna 2009. godine, kojom je odbijen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe iz razloga što je prvostepeni sud našao da je zaključeni ugovor o zajmu po osnovu koga je tužilac istakao tužbeni zahtev prividan ugovor, koji prema odredbama Zakona o obligacionim odnosima nema dejstvo između ugovornih strana, a bez isticanja životnih činjenica po kojima je između stranaka zaključen neki drugi ugovor, a ne ugovor o zajmu ili istaknutog zahteva da se iza prividnog ugovora prikriva neki drugi ugovor, ukoliko su ispunjeni uslovi za njegovu pravnu valjanost, sud nije mogao obavezati tuženog na povraćaj predmetnog novčanog iznosa. Navedena presuda je ukinuta rešenjem višeg suda, nakon čega je predmet vraćen na ponovno suđenje. U ponovnom prvostepenom postupku, postupala je sudija R. K, kao sudija pojedinac. Dakle, sudija A. P. K. nije učestvovala u donošenju prvostepene presude pobijane žalbom, ali je kao drugi član veća žalbenog suda učestvovala u donošenju osporene presude Gž. 8/13 od 18. januara 2013. godine kojom je preinačena prvostepena presuda od 6. jula 2012. godine koja se, pored ostalog, zasniva i na razlozima iz kojih je doneta prva prvostepena presuda. Po nalaženju Ustavnog suda, okolnost da se sudija A. P. K. prilikom donošenja prve prvostepene presude od 10. juna 2009. godine bavila pitanjima bitnim za rešenje konkretnog spora tj. njegovim meritumom, upućuje na zaključak da je imala formiran stav o osnovanosti tužbenog zahteva podnosioca i pre nego što je prvostepena presuda od 6. jula 2012. godine postala predmet ispitivanja veća žalbenog suda čiji je član bila. Stoga, Ustavni sud smatra da činjenica da je sudija koja je u istom predmetu učestvovala u donošenju jedne prvostepene presude, bez obzira što je ista ukinuta, a potom kao član veća drugostepenog suda odlučivala o žalbi tuženog izjavljenoj protiv prvostepene presude u čijem donošenju nije učestvovala (pri čemu su u oba slučaja odluke u čijem donošenju je ova sudija učestvovala bile nepovoljne za podnosioca), stvorilo situaciju da na strani podnosioca postoje objektivni razlozi za sumnju u nepristrasnost žalbenog suda u pogledu njegovog sastava, jer je pre donošenja drugostepene presude jedan član veća tog suda imao jasno iskazan i time formiran stav o meritumu spora. U vezi sa iznetim, Ustavni sud ukazuje da je u presudi ESLjP Golubović protiv Hrvatske, od 27. novembra 2012. godine, okolnost da je jedan te isti sudija u dva odvojena, ali činjenično i pravno povezana postupka, prvo učestvovao u donošenju prvostepene presude koja je bila ukinuta, a zatim u drugom postupku u donošenju drugostepene presude, bila dovoljna da taj sud utvrdi povredu prava na pravično suđenje. Naime, ESLjP je ocenio da je bez uticaja okolnost da sudija nije učestvovao u donošenju odluke pobijane žalbom, budući da je već imao oblikovan stav o osnovanosti zahteva (videti stav 57. pomenute presude). Identično stanovište ESLjP je zauzeo i u presudi Bajaldžiev protiv BJRM, od 25. oktobra 2011. godine (videti stav 37.). Takođe, ESLjP je u presudi Šorgić protiv Srbije, od 3. novembra 2011. godine , utvrdio povredu prava na nepristrasan sud jer je ocenio da nije zadovoljen objektivni test, jer su dve sudije učestovale u donošenju odluka u međusobno povezanim sporovima između istih stranaka, na način da su ti sporovi okončani nepovoljno po podnosioca (videti st. 69. i 70. pomenute presude).

Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na nepristrasan sud kao element prava na pravično suđenje, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke .

S obzirom na to da je utvrđena povreda prava na nepristrasan sud, Ustavni sud nije ispitivao ostale navode podnosioca kojima se ukazuje na povredu prava na pravično suđenje, a koji se odnose na pogrešnu primenu materijalnog prava od strane drugostepenog suda.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu otkloniti poništajem osporene drugostepene presude i određivanjem da nadležan sud ponovo odluči o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Subotici P. 1884/10-65 od 6. jula 2012. godine , pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio osporenu drugostepenu presudu, Ustavni sud nije razmatrao navode podnosioca o povredi p rava na imovinu iz člana 58. Ustava.

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti