Povreda roditeljskog prava prilikom odlučivanja o promeni prezimena maloletnog deteta

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu majke, utvrdivši da joj je povređeno roditeljsko pravo odlukom kojom je prezime deteta promenjeno u očevo. Nadležni organi nisu adekvatno obrazložili zašto nisu razmotrili mogućnost da dete nosi prezimena oba roditelja.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-17295/2021
17.04.2025.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Tijana Šurlan, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Škulić, dr Vladan Petrov, Miroslav Nikolić i dr Nataša Plavšić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi I. K. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. aprila 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba I. K. i utvrđuje da su rešenjem Gradskog centra za socijalni rad u Beogradu – Odeljenje Stari grad broj 57231-1481/2019 od 23. oktobra 2019. godine, rešenjem Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja broj 201-00-00064/2019-14 od 14. februara 2020. godine i presudom Upravnog suda U. 7060/20 od 19. avgusta 2021. godine podnositeljki ustavne žalbe povređena prava roditelja iz člana 65. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Upravnog suda U. 7060/20 od 19. avgusta 2021. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o tužbi podnositeljke ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja broj 201-00-00064/2019-14 od 14. februara 2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. I. K. iz Beograda podnela je Ustavnom sudu, 4. novembra 2021. godine, preko punomoćnika M. P, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 7060/20 od 19. avgusta 2021. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije utvrđenog odredbama člana 21. st. 1. do 3. Ustava Republike Srbije, kao i prava na pravično suđenje i prava roditelja, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 65. Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je mal. T, vanbračno dete podnositeljke ustavne žalbe i D. A, neposredno po rođenju, upisan u matičnu knjigu rođenih pod prezimenom majke – K, iz razloga što je bilo potrebno obezbediti blagovremen upis činjenice rođenja deteta koja je u slučaju vanbračne zajednice uslovljena saglasnošću oca, koji u tom momentu nije bio u kontaktu sa podnositeljkom i nije bio u zemlji, kao i zbog toga što je podnositeljka tokom trudnoće jasno iznela svoj stav da želi da dete nosi i njeno prezime. U postupku pokrenutom po zahtevu oca, koji je okončan osporenom presudom Upravnog suda, promenjeno je prezime deteta tako da ono ubuduće nosi prezime oca – A. Ističe se da je time data prednost muškom roditelju deteta samo iz razloga što je to uobičajeno u sredini u kojoj dete živi, bez ijednog drugog argumenta. Podnositeljka smatra da joj je uskraćeno pravo da dete nosi (i) njeno prezime, kao i da odlučuje o prezimenu deteta, samo zato što je ženskog pola, čime je stavljena u nepovoljniji položaj po osnovu ličnog svojstva, što je zabranjeno članom 21. Ustava. Takođe, smatra da je promenom prezimena deteta uskraćena da ravnopravno vrši roditeljsko pravo, što je suprotno odredbi člana 65. stav 1. Ustava, kao i da joj je vršenje roditeljskog prava ograničeno odlukom organa uprave, suprotno odredbi člana 65. stav 2. Ustava, prema kojoj je to moguće učiniti samo odlukom suda. Povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava vidi u nezakonitom i pristrasnom postupanju upravnih organa i suda. Istakla je i da je detetu promenom prezimena uskraćeno pravo iz člana 64. Ustava i člana 5. Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta.

Predloženo je da Ustavni sud utvrdi da su podnositeljki ustavne žalbe osporenom presudom Upravnog suda i rešenjima upravnih organa povređeni načelo iz člana 21. Ustava i prava iz čl. 32. i 65. Ustava, te da poništi osporenu presudu i odredi da isti sud donese novu odluku o tužbi podnositeljke podnetoj protiv drugostepenog rešenja.

Iz sadržine ustavne žalbe i zahteva koji je u njoj postavljen proizlazi da podnositeljka, pored presude Upravnog suda, osporava i rešenje Gradskog centra za socijalni rad u Beogradu – Odeljenje Stari grad broj 57231-1481/2019 od 23. oktobra 2019. godine i rešenje Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja broj 201-00-00064/2019-14 od 14. februara 2020. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan isključivo da ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda, te stoga i navodi ustavne žalbe moraju, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, očigledno ukazivati na njegovu povredu ili uskraćivanje.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku iz spisa predmeta Gradskog centra za socijalni rad u Beogradu – Odeljenje Stari grad broj 57231-1481/2019 i dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

3.1. Mal. T. A. je rođen 19. oktobra 2018. godine u vanbračnoj zajednici I. K, ovde podnositeljke ustavne žalbe, i D. A. Zajednica života roditelja, koja je trajala četiri godine, prekinuta je odmah po rođenju deteta i na kratko obnovljena u periodu od 8. do 15. januara 2019. godine.

Podnositeljka ustavne žalbe je, neposredno po porođaju u zdravstvenoj ustanovi, u prijavi rođenja deteta navela da je otac deteta nepoznat, te mu je samostalno odredila lično ime (ime i prezime) – T. K. Otac deteta je u periodu od 17. do 21. oktobra 2018. godine (dva dana pre i dva dana posle porođaja) bio u inostranstvu zbog posla, a vratio se u zemlju dok je podnositeljka još bila u porodilištu sa detetom i kada mu je već odredila ime i prezime, pri čemu je podnositeljku obavestio o svom povratku. Dete živi sa podnositeljkom ustavne žalbe.

Delimičnom presudom na osnovu priznanja Višeg suda u Beogradu P2. 147/18 od 19. februara 2019. godine je utvrđeno da je D. A. otac mal. deteta T. K, te je naloženo da se izvrši upis očinstva u matičnu knjigu rođenih. Podnositeljka je u tom postupku priznala da je tužilac prirodni otac deteta.

Otac deteta je 12. aprila 2019. godine podneo zahtev za promenu prezimena mal. deteta iz K. u A. Podnositeljka se nije saglasila sa navedenim zahtevom, ističući da želi da se dete i dalje preziva K.

Pred Gradskim centrom za socijalni rad u Beogradu – Odeljenje Stari grad (u daljem tekstu: prvostepeni organ) je 23. septembra 2019. godine održana usmena rasprava, u prisustvu podnositeljke ustavne žalbe i oca deteta.

Tom prilikom, podnositeljka ustavne žalbe je navela „da nikada nije osporavala da je D. otac deteta“, a kao razloge zbog kojih je dala izjavu da je otac nepoznat i detetu odredila svoje prezime, navela je da je „otac deteta pred porođaj otišao u inostranstvo i nije se javio dok nije saznao da se porodila, te da joj je matična služba objasnila da dete prijavi na sebe, a da otac može da se upiše u bilo kom trenutku“. Podnositeljka je kao razloge zbog kojih smatra da dete i dalje treba da nosi njeno prezime i zbog kojih se protivi promeni tog prezimena, navela: „da dete živi sa njom i o njemu samostalno brine od rođenja; da je otac odbio da brine o detetu i da ga odvede kući iz porodilišta, da mu pruži medicinsku negu (nije hteo da zakaže pregled kukova iako je lekar ortoped) i da mu finansijski pomogne dok nije doneta pravnosnažna presuda o utvrđivanju očinstva; da je nakon porođaja informisana i postala svesna tereta koje nosi prezime oca deteta, jer je D. otac, kako piše u medijima, povezan sa određenim državnim aferama i zbog toga nije u interesu deteta da nosi teret tog prezimena; da pre porođaja nije postojao dogovor o prezimenu deteta; da se ne slaže sa tim da će majčino prezime negativno uticati na razvoj deteta i da će zbog toga imati probleme u ovoj sredini“.

Otac deteta je na usmenoj raspravi naveo: „da je podnositeljka po rođenju deteta dala neistinit podatak da je otac nepoznat, iako su u tom trenutku bili u vanbračnoj zajednici; da je detetu dala svoje prezime, bez ikakve konsultacije sa njim, čime ga je onemogućila da učestvuje u izboru njegovog prezimena; da je odmah po rođenju deteta priznao očinstvo kod matičara, ali da podnositeljka na to nije dala saglasnost, pa je pokrenuo sudski postupak“. Takođe je naveo da „od prvog dana želi da učestvuje u odrastanju i odgajanju svog deteta, kao i da se protiv njegovog oca ne vodi nijedan proces“. Kao razloge za promenu prezimena deteta je naveo: „da se prethodno nije dovodilo u pitanje da će dete koje su zajednički planirali nositi prezime oca; da članovi njegove porodice, kao i porodice podnositeljke, po rođenju nose prezimena svojih očeva; da u našoj sredini različito prezime deteta od prezimena oca može izazvati razne probleme i drugačije poglede okoline prema detetu; da promena prezimena nema nikakav uticaj na razvoj deteta koje je mlađe od godinu dana“.

Roditelji su naveli da nemaju kompromisan predlog za promenu prezimena deteta, s tim što je podnositeljka navela da je u januaru 2019. godine, pre pokretanja postupka, predložila da dete nosi dva prezimena, sa čim se otac deteta nije saglasio.

Osporenim rešenjem prvostepenog organa broj 57231-1481/2019 od 23. oktobra 2019. godine mal. T. K. je promenjeno prezime iz K. u A, te je nadležnoj matičnoj službi naloženo da novo lično ime – prezime deteta upiše u matičnu knjigu rođenih. Prvostepeno rešenje je zasnovano na razlozima datim u timskom zaključku stručnog tima (pedagog, psiholog, socijalni radnik i pravnik) prvostepenog organa od 8. oktobra 2019. godine, kojim se odobrava promena prezimena maloletnom detetu. U obrazloženju prvostepenog rešenja je navedeno: da su oba roditelja aktuelno emocionalno vezana za dete, zainteresovana za njegov razvoj i potrebe koje u dovoljnoj meri prepoznaju, poseduju potrebne uslove i potencijale za brigu o detetu; da je dete zdravo i negovano, uzrasta 12 meseci, čiji se razvoj odvija u skladu sa uzrastom; da je primarno upućeno na majku koja je osnovni nosilac brige i nege deteta; da je otac održavao viđenje sa detetom najpre u prisustvu majke, zatim i samostalno; da je po uspostavljanju redovnosti kontakata između oca i deteta, zatim i proširivanja na njihovo samostalno viđenje, majka na pozitivan način opisivala odnos između njih, da se dete raduje ocu i da je otac u odnosu prema njemu brižan; da je u okviru postupka pred Višim sudom u Beogradu radi donošenja odluke o vršenju roditeljskog prava dostavljeno mišljenje da je u interesu deteta da bude povereno majci na samostalno vršenje roditeljskog prava, imajući u vidu potrebe deteta nižeg kalendarskog uzrasta, kao i da je u postojećim porodičnim okolnostima dete adaptirano na život sa majkom; da je sudu dostavljen predlog modela viđanja deteta sa ocem, koji određuje način postepenog proširivanja tog viđanja.

Dalje je navedeno: da je ime deteta određeno prema prethodnom dogovoru roditelja; da se aktuelno neslaganje između roditelja otvorilo na planu promene prezimena deteta, u vezi sa čim roditelji ni nakon savetodavnog rada, ni sprovedene usmene rasprave pred prvostepenim organom, nisu postigli saglasnost; da su roditelji ostali pri svojim stavovima – otac da je potrebno da se promeni prezime deteta, a majka da nema potrebe za tom promenom jer dete živi sa njom i ona se o njemu stara od rođenja; da je nesaglasnost između roditelja ispoljena i po pitanju upisa očinstva deteta u matičnu knjigu rođenih, zbog čega je očinstvo utvrđeno u sudskom postupku.

Polazeći od toga da su se zakonski uslovi za promenu prezimena stekli nakon što je u sudskom postupku utvrđeno očinstvo deteta, da je dete nižeg kalendarskog uzrasta i da kod njega još uvek nije započet proces izgradnje identiteta kroz svest o identitetu i identifikovanjem sa ličnim imenom i prezimenom, da se dete nalazi u poziciji konflikta i obostrane povređenosti roditelja u okviru koga se uočava tendencija majke da isključuje i kritikuje ulogu ocu, kao i da je u našem socio-kulturnom okruženju dominantnija situacija da deca nose očevo prezime, što je slučaj i u porodicama oba detetova roditelja, odnosno i podnositeljka ustavne žalbe i otac deteta nose prezimena svojih očeva, zauzet je stav da je celishodno i nije suprotno interesu maloletnog deteta da mu se promeni prezime i da ubuduće nosi prezime svog oca.

Pored razloga datih u prvostepenom rešenju, u timskom zaključku stručnog tima prvostepenog organa od 8. oktobra 2019. godine je još navedeno: da tokom trajanja emotivne veze i zajednice života roditelja nije bilo nasilja; da konflikti u njihovim odnosima nastaju nakon rođenja deteta; da je podnositeljka bila izrazito povređena time što je otac deteta pred sam kraj trudnoće i u vreme porođaja boravio u inostranstvu zbog posla; da se kod oca deteta uočava tendencija ka ispoljavanju ponašanja koje se u postojećim okolnostima može smatrati psihološkim pritiskom na podnositeljku; da podnositeljka i otac deteta uspevaju da u dovoljnoj meri, na konstruktivan način, uz međusobnu saradnju, prevaziđu određene probleme, što je između ostalog rezultiralo utvrđivanjem očinstva, uspostavljanjem, održavanjem i proširivanjem načina viđanja deteta sa ocem, međusobnim informisanjem o potrebama deteta; da se tokom daljeg rada sa roditeljima uočava postepeno napredovanje podnositeljke koja počinje da prihvata preporuke i omogućava viđanje deteta sa ocem, najpre uz njeno prisustvo, a zatim i samostalne kontakte.

Podnositeljka je u žalbi protiv navedenog prvostepenog rešenja, pored ostalog, istakla da su „posebne okolnosti u vreme rođenja deteta nametnule situaciju da se detetu dodeli baš prezime majke“, kao i da se, prema odredbama Porodičnog zakona, tako određeno prezime ne može menjati pre navršene 15 godine života deteta.

Osporenim rešenjem Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja broj 201-00-00064/2019-14 od 14. februara 2020. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnositeljke izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja. Prihvatajući kao pravilne razloge date u prvostepenom rešenju, drugostepeni organ je dodatno našao da je identifikacija deteta sa ocem, kao roditeljem sa kojim ne živi, kao i sa drugim članovima očeve porodice, od posebnog uticaja za pravilan rast i razvoj maloletnog deteta, s obzirom na to da identifikaciju sa majkom, kao negujućim roditeljem i članovima njene porodice, ima samim tim što od rođenja živi sa majkom, kao i da je promena prezimena odobrena u vreme kada se dete nalazi na niskom kalendarskom uzrastu i kada je tek u toku formiranje njegovog identiteta. Drugostepeni organ je takođe našao da je u interesu maloletnog deteta da zna ko mu je otac, da sa njim redovno održava lične odnose što će doprineti njegovom pravilnom psihofizičkom razvoju, čemu doprinosi i prezime koje dete nosi. Isti organ je zaključio da je prvostepeni organ u dovoljnoj meri utvrdio lične, porodične i šire socijalne okolnosti koje su relevantne za promenu prezimena deteta i njihov uticaj na dete, na osnovu čega je pravilno utvrdio i objasnio najbolji interes deteta.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 7060/20 od 19. avgusta 2021. godine, nakon održane usmene javne rasprave, odbijena je tužba podnositeljke podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. Po oceni Upravnog suda, pravilno je postupio tuženi organ kada je doneo pobijano rešenje, dajući za donetu odluku pravilne razloge, koje je taj sud naveo u obrazloženju osporene presude.

Presudom Višeg suda u Beogradu P2. 121/20 od 8. aprila 2021. godine, koja je postala pravnosnažna, određeno je da podnositeljka ustavne žalbe samostalno vrši roditeljsko pravo u odnosu na mal. T. A.

Presudom Višeg suda u Beogradu P2. 623/20 od 8. februara 2023. godine uređen je model viđanja između maloletnog deteta i njegovog oca.

3.2. D. A, koji je bio stranka u postupku koji je okončan osporenom presudom Upravnog suda, dostavio je 4. decembra 2024. godine, preko punomoćnika N. K, advokata iz Beograda, podnesak kojim se izjasnio na navode ustavne žalbe. Predložio je da Sud odbije ustavnu žalbu kao neosnovanu.

Ustavni sud je predmetno izjašnjenje o ustavnoj žalbi navedenog trećeg (zainteresovanog) lica dostavio advokatu M. P, punomoćniku podnositeljke ustavne žalbe, radi upoznavanja sa sadržinom istog. Punomoćnik je navedeno izjašnjenje primila 24. februara 2025. godine.

4. Odredbama Ustava, koje ovaj sud smatra relevantnim za odlučivanje u ovom predmetu, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (član 21. stav 1.); da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. stav 2.); da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. stav 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da su izbor i korišćenje ličnog imena i imena svoje dece slobodni (član 37. stav 3.); da svako dete ima pravo na lično ime, upis u matičnu knjigu rođenih, pravo da sazna svoje poreklo i pravo da očuva svoj identitet (član 64. stav 2.); da roditelji imaju pravo i dužnost da izdržavaju, vaspitavaju i obrazuju svoju decu, i u tome su ravnopravni (član 65. stav 1.); da sva ili pojedina prava mogu jednom ili oboma roditeljima biti oduzeta ili ograničena samo odlukom suda, ako je to u najboljem interesu deteta, u skladu sa zakonom (član 65. stav 2.).

Odredbama Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta, ratifikovane Zakonom o ratifikaciji Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta („Službeni list SFRJ - Međunarodni ugovori“, broj 15/90 i „Službeni list SRJ“ - Međunarodni ugovori, br. 4/96 i 2/97) je propisano: da je u svim aktivnostima koje se tiču dece od primarnog značaja interes deteta bez obzira na to da li ih sprovode javne ili privatne institucije za socijalnu zaštitu, sudovi, administrativni organi ili zakonodavna tela (član 3. stav 1.); da dete od rođenja ima pravo na ime (…) (član 7. stav 1.); da države članice obezbeđuju ostvarivanje ovih prava u skladu s nacionalnim zakonom i svojim obavezama u skladu s odgovarajućim međunarodnim instrumentima iz ove oblasti (…) (član 7. stav 2.); da se države članice obavezuju da poštuju pravo deteta na očuvanje svog identiteta, uključujući državljanstvo, ime i porodične veze, kako je to priznato zakonom, bez nezakonitog mešanja (član 8. stav 1.); da države članice obezbeđuju detetu koje je sposobno da formira svoje sopstveno mišljenje pravo slobodnog izražavanja tog mišljenja o svim pitanjima koja se tiču deteta, s tim što se mišljenju deteta posvećuje dužna pažnja u skladu sa godinama života i zrelošću deteta (član 12. stav 1.).

Porodičnim zakonom („Službeni glasnik RS“, br. 18/05, 72/11 - dr. zakon i 6/15) je propisano: da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta (član 6. stav 1.); da je zabranjena zloupotreba roditeljskog prava (član 7. stav 3.); da se pravo na lično ime stiče rođenjem i da se lično ime može promeniti pod uslovima određenim ovim zakonom (član 13. st. 2. i 3.); da dete, bez obzira na uzrast, ima pravo da zna ko su mu roditelji (član 59. stav 1.); da je matičar, kada majka prijavljuje rođenje deteta van braka, dužan da je pouči o njenom pravu da imenuje muškarca koga smatra ocem deteta (član 308. stav 1.); da ako majka imenuje muškarca koga smatra ocem deteta, matičar je dužan da pozove tog muškarca da u roku od 30 dana dâ izjavu o priznanju očinstva (član 308. stav 2.); da se lično ime sastoji od imena i prezimena (član 342. stav 1.); da je svako dužan da se služi svojim ličnim imenom (član 342. stav 3.); da prezime deteta određuju roditelji prema prezimenu jednog ili oba roditelja (član 345. stav 1.); da prezime deteta određuje organ starateljstva ako roditelji (…) ne mogu da postignu sporazum o prezimenu deteta (član 345. stav 3.); da pravo na promenu ličnog imena ima svako lice koje je navršilo 15. godinu života i koje je sposobno za rasuđivanje (član 346. stav 1.); da dete koje je navršilo desetu godinu života i koje je sposobno za rasuđivanje ima pravo na davanje saglasnosti sa promenom ličnog imena (član 346. stav 2.); da se detetu može promeniti prezime utvrđivanjem očinstva (član 349. stav 1) tačka 1.); da se pravo na lično ime može povrediti naročito sprečavanjem imaoca da se služi svojim ličnim imenom ili delom imena, odnosno ometanjem na drugi način da vrši pravo na lično ime (sprečavanje i ometanje vršenja prava na lično ime) (član 351. tačka 1.).

Zakonom o matičnim knjigama („Službeni glasnik RS“, br. 20/09 i 145/14), u tekstu koji je važio u vreme rođenja deteta podnositeljke ustavne žalbe, bilo je propisano: da se rođenje deteta prijavljuje nadležnom matičaru radi upisa u matičnu knjigu rođenih (član 46.); da je rođenje deteta u zdravstvenoj ustanovi dužna da prijavi zdravstvena ustanova na propisanom obrascu (član 47. stav 1.); da se rođenje deteta prijavljuje u roku od 15 dana od dana rođenja (član 48. stav 1.); da su lica, koja su po propisima o ličnom imenu ovlašćena da odrede lično ime deteta, dužna da radi upisa u matičnu knjigu rođenih prijave nadležnom matičaru lično ime deteta najkasnije u roku od 30 dana od dana rođenja deteta (član 54. stav 1.); da su lica iz stava 1. ovog člana, ako se ne sporazumeju o ličnom imenu deteta, dužna da o tome obaveste nadležnog matičara u roku od 30 dana od dana rođenja deteta (član 54. stav 2.)

5. Podnositeljka ustavne žalbe ističe da je u postupku koji je okončan osporenom presudom Upravnog suda, njenom detetu, protivno njenoj volji, promenjeno prezime, tako što mu je umesto majčinog prezimena, koje je nosilo u prvoj godini života, ubuduće određeno očevo prezime. Smatra da joj je time povređeno pravo iz odredbe člana 65. stav 1. Ustava, kojom se roditeljima garantuje ravnopravnost u vršenju njihovih prava i dužnosti prema detetu.

Kada je reč o Ustavom zajemčenim pravima roditelja, Ustavni sud konstatuje da je odredbama Porodičnog zakona bliže uređena sadržina roditeljskog prava, koje sačinjavaju prava i dužnosti roditelja prema detetu. Saglasno odredbama navedenog zakona, roditelji imaju pravo i dužnost da se, pored ostalog, staraju o ličnosti deteta, što obuhvata i određivanje njegovog ličnog imena. Imajući u vidu da je određivanje ličnog imena deteta deo roditeljskog prava, Ustavni sud je razloge i navode ustavne žalbe ispitao sa stanovišta istaknute povrede prava roditelja iz člana 65. stav 1. Ustava.

Ustavni sud konstatuje da su u ovom predmetu od značaja i odredbe člana 37. stav 3. Ustava, kojom se jemči sloboda izbora i korišćenja imena svoje dece, i člana 64. stav 2. Ustava, kojom se svakom detetu jemči pravo na lično ime, upis u matičnu knjigu rođenih, da sazna svoje poreklo i očuva svoj identitet. Ustavni sud dodatno ukazuje na čl. 7. i 8. Konvencije o pravima deteta kojima je, između ostalog, predviđeno da dete od rođenja ima pravo na ime, da države članice obezbeđuju ostvarivanje tog prava u skladu sa nacionalnim zakonom i obavezuju se da poštuju pravo deteta na očuvanje svog identiteta, uključujući ime i porodične veze, kako je to priznato zakonom, bez nezakonitog mešanja. Polazeći od navedenih odredaba Ustava i Konvencije, Porodični zakon je uredio određivanje i promenu ličnog imena deteta, koje se sastoji od imena i prezimena, stavljajući svima u dužnost, saglasno članu 3. Konvencije, da se u svim aktivnostima koje se tiču dece, rukovode najboljim interesom deteta.

Ustav i Porodični zakon prilikom određivanja prezimena deteta daju prednost izboru roditelja, koji detetu mogu odrediti jedno ili oba njihova prezimena, po redosledu za koji se sami opredele, pri čemu zajedničkoj deci ne mogu odrediti različita prezimena. Dakle, prezime se neposredno po rođenju dobija prenošenjem sa roditelja na decu, a tako se prenosi i na buduće naraštaje. Promena prezimena deteta je moguća utvrđivanjem ili osporavanjem materinstva odnosno očinstva i zasnivanjem ili poništenjem usvojenja, s tim što je potrebna i saglasnost deteta koje je starije od deset godina i koje je sposobno za rasuđivanje. Navedeni načini određivanja i promene prezimena deteta su propisani u cilju zaštite porodičnih veza i očuvanja identiteta deteta, kao i pravne sigurnosti i stabilnosti u porodičnim i društvenim odnosima. U slučaju kada roditelji ne mogu da postignu sporazum o prezimenu deteta, odnosno ako u zakonom određenom roku ne odrede prezime deteta, nadležni organ je ovlašćen da odredi njegovo prezime, prema prezimenu jednog ili oba roditelja, rukovodeći se pri tom najboljim interesom deteta. Zakonodavac nastoji da ograniči slučajeve u kojima bi nadležni organ umesto roditelja određivao prezime njihovog deteta, time što propisuje da roditelji mogu odrediti detetu oba njihova prezimena, što će biti slučaj kada su od početka saglasni da dete nosi oba prezimena ili kada nisu postigli saglasnost da nosi prezime jednog od roditelja, ali su se ipak saglasili da to budu oba njihova prezimena. Na taj način je roditeljima data mogućnost da se posle početne nesaglasnosti, naknadno dogovore o prezimenu deteta, bez pokretanja postupka pred nadležnim organom. I u slučaju kada je pokrenut postupak pred nadležnim organom, nastoji se da se, pre donošenja odluke o prezimenu deteta, postigne saglasnost roditelja, imajući u vidu da oni na prvom mestu mogu da procene najbolji interes svog deteta. Tako određeno prezime dete nosi najmanje do navršene 15. godine života, kada lice sposobno za rasuđivanje stiče pravo na promenu ličnog imena.

Ustavni sud smatra da je potrebno ukazati i na praksu Evropskog suda za ljudska prava koji je pitanja vezana za određivanje i promenu ličnog imena deteta od strane njegovih roditelja razmatrao sa stanovišta člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kojim se garantuje pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života. Evropski sud je ukazao da su ime i prezime sredstva lične identifikacije unutar porodice i unutar zajednice, te da odbijanje vlasti da prihvate ime ili prezime koje su roditelji odabrali za svoje dete predstavlja mešanje u njihov privatni i porodični život (presude ESLjP, Guillot protiv Francuske, br. predstavki 15773/89 i 15774/89, od 24. oktobra 1996. godine, st. 21. i 22. i Cusan i Fazzo protiv Italije, broj predstavke 77/07, od 7. januara 2014. godine, stav 56.). Po stanovištu Evropskog suda, prilikom razmatranja predstavke na osnovu člana 8. Evropske konvencije, mora se ispitati da li su domaće vlasti uspele da uspostave pravičnu ravnotežu između različitih interesa u pitanju, s obzirom na široko polje slobodne procene kojim raspolažu u oblasti određivanja i promene ličnog imena. Iako član 8. Evropske konvencije ne sadrži bilo kakve izričite procesne zahteve, važno je da, u cilju obezbeđivanja delotvornog uživanja prava koja su njime garantovana, postupak odlučivanja bude pravičan i da omogući odgovarajuće poštovanje interesa pojedinca zaštićenih tim članom (presuda ESLjP, Jacquinet i Embarek Ben Mohamed protiv Belgije, broj predstavke 61860/15, od 7. februara 2023. godine, st. 56. i 57.).

Prema činjenicama koje su utvrđene u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe: mal. Teodor je rođen kao vanbračno dete bez utvrđenog očinstva; podnositeljka je prilikom prijave rođenja navela da je otac deteta nepoznat, te mu je odredila prezime K, prema svom prezimenu, koje ona od rođenja nosi po svom ocu; pravnosnažnom presudom nadležnog suda je, po priznanju podnositeljke, utvrđeno očinstvo deteta; otac deteta je u januaru 2019. godine odbio predlog podnositeljke da dete nosi prezimena oba roditelja, a 12. aprila 2019. godine je podneo zahtev za promenu prezimena deteta, tako da ubuduće nosi isključivo njegovo prezime A; otac deteta je u toku postupka ostao kod svog zahteva, dok se podnositeljka protivila promeni prezimena, tražeći da dete zadrži prezime koje mu je odredila po rođenju.

Prvostepeni organ je ocenio da je celishodno i nije suprotno interesu maloletnog deteta da mu se promeni prezime iz majčinog u očevo, pozivajući se na razloge date u zaključku svog stručnog tima – da su se posle utvrđivanja očinstva stekli zakonski uslovi za promenu prezimena, da kod deteta još uvek nije započet proces izgradnje identiteta jer je nižeg kalendarskog uzrasta, da su po rođenju deteta narušeni odnosi između roditelja, uz ocenu da tome posebno doprinosi podnositeljka, i da je u našem socio-kulturnom okruženju dominantnija situacija da deca nose očevo prezime, što je slučaj i sa roditeljima deteta. Drugostepeni organ je dodatno našao da očevo prezime u konkretnom slučaju doprinosi pravilnom rastu i razvoju deteta jer omogućava identifikaciju deteta sa njim, kao roditeljem sa kojim ne živi, kao i sa drugim članovima očeve porodice, dok identifikaciju sa majkom, kao negujućim roditeljem i članovima njene porodice, ima samim tim što od rođenja živi sa njom. Upravni sud je u osporenoj presudi prihvatio navedene razloge upravnih organa.

Po oceni Ustavnog suda, u ovom predmetu se kao sporno postavilo pitanje da li su, prema ukupnim okolnostima konkretnog slučaja koje su postojale u vreme odlučivanja, na ustavnopravno prihvatljiv način procenjeni najbolji interes deteta i u skladu sa njim interesi njegovih roditelja kada je prezime majke koje mu je jedino bilo određeno po rođenju zamenjeno, posle utvrđivanja očinstva, isključivo prezimenom oca.

Ustavni sud ukazuje na to da donošenje odluke nadležnog organa o određivanju ili promeni prezimena deteta zahteva sveobuhvatnu procenu relevantnih ličnih, porodičnih i širih socijalnih okolnosti, na osnovu čega je potrebno utvrditi najbolji interes deteta u konkretnom slučaju. Ovaj sud napominje da kada roditelji ne mogu da postignu sporazum o prezimenu deteta, odluka nadležnog organa o određivanju detetu prezimena samo jednog roditelja mora biti u dovoljnoj meri potkrepljena veoma važnim razlozima koji upućuju na to da je opravdano da se prezimenu jednog roditelja da prednost u odnosu na određivanje prezimena drugog roditelja ili prezimena oba roditelja.

Ustavni sud je pošao od toga da je podnositeljka ustavne žalbe u prijavi rođenja navela da je otac deteta nepoznat, iako joj je, po sopstvenom priznanju na usmenoj raspravi pred prvostepenim organom, uvek bila poznata činjenica ko je otac deteta. To je imalo za posledicu da se detetu po rođenju odredi isključivo prezime majke, a onemogućeno je da se odmah utvrdi očinstvo deteta i da otac ravnopravno učestvuje u izboru njegovog prezimena. Podnositeljka time nije postupila u skladu sa najboljim interesom deteta, koji se u tom trenutku ogledao u neophodnosti da se utvrde oba njegova roditelja, odnosno njegovo nesporno poreklo. Tvrdnje podnositeljke da u vreme rođenja deteta nije mogla da navede podatke o njegovom ocu jer je on tada bio odsutan i nije bio u kontaktu sa njom, te da ju je na to uputila matična služba radi blagovremenog upisa deteta u matičnu knjigu rođenih, nemaju uporište u odredbama merodavnog prava. Naime, saglasno odredbama člana 308. st. 1. i 2. Porodičnog zakona, matičar je dužan, kada majka prijavljuje rođenje deteta van braka, da je pouči o njenom pravu da imenuje muškarca koga smatra ocem deteta, i, ako majka to učini, matičar je dužan da pozove tog muškarca da u određenom roku dâ izjavu o priznanju očinstva. Prema odredbama člana 48. stav 1. i člana 54. stav 1. Zakona o matičnim knjigama, rođenje deteta se prijavljuje u roku od 15 dana od dana rođenja, a njegovo lično ime najkasnije u roku od 30 dana od dana rođenja. Pri tome je otac dva dana po rođenju deteta došao u porodilište, potom priznao očinstvo i tražio upis u matičnu knjigu rođenih, iskazao motivaciju da učestvuje u njegovom podizanju i aktivno se uključio u njegov život. Imajući u vidu okolnosti pod kojima je određeno prvobitno prezime deteta, njegov uzrast, potrebe za formiranjem ličnog i porodičnog identiteta i daljeg pravilnog razvoja, kao i običaje i shvatanja sredine u kojoj živi, Ustavni sud smatra da je data prihvatljiva ocena prvostepenog organa da je detetu potrebno promeniti prezime koje mu je podnositeljka, bez učešća oca, odredila po rođenju.

Ustavni sud je dalje imao u vidu da je odluka prvostepenog organa da dete ubuduće nosi očevo prezime u značajnoj meri zasnovana na narušenim odnosima između roditelja, po rođenju deteta, pri čemu je naglašeno da tome posebno doprinosi podnositeljka ustavne žalbe. Ovaj sud je, s tim u vezi, primetio da u osporenim rešenjima upravnih organa i osporenoj presudi Upravnog suda nisu navedene i cenjene sve bitne činjenice i okolnosti iz zaključka stručnog tima prvostepenog organa od 8. oktobra 2019. godine, posebno da u odnosima između roditelja nikada nije bilo nasilja, da su oni u vreme donošenja zaključka u dovoljnoj meri uspeli da prevaziđu početni konflikt u pogledu ostvarivanja roditeljskog prava oca i da je u tom smislu kod podnositeljke uočen postepeni napredak, kao i da je otac deteta, a ne samo podnositeljka, ispoljio ponašanje koje utiče na narušavanje njihovih međusobnih odnosa.

Ustavni sud prihvata da tradicija i shvatanja sredine u kojoj dete živi mogu biti jedan od razloga na kojima se, uz druge posebne okolnosti predmeta, zasniva odluka kojom se odobrava promena prezimena deteta, imajući pre svega u vidu da prezime treba da omogući detetu da se identifikuje sa roditeljem sa kojim ne živi i integriše u određenu društvenu sredinu. Prema stanovištu Evropskog suda za ljudska prava, pozivanje na tradiciju, opšte pretpostavke ili preovlađujuće društvene stavove u određenoj zemlji nije dovoljno opravdanje za različito postupanje po osnovu pola, te da bi trebalo dati veoma ozbiljne razloge kako bi se takva razlika mogla opravdati i smatrati saglasnom sa Konvencijom (presuda ESLjP, Veliko veće, Konstantin Markin protiv Rusije, broj predstavke 30078/06, od 22. marta 2012. godine, stav 127.). Ovaj sud konstatuje da je u našem društvu dominantna situacija da dete nosi prezime oca, što je slučaj i u porodicama podnositeljke ustavne žalbe i oca deteta, na šta je ukazao prvostepeni organ. Pri tome, roditelji, po pravilu, saglasno određuju prezime svojoj deci.

Međutim, po mišljenju Ustavnog suda, bilo je potrebno voditi računa o tome da se situacija u kojoj se nalazi dete u ovom konkretnom slučaju razlikuje od situacije koja u pogledu određivanja prezimena dece preovladava u celom društvu. Naime, reč je o detetu čiji roditelji nisu mogli da postignu saglasnost o njegovom prezimenu, a pri tom oni sami nose različita prezimena i ne žive zajedno, dok dete od rođenja živi u porodici sa samo jednim roditeljem – majkom. Detetu je potrebno obezbediti uslove za pravilan rast i razvoj, da se dugoročno gledano pozitivno identifikuje sa oba roditelja i njihovim porodicama, da zna svoje poreklo i da održava kvalitetne i bliske odnose sa roditeljem sa kojim ne živi, čemu svakako treba da doprinese i prezime koje dete nosi. Ustavni sud je imao u vidu da dete, od čijeg rođenja jedan roditelj samostalno vrši roditeljsko pravo, svest o svom poreklu, osećaj pripadanja i porodične veze stvara najpre u porodici u kojoj živi, a kroz redovne lične odnose i sa roditeljem koji ne vrši roditeljsko pravo i njegovom porodicom. U tom smislu se može smatrati prihvatljivom ocena da nošenje očevog prezimena ojačava pripadnost i veze deteta sa porodicom oca, koji primarno ne vrši roditeljsko pravo, ali ima pravo i obavezu da podiže i vaspitava dete. Sa druge strane, oba roditelja imaju pravo i dužnost da upućuju dete u njegovo poreklo, da sa njim uspostave i održavaju stabilne porodične veze i da utiču na pravilno formiranje njegovog identiteta, i u tome su ravnopravni. Stoga, po shvatanju Ustavnog suda, treba uzeti u obzir da je podnositeljka ustavne žalbe prisutna na roditeljskom planu od rođenja deteta, koje kontinuirano živi u njenom domaćinstvu i uloga podnositeljke, koja samostalno vrši roditeljsko pravo, i pored važne uloge oca, prioritetna je u zadovoljavanju životnih i svakodnevnih potreba maloletnog deteta nižeg kalendarskog uzrasta. Pored toga, prvostepeni organ se u svom mišljenju dostavljenom nadležnom sudu u predmetu radi vršenja roditeljskog prava izjasnio da je u interesu deteta da bude povereno majci na samostalno vršenje roditeljskog prava, o čemu su i roditelji tada postigli dogovor. Takođe, podnositeljka od rođenja deteta nije saglasna sa tim da ono nosi isključivo prezime oca, pri čemu je pre pokretanja konkretnog postupka predložila da dete nosi prezimena oba roditelja, što otac nije prihvatio.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je našao da stručni tim prvostepenog organa nije ispitao kako bi na razvoj i potrebe deteta uticalo određivanje prezimena oba njegova roditelja, iako za to nisu postojale zakonske smetnje. Naime, detetu se mogu odrediti prezimena oba roditelji i u slučaju kada oni nose različita prezimena. Ustavni sud ukazuje na to da su nadležni organi u obavezi da se u postupku određivanja ili promene prezimena deteta rukovode, po službenoj dužnosti, njegovim najboljim interesom, koji preteže u odnosu na interese roditelja, koji se štite u meri u kojoj su saglasni sa interesom deteta. Stoga je bilo potrebno razmotriti sve Zakonom dopuštene mogućnosti za određivanje njegovog prezimena, a ne samo one mogućnosti za koje su se u postupku opredelili roditelji, koji prethodno nisu postigli saglasnost o prezimenu deteta.

Ustavni sud je ocenio da upravni organi i Upravni sud nisu uzeli u obzir i pažljivo ispitali sve relevantne okolnosti koje su postojale u vreme odlučivanja, zbog čega nisu dali odgovarajuće i dovoljne razloge koji bi pokazali da je u postupku uspostavljena pravična ravnoteža između suprotnih interesa svakog od roditelja i interesa maloletnog deteta koji se ovde primarno štiti. Stoga je Ustavni sud utvrdio da su osporenim aktima podnositeljki ustavne žalbe povređena prava roditelja iz člana 65. stav 1. Ustava, te je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučujući kao tački 1. izreke.

Imajući u vidu prirodu učinjene povrede ustavnog prava u konkretnom slučaju, Sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se otklanjanje štetnih posledica podnositeljki ustavne žalbe u ovom ustavnosudskom postupku može ostvariti jedino poništavanjem presude Upravnog suda U. 7060/20 od 19. avgusta 2021. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka po tužbi podnositeljke podnetoj protiv rešenja Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja broj 201-00-00064/2019-14 od 14. februara 2020. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud napominje da nije nadležan da utvrđuje određivanjem kog prezimena deteta bi se uspostavila pravična ravnoteža između različitih interesa u pitanju, niti se ovom odlukom prejudicira odluka nadležnog organa o tome, ukazujući pri tom na obavezu nadležnog suda i nadležnih organa da postupaju i odlučuju u skladu sa ocenama i stavovima iznetim u ovoj odluci Suda, kao i da uzmu u obzir i pažljivo ispitaju sve činjenice i okolnosti relevantne u vreme ponovnog odlučivanja.

Ustavni sud ukazuje na to da je neophodno hitno postupanje Upravnog suda i upravnih organa u konkretnoj upravnoj stvari, što će omogućiti da se postupak u izvršenju odluke Ustavnog suda pravnosnažno okonča u najkraćem roku. Saglasno odredbi člana 2. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09), sud u upravnom sporu odlučuje u razumnom roku, a prema odredbama člana 171. st. 2. i 5. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 18/16, 95/18 - autentično tumačenje i 2/23 - odluka US) drugostepeni organ je ovlašćen da sam reši upravnu stvar kada poništi pobijano rešenje.

6. Ustavni sud nije razmatrao istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na poštovanje privatnog i porodičnog života iz člana 8. Konvencije, imajući u vidu da je navode ustavne žalbe kojima se obrazlažu povreda tih prava cenio sa stanovišta člana 65. stav 1. Ustava. Sud nije razmatrao ni istaknutu povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava koju podnositeljka vidi u tome što je odluka o promeni prezimena deteta zasnovana na razlikovanju između roditelja po osnovu pola, budući da je pozivanje na socio-kulturno okruženje u kome deca dominantno nose očevo prezime, kao i da je to slučaj u porodicama porekla deteta, bio samo jedan od razloga, pored onih lične i porodične prirode, koji su kumulativno doveli do donošenja takve odluke. Takođe, nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke da se ispitaju navodi da su detetu podnositeljke ustavne žalbe povređena prava iz člana 64. Ustava i člana 5. Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta, imajući u vidu da navedeno dete nije podnosilac ove ustavne žalbe, te da je podnositeljka podnela ustavnu žalbu samo u svoje ime, a ne i kao zakonski zastupnik deteta.

7. Polazeći od iznetog, a na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda roditeljskog prava prilikom odlučivanja o promeni prezimena maloletnog deteta

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti