Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 13 godina. Odgovornost za dužinu postupka snosi parnični sud zbog više dužih perioda neaktivnosti i neefikasnog postupanja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Miodraga Stevanovića iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 1. decembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Miodraga Stevanovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 6889/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Leskovcu P. 4012/01) podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miodrag Stevanović iz Leskovca je, 8. januara 2015. godine, preko punomoćnika Miroslava Ivkovića, advokata iz Grdelice, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 6889/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Leskovcu P. 4012/01), kao i protiv presuda Višeg suda u Leskovcu Gž. 2594/14 od 20. novembra 2014. godine i Osnovnog suda u Leskovcu P. 6889/10 od 2. jula 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi podnosilac je istakao da je predmetni parnični postupak trajao 14 godina, čemu on nije doprineo, što, samo po sebi, ukazuje na povredu prava na suđenje u razumnom roku. Takođe, navedeno je da parnični sud nije odbacio tužbu kao neurednu, budući da je tužbenim zahtevom tražena isplata u evrima, već je ispravio istaknuti zahtev, dosuđujući dinarsku protivvrednost utvrđenog potraživanja, pozivajući se na prevaziđeno pravno shvatanje Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije od 9. marta 1989. godine. Podnosilac je naveo i da parnični sudovi nisu usvojili njegov prigovor nedostatka aktivne legitimacije tužilje, iako je u ostavinskom rešenju taksativno navedeno šta čini predmet zaostavštine njenog sada pokojnog oca, u koji nije ulazilo sporno potraživanje. Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu označenih prava, poništi osporene presude, te da utvrdi pravo podnosiocu na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao i na naknadu troškova za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Leskovcu P. 6889/10, kao i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Protiv podnosioca ustavne žalbe, kao tuženog, tužilac V.M. podneo je 8. novembra 2001. godine tužbu Opštinskom sudu u Leskovcu, kojom je tražio da sud obaveže tuženog da mu, na ime duga, isplati iznos od 1020 DEM, sa pripadajućom kamatom. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 4012/01.

Prvo ročište u ovom predmetu zakazano je za 25. decembar 2003. godine, ali ono nije održano jer nisu došle uredno pozvane stranke, usled čega je Opštinski sud u Leskovcu istog dana doneo rešenje kojim je utvrdio da postupak miruje. Tužilac je, podneskom od 26. marta 2004. godine, predložio da se postupak nastavi. U nastavku postupka Opštinski sud u Leskovcu je zakazao 17 ročišta, od kojih je devet održano. Od osam neodržanih ročišta, jedno nije održano jer tuženom nije moga da bude uručen poziv, jedno jer nisu došle parnične stranke, već samo punomoćnik tužioca, a bilo je određeno izvođenje dokaza saslušanjem stranaka, jedno jer je tužilac predao podnesak sudu neposredno pre početka zakazanog ročišta, a tri na zahtev tužioca. U ovoj fazi postupka izvedeni su dokazi saslušanjem parničnih stranaka i saslušanjem dva svedoka, zatim veštačenjem putem veštaka ekonomske struke i izvršen je uvid u određena dokumenta. Takođe, tužilac je preinačio tužbu, tražeći da se tuženi obaveže da mu, na ime duga, isplati iznos od 594,26 evra, sa domicilnom kamatom, počev od 1. februara 2008. godine, pa do isplate.

Presudom Opštinskog suda u Leskovcu P. 4012/01 od 27. decembra 2006. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca. Označena presuda ukinuta je rešenjem Okružnog suda u Leskovcu Gž. 524/07 od 25. januara 2008. godine, a spisi predmeta vraćeni su 1. februara 2008. godine prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Ponovni postupak vođen je pred Osnovnim sudom u Leskovcu, kao nadležnim sudom nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji 2010. godine. Prvo ročište u ponovnom postupku zakazano je za 12. maj 2010. godine, ali ono nije održano jer je sud obavešten da je tužilac preminuo. Stoga je Osnovni sud u Leskovcu istog dana doneo rešenje P. 208/10, kojim je utvrdio prekid postupka, s tim da će isti biti nastavljen shodno odredbi člana 217. Zakona o parničnom postupku.

Ćerka sada pokojnog tužioca, kao tužilja, podnela je 20. maja 2010. godine predlog za nastavak prekinutog postupka, a Osnovni sud u Leskovcu je 4. marta 2011. godine doneo rešenje P. 6889/10 o nastavku prekinutog postupka. Do zaključenja glavne rasprave zakazano je sedam ročišta, od kojih jedno nije održano. U periodu od 30. maja 2012. godine do 2. jula 2014. godine nije zakazano nijedno ročište.

Po zaključenju glavne rasprave, Osnovni sud u Leskovcu doneo je presudu P. 6889/10 od 2. jula 2014. godine, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilje, te je tuženi obavezan da joj, na ime duga prema njenom ocu, isplati iznos od 521,52 evra, sa kamatom od 72,74 evra, što ukupno iznosi 594,26 evra i kamatu na taj iznos po stopi koju propisuje Evropska centralna banka, počev od 30. novembra 2006. godine.

Osporenom presudom Višeg suda u Leskovcu Gž. 2594/14 od 20. novembra 2014. godine preinačena je ožalbena presuda Osnovnog suda u Leskovcu P. 6889/10 od 2. jula 2014. godine, tako što je tuženi obavezan da tužilji isplati iznos od 521,52 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, sa kamatom po eskontnoj stopi koju propisuje Evropska centralna banka počev od 3. novembra 2005. godine, pa do končane isplate, dok je zahtev za isplatu preko dosuđenog, a do traženog iznosa od 594,26 evra odbijen kao neosnovan.

U obrazloženju osporene presude navedeno je da je prvostepeni sud, nakon sprovedenog dokaznog postupka, utvrdio sve pravno relevantne činjenice koje se odnose na postojanje obaveze tuženog na isplatu duga tužilji u iznosu od 521,52 evra, a za građevinske poslove koje je njen sada pokojni otac obavio kao majstor na izgradnji određenog objekta u Crnoj Gori, na osnovu usmenog ugovora sa tuženim kao preduzimačem, koji se tim ugovorom, pored isplate dnevnica u iznosu od 30 DEM, obavezao i da obezbedi hranu i stambeni prostor za radnike. Dalje je navedeno da je prvostepeni sud obrazložio u prvostepenoj odluci da je sada pok. otac tužilje ugovorene poslove obavljao u periodu od 20. marta do 12. maja 2000. godine, zajedno sa drugim majstorima, ali da mu je tuženi isplatio samo iznos od 390 DEM, te da je ostao dužan da mu isplati iznos od 1.020 DM, a da je veštak utvrdio da dug izražen u evrima iznosi od 521,52 evra.

Prema oceni drugostepenog suda iznetoj u osporenoj presudi, neosnovani su navodi žalbe tuženog da je tužbu trebalo odbaciti kao neurednu jer se njom potražuje isplata duga u stranoj valuti umesto isplate u dinarskoj protivvrednosti dugovanog iznosa, a ovo s toga što zahtev za isplatu novčane obaveze koji glasi na određeni iznos novčanih jedinica u stranoj valuti sadrži u sebi zahtev za isplatu određenih novčanih jedinica u domaćoj valuti, u kom pravcu je i ustanovljena sudska praksa i Pravno shvatanje Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije od 9. marta 1989. godine. Drugostepeni sud je ocenio kao neosnovan i navod žalbe kojim se ukazuje na nedostatak aktivne legitimacije tužilje jer u ostavinskom rešenju nije navedeno da sporno potraživanje čini zaostavštinu njenog oca, uz obrazloženje da je navedenim rešenjem tužilja oglašena za jedinog naslednika imovine ranijeg tužioca.

4. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da je predmetni parnični postupak, od podnošenja tužbe Opštinskom sudu u Leskovcu 8. novembra 2001. godine, do njegovog pravnosnažnog okončanja, donošenjem osporene presude Višeg suda u Leskovcu od 20. novembra 2014. godine, trajao 13 godina.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da su sudski postupci po svojoj prirodi jedinstvena celina, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog parničnog postupka, odnosno od podnošenja tužbe, pa do njegovog pravnosnažnog okončanja.

Navedeno trajanje predmetnog parničnog postupka, samo po sebi, može da ukaže da taj postupak nije okončan u okviru standarda razumnog roka, koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da predmetni parnični postupak nije bio posebno složen.

Nadalje, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac imao interes da se taj postupak efikasno okonča, ali i da je svojim ponašanjem u izvesnoj meri doprineo navedenoj dužini trajanja postupka. Naime, Ustavni sud ukazuje da je zbog nedolaska obe parnične stranke na prvo ročište doneto rešenje kojim je utvrđeno da postupak miruje. Takođe, jedno od ročišta nije održano jer podnosiocu kao tuženom nije mogao da bude uručen poziv, a jedno jer nisu došle parnične stranke lično, iako je bilo određeno izvođenje dokaza njihovim saslušanjem.

Međutim, Ustavni sud je ocenio da opisani doprinos podnosioca ne može da bude opravdanje za navedeno trajanje postupka, već da odgovornost za to leži, pre svega, na parničnom sudu, koji nije preduzeo sve neophodne radnje kako bi se taj postupak sproveo brzo i efikasno, što potvrđuje i činjenica da je u radu nadležnih sudova postojalo više dužih perioda neaktivnosti. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je prvo ročište u predmetnom parničnom postupku zakazano za 25. decembar 2003. godine, odnosno dve godine od podnošenja tužbe, da je u ponovnom postupku prvo ročište zakazano za 12. maj 2010. godine, odnosno dve godine i tri meseca nakon što su spisi predmeta 1. februara 2008. godine vraćeni prvostepenom sudu, da je na predlog tužilje od 20. maja 2010. godine za nastavak prekinutog postupka, postupak nastavljen tek devet i po meseci kasnije – 4. marta 2010. godine, kao i da u dvogodišnjem periodu (od 30. maja 2012. godine do 2. jula 2014. godine) nije zakazano nijedno ročište.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je, neefikasnim postupanjem parničnog suda, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu ovom delu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Odlučujući o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja postupka, te opisani doprinos podnosioca. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu neefikasnim postupanjem nadležnog suda. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu sopstvenu praksu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

5. U pogledu istaknute povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac ustavne žalbe povredu označenog prava obrazlaže navodima o pogrešnoj primeni prava. S tim u vezi, Ustavni sud još jednom ističe da pri odlučivanju o ustavnoj žalbi ne može da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno ili diskriminatorno.

Međutim, imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da podnosilac nije pružio pravno utemeljene razloge koji ukazuju na to da je parnični sud proizvoljno primenio pravo. Naprotiv, Ustavni sud je ocenio da su za iznete stavove o nepostojanju uslova, u konkretnom slučaju, za odbacivanje tužbe, te o postojanju aktivne legitimacije tužilje dati jasni, dovoljni i ustavnopravno prihvatljivi argumenti. Naime, Ustavni sud ukazuje da, saglasno merodavnom procesnom zakonu, Zakonu o parničnom postupku, isticanje zahteva za isplatu u devizama nije razlog za odbacivanje tužbe kao neuredne. Ovo stoga što se kao neuredna može odbaciti samo tužba koja je nerazumljiva ili koja ne sadrži sve što je potrebno da bi se po njoj moglo postupati (naziv suda, imena i adrese stranaka i njihovih zastupnika, odnosno predmet spora, pri čemu on mora biti određen ili odrediv). S druge strane, Ustavni sud ukazuje da je primena dobro ustanovljene sudske prakse u situaciji kada konkretan slučaj nije izričito regulisan pravnim normama, u skladu sa načelom pravne sigurnosti.

U odnosu na navode kojima se ističe da je pogrešan stav parničnog suda o aktivnoj legitimaciji tužilje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud, najpre, ukazuje da, prema pravilima Zakona o parničnom postupku, pravo da traži nastavak prekinutog postupka imaju naslednici parnične stranke koja je preminula u toku postupka, kao i da je, u konkretnom slučaju, ćerka tužioca, ostavinskim rešenjem, oglašena za njegovog naslednika. Ustavni sud ukazuje i da se u ostavinskom postupku nasleđuje samo imovina ostavioca, te da predmetno potraživanje kao sporno, nije ni moglo da čini zaostavštinu ostavioca u vreme vođenja ostavinskog postupka. Činjenica da je sada pokojni tužilac za života možda raspolagao spornim potraživanjem može, eventualno, da bude od uticaja na položaj tog trećeg lica, odnosno na odnos tužilje i trećeg lica, ali ne može da bude osnov za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje.

Imajući u vidu sve izneto, Ustavni sud je, krećući se u granicama navoda ustavne žalbe, ocenio da se ti navodi ne mogu prihvatiti kao ustavnopravno relevantni razlozi kojima se potkrepljuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već da podnosilac, nezadovoljan ishodom okončanog parničnog postupka, formalno se pozivajući na povredu Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, od Ustavnog suda, zapravo, traže da kao revizijski parnični sud preispita i oceni zakonitost osporenih presuda.

U pogledu istaknute povrede prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac povredu označenog prava zasniva na postojanju povrede prava na pravično suđenje. Kako je Ustavni sud ocenio da nisu ustavnopravno prihvatljivi razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi Ustavom zajemčenog prava iz člana 32. stav 1. Ustava, to je i navode o povredi prava iz člana člana 36. stav 1. Ustava ocenio ustavnopravno neprihvatljivim.

Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv osporenih presuda, jer nisu ispunjene pretpostavke utvrđene Ustavom za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

6. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu odredbe člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo, pored drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na : www.ustavni.sud.rs).

7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti