Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu privatne tužilje zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Sud je ocenio da, uzimajući u obzir složenost predmeta i doprinos podnositeljke trajanju postupka, ukupna dužina postupka nije prešla razumne okvire.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Anke Prvulović iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. juna 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Anke Prvulović izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u krivičnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu K. 941/06, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Anka Prvulović iz Beograda je 21. septembra 20 09. godine, preko punomoćnika Slobodana Šoškića, advokata iz Beograda, podnela ustavnu žalbu protiv presude Drugog opštinskog suda u Beogradu K. 941/06 od 5. februara 2009. godine i presude Okružnog suda u Beogradu Kž. 1566/09 od 19. juna 2009. godine, zbog povrede načela o zaštiti ljudskih i manjinskih prava i sloboda i prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku iz člana 22. i člana 32. stav 1 . Ustava Republike Srbije. U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je podnositeljka ustavne žalbe 30. avgusta 2005. godine podnela Drugom opštinskom sudu u Beogradu privatnu krivičnu tužbu protiv D.P. i Z.P. zbog krivičnog dela kleveta iz člana 92. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije u kojoj je istakla i imovinskopravni zahtev; da je Drugi opštinsk i sud u Beogradu 5. februara 2009. godine doneo presudu K. 941/06 kojom je okrivljene oslobodio od optužbe za navedeno krivično delo; da je krivični postupak pravnosnažno okončan donošenjem presude Okružnog suda u Beogradu Kž. 1566/09 od 19. juna 2009. godine, kojom je potvrđena prvostepena presuda; da je osporeni krivični postupak trajao skoro četiri godine, koji rok se poklapao sa rokom nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja, te da, imajući u vidu da nije bilo složenih pravnih i faktičkih pitanja o kojima bi se sud izjašnjavao, da činjenično stanje nije bilo kompleksno, da okrivljeni i podnositeljka nisu svojim radnjama doprineli dužem trajanju postupka, a da je prvostepeni sud prvi glavni pretres zakazao nakon dve godine od podnošenja privatne tužbe, zaključuje da joj je povređen o pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Podnositeljka ustavne žalbe dalje navodi da joj je povređeno pravo na pravično suđenje, jer je sud očigledno pogrešio kada je okrivljene oslobodio od optužbe. Konačno, podnositeljka ukazuje i na povredu prava na sudsku zaštitu, jer prvostepeni sud uopšte nije odlučio o imovinskopravnom zahtevu koji je istakla u privatnoj tužbi, koju povredu nije otklonio ni drugostepeni sud, iz čega zaključuje da je lišena prava da u parnici podnese odštetni zahtev prema okrivljenima, budući da je isti zastareo i da činjenica da je takav zahtev istaknut u krivičnom postupku nema značaj za prekid toka zastarelosti.

Predložila je da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu označenih prava i utvrdi joj pravo na naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnositeljka ustavne žalbe je u svojstvu privatne tužilje pokrenula krivični postupak pred (ranije) Drugim opštinskim sudom u Beogradu, koji je pravnosnažno okončan.

Postupak je pokrenut 30. avgusta 2005. godine podnošenjem privatne krivične tužbe protiv D.P. i Z.P. zbog krivičnog dela kleveta iz člana 92. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije, u kojoj je istaknut i imovinskopravni zahtev.

Postupajući sudija Drugog opštinskog suda u Beogradu je 9. septembra 2005. godine spise predmeta formirane po privatnoj tužbi podnositeljke dostavio istražnom odeljenju tog suda radi sprovođenja istražnih radnji. U istražnim spisima se nalazi potvrda Centra za urgentnu hirurgiju Beograd od 27. oktobra 2005. godine iz koje proizlazi da je okrivljena D.P. 24. oktobra 2005. godine operisana i da se nalazila na lečenju u toj ustanovi. Saslušanje koje je bilo zakazano za 31. oktobar 2005. godine nije održano, jer je privatna tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe, tražila odlaganje budući da se njen punomoćnik nalazio na službenom putu. Dana 7. decembra 2005. godine su saslušan e okrivljena D.P. i privatna tužilja, a 23. decembra 2005. godine je saslušan i okrivljeni Z.P.

Nakon sprovedenih istražnih radnji, spisi predmeta su 15. maja 2006. godine dostavljeni krivičnom odeljenju. Postupajući sudija je zakazao pokušaj mirenja stranaka za 13. oktobar 2006. godine, ali ga je prezakazao za 7. decembar 2006. godine. Pokušaj mirenja stranaka nije uspeo, te je zakazan glavni pretres.

Tokom trajanja krivičnog postupka pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu, glavni pretres je zakazan osam puta (četiri puta je održan, a četiri puta nije). Glavni pretres dva puta nije održan, jer iz zdravstvenih razloga nije pristupila privatna tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe. Pretres koji je održan 31. oktobra 2008. godine prekinut je pošto je privatna tužilja tražila izuzeće postupajućeg sudije (koje je odbijeno 12. novembra 2008. godine).

Drugi opštinski sud u Beogradu je nakon održanog glavnog pretresa 5. februara 2009. godine doneo i javno objavio presudu K. 941/06, kojom je okrivljen e D.P. i Z.P. oslobodio od optužbe da su izvršili krivično delo kleveta iz člana 171. stav 1. Krivičnog zakonika. O imovinskopravnom zahtevu nije odlučeno. Istog dana, 5. februara 2009. godine, sačinjena je i službena beleška povodom pretnji koje su postupajućem sudiji uputili privatna tužilja i svedok R.P.

Punomoćnik privatne tužilje je protiv prvostepene presude 26. marta 2009. godine izjavio žalbu.

Okružni sud u Beogradu je 19. juna 2009. godine presud om Kž. 1566/09 odbio žalb u kao neosnovan u i potvrdio presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu. Drugostepeni sud je u svemu prihvatio navode prvostepenog suda, ocenivši da je taj sud potpuno i pravilno utvrdio sve odlučne činjenice, pravilno ocenio izvedene dokaze i da je o tome dao jasne, dovoljne i argumentovane razloge.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se poziva podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 85/05, 49/07, 122/08, 20/09 i 72/09) (u daljem tekstu: ZKP), koji je važio u vreme donošenja osporenih presuda, bilo je propisano da je oštećeni lice čije je kakvo lično ili imovinsko pravo krivičnim delom povređeno ili ugroženo (član 221. tačka 6)).

5. Donoseći odluku u ovom ustavnosudskom predmetu, a polazeći od svoje dosadašnje prakse (videti, pored ostalih, odluke Ustavnog suda Už-261/2007 od 25. decembra 2008. godine, tačka 6 . obrazloženja, Už-408/2008 od 9. jula 2009. godine, tačka 6. obrazloženja i Už–452/ 2009 od 14. jula 2011. godine, tačka 5. obrazloženja ), kao i prakse Evropskog suda za ljudska prava (videti odluku u predmetu „Ristić protiv Srbije“ od 18. januara 2011. godine, stav 44.), Ustavni sud ukazuje da oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni imaju zakonom propisano pravo da u krivičnom postupku istaknu imovinskopravni zahtev i da se o njemu odluči, kao i da je u parničnom postupku sud u pogledu postojanja krivičnog dela i krivice vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim. Stoga se navedena lica mogu pozvati na povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na ostvarivanje njihovih građanskih prava (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „Boris Stojanovski protiv 'Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije'“ od 6. maja 2010. godine, stav 36.). U navedenom smislu, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni mogu isticati povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na odlučivanje o „građanskom zahtevu“, odnosno od kada su u tom postupku istakli imovinskopravni zahtev koji je povezan sa materijalnom ili nematerijalnom štetom koju su pretrpeli kao posledicu krivičnog dela (videti presude u predmetima Atanasova protiv Bugarske od 2. oktobra 2008. godine, stav 51. i „Boris Stojanovski protiv 'Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije'“ od 6. maja 2010. godine, stav 40.).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je u konkretnom slučaju utvrdio da podnositeljka ustavne žalbe osporava trajanje krivičnog postupka u kome nije bila optužena, već je imala svojstvo privatne tužilje. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da je u osporenom krivičnom postupku podnositeljka ustavne žalbe istakla imovinskopravni zahtev, iz čega nesumnjivo proizlazi da je jasno izrazila svoju nameru da traži naknadu štete.

Sledom iznetog, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljka ustavne žalbe aktivno legitimisana za isticanje povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

6. Pristupajući oceni razloga i navoda iznetih u ustavnoj žalbi u odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da su ljudska i manjinska prava i slobode i ustavna žalba kao posebno pravno sredstvo za njihovu zaštitu utvrđeni Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, ali da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak trajno okončava, te je i u ovoj ustavnosudskoj stvari ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog sudskog postupka, od 29. avgusta 200 5. godine, kada je podnositeljka ustavne žalbe podnela Drugom opštinskom sudu u Beogradu privatnu tužbu kojom je, pored ostalog, tražila naknadu nematerijalne štete, do 19. juna 20 09. godine kada je Okružni sud u Beogradu doneo presudu Kž. 1566/09 kojom je postupak pravnosnažno okončan.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je krivični postupak ukupno trajao tri godin e i nepunih deset meseci, za koje vreme je i pravnosnažno okončan. Tokom trajanja krivičnog postupka su sprovedene istražne radnje, obavljen je pokušaj mirenja, održan je glavni pretres i sproveden je dokazni postupak. U dokaznom postupku su saslušani okrivljeni, privatna tužilja i pet svedoka, izvršeno je suočenje pojednih svedoka i pribavljena je relevantna dokumentacija.

Ispitujući osnovanost ustavne žalbe u odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da se ne mogu prihvatiti kao osnovani navodi da je trajanje krivičnog postupka, u konkretnom slučaju, bilo izvan okvira razumnog roka. Naime, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ukazuje da na ocenu razumne dužine trajanja konkretnog sudskog postupka pored samog vremenskog trajanja utiču i drugi činioci, kao što su složenost predmeta o kome se pred sudom raspravlja i odlučuje, ponašanje podnosioca ustavne žalbe tokom postupka, postupanje nadležnih organa koji vode postupak i značaj predmeta raspravljanja za podnosioca ustavne žalbe. U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud ukazuje da se postupak koji se vodi radi utvrđivanja postojanja krivičnog dela klevete može smatrati relativno složenim, imajući u vidu pre svega činjenična pitanja koja se tokom tog postupka moraju raspraviti, te saglasno tome, složenost dokaznog postupka koji je potrebno sprovesti, a koji je, u konkretnom slučaju, podrazumevao saslušanje većeg broja svedoka i njihovo suočenje . Sa druge strane, Ustavni sud je imao u vidu i činjenicu da se podnositeljka ustavne žalbe, iako joj je kao privatnoj tužilji bilo u interesu da se postupak što pre okonča, dva puta nije odazva la pozivima suda da prisustvuje glavnom pretresu, što je imalo za posledicu odlaganje pretresa, te da je tek nakon više od tri godin e od početka postupka tražila izuzeće postupajućeg sudije, i to u trenutku kada je dokazni postupak praktično bio okončan a predmet bio pred presuđenjem . Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe u ovom delu, Ustavni sud je imao u vidu i da je drugostepeni postupak okončan za nepuna tri meseca, te da ukupna dužina trajanja postupka, kao jedinstven a celin a, ne izlazi iz okvira razumnog roka, imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja. Ovakva ocena Ustavnog suda saglasna je kako dosadašnjoj praksi ovog suda, tako i praksi Evropskog suda za ljudska prava.

S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljki ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11).

7. Ispitujući postojanje pretpostavki za vođenje postupka u odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ističe da iz odredbe člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da je izjavljuje lice o čijim pravima i obavezama je odlučivano pojedinačnim aktom koji se osporava ustavnom žalbom, odnosno lice prema kome je preduzeta osporena radnja.

Ustavni sud ukazuje da se, polazeći od Ustavom utvrđene sadržine prava na pravično suđenje, ovo pravo u krivičnom postupku jemči pre svega okrivljenom licu, pošto se u tom postupku odlučuje o osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, odnosno o optužbama koje se nekom licu stavljaju na teret. U tom smislu, jedino je sud nadležan da odluči da li ima mesta pokretanju krivičnog postupka, a ukoliko je postupak pokrenut – da odluči o postojanju krivičnog dela i krivice okrivljenog. Stoga se lice koje u krivičnom postupku ima položaj privatnog tužioca, oštećenog ili oštećenog koji ima svojstvo tužioca, ne može pozivati na to da mu je povređeno pravo na pravično suđenje time što protiv okrivljenog nije pokrenut i vođen krivični postupak, ili što krivični postupak nije okončan osudom optuženog lica, odnosno što optuženome nije izrečena određena krivična sankcija.

Polazeći od prethodno izloženog, a imajući u vidu navode ustavne žalbe i procesni položaj podnositeljke u osporenom krivičnom postupku koji je okončan donošenjem pravnosnažne presude kojom se okrivljeni oslobađaju od optužbe, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba, ratione personae, nespojiva sa istaknutom povredom prava iz člana 32. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu da podnositeljka ustavne žalbe svoje tvrdnje o povredi Ustavom utvrđenog načela o zaštiti ljudskih i manjinskih prava i sloboda zapravo zasniva na povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, to se izneta ocena Ustavnog suda odnosi i na ovo načelo. Ustavni sud je posebno cenio navod podnositeljke ustavne žalbe da o imovinskopravnom zahtevu nije odlučeno, ali je mišljenja da ova okolnost nije od značaja za drugačiju odluku Suda. Naime, i pored toga što je odredbom člana 206. stav 3. ZKP, između ostalog, propisano da kad sud donese presudu kojom se okrivljeni oslobađa od optužbe, uputiće ovlašćeno lice da imovinsko-pravni zahtev može ostvarivati u parničnom postupku, propust suda da to učini ne predstavlja bitnu povredu odredaba krivičnog postupka u smislu člana 368. stav 1. ZKP, imajući u vidu da i bez odluke suda, licu koje je istaklo imovinskopravni zahtev stoji na raspolaganju pokretanje parnice.

Sledom iznetog, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom u Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje i rešio kao u drugom delu izreke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b, člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti