Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji traje skoro deset godina. Podnosiocima se dosuđuje naknada nematerijalne štete i nalaže prvostepenom sudu da hitno okonča postupak.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Milan Stanić, dr Olivera Vučić, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. P. i P. M, obojice iz B , B. i H, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. decembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. P. i P. M. i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 90340/10 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da, kada se stvore odgovarajući procesni uslovi , preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. P. iz B, B. i H, je 19. aprila 2011. godine, preko punomoćnika M. C, advokata iz B, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3272/04. Predmet je zaveden pod brojem Už-1730/2011.

P. M. iz B, B. i H, je 19. aprila 2011. godine, preko punomoćnika M. C, advokata iz B, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3272/04. Predmet je zaveden pod brojem Už- 1729/2011.

2. Imajući u vidu da je u navedena dva ustavnosudska predmeta osporena dužina trajanja istog parničnog postupka, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda (“Službeni glasnik RS“, broj 103/13), spojio postupke po ovim ustavnim žalbama i odredio da se jedinstveni postupak vodi pod brojem Už-1730/2011.

3. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13–US ), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalb e povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

4. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta sada Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 90340/10, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari:

Tužioci Z. P. i P. M, ovde podnosioci ustavne žalbe, i Ž. T. su 1. decembra 2003. godine podneli Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane, radi naknade materijalne štete zbog manje isplaćene plate u periodu januar 2000. – februar 2002. godine.

Prvi opštinski sud u Beogradu je 12. februara 2004. godine doneo rešenje P. 9714/03, kojim se oglasio mesno nenadležnim za postupanje u ovoj parnici i odlučio da po pravnosnažnosti ovog rešenja dostavi spise predmeta Drugom opštinskom sudu u Beogradu, kao stvarno i mesno nadležnom sudu, ističući da se sedište predstavničkog organa tužene nalazi na području navedenog suda.

Nakon što je Drugi opštinski sud u Beogradu preuzeo spise predmeta radi postupanja, navedeni prvostepeni sud je 5. maja 2004. godine doneo rešenje P. 3272/04, kojim je odbio kao neosnovan predlog tužilaca za oslobađanje od plaćanja sudskih taksi u ovoj parnici.

Drugi opštinski sud u Beogradu je 29. januara 2007. godine doneo rešenje P. 3272/04, kojim je vratio tužbu punomoćniku tužilaca na ispravku i dopunu i naložio da u roku od osam dana od dana prijema rešenja uredi tužbu, pod pretnjom posledica propuštanja.

Prvostepeni sud je 12. februara 2007. godine doneo rešenje P. 3272/04, kojim se tužba smatra povučenom, ističući da punomoćnik tužilaca nije postupio po nalogu suda za uređenje tužbe. Prvostepeno rešenje je 28. novembra 2007. godine otpravljeno parničnim strankama.

Odlučujući o žalbi tužilaca izjavljenoj protiv rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3272/04 od 12. februara 2007. godine, Viši sud u Beogradu je 18. novembra 2010. godine doneo rešenje Gž1. 4/10, kojim je ukinuo prvostepeno rešenje i vratio predmet Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovni postupak i odlučivanje, ističući da je u konkretnom slučaju uredna tužba, jer su tužioci u referatu tužbe opredelili šta traže, da se radi o razlici između isplaćene i plate koja im pripada po zakonu, te da su jasno opredelili vremenski period za koji traže isplatu razlike plate, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dospelosti svakog mesečnog iznosa pa do isplate. Viši sud u Beogradu je 2. decembra 2010. godine dostavio Prvom osnovnom sudu u Beogradu spise predmeta sa pismenim otpravcima drugostepenog rešenja.

U ponovnom postupku pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, predmet je zaveden pod brojem P. 90340/10, a prvo ročište za glavnu raspravu je održano 17. februara 2011. godine.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 12. septembra 2013. godine doneo rešenje P. 90340/10, kojim je prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari, ističući da se pred Evropskim sudom za ljudska prava vodi postupak po predstavci tužilaca, po istom činjeničnom i pravnom osnovu kao u ovoj parnici.

5. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u predmetnom parničnom postupku, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito pri određivanju rokova i ročišta, sud uvek obratiti naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 434.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ranije važeći ZPP), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se primenjuje na ovaj parnični postupak, sadrži slične odredbe ranije važećeg zakona koje se odnose na efikasno postupanje suda i posebnu obavezu suda da hitno postupa u radnim sporovima. Ostalim odredbama Zakona koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, je bilo propisano: da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja i da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.); da će se odredbe člana 333, člana 348. stav 2, člana 339. stav 2, člana 340. stav 2, čl. 341-345. i člana 349. ovog zakona shodno primenjivati i na rešenja (član 354.); da je prvostepeni sud dužan da odmah po prijemu rešenja drugostepenog suda zakaže ročište za glavnu raspravu u roku do 30 dana od dana prijema rešenja drugostepenog suda (član 384. stav 1.).

Odredbom člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, broj 72/11), koji je stupio na snagu 1. februara 2012. godine, je propisano da će se postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona sprovesti po odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09).

6. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 1. decembra 2003 . godine, podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu i da ova parnica još uvek nije okončana, uzimajući u obzir da je rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 90340/10 od 12. septembra 2013. godine prekinut postupak u ovoj pravnoj stvari do okončanja postupka pred Evropskim sudom za ljudska prava.

Razmatrajući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period dosadašnjeg trajanja predmetnog sudskog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da on traje skoro deset godina i da je još uvek u fazi prvostepenog odlučivanja, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, postupanja podnosilaca ustavne žalbe kao stranki u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja r aspravljanog prava za podnosioce, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi zahtevala posebno obiman i dugotrajan dokazni postupak.

Ispitujući ponašanje podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da su oni u neznatnoj meri doprineli prekomerno dugom trajanju predmetnog parničnog postupka u njegovoj početnoj fazi, jer su podnosioci podneli tužbu mesno nenadležnom sudu što je imalo za posledicu donošenje rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 9714/03 od 12. februara 2004. godine, na osnovu koga je predmet dostavljen Drugom opštinskom sudu u Beogradu na postupanje.

Ustavni sud smatra da su podnosioci imali legitiman interes da se blagovremeno okonča ovaj parnični postupak. Parnice pokrenute protiv poslodavca radi naknade materijalne štete u vidu manje isplaćene plate, po mišljenju Ustavnog suda, spadaju u predmete u kojima se zahteva posebna efikasnost i marljivost suda.

Ustavni sud je ocenio da je nedelotvorno i pogrešno postupanje Drugog opštinskog suda u Beogradu prvenstveno uticalo na neopravdano i nerazumno dugo trajanje ovog parničnog postupka. Neažurno postupanje Drugog opštinskog suda u Beogradu u ovom predmetu se ogleda u činjenici da je navedeni prvostepeni sud imao period neaktivnosti u trajanju od dve godine i osam meseci (od 5. maja 2004. godine kada je doneo rešenje kojim je odbio kao neosnovan predlog podnosilaca ustavne žalbe za oslobađanje od plaćanja sudskih taksi, do 29. januara 2007. godine kada je prvostepeni su d naložio punomoćniku podnosilaca da uredi tužbu) , u kome nije preduzeo nijednu procesnu radnju kako bi se ovaj radni spor okončao u najkraćem mogućem roku. U tom kontekstu, Ustavni sud napominje da je Drugi opštinski sud u Beogradu 12. februara 2007. godine doneo rešenje P. 3272/04 kojim se tužba smatra povučenom, pogrešno ocenjujući da je neuredna tužba koju su podneli podnosioci ustavne žalbe, te je Viši sud u Beogradu rešenjem Gž1. 4/10 od 18. novembra 2010. godine ukinuo navedeno rešenje i vratio predmet Prvom osnovnom sudu u Beogradu na dalje postupanje. Takođe, treba posebno istaći i da je Drugi opštinski sud u Beogradu prekoračio rok za izradu pismenog otpravka navedenog rešenja, koje je doneto 12. februara 2007. godine, a otpravljeno parničnim strankama tek 28. novembra 2007. godine, uzimajući u obzir odredbe člana 341. stav 1. i člana 354. ranije važećeg ZPP. Budući da je drugostepeni postupak po žalbi protiv navedenog rešenja trajao nepune tri godine, Ustavni sud je ocenio da postoji i veliki doprinos Okružnog suda u Beogradu zbog prekomerno dugog trajanja predmetnog parničnog postupka. Takođe, Ustavni sud je konstatovao i da je Prvi osnovni sud u Beogradu u određenoj meri doprineo nerazumno dugom trajanju parnice, jer je tek nakon više od dva meseca od dana prijema rešenja Višeg suda u Beogradu Gž1. 4/10 od 18. novembra 2010. godine zakazao prvo ročište u ponovnom postupku, iako je prema odredbi člana 384. stav 1. ranije važećeg ZPP bio dužan to da učini u roku do 30 dana od dana prijema drugostepenog rešenja.

Polazeći od svega navedenog, a imajući u vidu dužnost sudova da hitno postupaju prilikom rešavanja radnih sporova i da je prvo ročište za glavnu raspravu u ovom predmetu održano tek nakon sedam godina i dva meseca od dana podnošenja tužbe, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu , i odlučio kao u tački 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke naložio Prvom osnovnom sudu u Beogradu da , kada se stvore odgovarajući procesni uslovi , preduzmu sve neophodne mere, kako bi se predmetni parnični postupak okončao u najkraćem roku.

8. Ustavni sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. O dlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je uzeo u obzir doprinos podnosilaca ustavne žalbe za prekomerno dugo trajanje parnice i da postoje zakonski razlozi za prekid postupka, te je imao u vidu i ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

9. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti