Povreda prava na pravično suđenje zbog odbacivanja predloga za izvršenje

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, poništio rešenje izvršnog suda i utvrdio povredu prava na pristup sudu. Sud je pogrešno odbacio predlog za izvršenje kao neblagovremen, iako je kašnjenje prouzrokovano propustom suda da blagovremeno stavi klauzulu izvršnosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragan Stojanović, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. I. iz Doljevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Repub like Srbije, na sednici Veća održanoj 15. septembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. I. i utvrđuje da je rešenjem Osnovnog suda u Nišu IPV (I). 956/2013 od 28. oktobra 2013. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Poništava se rešenje iz tačke 1. i određuje da Osnovni sud u Nišu donese novu odluku o prigovoru koji je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv rešenja Osnovnog sud a u Nišu I. 6099/2013 od 3. oktobra 2013. godine.

3. Odbacuje se ustavna žalba S. I. izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u izvršnom postupku koji je vođen u predmetu Osnovnog suda u Nišu I. 6099/2013.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. I. iz Doljevca je, 25. februara 2014. godine, preko punomoćnika I. S, advokata iz Niša, Ustavno m sudu podneo ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Nišu IPV (I). 956/2013 od 28. oktobra 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u izvršnom postupku koji je vođen u predmetu Osnovnog suda u Nišu I. 6099/2013.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je podnosilac ustavne žalbe podneo predlog za izvršenj e Osnovnom sudu u Nišu, koji je navedeni predlog za izvršenje pravnosnažno odbacio kao neblagovremen, jer nije podnet u zakonskom roku. Podnosilac ističe da odluke Osnovnog suda u Nišu nisu pravične, niti zakonite, jer sudska presuda kao izvršna isprava, nije bila snabdevena klauzulom pravnosnažnosti i izvršnosti sve do 1. jula 2013. godine, kada je postupajući sudija redovnog suda, nakon nekoliko urgencija podnosioca, stavio klauzule pravnosnažnosti i izvršnosti, a naveo je i da sud nije poštovao hitne zakonske rokove za donošenje odluka u izvršnom postupku. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, da poništi rešenje Veća Osnovnog suda u Nišu IPV (I). 956/13 od 28. oktobra 2013. godine i vrati predmet na ponovno odlučivanje, kao i da odluči o zahtevu za naknadu materijalne štete, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, uvidom u priloženu dokumentaciju i spise predmeta Osnovnog suda u Nišu I. 6099/13, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Nišu I. 6099/13 od 16. jula 2013. godine, na predlog izvršnog poverioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, od 3. jula 2013. godine, određeno je izvršenje protiv izvršnog dužnika "F." d.o.o. Beograd, Poslovna jedinica u P, sada "F. A . P ." d.o.o. Beograd - Čukarica, radi vraćanja na rad izvršnog poverioca i priznavanja svih prava na radu i po osnovu rada, kao i radi naplate troškova izvršenja u iznosu od 7.900,00 dinara, na osnovu pravnosnažne i izvršne presude Osnovnog suda u Nišu P1. 5295/10 od 27. septembra 2012. godine, preinačene presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 53/13 od 20. marta 2013. godine.

Rešenjem Osnovnog suda u Nišu IPV (I). 743/13 od 5. avgusta 2013. godine usvojen je prigovor izvršnog dužnika, ukinuto rešenje o izvršenju Osnovnog suda u Nišu I. 6099/13 od 16. jula 2013. godine i predmet vraćen na ponovni postupak i odlučivanje.

Rešenjem Osnovnog suda u Nišu I. 6099/2013 od 3. oktobra 2013. godine odbačen je kao neblagovremen predlog za dozvolu izvršenja izvršnog poverioca jer nije podnet u zakonskom roku od 60 dana od dana kada je podnosilac stekao pravo da predlog podnese, odnosno u roku od 60 dana od kada je presuda postala izvršna.

Osporenim rešenjem Osnovnog suda u Nišu IPV (I). 956/2013 od 28. oktobra 2013. godine odbijen je kao neosnovan prigovor izvršnog poverioca podnet protiv rešenja Osnovnog suda u Nišu I. 6099/13 od 3. oktobra 2013. godine.

U obrazloženju osporenog rešenja je, između ostalog, navedeno: da Veće smatra da je, u konkretnom slučaju, izvršni poverilac stekao pravo da predlog podnese u zakonskom roku od 60 dana, imajući u vidu odredbe čl. 236. i 237. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, od izvršnosti navedene presude. Prilikom odlučivanja o prigovoru, Veće je cenilo navode iz istog, a koji se odnose na to da je klauzula pravnosnažnosti i izvršnosti stavljena od strane postupajućeg sudije redovnog suda na izvršnu ispravu tek 1. jula 2013. godine i pored intervencije punomoćnika izvršnog poverioca, nakon čega je 3. jula 2013. godine, podnet predlog za izvršenje, te da bez stavljanja klauzula od strane suda, stranka ne zna kada je odluka pravnosnažna i izvršna, i ocenilo da su ovakvi navodi neosnovani, s obzirom na to da je Veće vezano datumom izvršnosti konkretne izvršne isprave, kako bi cenilo blagovremenost podnetog predloga za izvršenje, a ne datumom stavljanja klauzule izvršnosti na odluku. Pored navedenog, Veće je imalo u vidu i činjenicu da je punomoćnik izvršnog poverioca primio drugostepenu presudu 15. aprila 2013. godine, da je istom presudom predviđen rok od osam dana od dana prijema presude za vraćanje izvršnog poverioca na rad i priznavanja svih prava na radu i po osnovu rada, te da je isti imao saznanje o pravnosnažnosti presude na osnovu koje je predložio izvršenje, kao i mogućnost da u zakonskom roku podnese predlog za izvršenje na osnovu pravnosnažne odluke.

Pismeni otpravak drugostepenog rešenja je 30. januara 2014. godine dostavljen punomoćniku izvršnog poverioca, ovde podnosioca ustavne žalbe.

Izvršni poverilac je podneo nekoliko blagovremenih urgencija, kojima je, kao i podneskom od 12. juna 2013. godine, tražio da postupajući sudija hitno stavi klauzulu pravnosnažnosti i izvršnosti na presudu (izvršni naslov) ili da izda potvrdu da su nastupili uslovi iz st. 1. i 3. člana 15. ZIO, kako bi u zakonskom roku podneo uredan predlog za izvršenje radi vraćanja na rad.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 31/11, 99/11 i 109/13 – Odluka US) propisano je: da se sudskom odlukom, u smislu ovog zakona, smatra presuda, rešenje, kao i druga odluka doneta u postupku pred sudom, arbitražnim sudom i Sudom časti Privredne komore, a sudskim poravnanjem smatra se poravnanje zaključeno pred sudom, arbitražnim sudom ili Sudom časti Privredne komore (član 14. stav 1.); da je sudska odluka kojom je naloženo ispunjenje potraživanja, izvršna ako je postala pravnosnažna i ako je protekao rok za dobrovoljno ispunjenje, odnosno nastupio uslov određen tom odlukom, osim kada je zakonom drugačije propisano, da rok za dobrovoljno ispunjenje teče od dana dostavljanja odluke izvršnom dužniku, a završava se protekom poslednjeg dana roka određenog sudskom odlukom, ako zakonom nije drugačije određeno (član 15. stav 1.); da je uz predlog za izvršenje izvršni poverilac dužan da priloži izvršnu ispravu ili verodostojnu ispravu u originalu ili overenoj kopiji ili prepisu, kao i druge isprave kada je to ovim zakonom predviđeno , te da izvršna isprava mora biti snabdevena klauzulom pravnosnažnosti, izuzev kada je zakonom dozvoljeno izvršenje nepravnosnažnih odluka (član 35. stav 4.); da je za odlučivanje o predlogu za izvršenje i sprovođenje izvršenja na osnovu izvršne isprave po kojoj je poslodavac dužan da zaposlenog vrati na rad ili da ga rasporedi na drugo odgovarajuće radno mesto, mesno nadležan sud na čijem se području nalazi sedište poslodavca (član 236.); da se predlog za izvršenje iz člana 236. ovog zakona može podneti u roku od 60 dana od dana kada je izvršni poverilac stekao pravo da predlog podnese (član 237.).

5. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe , kao izvršni poveri lac, podne o predlog za izvršenje na osnovu izvršne isprave – sudske odluke , kojom je predviđen rok od osam dana od dana prijema presude za vraćanje izvršnog poverioca na rad i priznavanja svih prava na radu i po osnovu rada, i to nakon što je sudska odluka snabdevena klauzulom pravnosnažnosti i izvršnosti. Izvršni sud je osporenim rešenjem odbio kao neosnovan prigovor podnosi oca ustavne žalbe i potvrdio rešenje kojim je odbačen njegov predlog za izvršenje kao neblagovremen, smatrajući da izvršni poverilac predlog za izvršenje nije podneo blagovremeno, te da je, u konkretnom slučaju, izvršni poverilac stekao pravo da predlog podnese u zakonskom roku od 60 dana, od dana izvršnosti navedene presude, računajući da je izvršnost nastupila po isteku roka za dobrovoljno ispunjenje (osam dana po prijemu drugostepene presude), iako izvršna isprava nije bila snabdevena klauzulama pravnosnažnosti i izvršnosti sve do 1. jula 2013. godine, a izvršni poverilac je tražio od postupajućeg suda u prvostepenom parničnom postupku stavljanje klauzula pravnosnažnosti i izvršnosti, upravo radi blagovremenog podnošenja urednog predloga za izvršenje.

Ustavni sud konstatuje da je pravnosnažnost odluke sa kondemnatornom izrekom, odnosno odluke kojom se strana obavezuje da nešto izvrši, po pravilu procesna pretpostavka za nastupanje njene izvršnosti, a time i za pokretanje eventualnog postupka prinudnog izvršenja u situaciji u kojoj strana nije dobrovoljno izvršila svoje obaveze u ostavljenom roku, kao i da kada se steknu uslovi za nastupanje pravnosnažnosti sud pred kojim je vođen prvostepeni postupak izdaje potvrdu o pravnosnažnosti sudske odluke.

Međutim, u konkretnom slučaju izvršni sud nije imao u vidu odredbu člana 35. stav 4. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, koja se sastoji iz dva dela. Naime, prvi deo zakonske odredbe odnosi se na to da se uz predlog za izvršenje prilaže izvršna isprava ili verodostojna isprava u originalu ili overenoj kopiji . Drugi deo zakonske odredbe odnosi se na to da izvršna isprava mora biti snabdevena klauzulom pravnosnažnosti, izuzev kada je zakonom dozvoljeno izvršenje nepravnosnažnih odluka. Ustavni sud ocenjuje da iz drugog dela navedene zakonske odredbe proizlazi da kada se izvršenje određuje na osnovu sudske odluke kao izvršne isprave, pravnosnažna sudska odluka predstavlja nužan procesni uslov za dozvolu izvršenja, osim u zakonom predviđenim situacijama kada se izvršenje određuje na osnovu nepravnosnažnih sudskih odluka. Zahtev da izvršna isprava, u ovom slučaju sudska odluka, mora biti snabdevena klauzulom pravnosnažnosti nije sam po sebi cilj, već klauzula pravnosnažnosti predstavlja potvrdu (dokaz) da je sudska odluka stekla svojstvo pravnosnažnosti. Pored toga, odredbom člana 15. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju je propisano da je sudska odluka kojom je naloženo ispunjenje potraživanja izvršna , ako je postala pravnosnažna i ako je protekao rok za dobrovoljno ispunjenje, odnosno nastupio uslov određen tom odlukom, osim kada je zakonom drugačije propisano , da rok za dobrovoljno ispunjenje teče od dana dostavljanja odluke izvršnom dužniku, a završava se protekom poslednjeg dana roka određenog sudskom odlukom, ako zakonom nije drugačije određeno.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud ocenjuje da činjenica da je sudska odluka, kao izvršna isprava , i pored nekoliko blagovremenih urgencija izvršnog poverioca da postupajući sudija stavi klauzulu pravnosnažnosti i izvršnosti, snabdevena klauzulama pravnosnažnosti i izvršnosti tek 1. jula 2013. godine, po urgenciji izvršnog poverioca od 12. juna 2013. godine, nakon proteka zakonskog roka za podnošenje predloga za izvršenje, predstavlja isključivi propust postupajućeg redovnog suda, čije štetne posledice ne sme da trpi podnosilac ustavne žalbe , te da je odbacivanje predloga za izvršenje kao neblagovremenog, u konkretnom slučaju, ima lo za posledicu povredu prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, i to prava na pristup sudu .

Polazeći od izloženog, a saglasno odredbi člana 89. stav. 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je osporenim rešenjem Osnovnog suda u Nišu IPV (I). 956/2013 od 28. oktobra 2013. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede navedenog prava mogu otkloniti samo poništajem osporenog rešenja i određivanjem da nadležni sud ponovo odlučio o izjavljenom prigovoru podnosioca ustavne žalbe protiv rešenja Osnovnog suda u Nišu I. 6099/2013 od 3. oktobra 2013. godine i odlučio kao u tački 2. izreke , saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

7. Podnosilac ustavne žalbe je istak ao i povredu prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom izvršnom postupku , i to u faz ama odlučivanja o izjavljenim prigovor ima, protiv rešenja kojim je određeno predloženo izvršenje i protiv rešenja o odbačaju predloga za izvršenje. Ustavni sud ocenjuje da je sud prilikom odlučivanja prekoračio rok od pet dana iz člana 39. stav 4. Zakon a o izvršenju i obezbeđenju. Međutim, navedeni rok je instrukcione prirode i ne dovodi automatski do povrede prava na suđenje u razumnom roku. Imajući u vidu navedeno, kao i to da je postupak u celini trajao tri meseca, Ustavni sud je , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u tom delu , jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje zbog odbacivanja predloga za izvršenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti