Utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u sporu naknade štete

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava podnosioca na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 14 godina. Podnosiocu je utvrđeno pravo na naknadu nematerijalne štete, dok je deo žalbe o povredi prava na pravično suđenje odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Dragana Kolarić, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. I . iz sela Z, opština Surdulica, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. marta 2019. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. I . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Surdulici u predmetu P. 525/01, kasnije pred Osnovnim sudom u Vranju – Sudska jedinica u Surdulici i Osnovnim sudom u Surdulici u predmetu P. 3114/11, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava R epublike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijaln e štete u iznosu od 1.600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. I . iz sela Z, opština Surdulica, je 2. marta 2016. godine, preko punomoćnika S. V, advokata iz Niša, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 2427/15 od 14. januara 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenih odredbom člana 32. stav. 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je podnosiocu, koji je u parničnom postupku bio tuženi, povređeno pravo na pravično suđenje jer je osporena presuda nezakonita, a parnični postupak je trajao preko petnaest godina, što prevazilazi razumno trajanje postupka; da tužilac u parničnom postupku nije dokazao da je vlasnik spornog vozila, pa samim tim i oštećeni, da se bez pravilno i potpuno utvrđenog činjeničnog stanja ne može očekivati pravilna primena materijalnog prava, što znači da je Apelacioni sud u Nišu svoju nezakonitu odluku očito zasnovao na pogrešnoj primeni materijalnog prava. Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu ustavnih prava podnosioca, naloži Apelacionom sudu u Nišu da ponovo odluči o žalbu tužioca izjavljenoj protiv prvostepene presude i dosudi podnosiocu naknadu štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na pravično suđenje u iznosu od 500.000 dinara, kao i troškove sastav a ustavne žalbe u iznosu od 90.000 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe i uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Surdulici P. 3114/11, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

F. A . iz Surdulice je 13. septembra 2001. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Surdulici k ojom je zahtevao da mu tuženi – ovde podnosilac ustavne žalbe na ime naknade štete plati iznos od 100.000 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 14. septembra 1998. godine kao dana padanja u docnju do ko načne isplate.

Tužba je 31. januara 2002. godine dostavljena tuženom, koji je odgovorio na tužbu podneskom od 9. februara 2002. godine.

Do donošenja prve prvostepene presude u ovom sporu 1. jula 2009. godine, u postupku u kome je postupalo dvoje sudija, Opštinski sud u Surdulici je zakazao 27 ročišta (12. februara, 4. marta, 8. aprila, 29. aprila, 28. maja i 24. juna 2002. godine, 2. marta 2004. godine, 3. marta, 23. juna, 3. oktobra, 14. novembra i 20. decembra 2006. godine, 21. februara, 30. marta, 14. maja, 6. juna, 31. avgusta, 9. oktobra i 14. novembra 2007. godine, 5. februara, 31. marta, 13. maja, 30. juna i 1. decembra 2008. godine, te 23. februara, 15. aprila i 1. jula 2009. godine), od kojih su dva otkazana (6. juna 2007. godine na molbu punomoćnika tužioca i 14. novembra 2007. godine zbog obustave rada administrativnog osoblja suda), a osam ročišta nije održano (4. marta 2002. godine na saglasan predlog stranaka radi pokušaja mirnog rešenja spora; 2. marta 2004. godine jer stranke nisu pristupile, 14. novembra 2006. godine jer tuženi i punomoćnik tužioca nisu pristupili, 30. juna 2008. godine zbog sprečenosti tuženog, a ostala ročišta iz razloga na strani tužioca – 8. aprila 2002. godine i 9. oktobra 2007. godili ili suda – 3. oktobra 2006. godine i 23. februara 2009. godine).

Na održanim ročištima, prvostepeni sud je izveo dokaze saslušanjem četrnaest svedoka, veštačenjem na okolnost vrednosti predmetnog vozila putem veštaka mašinske struke , koji je osim osnovnog nalaza i mišljenja od 19. aprila 2006. godine dostavio i tri dopunska nalaza, kao i saslušanjem tužioca i tuženog u svojstvu parnične stranke.

Tužilac je konačno preinačio tužbu podneskom od 19. maja 2008. godine.

Opštinski sud u Surdulici je presudom P. 525701 od 1. jula 2009. godine usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog da tužiocu na ime naknade štete isplati iznos od 906.040,80 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. aprila 2008. godine do isplate, kao i da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 198.720 dinara. Presuda je dostavljena punomoćniku tužioca 16. decembra 2009. godine, a punomoćniku tuženog 1. decembra 2010. godine.

Protiv navedene prvostepene presude tuženi je izjavio žalbu 14. decembra 2010. godine.

Viši sud u Vranju se rešenjem Gž. 115/11 od 9. maja 2011. godine oglasio stvarno nenadležnim za postupanje po žalbi tuženog i spise predmeta dostavio Ape lacionom sudu u Nišu na nadležno postupanje.

Apelacioni sud u Nišu je rešenjem Gž. 1023/11 od 25. avgusta 2011. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Surdulici P. 525/01 od 1. jula 2009. godine i predmet vratio Osnovnom sudu u Vranju – Sudska jedinica u Surdulici na ponovno suđenje, jer je našao da je činjenično stanje pogrešno i nepotpuno utvrđeno, a pobijana presuda ne sadrži razloge o odlučnim činjenicama, te istu nije moguće ispitati sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava.

Ponovni prvostepeni postupak, u kome je postupalo troje n ovih sudija, započeo je na ročištu održanom 13. decembra 2011. godine i u njemu je do donošenja presude 28. maja 2015. godine zakazano ukupno 13 ročišta (13. decembra 2011. godine, 8. maja, 6. juna, 19. septembra, 27. novembra i 20. decembra 2012. godine, 8. aprila, 1. jula, 27. avgusta i 12. novembra 2014. godine, 27. januara, 21. aprila i 28. maja 2015. godine), od kojih nije održano pet (8. maja, 6. juna i 20. decembra 2012. godine, 12. novembra 2014. godine i 27. januara 2015. godine) i to četiri iz razloga na strani suda ili tužioca, a jedno zbog štrajka advokata.

Na održanim ročištima prvostepeni sud je izveo dokaze saslušanjem tužioca i tuženog u svojstvu parnične stranke, saslušanjem dva svedoka, pribavljanjem obaveštenja od Ministarstva unutrašnjih poslova, pribavljanjem dopunskog nalaza i mišljenja veštaka od 11. septembara 2014. godine i saslušanjem veštaka, kao i saslušanjem svedoka J. B . zamolnim putem preko Osnovnog suda u Herceg Novom.

Osnovni sud u Surdulici je presudom P. 3114/11 od 28. maja 2015. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se tuženi obaveže da mu na ime naknade štete isplati iznos od 597.011 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 11. septembra 2014. g odine pa do konačne isplate i obavezao tužioca da tuženom naknadi troškove parničnog postupka. Presuda je dostavljena punomoćniku tuženog 31. avgusta 2015. godine. U obrazloženju presude se, pored ostalog, navodi: da na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja sud utvrđuje da je prigovor nedostatka aktivne legitimacije na strani tužioca, izajavljen od strane tuženog, osnovan, zbog čega odbija kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca , pa odlučuje kao u prvom stavu izreke presude; da je odredbom člana 20. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa propisano da se pravo svojine stiče po samom zakonu, na osnovu pravnog posla, nasleđivanjem i odlukom državnih organa, na način i pod uslovima određenim zakonom; da je odlučujući na ovaj način, sud imao u vidu činjenicu da tužilac u toku postupka nije pružio nikakve dokaze o sticanju prava svojine na predmetnom vozilu na bilo koji od načina propisanih citiranom odredbom člana 20. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa.

Protiv navedene prvostepene presude tužilac je izjavio žalbu 15. septembra 2015. godine, a tuženi je odgovorio na žalbu 20. oktobra 2015. godine.

Apelacioni sud u Nišu je osporenom presudom Gž. 2427/15 od 14. januara 2016. godine preinačio ožalbenu presudu Osnovnog suda u Surdulici P. 3114/11 od 28. maja 2015. godine tako što je obavezao tuženog da tužiocu na ime naknade štete isplati iznos od 597.011 dinara sa zakonskom za teznom kamatom počev od 28. maja 2015. godine do isplate, dok je zahtev tužioca za isplatu zakonske zatezne kamate na iznos glavnog duga za period od 11. septembra 2014. do 28. maja 2015. godine odbio kao neosnovan i obavezao tuženog da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 323.540,22 dinara. U obrazloženju osporene presude se, pored ostalog, navodi: da je polazeći od činjeničnog stanja utvrđenog u sprovedenom postupku prvostepeni sud odbio tužbeni zahtev tužioca nalazeći da nije aktivno legitimisan jer nije dokazao da je vlasnik vozila u smislu odredbe člana 20. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa u vezi kog vozila zahteva naknadu štete; da ovakav zaključak prvostepenog suda Apelacioni sud ne može prihvatiti kao pravilan i zakonit jer je zasnovan na pogrešnoj primeni materijalnog prava, a što se osnovano ističe u žalbi tužioca; da iskaz saslušanog svedoka J. B . da joj „nije poznato da je bilo kakvu punomoć dala tužiocu“ nije dovoljan za zaključak prvostepenog suda o nepostojanju aktivne legitimacije na strani tužioca, s obzirom na to da se svedok izjasnila da joj nije poznato da je tužiocu dala punomoć, a ne i o činjenicama vezanim za predmetno vozilo, da li je isto i iz kog razloga registrovano na njeno ime, te da li je bila u bilo kakvom ugovornom odnosu sa tužiocem; da s druge strane, sama činjenica da je tužilac pre kritičnog događaja, tuženog i članove njegovog orkestra više puta prevozio predmetnim vozilom uz naknadu i da je tuženi prihvatio da ovim vozilom preveze članove svog orkestra do Beograda, kada je tužilac bio sprečen da to učini, upućuje na zaključak da među strankama nije bilo spora o tome da je vozilo vlasništvo tužioca; da se stoga osnovano u žalbi tužioca ističe da ova činjenica nije bitna za odluku suda u ovoj pravnoj stvari , budući da su tužilac i tuženi bili u obligacionom odnosu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, propisano je da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10 .).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji se primenjivao u ovom postupku od 23. februara 2005. godine, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe kojima se ukazuje na povredu prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je za podnosioca ustavne žalbe parnični postupak trajao od dostavljanja tužbe , 31. januara 2002. godine, a da je okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Nišu 14. januara 2016. godine. Iako je period u kome se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je osporeni postupak trajao 14 godina, što ukazuje da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja parničnog postupka prihvaćenih u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju se radilo o činjenično i pravno složenom sporu, u kome je nadležni sud sproveo složen dokazni postupak, ali da činjenična i pravna pitanja o kojima je nadležni sud trebalo da se izjasni, kao i sprovedeni dokazni postupak, ne mogu biti opravdanje za ovako dugo trajanje parničnog postupka.

Ustavni sud je takođe ocenio da je predmet spora nesumnjivo bio od značaja za podnosioca ustavne žalbe, budući da se radilo o znatnom novčanom iznosu koj i je tužilac potraživao od podnosioca po osnovu naknade štete, te da je podnosi lac ima o opravdan interes za efikasno okončanje postupka.

Ustavni sud je zatim utvrdio da je podnosilac ustavne ž albe samo u manjoj meri doprineo duž em trajanju parničnog postupka. Ovde se ima u vidu da tri ročišta za glavnu raspravu nisu održana jer tuženi nije pristupio (2. marta 2004, 14. novembra 2006. i 30. juna 2008. godine). Takođe, neodržavanje ročišta 4. marta 2002. godine na saglasan predlog stranaka radi pokušaja mirnog rešenja spora se ne može staviti na teret suda .

Ocenjujući postupanje suda u osporenom postupku, Ustavni sud je našao da je, iako se u izvesnoj meri trajanje postupka može pripisati parničnim strankama, odlučujući doprinos neprihvatljivo dugom trajanju predmetnog parničnog postupka dao nadležni prvostepeni sud, svojim neažurnim i neefikasnim postupanjem koje je došlo do izražaja više puta u toku trajanja postupka. Naime, Opštinski sud u Surdulici nije zakazivao ročišta, niti preduzimao bilo kakvu aktivnost u ovom predmetu, prvo u periodu od jedne godine i osam meseci (od 24. juna 2002. godine do 3. marta 2004. godine), a zatim u periodu od dve godine (od 2. marta 2004. godine do 3. marta 2006. godine). Prva prvostepena presuda od 1. jula 2009. godine je dostavljena punomoćniku podnosioca tek 1. decembra 2010. godine, tj. posle jedne godine i pet meseci od donošenja. Osim toga, s obzirom na to da je u ovom predmetu postupalo petoro sudija, Ustavni sud ukazuje da se, prema stanovištu Evropskog suda za ljudska prava, država smatra odgovornom zbog česte promene sudskih veća, što dovodi do odugovlačenja postupka usled potrebe da se novi sudija upozna sa predmetom (videti presudu u predmetu Lechner i Hess protiv Austrije , od 23. aprila 1987. godine, stav 58, Serija A, broj 118).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Surdulici u predmetu P. 525/01, kasnije pred Osnovnim sudom u Vranju – Sudska jedinica u Surdulici i Osnovnim sudom u Surdulici u predmetu P. 3114/11 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 , 18/13 – Odluka US , 40/15 – dr. zakon i 103/15), u tom delu ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1 . izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a na teret budžetskih sredstava – razdela Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, ne samo dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, već i životni standard u zemlji, kao i činjenicu da će dosuđena naknada mnogo brže biti isplaćena nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava. Na ovaj način, Ustavni sud je odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, imao u vidu i aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, broj 22080/09 i dr, od 5. aprila 2016. godine i više kasnije donetih odluka (u presudama Blagojević protiv Srbije, broj 61604/10 , od 24. maja 2016. godine, M.B. – Mak Čačak DOO i drugi protiv Srbije, broj 67856/14 i dr, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije , broj 39611/08 i dr, od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, br. 19978/14 i 19781/14 , od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, broj 318/15 , od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije , broj 58559/12 i dr, od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije , broj 24923/15, od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, broj 19222/16, od 19. decembra 2017. godine). Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa stavovima Evropskog suda za ljudska prava izraženim u navedenim odlukama, Ustavni sud je ocenio da dosuđeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja suda i odlučio kao u tački 2. izreke.

7. U vezi sa tvrdnjom u ustavnoj žalb i da je osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 2427/15 od 14. januara 2016. godine povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se , stoga , i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Razmatrajući navode ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je Apelacioni sud u Nišu dao ustavnopravno prihvatljive obrazložene razloge zbog kojih je našao da je prigovor nedostatka aktivne legitimacije tužioca neosnovan, koja ocena se osporava ustavnom žalbom, kao i da je ustavnopravno prihvatljiv zaključak da to pitanje nije od značaja za rešavanje spora iz obligacionopravnog odnosa koji postoji među strankama. Stoga je Ustavni sud ocenio da se razlozi ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravno osnovani razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, već se ustavnom žalbom od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni parnični sud ponovo oceni zakonitost i pravilnost osporene presude.

Polazeći od napred navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

9. S obzirom na sve napred izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik PC“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.