Odbijanje ustavne žalbe u prekršajnom postupku zbog nepostojanja povrede prava

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu protiv rešenja u prekršajnom postupku, utvrdivši da pravo na pravično suđenje nije povređeno. Sud je ocenio da propust obaveštavanja branioca o saslušanju svedoka nije uticao na pravičnost postupka u celini.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ivice Dimovića iz Hajdukova, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 1. marta 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Ivice Dimovića izjavljena protiv rešenja Opštinskog organa za prekršaje u Subotici Up. 10-7415/07 od 21. jula 2009. godine i rešenja Veća za prekršaje u Novom Sadu Vp. 9123/09 od 18. avgusta 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ivica Dimović iz Hajdukova je 17. septembra 2009. godine, preko punomoćnika Viktora Juhasa Đurića, advokata iz Subotice, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Opštinskog organa za prekršaje u Subotici Up. 10-7415/07 od 21. jula 2009. godine i rešenja Veća za prekršaje u Novom Sadu Vp. 9123/09 od 18. avgusta 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je prvostepeni organ propustio da pozove njegovog branioca da prisustvuje saslušanju svedoka optužbe, a prvostepeno rešenje se u velikoj meri zasniva na iskazima tih svedoka. Prema mišljenju podnosioca ustavne žalbe, na ovaj način je povređeno njegovo pravo da sam ili preko branioca ispituje svedoke optužbe, kao i pravo da prisustvuje suđenju i da se upozna sa dokazima optužbe. Podnosilac je takođe naveo da je novčanu kaznu, koja se može zameniti kaznom zatvora, izrekao organ izvršne vlasti, koji kao takav nije ni nezavisan ni nepristrasan u smislu člana 32. stav 1. Ustava, te da je to protivno i odredbi člana 27. stav 4. Ustava, po kojoj kaznu koja obuhvata lišenje slobode može da izrekne samo sud. Predložio je da Ustavni sud poništi osporene akte.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske z aštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog organa za prekršaje u Subotici Up. 10-7415/07 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Opštinski organ za prekršaje u Subotici je 21. jula 2009. godine doneo osporeno rešenje Up. 10-7415/07 kojim je okrivljeni, ovde podnosilac ustavne žalbe, kažnjen jedinstvenom novčanom kaznom u iznosu od 32.000,00 dinara i obavezan da plati troškove prekršajnog postupka u paušalnom iznosu od 1.000,00 dinara, zbog dva prekršaja iz člana 226. stav 1. tačka 29 ) Zakona o osnovama bezbednosti saobraćaja na putevima, prekršaja iz člana 226. stav 1. tačka 33 ) navedenog Zakona i prekršaja iz člana 226. stav 1. tačka 35. istog zakona, za koje su mu prethodno utvrđene novčane kazne u iznosima od po 8.000,00 dinara, svi prekršaji učinjeni 30. avgusta i 19. septembra 2007. godine, te je određeno da ukoliko okrivljeni ne uplati jedinstvenu novčanu kaznu u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti ovog rešenja, ista će se u smislu člana 35. stav 1. Zakona o prekršajima zameniti u kaznu zatvora u trajanju od 30 dana, a preostali deo novčane kazne u iznosu od 17.000,00 dinara naplatiće se prinudnim putem bez donošenja posebnog rešenja. U obrazloženju osporenog prvostepenog rešenja, pored ostalog, je navedeno: da je saslušano ovlašćeno službeno lice S.N, kao svedok, koji je izjavio da je 30. avgusta 2007. godine oko 19,40 časova vršio kontrolu saobraćaja i zatekao okrivljenog da upravlja putničkim vozilom marke Zastava – 101 Su 798-61 čija je važnost saobraćajne dozvole istekla pre sticanja prava na upravljanje putničkim vozilom; da okrivljeni nije imao primedbu na predočene prekršaje, te je sačinjen zapisnik o izvršenoj kontroli učesnika u saobraćaju - vozila broj 6608486, koji je okrivljeni bez primedbi potpisao; da je u patroli bilo i ovlašćeno službeno lice M.J, koji je naveden kao svedok u zapisniku; da je ovlašćeno službeno lice B.S. saslušano kao svedok, koji je izjavio da je 19. septembra 2007. godine bio u uviđajnoj ekipi saobraćajne policije, kada ih je zvala pogranična policija koja je zatekla okrivljenog u pograničnoj zoni sa vozilom marke RENO, te da okrivljeni nije imao vozačku dozvolu za upravljanje putničkim vozilom, niti saobraćajnu dozvolu za vozilo marke RENO, niti je isto bilo registrovano; da je sa njim u patroli bio i kolega Lj.H, koji je, takođe, saslušan u svojstvu svedoka i u potpunosti potvrdio navode svedoka B.S., te da su ovi dokazi potkrepljeni čitanjem zapisnika o izvršenoj kontroli učesnika u saobraćaju - vozila broj 6608680 od 19. septembra 2007. godine; da je sudija ocenio da su izjave saslušanih svedoka date na logičan i uverljiv način, te da su ovi dokazi potkrepljeni čitanjem zapisnika o izvršenoj kontroli učesnika u saobraćaju - vozila broj 6608486 od 30. avgusta 2007. godine i zapisnika o izvršenoj kontroli učesnika u saobraćaju - vozila broj 6608680 od 19. septembra 2007. godine; da razmatranjem spis a prekršajnog postupka utvrđeno da su se u radnjama okrivljenog stekli svi bitni elementi bića prekršaja iz člana 226. stav 1. tačka 29 ) Zakona o osnovama bezbednosti saobraćaja na putevima, jer je postupljeno protivno odredbi člana 171. stav 1. istog zakona; da je utvrđeno da su se u radnjama okrivljenog stekli svi bitni elementi bića prekršaja iz člana 226. stav 1. tačka 33) Zakona o osnovama bezbednosti saobraćaja na putevima, jer je postu pljeno protivno odredbi člana 195. stav 1. istog zakona; da je utvrđeno da su se u radnjama okrivljenog stekli svi bitni elementi bića prekršaja iz člana 226. stav 1. tačka 35) Zakona o osnovama bezbednosti saobraćaja na putevima, jer je postu pljeno protivno odredbi člana 201. stav 1. istog zakona; da su prilikom odlučivanja o vrsti i visini kazne, s obzirom na odredbe člana 37. Zakona o prekršajima, uzete u obzir i olakšavajuće okolnosti - da je okrivljeni oženjen, da je otac troje maloletne dece, da je nezaposlen i da je bez imovine, a od otežavajućih okolnosti - težina prekršaja, da je prekršajno kažnjavan više puta za istu vrstu prekršaja, da je ocenjeno da će se ovako izrečenom novčanom kaznom ostvariti svrha i cilj kažnjavanja, te da će se okrivljeni ubuduće kloniti vršenja saobraćajnih prekršaja.

Veće za prekršaje u Novom Sadu je 18. avgusta 2009. godine , odlučujući o žalbi podnosioca, donelo osporeno rešenje Vp. 9123/09 kojim je žalbu branioca okrivljenog odbilo i potvrdilo rešenje Opštinskog organa za prekršaje u Subotici Up. 10-7415/07 od 21. jula 2009. godine. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je prvostepeni organ na osnovu sprovedenog postupka pravilno utvrdio činjenično stanje, te osnovano našao da su se u radnjama okrivljenog stekla sva obeležja bića prekršaja za koji se tereti, pri čemu ovo veće prihvata ocenu izvedenih dokaza i razloge koje je prvostepeni organ dao u obrazloženju ; da Veće posebno napominje da odredbama Zakona o prekršajima nije propisana obaveza sudije za prekršaje da, o izvođenju pojedinih procesnih radnji, kao što je saslušanje svedoka, obaveštava braonica okrivljenog, zbog čega u konkretnom slučaju i nije povređeno pravo na odbranu okrivljenog.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 229. stav 1. Zakona o osnovama bezbe dnosti saobraćaja na putevima („Službeni list SFRJ“, br. 50/88, 63/88, 80/89, 29/90 i 11/91, „Službeni list SRJ“, br. 4/92, 13/93, 24/94, 41/94, 28/96 i 3/02 i „Službeni glasnik RS“, broj 101/05), koji je bio na snazi u vreme vođenja prekršajnog postupka, pored ostalog, je bilo propisano da će se novčanom kaznom od 1.800 do 9.000 dinara ili kaznom zatvora do 60 dana kazniti za prekršaj: vozač koji u saobraćaju na putu upravlja motornim vozilom pre sticanja prava na upravljanje motornim vozilom (tačka 29)); vozač koji u saobraćaju na putu upravlja motornim vozilom ili priključnim vozilom koje nije registrovano (tačka 33)); vozač koji u saobraćaju na putu upravlja motornim ili priključnim vozilom posle isteka važenja saobraćajne dozvole (tačka 35)).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavn e žalb e sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava , Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjima Opštinskog organa za prekršaje u Subotici i Veća za prekršaje u Novom Sadu nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.

U oceni postojanja povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, Ustavni sud je prethodno ispitivao da li se na konkretni prekršajni postupak može primeniti odredba člana 32. stav 1. Ustava, odnosno da li su predmet konkretnog prekršajnog postupka „optužbe“ u smislu ove odredbe Ustava.

Prilikom ocene da li se osporenim prekršajnim postupkom raspravlja o „optužbama“ u smislu značenja iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od prakse Evropskog suda za ljudska prava, u kojoj se ocena da li je neka optužba „krivična“ u smislu člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda vrši na osnovu sledećih kriterijuma: 1) klasifikacija prekršaja shodno nacionalnom zakonodavstvu, 2) priroda prekršaja koja podrazumeva dva kumulativna potkriterijuma, i to obim prekršene norme i svrhu kazne i 3) priroda i strogost kazne ( videti na primer presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Engel i dr. protiv Holandije, od 8. juna 1976. godine), pri čemu navedeni kriterijumi ne moraju biti kumulativno ispunjeni.

Klasifikacija shodno domaćem zakonodavstvu je samo preliminarno polazište za ocenu primene člana 6. Evropske konvencije, jer određeno delo iako klasifikovano kao disciplinsko, može biti i krivično delo. U konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe je osporenim rešenjima oglašen odgov ornim i kažnjen zbog dela koja su kvalifikovan a kao prekršaj i, saglasno odredbama člana 229. stav 1. tač . 29), 33) i 3 5) Zakona o osnovama bezbednosti saobraćaja na putevima. Drugim rečima, to znači da „optužba“ nije okvalifikovana kao „krivična“, što međutim, po oceni Suda, nije odlučujuće da bi se primenile proceduralne garancije iz člana 32. stav 1. Ustava.

Što se tiče prirode prekršaja, da bi se radilo o „krivičnoj“ optužbi, obim prekršajne norme mora da bude generalan, a svrha predviđene sankcije mora da bude odvraćajuća i represivna. U konkretnom slučaju, norma kojom je propisan prekršaj odnosi se na sve učesnike u saobraćaju, ona ima opšti karakter i ne primenjuje se samo na neku specifičnu grupu, profesiju ili sl. Što se tiče svrhe kazne, ona generalno u prekršajnom postupku služi radi sprečavanja radnji i delatnosti kojima se vrši povreda javnog poretka, sprečavanja učinioca da čini prekršaje i njegovog prevaspitanja, vaspitnog uticaja na druge da ne čine prekršaje, jačanja morala i uticaja na razvijanje odgovornosti i discipline građana. U konkretnom slučaju svrha kazne, saglasno Zakonu o osnovama bezbednosti saobraćaja na putevima, jeste omogućavanje bezbednosti saobraćaja na javnim putevima što je u javnom interesu, a što ukazuje da se radi o „krivičnoj“ optužbi, a ne o disciplinskoj sankciji.

S obzirom na to da je Ustavni sud na osnovu kriterijuma prirode prekršaja utvrdio da se u konkretnom slučaju prekršajni postupak može podvesti pod „optužbu“ iz člana 32. stav 1. Ustava, priroda i str ogost kazne nisu više odlučujući za ocenu primene člana 32. stav 1. Ustava na konkretan postupak, pa Ustavni sud nije ocenjivao treći kriterijum.

6. Navod o povredi prava na pravično suđenje podnosilac ustavne žalbe zasniva, pre svega, na tome da ni on niti njegov branilac nisu pozvani da prisustvuju saslušanju svedoka optužbe, a da se prvostepeno rešenje u velikoj meri zasniva na iskazima tih svedoka.

Pravo na odbranu koje je, u širem smislu, element prava na pravično suđenje, podrazumeva i pravo okrivljenog da dobije valjanu i odgovarajuću mogućnost da ispituje svedoke koji svedoče protiv njega. Imajući u vidu da je član 32. stav 1. Ustava primenjiv na konkretan slučaj, Ustavni sud smatra ustavnopravno neprihvatljivim stanovište Veća za prekršaje u Novom Sadu da u konkretnom slučaju sudija za prekršaje nije bio obavezan da obavesti braonica okrivljenog o saslušanju svedoka.

Međutim, zadatak Ustavnog suda u postupku po ustavnoj žalbi je da oceni da li je postupak suštinski bio pravičan. Do povrede prava na pravično suđenje će, po pravilu, doći u slučaju kada je osuda okrivljenog zasnovana isključivo ili u odlučujućoj meri na izjavama lica koje okrivljeni nije mogao da ispita sam ili preko drugog lica. Stoga je Ustavni sud pristupio ispitivanju da li se i u kojoj meri osporena rešenja temelje na izjavama navedenih svedoka.

Ustavni sud je uvidom u spise predmeta Opštinskog organa za prekršaje u Subotici Up. 10-7415/07 utvrdio da su 30. avgusta i 19. septembra 2007. godine ovlašćena lica Ministarstva unutrašnjih pos lova sačinila zapisnike o učinjenim prekrša jima, koje je podnosilac ustavne žalbe potpisao bez primedaba na utvrđeno činjenično stanje. U prekršajnom postupku koji je vođen protiv podnosioca ustavne žalbe saslušani su kao svedoci ovlašćena lica koja su sačinila i potpisala navedene zapi snike, kao i ovlašćena lica koja su prisustvovala sačinjavanju zapisnika. Ustavni sud je uvidom u zapisnike o saslušanju navedenih svedoka utvrdio da su oni u svojim iskazima samo ponovili ono što je sadržano u zapisnicima o učinjenim prekršajima . Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da su osporena rešenja nisu zasnovana jedino ili u odlučujućoj meri na izjavama lica koje podnosilac nije mogao da ispita sam ili preko svog branioca, već pre svega na zapisnicima o učinjenim prekršajima koje je podnosilac ustavne žalbe potpisao bez primedaba na utvrđeno činjenično stanje. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je zaključio da predmetni prekršajni postupak nije bio suštinski nepravičan u odnosu na podnosioca ustavne žalbe.

Navod o povredi prava na pravično suđenje podnosilac ustavne žalbe zasniva i na tome da je novčanu kaznu, koja se u slučaju neplaćanja zamenjuje kazn om zatvora , izrekao organ izvršne vlasti, koji kao takav nije ni nezavisan ni nepristrasan .

Ustavni sud je našao da kada su u pitanju dela malog značaja u oblasti saobraćajnih propisa, poveravanje gonjenja i kažnjavanja organima uprave nije u neskladu sa Ustavom, s obzirom na to da je okrivljeni imao mogućnost da se na odluku koja je doneta protiv njega žali pred organom koji je pružao garancije predviđene članom 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je ocenio da ne odgovara činjenicama navod podnosioca ustavne žalbe da mu je organ za prekršaje izrekao kaznu zatvora, što je protivno odredbi člana 27. stav 4. Ustava, po kojoj kaznu koja obuhvata lišenje slobode može da izrekne samo sud. Naime, podnosiocu ustavne žalbe je izrečena novčana kazna, koja se tek u slučaju neplaćanja, dakle supsidijarno, zamenjuje kaznom zatvora, što znači da mu nije izrečena prekršajna sankcija koja bi bila u suprotnosti sa odredbom člana 27. stav 4. Ustava.

7. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da osporenim rešenjima Opštinskog organa za prekršaje u Subotici Up. 10-7415/07 o d 21. jula 2009. godine i Veća za prekršaje u Novom Sadu Vp. 9123/09 od 18. avgusta 2009. godine nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11).

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odbijanje ustavne žalbe u prekršajnom postupku zbog nepostojanja povrede prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti