Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju neblagovremene ustavne žalbe u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu kao neblagovremenu. Rok za izjavljivanje žalbe računa se od dana dostavljanja drugostepene odluke kojom je spor pravnosnažno okončan, a ne od dana odbacivanja nedozvoljene revizije, što je podnositeljka propustila da učini.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1731/2010
22.12.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Mirka Gardaševića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. decembra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Mirka Gardaševića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije U. 4892/08 od 8. oktobra 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Mirko Gardašević iz Beograda je 29. marta 2010. godine Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije U. 4892/08 od 8. oktobra 2009. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije i povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, kao i prava na pravično suđenje, poštovanje doma i na delotvorni pravni lek iz čl. 6, 8. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi je navedeno da povreda ustavnih prava podnosioca proizlazi iz različitih presuda Vrhovnog suda Srbije, koji je u predmetima U. 4892/08 i U. 61/07 na isto činjenično stanje različito primenio materijalno pravo. Podnosilac je izložio uporedni pregled činjeničnog stanja u navedenim predmetima i naveo da je usled povrede ustavnih prava pretrpeo materijalnu štetu zbog novčane kazne koja mu je izrečena. Ustavnom žalbom se, pored ostalog, predlaže da Ustavni sud „naloži Vrhovnom kasacionom sudu da preispita“ presudu Vrhovnog suda Srbije U. 4892/08 od 8. oktobra 2009. godine.

Podnosilac ustavne žalbe je 6. decembra 2010. godine dostavio Ustavnom sudu dopunu ustavne žalbe, u kojoj je istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete koju je pretrpeo usled povrede označenih ustavnih prava, jer mu je opao ugled „u životnoj i radnoj sredini, što je (kod mene) izazvalo duševnu patnju“.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporenu presudu Vrhovnog suda Srbije i dokaze priložene uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

3.1. Osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije U. 4892/08 od 8. oktobra 2009. godine odbijena je kao neosnovana tužba Mirka Gardaševića, ovde podnosioca ustavne žalbe, podneta protiv Disciplinske komisije Ministarstva unutrašnjih poslova, radi poništaja rešenja tuženog organa DK-116-54/08 od 19. maja 2008. godine. U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno: da je drugostepenim rešenjem Disciplinske komisije Ministarstva unutrašnjih poslova odbijen kao neosnovan prigovor podnosioca izjavljen protiv rešenja Disciplinskog starešine Uprave za obezbeđenje određenih ličnosti i objekata 03/6 broj 116-251/08 od 6. maja 2008. godine; da je navedenim prvostepenim rešenjem utvrđena disciplinska odgovornost podnosioca ustavne žalbe za teške povrede službene dužnosti iz člana 157. stav 1. tač. 1. i 7. Zakona o policiji, izvršene u vreme, na mestu i na način bliže opisan u dispozitivu, za koje mu je izrečena novčana kazna u iznosu od 40% od mesečne plate u vremenu od tri meseca. U obrazloženju osporene presude Vrhovnog suda Srbije je iznet zaključak da je rešenje tuženog zasnovano na oceni da je prvostepeni organ pravilno našao da je tužilac učinio teže povredu službene dužnosti propisane članom 157. stav 1. tač. 1 i 7. Zakona o policiji. Vrhovni sud Srbije je istakao da je tuženi organ odbio prigovor podnosioca, jer je u prvostepenom postupku nesumnjivo utvrđeno da je podnosilac odbio da se iseli iz stana koji koristi bez pravnog osnova, a koji je odlukom stambene komisije Ministarstva unutrašnjih poslova, koja je postala konačna, dat na korišćenje drugom zaposlenom. Time je, po oceni Vrhovnog suda Srbije, tužilac odbio da postupi po nalogu Sekretarijata Ministarstva unutrašnjih poslova 02 broj 360-478/07 od 4. decembra 2007. godine da se u roku od 15 dana iseli iz navedenog stana. Donosilac osporene presude je, takođe, našao da ponašanje policijskog službenika van službe, opisano u dispozitivu prvostepenog rešenja, za koje je pravnosnažnim rešenjem oglašen disciplinski odgovornim, predstavlja činjenični opis teške povrede službene dužnosti koja šteti ugledu službe. Polazeći od svega navedenog, Vrhovni sud Srbije je, na osnovu odredaba člana 41. st. 1. i 2. Zakona o upravnim sporovima, odbio tužbu, jer je ocenio da rešenjem Disciplinske komisije Ministarstva unutrašnjih poslova nije povređen zakon na štetu tužioca.

Rešenje Disciplinskog starešine Uprave za obezbeđenje određenih ličnosti i objekata 03/6 broj 116-251/08 od 6. maja 2008. godine, kojim je odlučeno o disciplinskoj odgovornosti podnosioca ustavne žalbe, sadrži detaljne i jasne razloge za odluku tog organa da je podnosilac ustavne žalbe navedenim radnjama izvršio teške povrede službene dužnosti iz člana 157. stav 1. tač. 1. i 7. Zakona o policiji. Donosilac navedenog rešenja je, pored ostalog, naveo: da je članom 10. stav 1. tačka 1. Zakona o policiji propisano da se pod policijskim poslovima podrazumeva, pored ostalog, bezbednosna zaštitu života, prava, sloboda i ličnog integriteta lica, kao i podrška vladavini prava; da je, saglasno odredbama člana 13. stav 1. i člana 130. stav 1. Zakona, policijski službenik dužan da postupi po svakom naređenju nadređenog policijskog službenika izdatog u cilju zaštite života i lične bezbednosti ljudi i imovine, a time i po predmetnom nalogu za iseljenje. Prvostepeni organ je takođe ocenio da je podnosilac ustavne žalbe, odbijanjem da se iseli iz stana koji koristi bez pravnog osnova, onemogućio useljenje drugog lica i time ispoljio ponašanje koje šteti ugledu službe.

3.2. Presudom Vrhovnog suda Srbije U. 61/07 od 4. jula 2007. godine uvažena je tužba Zvonka Ašanina iz Beograda i poništeno rešenje Ministarstva unutrašnjih poslova – Disciplinske komisije, DK-116-456/06 od 22. novembra 2006. godine. Vrhovni sud Srbije je u obrazloženju navedene presude, pored ostalog, istakao: da je rešenjem Disciplinske komisije Ministarstva unutrašnjih poslova odbijen kao neosnovan prigovor tužioca podnet protiv rešenja Disciplinskog starešine Uprave za obezbeđenje određenih ličnosti i objekata 03/6 broj 116-5200/06 od 16. oktobra 2006. godine; da je navedenim prvostepenim rešenjem tužilac oglašen odgovornim što se neovlašćeno uselio u stan iz koga je, potom, odbio da se iseli, protivno zaključenom poravnanju sa Odeljenjem za imovinsko-pravne i stambene poslove opštine Savski Venac u Beogradu, zbog čega je donet zaključak kojim se dozvoljava prinudno izvršenje - čime je izvršio tešku povredu službene dužnosti iz člana 157. stav 1. tačka 7. Zakona o policiji, zbog čega mu je izrečena novčana kazna u iznosu od 30% od mesečne plate u vremenu od dva meseca. Vrhovni sud Srbije je ocenio da odbijanje tužioca da se iseli iz predmetnog stana ne predstavlja tešku povredu službene dužnosti propisanu članom 157. stav 1. tačka 7. Zakona o policiji, jer opisane radnje tužioca nisu izvršene na radu ili u vezi sa radom, te ne mogu da štete ugledu službe ili da naruše odnose među zaposlenima. Vrhovni sud Srbije je takođe ocenio da je tuženi organ, suprotno odredbi člana 199. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku, u obrazloženju rešenja propustio da navede konkretne razloge zbog kojih je ocenio da su se u radnjama tužioca stekli elementi teške povrede službene dužnosti koje štete ugledu službe ili narušavaju odnose među zaposlenima. Polazeći od navedenog, donosilac osporene presude je uvažio tužbu i poništio osporeno rešenje, a tuženom organu naložio da u ponovnom postupku otkloni propuste na koje mu je ukazano ovom presudom i donese novo, na zakonu zasnovano rešenje.

Rešenje disciplinskog starešine Uprave za obezbeđenje određenih ličnosti i objekata 03/6 broj 116-5200/06 od 16. oktobra 2006. godine ne sadrži nijedan razlog za odluku tog organa o disciplinskoj odgovornosti policijskog službenika Zvonka Ašanina.

4. Odredbama Ustava na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, kao i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbom člana 10. stav 1. Zakona o policiji („Službeni glasnik RS“, br. 101/05 i 63/09) propisano je da su policijski poslovi, u smislu ovog zakona, pored ostalog, bezbednosna zaštita života, prava, sloboda i ličnog integriteta lica, kao i podrška vladavini prava (tačka 1).

Odredbom člana 13. stav 1. navedenog zakona propisano je da policijski službenici u svako doba preduzimaju neophodne radnje radi zaštite života i lične bezbednosti ljudi i imovine.

Saglasno odredbi člana 130. stav 1. Zakona, policijski službenik dužan je da izvrši sva naređenja nadređenog policijskog službenika izdata radi obavljanja poslova, osim onih kojima se naređuje izvršenje radnje koja predstavlja krivično delo.

Odredbom člana 157. Zakona propisane su teške povrede službene dužnosti, među kojima su: odbijanje izvršenja ili neizvršavanje ili omalovažavanje zakonitog službenog naređenja starešine izdatog u vršenju ili povodom vršenja službenog zadatka (tačka 1)) i ponašanje koje šteti ugledu službe ili narušava odnose među zaposlenima (tačka 7)).

5. Ispitujući osnovanost ustavne žalbe, Ustavni sud je najpre konstatovao da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Postojanje povrede prava na jednaku zaštitu prava Ustavni sud utvrđuje polazeći od ustavne garantije kojom se obezbeđuje zaštita od arbitrernog odlučivanja sudova i drugih državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja. Ta zaštita se, pored ostalog, ogleda u obavezi nadležnih organa da u istovrsnim slučajevima jednako odlučuju, kako primena istog merodavnog prava na bitno istovrstan činjenični i pravni osnov ne bi imala bitno različit pravni ishod u odnosu na prava i obaveze subjekata u istom pravnom položaju.

Podnosilac ustavne žalbe smatra da je Vrhovni sud Srbije različito primenio materijalno pravo na isto činjenično stanje u presudama koje je doneo u predmetima U. 4892/08 i U. 61/07. Prilikom ocene navoda podnosioca o različitom postupanju Vrhovnog suda Srbije, Ustavni sud je imao u vidu da zahtevi pravne sigurnosti i zaštite legitimnih očekivanja učesnika u postupku ne podrazumevaju pravo na ustaljenu sudsku praksu (Evropski sud za ljudska prava, Unédic protiv Francuske, 18. decembar 2008. godine, § 74). Razvoj sudske prakse sam po sebi ne protivureči dobrom deljenju pravde, ali u slučaju postojanja dobro ustanovljene sudske prakse (well-established jurisprudence) obaveza najvišeg suda je da dâ suštinske razloge za odstupanje od dotadašnje sudske prakse, kako ne bi povredio pravo učesnika u postupku na dovoljno obazloženu sudsku odluku (Evropski sud za ljudska prava, Atanasovski protiv „bivše jugoslovenske Republike Makedonije“, 14. januar 2010. godine, § 38). Promena pravnog stava suda je nužna, naročito u svetlu složenih i dinamičnih društvenih odnosa, s tim da u upravnopravnim stvarima do nje može da dođe samo pod zakonom određenim proceduralnim uslovima (Už-148/2008, 18. februar 2010. godine, tačka 5.).

Odstupanje od postojeće sudske prakse, odnosno promena pravnog shvatanja podrazumeva da postoji identitet činjeničnog i pravnog osnova u upravnim postupcima koji su okončani upravnim aktima čija je zakonitost ocenjivana u navedenim predmetima Vrhovnog suda Srbije. S tim u vezi, Ustavni sud je utvrdio da je u disciplinskom postupku, čija je zakonitost ocenjena presudom Vrhovnog suda Srbije U. 61/07 od 4. jula 2007. godine, a na koju se poziva podnosilac ustavne žalbe, odlučivano samo o disciplinskoj odgovornosti za tešku povredu službene dužnosti iz člana 157. stav 1. tačka 7. Zakona o policiji, odnosno za ponašanje koje šteti ugledu službe ili narušava odnose među zaposlenima. Ustavni sud je, takođe, utvrdio da je u disciplinskom postupku koji se vodio protiv podnosioca ustavne žalbe utvrđena njegova odgovornost ne samo za ovu povredu službene dužnosti, već i za tešku povredu službene dužnosti iz tačke 1. stav 1. člana 157. Zakona o policiji, jer je odbio da postupi po nalogu Sekretarijata Ministarstva unutrašnjih poslova 02 broj 360-478/07 od 4. decembra 2007. godine, kojim mu je naloženo iseljenje iz stana u koji se bespravno uselio.

Ustavni sud ističe da činjenice ne postoje per se, već se moraju sagledati kroz prizmu određene pravne kvalifikacije. U presudi Vrhovnog suda Srbije U. 61/07 od 4. jula 2007. godine na koju se poziva podnosilac ustavne žalbe činjenice su utvrđivane samo u svetlu discilinske odgovornosti za tešku povredu službene dužnosti iz člana 157. stav 1. tačka 7. Zakona o policiji. Nasuprot tome, disciplinska odgovornost podnosioca ustavne žalbe je istovremeno ocenjivana po dva osnova, tj. kao teška povreda službene dužnosti predviđena u tački 1. stava 1. člana 157. Zakona o policiji i kao teška povreda službene dužnosti propisana u tački 1. stava 1. člana 157. istog zakona, što ukazuje da je za meritorno odlučivanje bilo potrebno utvrditi određene činjenice u svetlu navedenih zakonskih odredaba. U skladu sa tim su u postupku u kojem je odlučivano o disciplinskoj odgovornosti podnosioca ustavne žalbe izvođeni dokazi o postojanju, pored ostalog, konačne odluke Stambene komisije Ministarstva unutrašnjih poslova, naredbe neposrednog starešine podnosioca ustavne žalbe, postojanje naloga 02 Broj 360-478/07 od 04. 12. 2007. godine, dodeljivanja stana, koji je podnosilac ustavne žalbe koristio bez pravnog osnova, na korišćenje drugom zaposlenom u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Nijedna od ovih činjenica nije utvrđivana u postupku u kojem je doneta presuda Vrhovnog suda Srbije U. 61/07 od 4. jula 2007. godine, pa se prema stanovištu Ustavnog suda ne može govoriti o postojanju identiteta činjeničnog i pravnog osnova u disciplinskim postupcima koji su prethodili odlučivanju suda u upravnom sporu.

Pored toga, Ustavni sud ističe da je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije U. 4892/08 od 8. oktobra 2009. godine odbijena u celini tužba podnosioca ustavne žalbe, tj. kako u odnosu na tešku povredu službene dužnosti iz člana 157. stav 1. tačka 1. Zakona o policiji, tako i u pogledu tačke 7. stava 1. člana 157. istog zakona, što nesumnjivo proizilazi iz izreke navedene presude. U obrazloženju ove presude najviši sud je u potpunosti prihvatio agrumente iznete u rešenju Disciplinske komisije Ministarstva unutrašnjih poslova, pa, s obzirom da u tužbi nisu istaknuta nova odlučna pitanja koja tužilac nije prethodno iznosio u toku disciplinskog postupka, nije bilo potrebe za njihovim detaljnim razmatranjem (u tom smislu i Evropski sud za ljudska prava, Van der Hurk protiv Holandije, 19. april 1994. godine, § 61; Helle protiv Finske, 19. decembar 1997. godine, § 60). Na drugoj strani, Ustavni sud ukazuje da je u obrazloženju presude Vrhovnog suda Srbije U. 61/07 od 4. jula 2007. godine, na koju se poziva podnosilac ustavne žalbe, drugačija ocena odlučne činjenice agrumentovana samo stavom da „je očigledno da se u radnjama tužioca nisu stekli elementi povrede službene dužnosti jer nisu izvršene na radu ili u vezi sa radom“. Dodatnu nedoumicu stvara to što je u obrazloženju navedene presude ukazano da je drugostepeni disciplinski organ pogrešno prihvatio kvalifikaciju povrede službene dužnosti kao teže povrede, a da pri tom „nije naveo konkretne razloge zbog kojih je ocenio da su se u radnjama tužioca stekli elementi teške povrede službene dužnosti koje štete ugledu službe ili narušavaju odnose među zaposlenima“.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporenom presudom nije povređeno pravo na jednaku zaštitu prava, zajemčeno članom 36. stav 1. Ustava.

6. U vezi sa istaknutom povredom prava na pravično suđenje, Ustavni sud je najpre konstatovao da se u ustavnoj žalbi povreda označenog prava vezuje za različito postupanje Vrhovnog suda Srbije i da ustavna žalba ne sadrži druge razloge za tvrdnju o povredi tog prava. Ustavni sud je ocenio da je osporena odluka obrazložena, da se zasniva na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava i da zadovoljava zahteve pravičnosti iz člana 32. stav 1. Ustava. Kada je reč o standardima prava na pravično suđenje koji se vezuju za obrazloženje sudske odluke, Ustavni sud se o tom pitanju izjasnio prilikom ocene o povredi prava na jednaku zaštitu prava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je našao da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo ni pravo na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

7. U pogledu navoda ustavne žalbe kojima se podnosilac poziva na povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se označenom odredbom Ustava ne jemči nijedno konkretno ljudsko pravo ili sloboda, već se ovom odredbom zabranjuje svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta. S obzirom na izloženo, Ustavni sud ukazuje da do povrede označenog ustavnog načela može doći samo u vezi sa utvrđenom povredom ili uskraćivanjem određenog Ustavom garantovanog prava ili slobode. Imajući u vidu prethodno iznete ocene o povredi označenih ustavnih prava, Ustavni sud konstatuje da se ne može prihvatiti ni tvrdnja podnosioca o povredi načela iz člana 21. Ustava, zbog njegove akcesorne prirode.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Vrhovnog suda Srbije U. 4892/08 od 8. oktobra 2009. godine.

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju neblagovremene ustavne žalbe u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti