Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko 13 godina. Podnositeljki je utvrđeno pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra zbog nedelotvornog postupanja sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov , Lidija Đukić i dr Tijana Šurlan, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B . B . iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. februara 2023 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. B . i utvrđuje d a je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P1. 1030/12 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo B. B . na naknadu nematerijalne štete u ukupnom iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

4. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. B . iz Leskovca je , 14. juna 2013. godine, preko punomoćnika J . M, advokata iz Leskovca, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. Ustava u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P1. 1030/12.

Podnositeljka ustavne žalbe navodi da ovaj radni spor traje već 11 godina, pa smatra da su u konkretnom slučaju povređena njena navedena ustavna prava. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi podnositeljki pravo na naknadu nematerijalne i materijalne štete, kao i da joj naknadi troškove za sastavljanje ove žalbe. Predmet je zaveden pod brojem Už- 4685/2013.

Ustavni sud je, u smislu odredbe čl. 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13), ustupio predmet redovnim sudovima na dalje postupanje.

Vrhovni kasacioni sud je rešenjem R4 r. 78/2014 od 11. decembra 2014. godine vratio predmet Ustavnom sudu radi odlučivanja, ističući da se radi o parničnom postupku koji je pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1285/14 od 7. maja 2014. godine i da je predmet ustupljen sudu najviše instance usled očigledne omaške. Predmet je zaveden pod novim brojem Už- 1731/2018.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalb e povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Leskovcu P1. 1030/12 , pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilja B . B, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 23. avgusta 2002. godine Opštinskom sudu u Leskovcu tužbu protiv tužene STR „V .“, čiji je vlasnik B. M, radi utvrđenja da je tužilja zasnovala faktički radni odnos na neodređeno vreme kod tužene počev od 16. jula 2001. godine. Predmet je zaveden pod brojem P. 3849/2002.

Opštinski sud u Leskovcu je 8. maja 2003. godine doneo presudu P. 3849/2002, kojom je: u stavu prvom izreke delimično usvojio tužbeni zahtev i utvrdio da je tužilja bila u faktičkom radnom odnosu na neodređeno vreme kod tužene u periodu od 16. jula 2001. do 3. aprila 2002. godine, pa je obavezao tuženu da u njenu korist nadležnim fondovima uplati doprinose za socijalno osiguranje za pomenuti period; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se utvrdi da je bila u faktičkom radnom odnosu na neodređeno vreme kod tužene u periodu od 16. avgusta 2000. do 16. jula 2001. godine i od 3. aprila 2002. do 8. maja 2003. godine i kojim je tražila da se uplate doprinosi za socijalno osiguranje za taj period, kao i da isplati naknadu zarade za period od 3. aprila 2002. do 8. maja 2003. godine; u stavu trećem izreke obavezao tuženu da tužilji naknadi troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi tužilje, Okružni sud u Leskovcu je rešenjem Gž. 1315/03 od 16. septembra 2003. godine ukinuo prvostepenu presudu i vratio predmet Opštinskom sudu u Leskovcu na ponovno postupanje i odlučivanje, nalazeći da prvostepeni sud nije na pouzdan način utvrdio da li je tužilja radila kod tužene, kada je počela i kada je prestala da radi i da li je tužena isplatila njoj zaradu i u kom iznosu.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P. 5695/03. Opštinski sud u Leskovcu je 16. maja 2005. godine doneo presudu P. 5695/03, kojom je odbio kao neosnovane tužbene zahteve tužilje.

Odlučujući o žalbi tužilje, Okružni sud u Leskovcu je rešenjem Gž. 1315/06 od 12. juna 2006. godine ukinuo prvostepenu presudu i vratio predmet Opštinskom sudu u Leskovcu na ponovno postupanje i odlučivanje, ističući da se pobijana presuda zasniva na pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P1. 1486/06. Opštinski sud u Leskovcu je 26. decembra 2006. godine doneo presudu P1. 1486/06, kojom je: u stavu prvom izreke usvojio tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se utvrdi da je bila u faktičkom radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog u periodu od 16. avgusta 2000. do 30. oktobra 200 6. godine, pa je obavezao tuženog B. M . (označen kao tuženi nakon brisanja iz registra preduzetničke radnje) da u korist tužilje uplati nadležnim fondovima doprinose za socijalno osiguranje za navedeni period i isplati naknadu zarade za period od 3. aprila 2002. do 30. oktobra 2006. godine; u stavu drugom izreke obavezao tuženog da naknadi tužilji troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi tuženog, Apelacioni sud u Nišu je 12. maja 2010. godine doneo presudu Gž1. 536/10, kojom je; u stavu prvom izreke odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio prvostepenu presudu u delovima kojima je utvrđeno da je tužilja bila u radnom odnosu u preduzetničkoj radnji tuženog u periodu od 16. avgusta 2000. do 17. maja 2005. godine i kojim je obavezan tuženi da uplati doprinose za socijalno osiguranje za period od 16. avgusta 2000. do 30. aprila 2005. godine i isplati naknadu zarade za period od 3. aprila 2002. do 30. aprila 2005. godine: u stavu drugom izreke delimično preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje za isplatu naknade zarade za maj 2005. godine i uplatu doprinosa za socijalno osiguranje za taj mesec i tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da je tužilja bila u radnom odnosu u preduzetničkoj radnji tuženog u periodu od 18. maja 2005. do 30. oktobra 2006. godine i da se obaveže tuženi na uplatu pomenutih doprinosa za taj period; u stavu trećem izreke preinačio prvostepenu presudu u delu u kome je odlučeno o troškovima postupka na taj način što je smanjen iznos koji je tuženi obavezan da plati.

Odlučujući o reviziji tuženog, Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Rev2. 293/11 od 26. aprila 2012. godine ukinuo drugostepenu presudu u stavu prvom izreke, u delu stava drugog izreke u pogledu odluke o isplati naknade zarade za maj 2005. godine i doprinosa za socijalno osiguranje za taj mesec i stavu trećem izreke, te ukinuo prvostepenu presudu u delu stava prvog izreke kojim je utvrđeno da je tužilja bila u radnom odnosu u preduzetničkoj radnji tuženog u periodu od 16. avgusta 2000. do 17. maja 2005. godine i kojim je tuženi obavezan da uplati doprinose za taj period i isplati tužilji naknadu zarade za period od 3. aprila 2002. do 30. maja 2005. godine, kao i u stavu drugom izreke, pa je u ukinutom delu vratio predmet Osnovnom sudu u Leskovcu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P1. 1030/12. Tužilja je podneskom od 27. februara 2013. godine povukla tužbu u delu u kome je tražila da se utvrdi da je bila u faktičkom radnom odnosu u preduzetničkoj radnji tuženog u periodu od 16. avgusta 2000. do 15. jula 2001. godine.

Osnovni sud u Leskovcu je 23. januara 2014. godine doneo presudu P1. 1030/12, kojom je: u stavu prvom izreke odbacio kao neblagovremenu tužbu u delu u kome je tužilja tražila da se utvrdi da je bila u faktičkom radnom odnosu u preduzetničkoj radnji tuženog u periodu od 16. jula 2001. do 18. maja 2005. godine; u stavu drugom izreke utvrdio da je povučena tužba tužilje u opisanom delu; u stavu trećem izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da joj tuženi naknadi zaradu za period od 3. aprila 2002. do 18. maja 2005. godine, uz uplatu doprinosa za socijalno osiguranje.; u stavu četvrtom izreke odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Odlučujući o žalbama parničnih stranaka, Apelacioni sud u Nišu je 7. maja 2014. godine doneo presudu Gž1. 1285/14, kojom je: u stavu prvom izreke odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio prvostepenu presudu u stavovima prvom i trećem izreke; u stavu drugom izreke usvojio žalbu tuženog i preinačio prvostepenu presudu u stavu četvrtom izreke tako što je obavezao tužilju da plati tuženom troškove parnice.

Odlučujući o reviziji tužilje, Vrhovni kasacioni sud je presudom Rev2. 990/2014 od 29. decembra 2015. godine odbio kao neosnovanu reviziju.

Ustavni sud je uvidom u spise predmeta utvrdio da je tužilja tokom predmetnog parničnog postupka precizirala i preinačila tužbu tako što je kao tuženog označila B. M . nakon što je navedena preduzetnička radnja brisana iz registra i tako što je tražila da se utvrdi da je bila u faktičkom radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog u periodu od 16. avgusta 2000. do 30. oktobra 2006. godine, da tuženi u njenu korist uplati nadležnim fondovima doprinose za socijalno osiguranje za navedeni period i da isplati naknadu zarade za period od 3. aprila 2002. do 30. oktobra 2006. godine.

Ustavni sud je utvrdio da je u ovoj pravnoj stvari tri ročišta za glavnu raspravu odloženo iz razloga koji se mogu staviti na teret tužilji (ročišta zakazana za 17. decembar 2002. i 2. mart 2005. godine nisu održana na predlog punomoćnika tužilje, a ročište zakazano za 19. septembar 2013. godine nije održano zbog nedolaska punomoćnika tužilje).

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32 . stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbe člana 10. Zakona o parničnom postupku iz 1977. godine, člana 10. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine i člana 10. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine, koji su se primenjivali u ovom parničnom postupku, afirmisalesu načelo efikasnog postupanja suda u parnici.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak pokrenut 23. avgusta 2002. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Leskovcu i da je predmet okončan donošenjem presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 990/2014 od 29. decembra 2015. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe.

U tom kontekstu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak trajao 13 godina i četiri meseca, što bi moglo da ukaže na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnositeljke ustavne žalbe kao stranke u postupku, po stupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnositeljku, trinaestogodišnje trajanje ove parnice ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Naime, Ustavni sud nalazi da se, bez obzira na to koliko su složena sporna pitanja koja u jednom sudskom postupku treba raspraviti, a kojih je u konkretnom slučaju nesporno bilo (postojanje više tužbenih zahteva) , imajući pri tome u vidu da podnositeljka nije znatno doprinela dugom trajanju parnice , ne može prihvatiti da je razumno da postupak traje više od 13 godina, te da se stoga ovako dugo trajanje konkretnog sudskog postupka jedino može pr ipisati nedelotvornosti sudova. Činjenice da su u ovoj pravnoj stvari bile ukinute tri prvostepene presude i jedna drugostepena presuda i da je treći po redu drugostepeni postupak trajao tri godine i pet meseci, po oceni Ustavnog suda, nedvosmisleno potvrđuju da postupajući sudovi u ovom radnom sporu nisu postupali u skladu sa načelom efikasnosti koje su promovisale odredbe svih merodavnih procesnih zakona koji su se primenjivale na predmetni parnični postupak. Budući da prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud ukazuje na pravni stav Evropskog suda za ljudska prava prema kome ponovno razmatranje jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj 70763/01, stav 51, od 6. septembra 2005. godine, i presudu Cvetković protiv Srbije, broj 17271/04, stav 51, od 10. juna 2008. godine). Iz iznetih razloga, Ustavni sud je zaključio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 i 10/23 ), te je odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Što se tiče dela ustavne žalbe kojim se ukazuje da je zbog dugog trajanja predmetnog parničnog postupka povređeno pravo podnositeljke na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud je pošao od svog stava da svako novčano potraživanje dosuđeno pravnosnažnom sudskom odlukom ulazi u imovinu poverioca, te da stoga nesprovođenje izvršenja sudske odluke, kojom je potraživanje dosuđeno, predstavlja i povredu prava na mirno uživanje imovine (videti , pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-1499/2008 od 16. jula 2009. godine). Propust države da izvrši pravnosnažnu sudsku odlu ku izrečenu u korist podnositeljke i prema stavu Evropskog suda za ljudska prava predstavlja mešanje u njeno pravo na mirno uživanje imovine . Iz navedenog proizlazi da do povrede prava na imovinu može doći zbog dugog trajanja postupka prinudnog namirenja potraživanja koje je prethodno utvrđeno izvršnom ispravom, a što nije reč u konkretnom slučaju. U tom smislu, Ustavni sud ističe da se u predmetnom parničnom postupku tek odlučivalo o osnovanosti potraživanja iz radnog odnosa podnositeljke ustavne žalbe. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ocenio da su navodi podnositeljke ustavne žalbe o povredi prava na imovinu, ratione materiae, nespojive sa odredbama člana 58. Ustava i garancijama koje jemče te ustavne norme. Stoga je Ustavni sud odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, pa je rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijal ne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog učinjene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti koje su od uticaja u ovoj ustavnopravnoj stvari. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka pretrpela zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vi du određeni doprinos podnositeljke ustavne žalbe dugom trajanju parnice koji se ogleda u činjenici da je tri ročišta za glavnu raspravu odloženo iz razloga koji se mogu njoj pripisati u krivicu, postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela .

8. U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, Ustavni sud je konstatovao da se radi o akcesornom zahtevu o kome se najčešće raspravlja kada se pokaže osnovanim zahtev za utvrđenje povrede Ustavom zajemčenog prava na imovinu. Sa druge strane, pravo na naknadu materijalne štete se po pravilu ne može dovesti u vezu sa povredom prava na suđenje u razumnom roku, već pravo na naknadu nematerijalne štete koja predstavlja satisfakciju podnositeljki ustavne žalbe zbog dugog stanja neizvesnosti i nesigurnosti u kome je bila u pogledu ostvarivanja svojih prava i obaveza, a koja je u konkretnom slučaju i dosuđena u tački 2. ove odluke. S obzirom na navedeno, a imajući u vidu da je ustavna žalba odbačena u delu u kome je istaknuta povreda prava na imovinu, to je Ustavni sud ocenio da nema mesta razmatranju zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, u smislu odredaba čl. 89. st. 2. i st. 3. Zakona o Ustavnom sudu, pa je rešio kao u tački 3. izreke.

9. Što se tiče zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15 od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 4. izreke.

10. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti