Povreda prava na suđenje u razumnom roku u šesnaestogodišnjem radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud utvrdio je povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao 16 godina. Neefikasno postupanje prvostepenog suda i višestruko ukidanje presuda doveli su do neprihvatljivo dugog trajanja postupka, uz dosuđenu naknadu štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko već e, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić , dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Sretena Bogdanovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. septembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Sretena Bogdanovića i utvrđuje da je u postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu P1. 9126/2010 (ranije predmet P1. 407/97 Trećeg opštinskog suda u Beogradu) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

3. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Sreten Bogdanović iz Beograda je 29. marta 20 10. godine, preko punomoćnika Vojina Biljića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije u postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu P1. 9126/2010 (ranije predmet P1. 407/97 Trećeg opštinskog suda u Beogradu).

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da osporeni parnični postupak traje od 1997. godine, da još uvek nije okončan, iako je dužnost suda bila da okonča ovaj radni spor za šest meseci. Podnosilac smatra da mu je uskraćeno i pravo na delotvorno pravno sredstvo jer nije imao mogućnosti da ubrza ovaj postupak, pa predlože da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava i utvrdi njegovo pravo na naknadu nematerijalne štete, te da mu naknadi troškove postupka pred Ustavnim sudom. Ukoliko Ustavni sud ne nađe povredu prava na delotvorno pravno sredstvo predlaže "da se oglasi neustavnom odredba člana 8. i 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu".

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 72. stav 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', br. 24/08, 27/08 i 76/11), zahtevao od Prvog osnovnog suda u Beogradu dostavljanje spisa P1. 9126/10 i nakon izvršenog uvida u spise utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 2. jula 1997. godine, u svojstvu tužioca, podneo Trećem opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu radi poništaja rešenja broj 261/6 od 10. juna 1997. godine i rešenja broj 261/3 od 15. aprila 1997. godine, kojim mu je izrečena disciplinska mera prestank a radnog odnosa , kao i vraćanja na rad i naknade ličnog dohotka, sa pripadajućom kamatom, protiv tuženog SP "LASTA" - PO "LASTA" iz Beograda, koja je zavedena pod brojem P1. 407/97. Pripremno ročište održano je 10. novembra 1997. godine, a nakon dva održana ročišta i jednog odloženog ročišta na predlog punomoćnika tuženog u 1998. godini, Opštinski sud je zaključio glavnu raspravu 28. januara 1999. godine.

Presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 407/97 od 28. janura 1999. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca i poništena su rešenja tuženog, te obavezan tuženi da tužioca vrati na rad i prizna mu sva prava iz radnog odnosa od dana prestanka radnog odnosa do dana povratka na rad, te da mu naknadi troškove postupka.

Odlučujući o žalbi tuženog izjavljenoj 5. aprila 1999. godine, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 695/99 od 16. juna 1999. godine ukinuo presudu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 407/97 od 28. janura 1999. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom prvostepenom postupku predmet je zaveden u Opštinskom sudu pod brojem P1. 562/99. Nakon jednog održanog i jednog odloženog ročišta na predlog punomoćnika tuženog, te izvršenog uvida u spise predmeta toga suda K. 224/98, Opštinski sud je zaključio glavnu raspravu.

Presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 562/99 od 28. oktobra 1999. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca i obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove postupka. Protiv navedene presude tužilac je izjavio žalbu 27. decembra 1999. godine. Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 317/2000 od 22. marta 2000. godine ukinuo navedenu prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Spisi predmeta su primljeni u Opštinski sud 23. maja 2000. godine i predmet je dobio novi broj P1. 286/2000.

U drugom ponovnom prvostepenom postupku Opštinski sud je u 2000. godini zakazao tri ročišta za glavnu raspravu, ali nijedno nije održano, i to: zbog sprečenosti postupajućeg sudije, zatim na predlog punomoćnika tužioca da se kao novoangažovani punomoćnik upozna sa poslednjom drugostepnom odlukom i nalogom drugostepnog suda i jer je tužilac neposredno pred ročište dostavio podnesak, pa je sud tuženom ostavio rok za izjašnjenje. Nakon devet zakazanih ročišta za glavnu raspravu tokom naredne dve godine, od kojih je četiri održano, a ostalih pet odloženo na predlog punomoćnika tuženog ili zbog neuredne dostave poziva za njega, odnosno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, glavna rasprava je zaključena.

Presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 286/02 od 26. septembra 2002. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio poništaj rešenja tuženog i vraćanje na rad, a odbijen tužbeni zahtev za isplatu novčanih iznosa ne ime neostaverene zarade, regresa i obaveze tuženog da mu uplati doprinose. Rešenjem Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 286/00-02 od 19. juna 2003. godine ispravljena je prvostepena presuda u pogledu broja rešenja tuženog koje se poništava. Odlučujući o žalbi tužioca i tuženog, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 1521/03 od 15. novembra 2003. godine ukinuo navedenu prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovno suđenje.

U trećem ponovnom prvostepenom postupku predmet je pred Opštinskim sudom zaveden pod brojem P1. 694/03. Tokom 2004, 2005. i 2006. godine, do zaključenja glavne rasprave, bilo je zakazano 12 ročišta za glavnu raspravu i Opštinski sud je održao devet ročišta, na kojim je sud više puta nalagao tuženom da postupi u skaladu sa nalogom Orkužnog suda u Beogradu i dostavi imena svedoka, original zahteva za pokretanje disciplinskog postupka, te radnu knjižicu. Opštinski sud je od izvođenja dokaza saslušanjem svedoka odustao, a od Fonda PIO i Republičkog zavoda za statistiku je pribavio potrebne izveštaje. Tri ročišta nisu održana jer tuženi nije postupio po nalogu suda i jer dva puta nisu pristupili svedoci, kao ni punomoćnik tuženog.

Presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 694/03 od 6. novembra 2006. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i poništena su rešenja tuženog, tuženi obavezan da tužioca vrati na posao i da isplati mu na ime zarade za period od 10. juna 1997. godine do 30. juna 2005. godine određene novčane iznose za svaki mesec, sa pripadajućom kamatom, te iznose na ime regresa i da uplati za tužioca Fondu PIO doprinose, dok je u preostalom delu tužbeni zahtev odbijen.

Po izjavljenoj žalbi tužioca i tuženog u dva navrata je Okružni sud u Beogradu vraćao spise predmeta prvostepenom sudu radi dopune postupka, i to rešenjima Gž1. 48/07 od 29. decembra 2006. godine i Gž1. 2964/09 od 27. novembra 2009. godine. Postupajući po nalogu drugostepenog suda, Prvi osnovni sud u Beogradu (nadležan za postupanje nakon uspostavljanja nove mreže sudova u 2010. godini) je rešenjem P1. 9126/10 od 16. marta 2010. godine ispravio presudu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 694/03 od 6. novembra 2006. godine u delu broja rešenja tuženog koje se poništava.

Presudom Apelacionog sud a u Beogradu Gž1. 5108/10 od 2. juna 2011. godine potvrđena je presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 694/03 od 6. novembra 2006. godine 9. novembra 2011. godine, ispravljena rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 9126/10 od 16. marta 2010. godine, u stavu prvom, drugom, trećem, četvrtom, petom i šestom izreke, i u tom delu žalbe tužioca i tuženog odbijene kao neosnovane. U drugom stavu izreke je ukinuta navedena prvostepena presuda u osmom stavu izreke, odnosno u delu izreke o troškovima kojim je bilo određeno da svaka stranka snosi svoje troškove, te je predmet, u tom delu, upućen Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovni postupak.

Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem P1. 9126/10 od 5. decembra 2010. godine obavezao tuženog da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 314.050,15 dinara. Odlučujući o žalbi tuženog, Viši sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 125/12 ukinuo navedeno rešenje i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. Ponovnim rešenjem o troškovima Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 9126/10 od 22. januara 2013. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da mu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 314.050,15 dinara, a deo tužbenog zahteva od dosuđenog do traženog je odbijen. Protiv navedenog rešenja tuženi je izjavio žalbu i žalbeni postupak pred Višim sudom u Beogradu pod brojem Gž1. 225/13 je u toku.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su odredbe Zakona o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 36/80, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. "27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01) i Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05, 61/05 i 54/09).

Zakonom o parničnom postupku, u vreme čijeg važenja je započeo parnični postupak, bilo je propisano da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 434.) U Zakonu o parničnom postupku iz 2004. godine, koji se, saglasno članu 506. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine , primenjuje na predmetni parnični postupak, odredba člana 435. ima gotovo identičnu sadržinu.

Zakonom o radu iz 2001. godine bilo je propisano da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni može da pokrene spor pred nadležnim sudom, koji se pravnosnažno okončava u roku od šest meseci od dana pokretanja spora (član 122. st. 1 do 3.). Odredbe člana 195. st. 1. do 3. Zakonu o radu iz 2005. godine imaju gotovo identičnu sadržinu.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta navedene odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je period za ocenu razumnosti dužine trajanja sudskog postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka i traje do njegovog okončanja, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u ovom konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da postupak trajao 16 godina, kao i da još uvek nije okončan .

Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj spornog prava za podnosioca, trajanje parničnog postupka u ovom radnom sporu od 16 godina ne može biti opravdano ni jednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja su zahtevala obiman dokazni postupak, što bi eventualno moglo da opravda dužinu trajanju postupka.

Polazeći od značaja koji sporovi iz radnog odnosa imaju za lica kojima je prestao radni odnos, Ustavni sud je našao da je efikasno rešavanje spora u konkretnom slučaju moralo biti od izuzetnog značaja za podnosioca i on svojim ponašanjem nije u toku postupka doprineo dužini trajanja. Naime, on se uredno odazivao na ročišta za glavnu raspravu (osim što je jednom tražio odlaganje ročišta zbog angažovanja drugog punomoćnika i jednom predao podnesak neposredno pred ročište, što je uslovilo odlaganje ročišta radi upoznavanja suprotne strane sa njegovom sadržinom) i ukazivao na ročištima i u podnescima na to da tuženi nepostupanjem po nalozima suda da dostavi tražene dokaze odugovlači postupak.

Po oceni Ustavnog suda, odlučujući doprinos neprihvatljivo dugom trajanju radnog spora dali su nadležni prvostepeni sudovi nedelotvornim i neefikasn im postupanje m. U prilog oceni o nerazumno dugom trajanju predmetnog parničnog postupka upravo govori to da je, najpre, pripremno ročište u ovom radnom sporu zakazano tek posle četiri meseca i osam dana od dana podnošenja tužbe, a zatim i to da su u toku postupka donete četiri prvostepene presude koje su tri puta ukidane u celini od strane drugostepenog suda i vraćane Opštinskom sudu na ponovno suđenje , da bi po donošenju četvrte prvostepene presude, koja je delimično potvrđena u postupku po žalbi, postupak nakon 15 godina bio pravnosnažno okončan u pogledu radnopravnog statusa tuženog i naknade zarade, regresa i uplate doprinosa, dok još uvek traje u pogledu odlučivanja o troškovima postupka (žalbeni postupak pred Višim sudom u Beogradu). Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu „Pavlyulynets protiv Ukrajine“ (broj aplikacije 70767/01, stav 51 .), u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države.

Ustavni sud naročito ističe da zbog značaja prava iz radnog odnosa, u nacionalnom zakonodavstvu, kao i u praksi evropskih institucija, postoji obaveza hitnog postupanja sudova u radnim sporovima, te da je pitanje zakonitosti prestanka radnog odnosa nesumnjivo od velikog interesa za podnosioca ustavne žalbe, ali isto tako i odluka o troškovima postupka, koji zbog dugogodišnjeg trajanja postupka za njega ne mogu biti zanemarljivi.

Iz svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P 1. 9126/2010 (ranije predmet P1. 407/97 Trećeg opštinskog suda u Beogradu), povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao tački 1. izreke.

S obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je pravo na delotvorno pravno sredstvo povređeno time što u našem pravnom sistemu nije imao na raspolaganju pravno sredstvo kojim bi ubrzao parnični postupak, koji je zbog toga nerazumno dugo trajao, Ustavni sud nalazi da je povreda navedenog prava konsumirana utvrđenom povredom prava na suđenje u razumnom roku.

Konačno, Ustavni sud podseća da se saglasnost opštih pravnih akata sa Ustavom i zakonom ispituje u posebnom postupku, a ne postupku po ustavnoj žalbi.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.600 evra, u dinarskoj protivrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosi lac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine naknade štete , a posebno dužinu trajanja i predmet parničnog postupka povodom koga je podneta ustavna žalba . Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpe o isključivo zbog neažurnog postupanja suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog Suda, ekonomsko - socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Ustavni sud je, saglasno odredbi član a 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 3. izreke, naložući nadležn im sud ovima da preduzm u sve neophodne mere kako bi se parnični postupak po tužbi podnosi oca ustavne žalbe okončao u najkraćem roku .

7. Razmatrajući zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove . S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata . Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 44. Poslovnika o radu Ustavnog suda predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1 . i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u šesnaestogodišnjem radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti