Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe u privrednom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu privrednog društva izjavljenu protiv presuda u sporu za naknadu štete. Sud je utvrdio da nije povređeno pravo na pravično suđenje, jer odbijanje dokaznih predloga nije bilo proizvoljno.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi veća, u postupku po ustavnoj žalbi Privrednog društva „JAS – KOMERC“ d.o.o. iz Leštana, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. septembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Privrednog društva „JAS – KOMERC“ d.o.o. protiv presude Trgovinskog suda u Beogradu P. 640/07 od 4. decembra 2007. godine, presude Višeg trgovinskog suda Pž. 2724/08 od 1. aprila 2009. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 129/10 od 16. septembra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „JAS – KOMERC“ d.o.o. iz Leštana izjavilo je 19. aprila 2011. godine, preko punomoćnika Milana Cvetkovića, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Trgovinskog suda u Beogradu P. 640/07 od 4. decembra 2007. godine, presude Višeg trgovinskog suda Pž. 2724/08 od 1. aprila 2009. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Prev. 129/10 od 16. septembra 2010. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije i povrede prava na pravično suđenje, zajemčenih odredbama člana 21. i člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da su podnosilac ustavne žalbe i Grad Beograd zaključili ugovor o izvođenju radova na investicionom održavanju objekata „Lane Vinča“ PU Lane Grocka; da se Grad Beograd, kao investitor, obavezao da ustupi, a podnosilac ustavne žalbe, kao izvođač radova, prihvatio je radove na objektima u svemu prema ponudi Grada Beograda broj 536 od 4. novembra 2003. godine; da se podnosilac ustavne žalbe obavezao da radove izvede svojim sredstvima i svojom radnom snagom , a Grad Beograd se obavezao da mu plati 2.876.607,60 dinara bez poreza , odnosno 3.451.929,12 dinara bruto i to u roku od sedam dana od dana overe situacije; da se 16. marta 2004. godine podnosilac ustavne žalbe obratio Gradu Beogradu - ugovornoj strani sa zahtevom da se na licu mesta utvrdi stanje na objektu i tom prilikom zajednički je utvrđeno da postoje velike razlike između pozicija i šema koje su date u tenderu, tehničkom opisu i ponudi broj 536 od 4. novembra 2003. godine i ugovoru broj 547 od 5. februara 2004. godine; da su Nadzorni organ i predstavnik finansija Javnih nabavki naložili podnosiocu ustavne žalbe da izvrši sva merenja i da izradi projekat stvarnog stanja stvari, što je podnosilac i učinio i dostavio Nadzornom organu; da služba koja je bila zadužena da pristupi rešavanju utvrđenih razlika i problema u cilju realizacije posla nije ništa uradila; da Grad Beograd nije izvrši o svoje ugovorene obaveze , pa je time podnosiocu ustavne žalbe prouzrokova o štet u koja se sastoji od troškova nabavnog materijala , odnosno plaćanja poreza za taj materijal , te cene projekta nove stolarije koja je ugrađena po nalogu Nadzornog organa; da je podnosilac ustavne žalbe podneo tužbu Trgovinskom sudu u Beogradu; da je u toku parnice pored dokaza uz tužbu tužilac predložio da sud izvede dokaze saslušanjem više svedoka radi utvrđenja da li je tužiocu usmeno dat nalog od strane tuženog da izvrši proveru projekta stolarije; da je, međutim , Trgovinski sud u Beogradu odbio sve ove predloge tužioca i na kraju odbio tužbeni zahtev kao neosnovan; da su sudovi utvrdili da podnosilac ustavne žalbe nije dokazao da je šteta nastupila iz protivpravnih radnji tuženog , te da postoji uzročna veza između protivpravnih radnji tuženog i nastanka štete; da je ovakav zaključak, po mišljenju podnosioca neprihvatljiv, jer sud nije prihvatio njegov predlog da se saslušaju svedoci radi utvrđivanja potpunog činjeničnog stanja: da kako je sud odbio da izvodi te dokaze i izvodi zaključak bez tih dokaza , onda je „jasno da je suđenje imalo za cilj odbijanje tužbenog zahteva, a ne utvrđivanje činjenica i donošenje odluke na osnovu tih činjenica “.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Trgovinskog suda u Beogradu P. 640/07 od 4. decembra 2007. godine , stavom prvim izreke , odbijen je tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe kojim je tražio da mu tuženi, Grad Beograd plati iznos od 5.000.000 dinara, 2.363.630,30 dinara, 1.200 evra i 6.000 američkih dolara na ime glavnog duga ; stavom drugim izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca da mu tuženi plati zakonsku zateznu kamatu na iznos od 221.947,00 dinara počev od 5. decembra 2006. godine, pa do isplate , a stavom trećim izreke ove presude obavezan je tužilac da tuženom naknadi parnične troškove.

Viši trgovinski sud je osporenom presudom Pž. 2724/08 od 1. aprila 2009. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio ožalbenu presudu Trgovinskog suda u Beogradu P. 640/07 od 4. decembra 2007. godine.

Tužilac je protiv drugostepene presude izjavio reviziju, koju je Vrhovni kasacioni sud osporenom presudom Prev. 129/10 od 16. septembra 2010. godine odbio kao neosnovanu. U obrazloženju osporene revizijske presude je navedeno da iz činjeničnog stanja utvrđenog u postupku pred prvostepenim sudom proizlazi: da su parnične stranke zaključile ugovor o građenju 28. januara 2004. godine, čiji je predmet izvođenje radova na investicionom održavanju objekta „Lane Vinča“ ; da je ugovor zaključen nakon sprovedenog postupka javne nabavke u skladu sa Zakonom o javnim nabavkama; da je u skladu sa navedenim zakonom zaključen je ugovor o vršenju stručnog nadzora sa Preduzećem „Feniks gradnja“; da je tužilac prilikom učešća na tenderu, na kome je dobio posao, bio upoznat sa uslovima tendera, uključujući projekat, vrednost materijala i posao koji treba izvršiti, zbog čega je usled najpovoljnije ponude bio izabran za izvođača; da je tužilac 12. februara 2004. godine predao tuženom kao investitoru bankarsku garanciju za dobro izvršenje posla; da je po pismenom zahtevu nadzornog organa investitora tužilac putem građevinskog dnevnika uveden u posao 1. novembra 2004. godine; da je ugovoreni rok za izvođenje i završetak radova bio 26 dana; da tužilac u tom periodu nije izveo ugovorene radove, zbog čega je tuženi jednostrano raskinuo ugovor; da tužilac potražuje naknadu štete koju je pretrpeo zbog jednostranog raskida ugovora od strane tuženog; da s u, s obzirom na tako utvrđeno činjenično stanje, pravilno nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su zaključili da je zahtev tužioca za naknadu štete neosnovan. Dalje je navedeno: da revident u revizijskim razlozima izražava suprotan pravni stav od izraženog stava drugostepenog suda; da navodi da je tuženi kasnio sa uvođenjem u posao što je imalo za posledicu da su bankarske garancije istekle, kao i da je došlo do povećanja cena u periodu kašnjenja sa uvođenjem tužioca u posao; da je raspisani tender i zaključeni ugovor između parničnih stranaka takav da ugovorene pozicije ne odgovaraju stanju na objektu; da , iako je u tenderskoj dokumentaciji i ponudi po kojoj je i zaključen ugovor bila predviđena stolarija bez termoprekida, čija je cena manja, projektant je bio mišljenja da je potrebna stolarija sa termoprekidom koja je skuplja; da su pitanja da li ugovorene pozicije odgovaraju stanju na objektu i da li je tuženi raspisao tender čija je realizacija bila nemoguća, pitanja na koja je moralo da odgovori lice adekvatne stručnosti, odnosno veštak građevinske struke, što je prvostepeni sud odbio, te da samim tim nije bilo mesta odbijanju zahteva tužioca za naknadu štete . Revizijski sud nije prihvat io ove izražene pravne stavove tužioca . Dalje je navedeno da su pravilno nižestepeni sudovi odbili zahtev za naknadu štete, jer tužilac u ugovorenom roku od 26 dana od trenutka uvođenja u posao (1. novembar 2004. godine) nijednu ugovorenu obavezu nije izvršio; da krivicu za raskid ugovora na strani tuženog, tužilac nije dokazao; da razlozi koje navodi tužilac u pogledu neadekvatnosti projekta stolarije ne predstavljaju nemogućnost ispunjenja ugovora koja bi za posledicu imala odgovornost tuženog; da, budući da je reč o izvođenju radova koje je tužilac dobio po sprovedenom postupku javnog tendera, imao je mogućnost da u postupku propisanom u Zakonu o javnim nabavkama ostvari svoja prava; da je tužilac prihvatao sve obaveze iz tendera, kako u pogledu projektne dokumentacije, tako i u pogledu cene i rokova za izvođenje radova; da se sada ne može sa uspehom pozivati da je usled propusta u tenderskoj dokumentaciji bio onemogućen da izvrši svoj posao u ugovorenom roku i da se radi o nemogućnosti izvršenja njegove obaveze za koju odgovara tuženi; da tužilac najpre tvrdi da je tuženi raspisao tender čija je realizacija bila nemoguća (što bi za posledicu , saglasno čl . 46. i 47. Zakona o obligacionim odnosima , imalo ništavost ugovora) , a potom tvrdi da se rada o nemogućnosti ispunjenja njegove obaveze za koju je odgovoran tuženi; da te tvrdnje isključuju jedna drugu, jer ako se radi o inicijalnoj nemogućnosti izvršenja obaveze, tada takva nemogućnost u prisustvu drugih uslova sprečava nastanak ugovora; da tek ukoliko se radi o naknadnoj nemogućnosti , bilo bi uslova za primenu člana 138. Zakona o obligacionim odnosima , ali da tužilac to nije dokazao; da za odstupanje od ugovorenih radova, utvrđenog projekta za stolariju, tužilac nije imao pismenu saglasnost tuženog; da je naknadne radove mogao izvoditi samo nakon prihvatanja dopunske ponude od strane investitora, odnosno zaključenja aneksa ugovora (po članu 6. ugovora), čega nije bilo; da su jedinične cene radova iz člana 5. ugovora fiksne, a tužilac je dopisom br. 693 od 6. aprila 2005. godine hteo izmenu ugovorene cene; da štetu po osnovu izdavanja bankarske garancije i odgovornost za štetu po osnovu Bolonjske deklaracije tužilac nije dokazao; da u pogledu izgubljene dobiti zahtev u smislu člana 189. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima nije osnovan, a subjektivne procene tužioca ne mogu predstavljati osnov za naknadu štete na ime izgubljene dobiti; da shodno iznetom, zahtev tužioca je neosnovan kako su to pravilno odlučili nižestepeni sudovi.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi su jednaki, kao i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Za ocenu osnovanosti navode ustavne žalbe od značaja su odredbe sledećih propisa:

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) je propisano: da ugovorna obaveza može se sastojati u davanju, činjenju, nečinjenju ili trpljenju, kao i da ona mora biti moguća, dopuštena i određena, odnosno odrediva (član 46. st. 1. i 2.); da je predmet obaveze nemoguć, nedopušten, neodređen ili neodrediv, ugovor je ništav (član 47.); da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1.); da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta) (član 155.); da za svako odstupanje od projekta građenja, odnosno ugovorenih radova, izvođač mora imati pismenu saglasnost naručioca, kao i da se on ne može zahtevati povećanje ugovorene cene za radove koje je izvršio bez takve saglasnosti (član 633.).

Zakonom o javnim nabavkama („Službeni glasnik RS“, br. 39/02, 43/03 i 55/04), koji je važio u vreme nastanka spornog odnosa, bilo je propisano: da zaštitu prava ponuđača i javnog interesa, u svim fazama postupka javne nabavke, obezbeđuje Komisija za zaštitu prava (u daljem tekstu: Komisija), koja se obrazuje pri Upravi (član 128.); da se zahtev za zaštitu prava može se podneti u toku celog postupka za dodelu ugovora o javnoj nabavci, protiv svake radnje naručioca, osim ako ovim zakonom nije drugačije određeno, da se posle donošenja odluke o dodeli ugovora o javnoj nabavci odnosno priznavanju kvalifikacije, rok za podnošenje zahteva za zaštitu prava je osam dana od dana prijema obrazloženog obaveštenja o dodeli ugovora o javnoj nabavci odnosno priznavanju kvalifikacije, da se zahtevom za zaštitu prava ne mogu se osporavati radnje naručioca preduzete u postupku dodele ugovora o javnoj nabavci, odnosno priznavanju kvalifikacije, ako su podnosiocu zahteva bili ili mogli biti poznati razlozi za njegovo podnošenje pre nego što je naručilac doneo odluku o dodeli ugovora o javnoj nabavci, odnosno o priznavanju kvalifikacije, a podnosilac zahteva ga nije podneo pre donošenja takve odluke, da se zahtev za zaštitu prava može podneti u toku celog postupka za dodelu ugovora o javnoj nabavci, protiv svake radnje naručioca, osim ako ovim zakonom nije drugačije određeno (član 135. 1, 2, 3. i 6.). Odredbama člana 144. Zakona je predviđen postupak odlučivanja komisije po zahtevima, kao i dalji tok postupka i korišćenje pravnih sredstava. Istim članom bilo je propisano da podnosilac zahteva može protiv naručioca podneti tužbu pred nadležnim sudom za naknadu štete.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) (u daljem tekstu: ZPP), koji se primenjivao u konkretnom slučaju bilo je propisano: da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika (član 220.); da sud odlučuje koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja bitnih činjenica (član 221. stav 2.); da kad veće smatra da je predmet raspravljen tako da se može doneti odluka, sud će saopštiti da je glavna rasprava zaključena (član 305. stav 1.).

5. Ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje sa stanovišta navoda ustavne žalbe, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti i materijalnopravnih odredaba propisa koji su od značaja za odlučivanje Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Ustavni sud je ocenio da su ustavnom žalbom osporene presude donete od strane Ustavom i zakonom ustanovljenih sudova, koji su postupali u granicama svojih nadležnosti i u postupku sprovedenom u skladu sa odredbama procesnog zakona. Po oceni Ustavnog suda, obrazloženja osporenih presuda su zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog prava, a suprotna tvrdnja podnosioca ustavne žalbe predstavlja izraz njegove subjektivne ocene o pogrešnoj primeni relevantnih odredaba građanskog procesnog i materijalnog prava. Naime, Viši trgovinski sud i Vrhovni kasacioni sud su u obrazloženju svojih presuda dali ustavnopravno prihvatljive razloge, ističući da podnosilac ustavne žalbe krivicu tuženog za raskid ugovora nije dokazao, kao i da podnosiočevi razlozi u pogledu neadekvatnosti projekta stolarije ne predstavljaju nemogućnost ispunjenja ugovora koja bi za posledicu imala odgovornost tuženog. Štaviše, budući da se radi o izvođenju radova koje je podnosilac ustavne žalbe dobio po sprovedenom postupku javnog tendera, imao je mogućnost da u postupku propisanom Zakonom o javnim nabavkama ostvari svoja prava. Pored toga, sudovi su ukazali i na činjenicu da je podnosilac ustavne žalbe prihvatio sve obaveze iz tendera, kako u pogledu projektne dokumentacije, tako i u pogledu cene i rokova za izvođenje radova i da se u parničnom postupku ne može sa uspehom pozivati da je usled propusta u tenderskoj dokumentaciji bio onemogućen da izvrši svoj posao u ugovorenom roku i da se radi o nemogućnosti izvršenja njegove obaveze za koju odgovara tuženi. Ovakav stav sudova je sa stanovišta zaštite prava na pravično suđenje prihvatljiv i za Ustavni sud.

Razmatrajući navode ustavne žalbe koji se odnose na postupanje prvostepenog suda koji je odbio dokazne predloge podnosioca ustavne žalbe, što dovelo do povrede prav a na pravično suđenje, Ustavni sud, pre svega, napominje da iz principa procesne ravnopravnosti parničnih stranaka, proizilazi i njihovo pravo na predlaganje dokaza i izvođenje predloženih dokaza, iako samo to pravo nije izričito zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Navedeno pravo nije apsolutno, a zadatak Ustavnog suda je da ispita da li su, u konkretnom slučaju, postupajući redovni sudovi arbitrerno i proizvoljno primenili procesna pravila. Ustavni sud nalazi da ni ovi navodi ustavne žalbe nisu osnovani. Naime, saglasno odredbi člana 221. stav 2. ZPP, sud odlučuje koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja bitnih činjenica, dok iz odredbe člana 305. stav 1. ZPP proizilazi da kad veće smatra da je predmet raspravljen tako da se može doneti odluka, sud će glavnu raspravu zaključiti. Dakle, zaključenje glavne rasprave ne znači da prethodno moraju biti raspravljeni svi navodi i izvedeni svi dokazi koje su stranke predložile. Ovo stoga što sud zaključuje glavnu raspravu i pristupa donošenju presude čim se sredstvo odbrane koje je uzeo u razmatranje pokaže osnovanim. U konkretnom slučaju, sudovi su stali na stanovište da izvođenje dokaza saslušanjem svedoka ne bi moglo biti od uticaja na drugačiju odluku sudova. Ovo stoga što je podnosilac ustavne žalbe imao mogućnost da u postupku propisanom u Zakonu o javnim nabavkama ostvari svoja prava, što on nije učinio. Iz svega navedenog, proizilazi da procesna pravila nisu na arbitreran i proizvoljan način primenjena na štetu podnosilaca.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ocenio da su sudovi u osporenim presudama dali jasne, precizne i logične zaključke, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava. Budući da su osporene presude dovoljno jasno obrazložene, i da su primenjene odgovarajuće odredbe materijalnog i procesnog prava, Ustavni sud smatra da ne postoje razlozi koji bi ukazivali na to da su materijalno-pravni propisi proizvoljno ili nepravično primenjeni na štetu podnosioca ustavne žalbe, niti ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

6. U vezi sa navodima o povredi načela zabrane diskriminacije, Ustavni sud konstatuje da se odredbama člana 21. Ustava ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo, odnosno sloboda, već se utvrđuju načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode. Stoga je i povreda ovog načela akcesorne prirode, što znači da do nje može doći samo u vezi sa utvrđenom povredom ili uskraćivanjem nekog konkretnog prava ili slobode, za koju je u konkretnom slučaju, Ustavni sud našao da ima osnova.

7. Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ), odlučujući kao u izreci.

Na osnovu odredaba člana 42b stav 1) tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe u privrednom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti