Odbijanje ustavne žalbe u sporu o zakonitosti prodaje akcija

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio žalbu radnika koji su osporavali zakonitost prodaje akcija u postupku svojinske transformacije. Sud je potvrdio da nisu ispunjeni uslovi za zelenaški ugovor, jer podnosioci nisu bili u stanju nužde i slobodno su izabrali ponuđenu opciju.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1733/2009
19.09.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Rajka Papića, Matije Laćarak, Slavice Šugić, Boška Bogunovića, Radomirke Kralj, Draginje Radišić, Marka Jovića, Miodraga Savića, Milana Papića, Dušana Brkljača, Đuke Karačonji, svi iz Bačke Palanke, Đuje Bokan iz Mladenova, Nebojše Vuletina iz Bačke Palanke, Marije Vukasović iz Ga jdobra, Đuke Zorić iz Bačke Palanke, Ljubana Pavića iz Gajdobra, Gordane Svitlica iz Mladenova, Ljubice Čičković iz Gajdobra, Ankice Stevanović iz Bačke Palanke, Miloša Radulovića iz Bačke Palanke i Zore Baštić iz Mladenova, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. septembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Rajka Papića, Matije Laćarak, Slavice Šugić, Boška Bogunovića, Radomirke Kralj, Draginje Radišić, Marka Jovića, Miodraga Savića, Milana Papića, Dušana Brkljača, Đuke Karačonji, svi iz Bačke Palanke, Đuje Bokan iz Mladenova, Nebojše Vuletina iz Bačke Palanke, Marije Vukasović iz Gajdobra, Đuke Zorić iz Bačke Palanke, Ljubana Pavića iz Gajdobra, Gordane Svitlica iz Mladenova, Ljubice Čičković iz Gajdobra, Ankice Stevanović, izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev II. 1461/08 od 25. juna 2009. godine i presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 1053/08 od 22. maja 2008. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1 . Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Rajko Papić iz Bačke Palanke i drugi podnosioci navedeni u uvodu podneli su 19. septembra 2009. godine, preko punomoćnika Slavka Aničića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu, dopunjenu podneskom od 13. oktobra 2010. godine, protiv presude V rhovnog suda Srbije Rev II. 1461/08 od 25. juna 2009. godine i presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 1053/08 od 22. maja 2008. godine , zbog povrede načela i prava zajemčenih odredbama čl. 20. i 21, člana 32 . stav 1. i člana 58. U stava Republike Srbije. Takođe su se pozvali na član 17. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnosioci ustavne žalbe smatraju da im je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje zbog toga što su revizijski i drugostepeni sud, zbog pristrasnosti prema podnosiocima, nesavesno i nebrižljivo cenili neke dokaze, odnosno nisu ih uopšte cenili, a zatim su izveli zaključke koji nemaju utemeljenje u izvedenim dokazima. Takođe smatraju da je materijalno pravo pogrešno primenjeno. Podnosioci ističu da revizijski sud nije ocenio njihove navode o primeni odredaba člana 40. stav 4. i člana 43. stav 2. Zakona o svojinskoj transformaciji, kojima je uređen postupak kontrole zakonitosti akata donetih u postupku svojinke transformacije, i pored toga što u spisima predmeta ne postoji rešenje o zakonitosti tj. usklađenosti javnog poziva Upravnog odbora tuženog za upis akcija sa odlukom Skupštine tuženog o izdavanju i prodaji akcija. Po mišljenju podnosilaca ustavne žalbe, zbog nepostojanja zvaničnog dokaza da je Direkcija za procenu vrednosti kapitala odobrila tekst javnog poziva, a što je navedeno u dopisu Ministarstva privrede od 18. septembra 2006. godine, radi se o nezakonitom javnom pozivu za upis akcija jer je njime isključena mogućnost plaćanja akcija na rate, iako je ta mogućnost predviđena pomenutom odlukom Skupštine tuženog, usled čega im je povređeno načelo iz člana 20. Ustava, o čemu su sudovi naročito bili dužni da vode računa. Dalje su naveli da je Upravni odbor tuženog narušio ustavno načelo o zabrani diskriminacije po osnovu imovnog stanja iz člana 21. Ustava, te da je stav revizijskog suda da podnosioci nisu dokazali da su bili u stanju nužde proizvoljan, budući da su svi podnosioci pred sudom izjavili da nisu imali sredstva da plate nebeneficirani ostatak cene akcija, zbog čega su koristili pozajmnicu banke, a zbog slabih materijalnih prilika morali su da koriste drugu varijantu tj. da kupe i odmah prodaju akcije i pri tome zarade 100 DEM. Takođe su naveli da su iskorišćavanjem stanja nužde, u koje su dovedeni javnim pozivom za upis akcija, sa nedovoljnim iskustvom, istovremeno zaključili ugovore o kupovini i prodaji akcija sa tuženima, koji su na taj način stekli prekomernu imovinsku korist, zbog čega su, po mišljenju podnosilaca, bili ispunjeni uslovi da sudovi zaključnice o prodaji akcija kvalifikuju kao zelenaške ugovore. Prema stanovištu podnosilaca, neosnovano je i tvrđenje revizijskog suda da podnosioci nisu bili neiskusni jer se radilo o drugom krugu svojinske transformacije. Pored toga su istakli da je revizijski sud pojednostavljeno i nepravilno cenio nalaz i mišljenje sudskog veštaka, kao i druge okolnosti, a da su "sijaset" razloga o protivpravnosti i nemoralnosti transakcije sudovi ignorisali. Podnosioci ustavne žalbe su predložili da Ustavni sud utvrdi povredu navedenih ustavnih prava i da poništi osporene presude.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je izvršio uvid u ustavnu žalbu i dostavljenu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Pred Opštinskim sudom u Bačkoj Palanci u predmetu P. 101/05 vođen je parnični postupak po tužbi podnosilaca ustavne žalbe i drugih lica protiv tuženih a.d. "Sintelon" i d.o.o. "Sintelon plus", radi poništaja zaključnica o prodaji akcija iz drugog kruga svojinske transformacije i naknade štete, koji je okončan presudom od 7. septembra 2007. godine. Navedenom presudom je: delimično usvojen tužbeni zahtev tužilaca, pa su utvrđene ništavim, ili su poništene zaključnice o sekundarnoj prodaji akcija tuženog a.d "Sintelon", četvrta emisija običnih akcija serije D, datum emisije 30. septembar 1998. godine, i to pojedinačne zaključnice zaključene između svakog tužioca posebno sa tuženim d.o.o. "Sintelon plus", ili sa firmama "Sintelon invest" ili "Sintelon Evroprom", osim za tužilju Ž.S. u odnosu na koju je u tom delu tužbeni zahtev odbijen (stav 1. izreke); tuženi su solidarno obavezani da tužiocima, među kojima je dvanaest podnosilaca ustavne žalbe, isplate na ime naknade štete novčane iznose bliže označene u izreci sa kamatom (stav 2. izreke); tuženi a.d. "Sintelon" je obavezan da tužiocima, među kojima je devet podnosilaca ustavne žalbe, na ime naknade štete isplati novčane iznose bliže opredeljene u izreci, sa kamatom (stav 3. izreke); odbijen je tužbeni zahtev u delu kojim je traženo da se zajedno sa tuženim a.d. "Sintelon" na plaćanje iznosa na ime naknade štete tužiocima, obaveže tuženi d.o.o. "Sintelon plus" (stav 4. izreke); odlučeno je o troškovima postupka (stav 5. izreke).

Osporenom presudom Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 1053/08 od 22. maja 2008. godine prvostepena presuda je preinačena u usvajajućem delu, tako što je tužbeni zahtev odbijen u celosti, a tužioci su obavezani da tuženima naknade troškove postupka. U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, Skupština prvotuženog a.d. "Sintelon" 30. septembra 1998. godine donela odluku o izdavanju i prodaji akcija u postupku svojinske transformacije, u kojoj je, pored ostalog, navedeno: da se u drugom krugu svojinske transformacije vrši prodaja akcija sa popustom radi pribavljanja dodatnog kapitala; da se emituje 350.000 akcija; da lica koja imaju pravo na sticanje akcija pod povlašćenim uslovima mogu kupovati akcije u drugom krugu svojinske transformacije uz plaćanje odjednom ili uz plaćanje na otplatu u mesečnim ratama u periodu od šest godina, računajući od dana zaključenja ugovora o kupovini akcija; da rok za uplatu akcija u slučaju da se ne vrši otplata na rate jeste trideset dana od dana zaključenja ugovora o kupovini akcija; da su akcije obične (redovne) sa pravom upravljanja i da glase na ime; da je Upravni odbor prvotuženog ovlašćen da utvrdi sadržinu javnog poziva. Javni poziv za upis akcija sa popustom emitovanih radi prikupljanja dodatnog kapitala u drugom krugu svojinske transformacije, čiju je sadržinu utvrdio Upravni odbor prvouženog, objavljen je u "Službenom glasniku Republike Srbije", broj 39 od 10. septembra 1999. godine. U javnom pozivu je, pored ostalog, navedeno da se vrši izdavanje i prodaja akcija sa popustom radi prikupljanja dodatnog kapitala, da su akcije obične (redovne) i da glase na ime, da rok za upis akcija počinje teći po isteku pet dana računajući od dana objavljivanja javnog poziva i da iznosi 180 dana, kao i da se uplata upisanih akcija vrši u celosti, i da rok za uplatu akcija koje se uplaćuju u celosti iznosi 30 dana od dana zaključenja ugovora o prodaji akcija. U prvih pet meseci roka za upis akcija nije bilo zainteresovanih kupaca, zbog čega je rukovodstvo prvotuženog uputilo dopis, bez broja i datuma, tužiocima (tadašnjim akcionarima), kojim ih je obavestilo da je u toku javni poziv za upis akcija u drugom krugu svojinske transformacije koji traje do 10. marta 2000. godine, da akcionar može da kupi maksimalno 60 akcija, da se uplata kupljenih akcija vrši u celosti u roku od 30 dana od zaključenja ugovora, i da je određena cena akcija. U dopisu su ponuđene dve mogućnosti upisa akcija: prva, po kojoj, ako su akcionari zainteresovani za kupovinu akcija, da kupovinu obave najkasnije do 10. marta 2000. godine i da se potpisivanje obavi u roku od 15. marta do 15. aprila 2000. godine, i druga, da ukoliko akcionari nisu zainteresovani za kupovinu akcija, potpišu upisnice, koje su im poslate uz dopis, sa ciljem kupovine 60 akcija, koje će odmah prodati jednom od zavisnih preduzeća prvotuženog, s tim što će se potpisivanje ugovora izvršiti u periodu od 15. marta do 15. aprila 2000. godine, u kom slučaju će akcionar zaraditi 100 DEM, u dinarskoj protivvrednosti po komercijalnom kursu, koliko iznosi razlika između kupovne i prodajne cene akcija. Svi tužioci su se opredelili za drugu mogućnost, pa su kupili akcije i odmah ih prodali zavisnim preduzećima prvotuženog putem zaključnica. Na zaključnicama su kao prodavci navedeni tužioci, a kao njihov broker "Vojvođanska banka" a.d. Novi Sad, dok su kao kupci navedeni drugotuženi i još dva preduzeća čiji je broker "Vobdil" a.d. Novi Sad. Svi tužioci su primili iznos od po 2.350,00 dinara, kao protivvrednost od 100 DEM. Rešenjem Ministarstva za ekonomsku i vlasničku transformaciju - Direkcija za procenu vrednosti kapitala u postupku kontrole zakonitosti postupka svojinske transformacije, broj 935 - 1/98 -22 od 12. juna 2000. godine, verifikovana je procenjena ukupna vrednost osnovnog kapitala prvotuženog u toku drugog kruga svojinske transformacije - posle otplate dela akcija iz drugog kruga svojinske transformacije sa stanjem na dan 31. maj 2000. godine, a rešenje je izdato u svrhu prometa akcija preko finansijske berze. Skupština prvotuženog a.d. "Sintelon" je 7. aprila 2005. godine dala autentično tumačenje odredbe iz tačke 4.4.5 odluke o izdavanju i prodaji akcija od 30. septembra 1998. godine, prema kojem je Upravnom odboru dato ovlašćenje da, utvrđujući sadržinu javnog poziva može bliže utvrditi i uslove za kupovinu akcija pod povlašćenim uslovima u drugom krugu svojinske transformacije, odnosno utvrditi da se uplata vrši u celosti. Preinačujuči prvostepenu presudu, Okružni sud u Novom Sadu je našao da je zaključivanje prvostepenog suda - da su u drugom krugu svojinske transformacije utvrđene nepravilnosti koje su za posledicu imale nastupanje materijalne štete za tužioce, pogrešno, jer u predmetnom parničnom postupku prvostepeni sud nije imao ovlašćenje da ispituje zakonitost postupka drugog kruga svojinske transformacije prvotuženog u smislu odredaba člana 39. i člana 40. tačka 4) Zakona o svojinskoj transformaciji. Drugostepeni sud je istakao da uprkos činjenici da je konkretnom slučaju Direkcija vršila kontrolu zakonitosti postupka svojinske transformacije, prvotuženog i da je o tome donela rešenje od 12. juna 2000. godine, prvostepeni sud je utvrdio nepravilnosti pomenutog postupka svojinske transformacije nalazeći da Upravni odbor u javnom pozivu nije mogao odrediti plaćanje akcija samo odjednom. Ovo stoga što je u smislu navedenih zakonskih odredaba, na strani Direkcije obaveza kontrole postupka svojinske transformacije, što je Direkcija i učinila i u tom delu očigledno nije našla nikakvu nepravilnost, a kako protiv rešenja Direkcije od 12. juna 2000. godine nije vođen upravno-računski spor, predmetno rešenje je postalo pravnosnažno. U vezi sa izloženim, Okružni sud je dalje zaključio da je prvostepeni sud pogrešio prilikom određivanja zadatka veštačenja i da u tom smislu nisu relevantni zaključci veštaka B.K. u delu konstatovanih nepravilnosti postupka svojinske transformacije. Za drugostepeni sud nisu prihvatljivi ni zaključci prvostepenog suda o apsolutnoj ništavosti zaključnica u smislu čl. 103. i 141. Zakona o obligacionim odnosima, zasnovani na stavu da je prvotuženi, svojim dopisom bez broja i datuma, kroz ponuđenu drugu mogućnost, iskoristio nezavidan materijalni položaj tužilaca, kojima je bio potreban novac, zbog čega su i zaključili sporne zaključnice, njihovo stanje nužde i nedovoljno iskustvo, jer se radi o licima koja su mogla da plate 3.000 DEM za maksimalan broj kupljenih akcija, pri čemu je kupovina i prodaja akcija bila istovremena. S tim u vezi, drugostepeni konstatuje da prvostepeni sud dosuđuje tužiocima štetu u visini tržišne vrednosti akcija na dan 30. mart 2007. godine ("za koje akcije tužioci stvarno nisu dali jedan svoj dinar"), zanemarujući način obezbeđenja novca za plaćanje akcija tj. da je odobrena pozajmnica tužiocima od strane Vojvođanske banke namirena iz prodajne cene akcija, i da je tužiocima isplaćena dinarska protivvrednost 100 DEM, što je i obećana zarada za prihvatanje druge mogućnosti iz dopisa. Prema shvatanju Okružnog suda, zbog nepostojanja navoda da su tuženi na bilo koji način onemogućili tužioce da na drugi način (javni poziv, prva mogućnost iz dopisa) kupe akcije i zadrže ih u posedu, odnosno da su ih prinuduli na prodaju, predmetne zaključnice moraju se ceniti samo u kontekstu ukupne realizacije prihvaćene druge mogućnosti, pri čemu konstatovane manjkavosti pojedinih zaključnica (nenavedena cena, potpis), ne znače njihovu ništavost u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, jer su tužioci nesumnjivo prihvatili drugu mogućnost, s obzirom na to da ne osporavaju prijem dinarske protivvrednosti od 100 DEM.

Osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev II. 1461/08 od 25. juna 2009. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužilaca izjavljena protiv navedene drugostepene presude. Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, Vrhovni sud Srbije je ocenio da je drugostepeni sud pravilno preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, jer zaključnice - ugovori o prodaji akcija, koje su tužioci zaključili, nisu ništavi, niti rušljivi pravni poslovi, s obzirom na to da nisu suprotni odredbama člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, niti su rezultat mana u volji tužilaca. Obrazlažući zauzeto stanovište, revizijski sud je naveo da je prvotuženi ponudio dve mogućnosti za kupovinu akcija, da su tužioci slobodnom voljom, jer nije dokazano suprotno, izabrali onu koja im je više odgovarala, i da je potom ceo postupak oko kupovine i prodaje akcija realizovan u svemu u skladu sa ponuđenom i prihvaćenom varijantom, ističući da se kupovina i prodaja akcija odigrala 2000. godine, a da je tužba podneta 2005. godine, kada je vrednost akcija višestruko povećana. Nadalje, Vrhovni sud nalazi da na punovažnost zaključnica ne utiče okolnost što u javnom pozivu nisu bile sadržane obe mogućnosti predviđene odlukom Skupštine prvotuženog od 30. septembra 1998. godine (mogućnost kupovine akcija sa plaćanjem u roku do šest godina), jer je Skupština prvotuženog 7. aprila 2005. godine dala autentično tumačenje svoje odluke o prodaji akcija od 30. septembra 1998. godine, prema kojem je Upravni odbor bio ovlašćen da u javnom pozivu može utvrditi da se uplata akcija vrši u celosti. Pored toga, revizijski sud ocenjuje da je prema pravilnom nalaženju drugostepenog suda (u obrazloženju odluke omaškom je navedeno da se radi o nalaženju prvostepenog suda), odredbama člana 39, člana 40. tačka 4), čl. 42, 44. i 47. tada važećeg Zakona o transformaciji ("Službeni glasnik RS", br. 32/97 i 10/01) bilo propisano koji su subjekti ovlašćeni da vrše kontrolu procene vrednosti kapitala, postupka transformacije, između ostalog, i kontrolu zakonistosti postupka svojinske transformacije, kao i način vršenja te kontrole i mogućnosti „vojevanja“ protiv rešenja donetih u postupku kontrole, te da su u skladu sa navedenim zakonskim odredbama tužioci imali mogućnost da traže zaštitu svojih prava ako su smatrali da su im ona ugrožena zbog nesaglasnosti javnog poziva za upis akcija sa odlukom Skupštine prvotuženog od 30. septembra 1998. godine, ali da oni to nisu učinili. Prema stanovištu revizijskog suda, neosnovani su navodi revizije da su osporene zaključnice zelenaški pravni poslovi u smislu člana 141. Zakona o obligacionim odnosima, budući da tužioci nisu dokazali da su bili u stanju nužde ili teškom materijalnom stanju, jer pozivanje na opšte političko-ekonomske prilike u zemlji nije dovoljno. Takođe je navedeno da su se tužioci svojevoljno opredelili za kupovinu akcija uz istovremenu njihovu prodaju, na šta nisu bili obavezani niti primorani, i da okolnost što su kao akcionari iz prvog kruga svojinske transformacije imali pravo preče kupovine u drugom krugu, ne znači i da su morali da učestvuju u drugom krugu, kao i to da nisu bili ni neiskusni, jer su već bili akcionari tuženog. Po nalaženju revizijskog suda, okolnost da neke od osporenih zaključnica tužioci nisu potpisali, dok se za neke ne može sa sigurnošću utvrditi da su ih potpisali lično ili je to neko drugi učinio (što je utvrđeno veštačenjem u prvostepenom postupku), takođe nije od uticaja na punovažnost zaključnica, jer su svi tužioci primili protivvrednost od 100 DEM, zbog čega se može zaključiti da su tužioci naknadno odobrili te ugovore. Na odluku o tužbenom zahtevu, prema obrazloženju suda, ne utiču ni navodi revizije da je prvotuženi osnovao ćerke firme samo sa ciljem otkupa akcija od tužilaca suprotno odredbama Zakona o preduzećima, jer postupanje suprotno navedenom zakonu ne može biti razlog za ništavost osporenih zaključnica kojima su regulisani isključivo međusobni odnosi tužilaca i pravnih lica kojima su prodali svoje akcije.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se pozivaju podnosioci ustavne žalbe, utvrđeno je: načelo ograničenja ljudskih i manjinskih prava (član 20); načelo zabrane diskriminacije (član 21.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine, da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.).

Članom 17. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda utvrđeno je da se ništa u ovoj konvenciji ne može se tumačiti tako da podrazumeva pravo bilo koje države, grupe ili lica da se upuste u neku delatnost ili izvrše neki čin koji je usmeren na poništavanje bilo kog od navedenih prava i sloboda ili na njihovo ograničavanje u većoj meri od one koja je predviđena Konvencijom.

Za ocenu navoda ustavne žalbe u pogledu povrede navedenih ustavnih prava od značaja su, pored ostalog, i sledeće odredbe zakona:

Zakonom o svojinskoj transformaciji ("Službeni glasnik RS", broj 32/97), važećem u vreme potpisivanja zaključnica, bilo je propisano: da kontrolu i verifikaciju procene vrednosti i strukture kapitala, kao i kontrolu načina i postupka svojinske transformacije vrši Direkcija za procenu vrednosti kapitala obrazovana ovim zakonom (član 5.); da se z a obavljanje poslova kontrole i verifikacije procene vrednosti kapitala, kontrole zakonitosti postupka i načina svojinske transformacije obrazuje Direkcija za procenu vrednosti kapitala u sastavu Ministarstva za ekonomsku i vlasničku transformaciju (u daljem tekstu: Direkcija ) (član 39.); da Direkcija vrši kontrolu postupka svojinske transformacije, i to: zakonitosti odluka iz člana 10. ovog zakona; usklađenosti javnog poziva za upis i kupovinu akcija sa odlukom o transformaciji, zakonom kojim se uređuju hartije od vrednosti i ovim zakonom, načina obračuna revalorizovane vrednosti kapitala utvrđene na dan donošenja odluke o izdavanju i prodaji akcija sa drugom potrebnom dokumentacijom, načina utvrđivanja srazmere i raspodele akcija prema članu 18. st. 4. i 6. ovog zakona , načina utvrđivanja popusta i visine popusta po pojedincu i ukupno , načina i rokova uplate novčanih sredstava preduzeću po osnovu prodatih akcija koje se plaćaju odjednom ili u ratama, kao i način revalorizacije akcija koje se plaćaju u ratama , u skladu sa odlukom i zakonom, načina i rokova uplate novčanih sredstava fondovima i Republičkom zavodu za tržište rada (član 40. stav 1. tačka 4)); da ako je nezakonitost utvrđena u postupku kontrole usklađenosti javnog poziva za upis i kupovinu akcija sa odlukom o transformaciji, zakonom kojim se uređuju hartije od vrednosti i ovim zakonom, Direkcija, do otklanjanja nezakonitosti, zabranjuje upis i kupovinu akcija (član 43. stav 2.); da nadzor nad primenom ovog zakona i propisa donetih na osnovu ovog zakona, nad radom ovlašćenih procenjivača, akcijskog fonda, kao i nad poslovima prodaje akcija koji se obavljaju preko finansijske berze, vrši ministarstvo nadležno za poslove ekonomske i vlasničke transformacije (u daljem tekstu: ministarstvo) (član 47. stav 1.).

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) je propisano: da ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav je ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo (član 103. stav 1.); da je n ištav ugovor kojim neko, koristeći se stanjem nužde ili teškim materijalnim stanjem drugog, njegovim nedovoljnim iskustvom, lakomislenošću ili zavisnošću, ugovori za sebe ili za nekog trećeg korist koja je u očiglednoj nesrazmeri sa onim što je on drugom dao ili učinio, ili se obavezao dati ili učiniti (član 141. stav 1.).

5. Polazeći od toga da podnosioci ustavne žalbe tvrdnje o povredi označenih ustavnih prava suštinski zasnivaju na navodima o pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju i proizvoljnoj oceni dokaza, kao i pogrešnoj primeni materijalnog prava, Ustavni sud, pre svega, ukazuje da nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi tumačili i primenili pozitivnopravne propise, osim u slučajevima u kojima su njihove odluke povredile ustavna prava, kada je primena zakona bila proizvoljna ili diskriminatorska, kao i ukoliko je došlo do povrede određenih procesnih prava (na pristup sudu, na obrazloženu odluku i dr.). Ustavni sud takođe ističe da nije nadležan da procenjuje pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko ta ocena nije očigledno proizvoljna.

Imajući u vidu da podnosioci ustavne žalbe, povredu označenih ustavnih prava zasnivaju i na tvrdnji da revizijski sud nije ocenio njihove navode o primeni odredaba člana 40. stav 4. i člana 43. stav 2. Zakona o svojinskoj transformaciji, Ustavni sud takođe ukazuje da se garancije iz člana 32. stav 1. Ustava odnose i na obavezu sudova da obrazlože svoje odluke. Ova obaveza, međutim, ne znači obaveznost da se u odluci iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznete argumente (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „Van de Hurk protiv Holandije“ od 19. aprila 1994. godine). Mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke, a sudovi su dužni da svoju odluku obrazlože na način da navedu jasne i argumentovane razloge na kojima su tu odluku zasnovali (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u slučaju „Suominen protiv Finske“ od 1. jula 2003. godine). Dakle, Ustavni sud je, u postupku po ustavnoj žalbi nadležan da razmotri da li je došlo do eventualne povrede ustavnih prava podnosilaca u postupku pred redovnim sudovima, odnosno da li je postupak u celini bio pravičan na način kako je to utvrđeno članom 32. stav 1. Ustava.

Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta istaknut e povred e Ustavom zajemčen og prava na pravično suđenje , Ustavni sud konstatuje da su osporene presude doneli Ustavom i zakonom ustanovljeni sud ovi, u granicama svoje nadležnosti i u postupku sprovedenom u skladu sa zakonskim odredbama. Podnosiocima ustavne žalbe bilo je omogućeno učestvovanje u postupku i preduzimanje svih zakonom dopuštenih radnji. Pored toga, Usta vni sud je ocenio da se osporene presude zasniva ju na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog materijalnog prava na činjenično stanje utvrđeno u postupku pred prvostepenim sudom. Suprotna tvrdnja podnosilaca ustavne žalbe je izraz njihove subjektivne ocene o pogrešnoj primeni odredaba materijalnog prava i proizvoljnoj oceni dokaza, ali ne i prihvatljiv argument o učinjenoj povredi prava na pravično suđenje .

Naime, odlučujući o izjavljenoj žalbi i reviziji redovni sudovi su zauzeli stanovište da sporne zaključnice nisu ništavi, niti rušljivi pravni poslovi, s obzirom na to da nisu suprotni odredbama člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, niti su rezultat mana u volji tužilaca. Zauzeti pravni stav redovni sudovi su pre svega obrazložili time da su podnosioci ustavne žalbe slobodnom voljom, od dve ponuđene mogućnosti za upis i kupovinu akcija iz dopisa prvotuženog, izabrali drugu, koja se svodila na istovremenu kupovinu i prodaju akcija uz zaradu 100 DEM u dinarskoj protivrednosti, nakon čega je ceo postupak do kraja realizovan u svemu u skladu sa prihvaćenom drugom varijantom, a na koje postupanje podnosioci nisu bili obavezani niti primorani. Polazeći od navedenih stavova redovnih sudova, Ustavni sud konstatuje da podnosioci u ustavnoj žalbi ne spore da su bili upoznati i da im je u potpunosti bila jasna sadržina upućenog dopisa i način realizacije prihvaćene druge mogućnosti, već, između ostalog, ističu da su zbog slabih materijalnih prilika morali da koriste drugu mogućnost za kupovinu akcija tj. "da kupe akcije i iste odmah prodaju i zarade 100 DEM", te da je na taj način, upućivanjem javog poziva iskorišćeno stanje nužde u kojem su bili, a u čemu vide uslove za primenu odredbe člana 141. Zakona o obligacionim odnosima. U kontekstu ispunjenosti uslova za primenu navedene zakonske odredbe, podnosioci ističu da je proizvoljno zaključivanje revizijskog suda da oni nisu dokazali da su bili u teškoj materijalnoj situaciji i stanju nužde, jer su morali da koriste pozajmnicu banke za kupovinu akcija, koja je odmah vraćena. Polazeći od iznetog, Ustavni sud ističe da je neophodno da budu kumulativno ispunjena dva uslova da bi se ugovor mogao kvalifikovati kao zelenaški: prvi, koji se tiče postojanja stanja nužde, teškog materijalnog stanja, nedovoljnog iskustva, lakomislenosti ili zavisnosti, i drugi, da druga strana to iskoristi i ugovori za sebe ili treće lice korist koja je u očiglednoj nesrazmeri sa onim što je dato ili učinjeno. U konkretnom slučaju, podnosioci ustavne žalbe su obezbedili pozajmnicu od banke radi kupovine akcija iz drugog kruga svojinske transformacije (pri čemu nisu bili obavezni niti dužni, niti ih je bilo ko primorao da učestvuju u tom postupku), zbog čega se ne može govoriti o stanju nužde i teškom materijalnom stanju. Pri izloženim činjenicama, po oceni Ustavnog suda, ustavnopravno je prihvatljiv stav revizijskog suda da pozivanje podnosilaca na opšte ekonomsko-političke prilike u zemlji nije dovoljno za postojanje stanja nužde ili teškog materijalnog stanja, kao i stav drugostepenog suda o neodrživosti teze podnosilaca o svojevrsnoj socijalno-ekonomskoj prinudi, te zaključivanje sudova da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz člana 141. Zakona o obligacionim odnosima, već da je sporni nastao kao rezultat slobodne volje podnosilaca da prihvate drugu varijantu iz dopisa prvotuženog.

Takođe, za Ustavni sud je prihvatljiv i zaključak revizijskog suda da na punovažnost zaključnica ne utiče okolnost što neke od njih podnosioci nisu potpisali, budući da su svi podnosioci primili protivvrednost od 100 DEM, zbog čega se može zaključiti da su tužioci naknadno odobrili te ugovore. Naime, berzanska zaključnica je ugovor o kupoprodaji hartija od vrednosti, koju berzanski agent sastavlja za svaku transakciju, odmah po zaključenju posla, pri čemu je prethodna radnja izdavanje naloga za kupovinu ili prodaju, u kojem mora biti jasno naznačena konkretna hartija od vrednosti i uslovi kupovine ili prodaje.

U pogledu navoda ustavne žalbe da revizijski sud nije ocenio revizijske navode o primeni odredaba člana 40. stav 4. i člana 43. stav 2. Zakona o svojinskoj transformaciji, i s tim u vezi stanovišta podnosilaca da se radi se o nezakonitom javnom pozivu za upis akcija zbog nesaglasnosti sa odlukom Skupštine, o čemu je, kako to smatraju podnosioci, sud bio dužan da vodi računa, Ustavni sud konstatuje da je revizijski sud, ocenjujući pravilnim nalaženje nižestepenog suda i pozivajući se na odredbe čl. 39, 40, 42, 44. i 47. navedenog zakona, u obrazloženju svoje odluke ukazao na to koji su subjekti bili ovlašćeni da vrše kontrolu zakonitosti postupka svojinske transformacije i način vršenja te kontrole, istovremeno ističući da su podnosioci u skladu sa zakonom imali mogućnost da traže zaštitu svojih prava ako su smatrali da su im ona ugrožena zbog nesaglasnosti javnog poziva i odluke Skupštine, što nisu učinili, zbog čega nisu osnovane tvrdnje da revizijski sud nije cenio pomenute revizijske navode. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da je Vrhovni sud Srbije, primenjujući merodavne odredbe materijalnog prava, dao jasno i argumentovano obrazloženje za svoju odluku, koje se ne može nikako smatrati proizvoljnim. Pored toga, Ustavni sud nalazi da detaljno i iscrpno obrazložene osporenih presuda sadrži odgovor o suštinskim razlozima odbijanja tužbenog zahteva podnosilaca.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da osporenim presudama podnosiocima ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje. Stoga je, Ustavni sud, ustavnu žalbu u delu u kojem je istaknuta povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11 ), odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se podnosioci samo formalno pozivaju na povredu prava na imovinu iz člana 58. Ustava i povredu prava zajemčenog članom 17. Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda , a da, pri tom e, ne navode nijedan razlog na kome zasnivaju svoje tvrdnje o povredi označenih ljudskih prava. Ustavni sud ističe da formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, i sloboda garantovanih Evropskom konvencijom, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu odbacio ustavnu žalbu u ovom delu , jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

Takođe, Ustavni sud konstatuje da ustavna žalba ne sadrži nijedan navod kojim bi se argumentovale tvrdnje o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, kao i da u žalbi nisu pruženi dokazi da je podnosiocima zbog nekog njihovog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije.

U pogledu navoda podnosilaca da je zbog nesaglasnosti javnog poziva i odluke Skupštine došlo do povrede načela iz člana 20. Ustava, te navoda da je Upravni odbor tuženog narušio ustavno načelo "o zabrani diskriminacije iz člana 21. Ustava", Ustavni sud ukazuje na to da zakonitost i pravilnost postupka drugog kruga svojinske transformacije u kojem su podnosioci učestvovali nisu bili predmet parnice u kojoj su donete osporene presude , te stoga ni navodi koji se odnose na sadržinu javnog poziva i okolnosti pod kojima je isti upućen, ne mogu biti od uticaja na povredu načela iz čl. 20. i 21. Ustava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu i u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS" , br. 24/08, 27/08 i 76/11 ), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odbijanje ustavne žalbe u sporu o zakonitosti prodaje akcija

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti