Odluka Ustavnog suda o zastarelosti potraživanja naknade štete od države

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu, nalazeći da nije povređeno pravo na pravično suđenje. Pravno stanovište redovnog suda da se na odgovornost države za štetu od akata terorizma primenjuju opšti rokovi zastarelosti (član 376. ZOO), a ne duži rok za krivična dela, nije proizvoljno.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Borbale Kokotović iz Doroslova, opština Sombor, i Jovana Kokotovića iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. aprila 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Borbale Kokotović i Jovana Kokotovića izjavljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 12049/08 od 23. oktobra 20 09. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Borbala Kokotović iz Doroslova, opština Sombor, i Jovan Kokotović iz Beograda podneli su 2 9. marta 2010. godine, preko punomoćnika Milana Burića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 12049/08 od 23. oktobra 2009. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na suđenje u razumnom roku i prava na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije.

Ustavnom žalbom se osporava drugostepena presuda doneta u parničnom postupku koji su podnosioci ustavne žalbe vodili u svojstvu tužilaca radi naknade štete pretrtpljene usled smrti bliskog srodnika stradalog u oružan om sukobu 1992. godine sa diverzantsko-terorističkom grupom ubačenom iz Republike Hrvatske, i u kojem sporu nisu uspeli.

Podnosioci ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje zasnivaju na pogrešnoj primeni materijalnog prava, kao i na okolnosti da drugostepeni sud nije jasno obrazložio svoj stav. U ustavnoj žalbi je navedeno da su podnosioci dovedeni u neravnopravan položaj u pružanju sudske zaštite, jer je u osporenoj presud i zazuet stav u pogledu osnovanosti prigovra zastarelosti potraživanja naknade štete prouzrokovane krivičnim delom koji je potpuno suprotan pravnim stavovima parničnih sudova izraženim u desetinama hiljada gotovo istovetnih predmeta . Uz ustavnu žalbu podnosioci su dostavili str. 1, 6. i 7. presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 361/02 od 26. februara 2003. godine; str. 1, 3. i 4. presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 12334/03 od 19. novembra 2003. godine; str. 1, 4. i 5. presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P . 378/02 od 27. juna 2002. godine i stranu 1. presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 10014/02 od 15. jula 2003. godine, kao dokaze da su sudovi usvajali tužbene zahteve koji proizlaze iz i stog činjeničnog i pravnog stanja kao u predmetnoj parnici (u kojoj su odbili tužbeni zahtev podnosilaca).

Podnosioci ustavne žalbe su naveli da drugostepena presuda nije dostavljena strankama u razumnom roku, te da je prekršena odredba člana 383 . Zakona o parničnom postupku, zbog čega su oni izgubili pravo na reviziju, s obzirom na to da je u međuvremenu izmenjen Zakon o parničnom postupku i povećan imovinski cenzus za izjavljivanje tog vanrednog pravnog sredstva.

Predložili su da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povrede označenih ustavnih prava i poništi osporenu presudu. T ražili su naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 500.000,00 dinara.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe su 30. januara 2007. godine podneli Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Republike Srbije ( po osnovu objektivne odgovornosti za štetu), radi naknade štete prozrokovane smrću sina, odnosno brata, u svojstvu policijskog službenika u oružanom sukobu sa grupom ljudi osuđenih zbog krivičnog dela terorizma. Povodom navedene tužbe formiran je predmet P. 742/07. Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 742/07 od 12. marta 2008. godine usvojen je tužbeni zahtev podnosilaca ustavne žalbe i obavezana je tužena na naknadu štete.

Osporenom presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 12049/08 od 23. oktobra 2009. godine preinačena je prvostepena presuda i odbijen je tužbeni zahtev podnosilaca ustavne žalbe kao neosnovan u celini.

U obrazloženju osporene presude navedeno je da su osnovani navodi žalbe tužene da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo, kada je usvojio tužbeni zahtev, jer je pogrešno zaključio da je prigovor zastarelosti naknade štete neosnovan, a ovo imajući u vidu da je u konkretnom slučaju tužiocima šteta nastupila 1992. godine, kada je ubijen D.K. sin , odnosno brat tužilaca, zbog čega su izvršioci ovog krivičnog dela osuđeni presudom Okružnog suda u Somboru K.27/92 od 3.7.1992. godine, a da je tužba podneta protiv Republike Srbije – Ministarsva unutrašnjih poslova po isteku roka zastarelosti predviđenih odredbama člana 376. Zakona o obligacionim odnosima. Dalje je navedeno da se rokovi predviđeni članom 377. Zakona o obligacionim odnosima odnose samo na odgovorna lica, a ne i na pravno lice koje za štetu odgovara umesto štetnika. U konkretnom slučaju potraživanje naknade štete po osnovu objektivne odgovornosti Republike Srbije - Ministarsva unutrašnjih poslova zastareva u rokovima propisanim članom 376 . Zakona o obligacionim odnosima. Dalje je navedeno da je sud imao u vidu i navode iz odgovora na žalbu da se u konkretnom slučaju imaju primeniti odredbe člana 218. stav 2 . Zakona o službi u oružanim snagama u vezi sa čl. 173 . i 174 . Zakona o obligacionim odnosima i u vezi sa članom 124. Krivičnog zakona Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, koji omogućavaju primenu odredbi člana 377. stav 1 . Zakona o obligacionim odnosima, ali je našao da su ovi navodi neosnovani, s obzirom na to da se isti odnose na štete koje su prouzrokovane u oružanim sukobima sa paravojnim formacijama bivših Republika Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije do dana njihovog međunarodnog priznanja od strane Generalne skupštine OUN sa pripadnicima bivše Jugoslovenske narodne armije (JNA), što nije slučaj u konkretnom predmetu.

Spisi predmeta Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 742/07, sa pisanim otpravkom osporene drugostepene presude, dostavljeni su prvostepenom sudu 17. decembra 2009. godine, uz propratni akt datiran sa datumom 11. decembar 2009. godine. Osporena presuda je uručena 3. marta 2010. godine punomoćniku tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnosioci pozivaju u ustavnoj žalbi, utvrđeno je : da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1); da s vako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04), (u daljem tekstu: ZPP) , koji je važio u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka i donošenja drugostepene presude, bilo je propisano: da je drugostepeni sud dužan da vrati spise prvostepenom sudu u roku do 30 dana od dana donošenja odluke (člana 383 .); da drugostepeni sud ispituje prvostepenu presudu u granicama razloga navedenih u žalbi, pazeći po službenoj dužnosti na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tač. 1), 2), 5), 7) i 9 ) i na pravilnu primenu materijalnog prava (član 372. stav 2.) .

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 i " Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99, 44/99) (u daljem tekstu: ZOO) propisano je da za štetu nastalu smrću, telesnom povredom ili oštećenjem, odnosno uništenjem imovine fizičkog lica usled akata nasilja ili terora, kao i prilikom javnih demonstracija i manifestacija, odgovara država čiji su organi po važećim propisima bili dužni da spreče takvu štetu (član 180. stav 1.); da država ima pravo i obavezu da zahteva naknadu isplaćenog iznosa od lica koje je štetu prouzrokovalo (član 180. stav 2.).

Odredbama člana 376. ZOO propisano je da p otraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo (stav 1.) ; da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (stav 2.); da p otraživanje naknade štete nastale povredom ugovorne obaveze zastareva za vreme određeno za zastarelost te obaveze (stav 3.) .

Odredbama člana 377. ZOO propisano je da kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja (stav 1.); da p rekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete (stav 2.), kao i da i sto važi i za zastoj zastarevanja (stav 3.) .

5. Po oceni Ustavnog suda, podnosioci ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje zasnivaju u suštini na pogrešnoj primeni materijalnog prava od strane Okružnog suda u Beogradu, i to, pre svega, na pogrešnoj primeni odredaba Zakona o obligacionim odnosima kojima je reguli sana zastarelost potraživanja naknade štete. Podnosioci ustavne žalbe smatraju da bi revizijski sud ispravio pogrešnu primenu materijalnog prava učinjenu od strane drugostepenog suda da im je osporena presuda bila dostavljena u razumnom roku, odnosno u skladu sa odredbom člana 383. ZPP. Dakle, podnosioci ustavne žalbe zasnivaju povredu prava iz člana 36. stav 2. Ustava na istaknutoj povredi prava na suđenje u razumnom roku.

Iz navoda ustavne žalbe proizlazi da podnosioci povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava , pored pogrešne primene materijalnog prava od strane drugostepenog suda, vide i u različitom postupanj u Okružnog suda u Beogradu povodom iste činjenične i pravne situacije, navodeći da osporena presuda ne sadrži jasno obrazloženje stava da se u konkretnom slučaju ne može primeniti odredba člana 377. ZOO, na način kako je to učinjeno u velikom broju presuđenih slučajeva.

5.1. Ustavni sud , najpre, konstatuje da je pravo na pravično suđenje kompleksno ustavno pravo, kojim se garantuje niz prava koja građanima obezbeđuju određene garancije da će postupak u kome sud odlučuje o njihovim pravima, obavezama ili na zakonu zasnovanom interesu , biti sproveden pravično. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je princip pravne sigurnosti element prava na pravično suđenje, do čije povrede dolazi kada sudovi različito primenjuju materijalno pravo u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama. Stoga je podnosilac ustavne žalbe dužan da Ustavnom sudu dostavi dokaze da je konkretan sud u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio drugačije (različite) odluke od odluka koj e se osporavaju ustavnom žalbom.

Ustavni sud konstatuje da dokumentacija priložen a uz ustavnu žalbu ( pojedine stranice presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu i Okružnog suda u Beogradu bliže opredeljen e u tački 1. obrazloženj a), ne predstavlja validan dokaz za tvrdnje podnosilaca o povredi principa pravne sigurnosti, jer se iz istih ne može sa sigurnošću utvrditi kakvo je bilo pravno i činjenično stanje u postupcima u kojima su donete priložene presude, i to pre svega iz razloga što presude koje su priložene kao dokaz nisu dostavljene u celosti već su Sudu na uvid prezentovani samo delovi koji bi podnosiocima ustavne žalbe mogli ići u korist. Dodatno, imajući u vidu da je Ustavni sud izvršio uvid u celokupne spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 45684/10 u kojima se nalaze sve stranice navedenih presuda (uz odgovor tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, na žalbu izjavljenu od strane tuženog protiv prvostepene presude bile su priložene presude: Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 361/02 od 26. februara 2003. godine, Okružnog suda u Beogradu Gž. 12334/03 od 19. novembra 2003. godine i Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 378/02 od 27. juna 2002. godine), Sud je utvrdio da ne postoji istovetnost činjeničnih i pravnih situacija.

Naime, presudama koje su dostavljene kao dokaz nejednakog postupanja, odlučivano je o tužbenim zahtevima za naknadu štete nastale usled smrti bliskog srodnika, pri čemu, po oceni redovnih sudova, rok zastarelosti potraživanja naknade štete nije protekao, jer je tužba podneta u roku od tri godine od saznanja za štetu, odnosno od proglašenja nestalog lica za umrlo (saglasno odredbama 376. ZOO). Dakle, u navedenim postupcima nije odlučivano na osnovu odredaba člana 377. ZOO niti su se sudovi izjašnjavali o stavu koji podnis ioci ustavne žalbe ovde osporavaju - da se privilegovani rok zastarelosti iz člana 377. ZOO odnosi samo na štetnika, a ne i na ostala odgovorna lica, u konkretnom slučaju na Republiku Srbiju.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da ovakvo postupanje podnosilaca ustavne žalbe, naročito imajući u vidu da je preduzeto preko punomoćnika koji je advokat, ukaz uje na svojevrsnu zloupotrebu prava na obraćanje Ustavnom sudu, zbog čega je u ovom delu ustavnu žalbu ocenio kao nedopuštenu.

5.2. Ocenjujući ostale navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud, najpre , konstatuje da nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i način a na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku koji je vođen radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Ocena pravilnosti primenjenog materijalnog prava je, pre svega, u nadležnosti redovnih sudova više instance, koji tu kontrolu vrše u zakonom propisanom postupku. Ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, eventualno, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Dakle, kako pogrešna i proizvoljna primena materijalnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da su u ovom delu ispunjene pretpostavke za ispitivanje osnovanosti istaknute povrede prava zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava .

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je u pogledu navedenog spornog pravnog pitanja Odlukom Ustavnog suda Už-4938/10 od 20. decembra 2012. godine, jasno izražen stav da je ustavnopravno prihvatljivo tumačenje materijalnog prava da se na zastarelost potraživanja naknade štete iz člana 180. stav 1. ZOO primenjuju opšti rokovi zastarelosti naknade štete iz člana 376. ZOO, što znači da se u slučaju ove odgovornosti države zahtev za naknadu štete može staviti u subjektivnom roku od tri godine od saznanja za štetu, odnosno u objektivnom roku od pet godina od nastanka štete. Odgovornost države u slučajevima iz člana 180. ZOO ima objektivni karakter , za nju je potrebno samo postojanje uzročno-posledične veze između akta nasilja ili terora i nastale štete i ona ne zavisi od toga da li je lice koje je pričinilo akt nasilja ili terora poznato i da li je utvrđena njegova krivična odgovornost, što znači da se zahtev za naknadu štete prema državi može staviti odmah po saznanju za pričinjenu štetu.

Ustavni sud je ocenio da podnosioci ustavne žalbe opravdano ukazuju da obrazloženje osporene presude nije dovoljno detaljno u pogledu iskazivanja stava iz kojih razloga se u konkretn om slučaju ne mogu primeniti odredbe člana 377. ZOO na zastarelost konkretnog potraživanja naknade štete. No, bez obzira na propust drugostepenog suda da svoju odluku obrazloži jasno i detaljno Ustavni sud je našao da odluka o osnovanosti izjavljene žalbe kao i o osnovanosti postavljenog tužbenog zahteva, a koja je zasnovana na stavu da se u konkretnom slučaju imaju primeniti odredbe člana 180. ZOO u suštini nije zasnovana na proizvoljnoj i arbitrernoj primeni merodavnog prava.

Imajući u vidu da je u konkretnom slučaju šteta nastala usled izvršenja krivičnog dela terorizma od strane organizovane grupe prethodno obučene za terorističke akcije i poslate od strane faktičkih organa vlasti Republike Hrvatske, to i po oceni Ustavnog suda, odgovornost Republike Srbije ne može biti zasnovana na odredbama člana 172. ZOO, bez obzira na to što se štetni događaj odigrao pre međunarodnog priznanja Republike Hrvatsk e. Ovo stoga, što je u krivičnom postupku utvrđeno da su izvršioci krivičnog dela bili prethodno obučeni za preduzimanje terorističkih akata od strane faktičkih vlasti Republike Hrvatske, koja je kao i ostale Republike u okviru tadašnje države SFRJ imala izvesnu samostalnost u unutrašnjoj organizaciji vlasti , pa stoga i podeljenu odgovornost za postupanje njenih organa.

Po oceni Ustavnog suda, iz obrazloženja osporene presude proizlazi da se nakada pričinjene štete u konkretnom slučaju mogla zahtevati od Republike Srbije, ali samo po osnovu objektivne odgovornosti regulisane odredabama člana 180. ZOO kojima je pojačan a građanskopravna zaštita lica koja su na njenoj teritoriji pretrpela štetu aktima nasilja ili terora koje je Republika Srbija bila dužna da spreči, a što se ne može smatrati očiglednom proizvoljnošću u primeni merodavnog prava.

6. Po oceni Ustavnog sud a, podnosioci, ističući povredu prava na suđenje u razumnom roku, isključivo osporava ju trajanje drugostepenog parničnog postupka , a što proizlazi iz njihove tvrdnje da im je dostavljanjem osporene drugostepene presude u nerazumno dugom roku, a nakon stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku onemogućeno da izjave reviziju, na koji način im je, kako tvrd e, povređeno i pravo na pravno sredstvo iz člana 36 stav 2. Ustava.

Analizirajući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta sadržine Ustavom utvrđenog prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, najpre, pošao od odredbe člana 383. ZPP kojom je propisano da je drugostepeni sud dužan da vrati spise prvostepenom sudu u roku do 30 dana od dana donošenja odluke. Međutim, Ustavni sud ukazuje da je navedeni rok od 30 dana instrukcionog karaktera, iz čega proizlazi da njegovo kršenje ne znači automatski i povredu prava na suđenje u razumnom roku.

Ustavni sud je, rukovodeći se svojom praksom, kao i praksom Evropskog suda za ljudska prava, ocenio da dužina trajanja žalbenog parničnog postupka ukazuje da je taj postupak okončan u okviru granica razumne dužine trajanja.

Naime, kako je celokupan drugostepeni postupak okončan za godinu i po dana, koliko je proteklo od izjavljivanja žalbe protiv prvostepene presude (1. septembra 2008. godine) do uručenja drugostepene presude punomoćniku tužilaca ( 3. marta 2010. godine), to je Ustavni sud našao da podnosioc ima ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer je o njihovoj žalbi rešeno u okviru prihvaćenih standarda.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da se navodi ustavne žalbe o povredi prava iz člana 36. stav 2. Ustava zasnivaju isključivo na povredi prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio kao neosnovane tvrdnje podnosi laca da je nedostavljanjem drugostepene presude u roku propisanom odredbom člana 383. ZPP podnosi ocima uskraćen pristup revizijskom sudu i uskraćeno pravo na delotvoran pravni lek.

7. Stoga je Ustavni sud, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. ta čka 9) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu i doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o zastarelosti potraživanja naknade štete od države

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti