Odluka Ustavnog suda o ustavnosti Zakona o umanjenju neto prihoda

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je zahtev za utvrđivanje neustavnosti Zakona o umanjenju neto prihoda lica u javnom sektoru. Ocenjeno je da se radi o legitimnoj meri finansijske konsolidacije budžeta u kriznoj situaciji, a ne o uvođenju posebnog poreza.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manoj lović Andrić, dr Olivera Vučić , Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi Gorana Varsakovića iz Pančeva i Željka Irića iz Banja Luke, Republika Srpska, Bosna i Hercegovina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. novembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Gorana Varsakovića i Željka Irića zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Pančevu u predmetu P1. 1218/03 (kasnije predmet P1. 1779/10 Osnovnog suda u Pančevu), dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Goran Varsaković iz Pančeva i Željko Irić iz Banja Luke, Republika Srpska, Bosna i Hercegovina, su 19 . aprila 201 1. godine, preko punomoćnika Milana Cvetkovića, advokata iz Beograda, podne li Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Pančevu P1. 1218/03 od 15. marta 2007. godine, presude Okružnog suda u Pančevu Gž1. 464/07 od 26. juna 2008. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 18/11 od 10. februara 2011. godine, zbog povrede načela i prava zajemčenih odredbama člana 3, člana 21, člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije, kao i povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Pančevu u predmetu P1. 1218/03.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da su podnosi oci ustavne žalbe 25. septembra 2003. godine podneli Opštinskom sudu u Pančevu tužbu protiv Državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane, radi naknade materijalne štete na ime razlike između isplaćenog i pripadajućeg iznosa plate koju su podnosi oci ostvari li kao profesionaln a vojn a lic a; da je osporenom prvostepenom presudom odbijen tužbeni zahtev podno sioca kao neosnovan, da je Okružni sud u Pančevu, odlučujući o njegovoj žalbi, doneo osporenu presudu kojom je potvrdio prvostepenu presudu , te da je i revizijskom odlukom - presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 18/11 od 10. februara 2011. godine odbijena njihova revizija izjavljena protiv drugostepene odluke kao neosnovana. Takođe, odbijen je i njihov predlog za ponavljanje pravnosnažno okončanog parničnog postupka. Podnosioci smatraju da nijedan od sudova u sve tri instance "nije imao u vidu odredbe člana 52. Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima" kojom je propisano da je ministar odbrane dužan da u okviru ukupnog iznosa novčanih sredstava koja su Zakonom o budžetu bila utvrđena donosi odluku o vrednosti boda, odnosno vrednosti koeficijenta. Kako to ministar nije činio, stoji odgovornost tužene za manje isplaćenu platu, a pogotovu kada se ima u vidu da od 2004. godine do 2006. godine ministar nije doneo nijednu odluku o vrednosti boda, iako je u tom periodu tri puta donet Zakon o budžetu i utvrđena veća novčana sredstva za isplatu plata. Podnosioci smatraju da su osporene odluke plod “postignutog dogovor a o načinu odlučivanja o tužbenim zahtevima profesionalnih vojnih lica i civilnih lica na službi u vojsci“ na sastanku na kome su prisustvovali predsednik Vrhovnog suda Srbije, predsednik Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije, predsednik Drugog opštinskog suda u Beogradu i načelnik Odeljenja za imovinsko-pravne poslove Ministarstva odbrane kao zastupnik tužene. Smatraju da im je osporenim presudama , u kojima nisu poštovana pravila procesnog i materijalnog prava, povređeno pravo na pravično suđenje pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, te da je okončanjem ovog postupka za sedam godina i šest meseci povređeno njihovo pravo na suđenje u razumnom roku, kao i da su ovakvim odlukama suda diskriminisani. Predlažu da sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih načela i prava i naknadi im nematerijalnu i materijalnu štetu, te troškove postupka pred Ustavnim sudom.

Podnosioci su se istovremeno pozvali i na povredu čl. 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, ali s obzirom na to da se odredbe člana 32. stav 1. Ustava suštinski ne razlikuju od navedenih odredaba Evropske konvencije, Ustavni sud je postojanje povrede ovog prava cenio u odnosu na odredbe Ustava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Pančevu P1. 1779/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Pančevu P1. 1218/03) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe su 19. septembra 2003. godine podneli Opštinskom sudu u Pančevu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tužene - Republike Srbije - Ministarstvo odbrane - VP 4310, radi sticanja bez osnova garantovane neto zarade. Predmet je zaveden pod brojem P1. 1218/03. Tužena je podneskom od 24. novembra 2003. godine dostavila odgovor na tužbu.

U toku prvostepenog postupka pred Opštinskim sudom bilo je zakazano ukupno deset ročišta za glavnu raspravu, od kojih je održano osam, a dva nisu održana jer zakonski zastupnik tužene nije bio uredno pozvan i jer je neposredno pred ročište dostavljen nalaz veštaka, pa je strankama ostavljen rok za izjašnjenje. Opštinski sud je sproveo finansijsko veštačenje, saslušao veštaka finansijske struke, te doneo rešenje P1. 1218/03 od 10. juna 2005. godine da se zastane sa postupkom u ovoj pravnoj stvari do izveštaja parničnih stranaka o ishodu postupka pred Vrhovnim kasacionim sudom radi rešavanja spornog pravnog pitanja. Punomoćnik tužilaca je 17. avgusta tražio nastavak postupka, dostavivši stav Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 31. maja 2005. godine, ali je na sledećem zakazanom ročištu 6. decembra 2005. godine predložio da se rešenje suda o zastoju postupka održi na snazi, s obzirom na to da je Drugi opštinski sud u Beogradu, u istoj činjenično-pravnoj situaciji, zatražio dopunu zauzetog stava. Do donošenja prvostepene presude, na održanim ročištima, sprovedeno je dopunsko finansijsko veštačenje i saslušan veštak, a tužioci su podneskom od 5. februara 2007. godine precizirali tužbeni zahtev.

Presudom Opštinskog suda u Pančevu P1. 1218/03 od 15. marta 2007. godine, koju su podnosioci osporili ustavnom žalbom, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca da se obaveže tužena Republika Srbija - Ministarstvo odbrane - VP 4310 Pančevo da im na ime naknade materijalne štete koja im je pričinjena uskraćivanjem isplate plate u punom iznosu zbog toga što vrednost boda nije određena po pravilima čl. 52. i 53. Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima i tako što nije izvršen obračun plate u skladu sa ovim propisima, isplati pojedinačne mesečne iznose za navedene periode, sa zakonskom zateznom kamatom do isplate, te odlučeno da svaka strana snosi svoje troškovi postupka.

Osporenom presudom Okružnog suda u Pančevu Gž1. 464/08 od 26. juna 2008. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena prvostepena presuda. U obrazloženju presude je, između ostalog, navedeno da je po zahtevu za naknadu štete tužilaca, kao profesionalnih vojnih lica, zbog manje isplaćene plate za sporni period, a shodno članu 75. Zakona o Vojsci Jugoslavije i članu 52. Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima, pravilan zaključak prvostepenog suda da tužiocima nije pričinjena materijalna šteta. Sud nalazi da je tužiocima u označenom periodu pravilno utvrđena i isplaćivana zarada od strane tužene, u skladu sa odlukom nadležnog organa kojom se određuje i obračunava visina plate, te odredbama zakona i uredbe citiranim u obrazloženju, te je stoga, kao pravilnu i na zakonu zasnovanu, prvostepenu odluku u celosti i potvrdio. Osporena drugostepena presuda uručena je punomoćniku tužilaca 14. jula 2008. godine.

Tužioci, ovde podnosioci ustavne žalbe, izjavili su 8. avgusta 2008. godine dva vanredna pravna leka: predlog za ponavljanje postupka koji je pravnosnažno završen navedenom drugostepenom presudom, s tim da, ukoliko Viši sud u Beogradu ne usvoji njihov predlog, izjavljuju i reviziju protiv drugostepene presude. Takođe, istog datuma, tužioci su podneli i zahtev za izuzeće i isključenje predsednika veća u navedenom predmetu i drugih sudija Okružnog suda i Vrhovnog suda, a 3. septembra 2008. godine su podneli predlog za ispravku drugostepene odluke u pogledu prezimena jednog od tužilaca, kao i predlog za delegaciju nadležnosti nekog drugog suda umesto Opštinskog suda u Pančevu, te predlog za izuzeće predsednika Opštinskog suda u Pančevu.

Opštinski sud u Pančevu je rešenjem Su-41/44-08 od 26. avgusta 2008. godine odbacio kao nedozvoljen predlog za izuzeće sudija od 8. avgusta 2008. godine, a rešenjem Su-25/28 od 8. septembra 2008. godine odbio kao neosnovan predlog za izuzeće predsednika Suda, te rešenjem Su-41/45-08 od 15. septembra 2008. godine odlučio o izuzimanju sudije N.K. od daljeg postupanja u predmetu P1. 1218/03 toga suda. Rešenjem Opštinskog suda u Pančevu Su-41/48-08 od 15. septembra 2008. godine spisi ovog predmeta su dodeljeni u rad drugom sudiji, a prigovor sudije od 11. novembra 2008. godine, izjavljen protiv navedenog rešenja, je odbijen kao neosnovan rešenjem Opštinskog suda Su-2/4-2008 od 20. novembra 2008. godine. U međuvremenu je i Vrhovni sud Srbije, rešenjem R. 752/08 od 25.- septembra 2008. godine, odbio kao neosnovan predlog tužilaca za određivanje drugog stvarno nenadležnog suda za postupanje u ovom predmetu.

Ročište za raspravljanje o predlogu za ponavljanje postupka je zakazano i održano 22. januara 2009. godine i doneto rešenje da se spisi predmeta dostave Okružnom sudu u Pančevu radi donošenja odluke.

Po izvršenoj reorganizaciji pravosuđa, Viši sud u Pančevu je rešenjem Gž1. 2/10 od 30. marta 2010. godine ustupio spise predmeta na stvarnu nadležnost Apelacionom sudu u Novom Sadu, smatrajući da nije nadležan da postupa u predmetu, s obzirom na to da se sporovi iz radnih odnosa ne smatraju sporovima male vrednosti, a da je, po izmenjenoj nadležnosti, Apelacioni sud u Novom Sadu nadležan za postupanje. Predmet je dostavljen Osnovnom sudu u Pančevu 8. aprila 2010. godine, a naredba za njegovo dostavljanje nadležnom sudu data je 29. aprila 2009. godine.

Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž1. 3973/10 od 21. maja 2010. godine spise predmeta vratio Višem sudu u Novom Sadu radi otklanjanja procesnih nedostataka, s obzirom na to da je nedostajao deo stranica predloga za ponavljanje postupka koji je podnet istovremeno sa revizijom, a Viši sud u Novom Sadu je prosledio spise prvostepenom sudu 11. juna 2010. godine.

Rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 4477/10 od 23. avgusta 2010. godine odbijen je kao neosnovan predlog tužilaca za ponavljanje postupka, a spisi predmeta su 6. septembra 2010. godine dostavljeni prvostepenom sudu radi daljeg postupanja po reviziji.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 18/11 od 10. februara 2011. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužilaca izjavljena protiv presude Okružnog suda u Pančevu Gž1. 464/08 od 26. juna 2008. godine. U obrazloženju revizijske presude, Vrhovni kasacioni sud je, između ostalog, naveo da su nižestepeni sudovi na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja pravilnom primenom materijalnog prava odbili tužbeni zahtev tužilaca, jer država odgovara za nezakonit i nepravilan rad državnih organa i službenih lica, a čega u konkretnom slučaju nije bilo, s obzirom na to da je tužiocima plata isplaćivana u skladu sa rešenjima o postavljenju na formacijsko mesto, te da to konačno i pravnosnažno rešenje predstavlja osnov za isplatu plate, pa se kontrola zakonitosti rešenja o postavljenju, kojim su određeni elementi za obračun plate, na osnovu odredbe člana 152. Zakona o Vojsci Jugoslavije, vrši u upravnom postupku pred nadležnim organima i u upravnom sporu. Po nalaženju revizijskog suda, neosnovani su navodi revidenta o pogrešnoj primeni materijalnog prava zbog toga što nadležni ministar nije odredio vrednost boda u skladu sa članom 75. Zakona o Vojsci Jugoslavije i članom 52. Uredbe, što je rezultiralo u isplati u manjem iznosu od onoga koji bi im pripadao, jer se iz tog razloga ne može zahtevati naknada štete zbog nezakonitog rada države. Navedena presuda je dostavljena punomoćniku tužilaca 30. marta 2011. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, je utvrđeno: daje vladavina rava osnovna pretpostavka Ustava i počiva na neotuđivim ljudskim pravima (član 3. stav 1.); da se vladavina prava ostvaruje slobodnim i neposrednim izvborima, ustavnim jemstvima ljudskih i manjinskih prava, podelom vlasti, nezavisnom sudskom vlašću i povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu (član čl. 3. stav 2.); da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, te da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta i da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima (član 21.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

U trenutku podnošenja tužbe i pokretanja predmetnog parničnog postupka na snazi je bio Zakon o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84,74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91), kojim je bilo propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 11/09 ), koji je važio u vreme presuđenja, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i pred lozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2 .).

Odredbama Zakona o Vojsci Jugoslavije (“Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 22/99, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari, bilo je propisano: da se ukupan iznos sredstava za plate profesionalnih vojnika utvrđuje prema zvaničnom podatku o neto - zaradi koja služi kao osnov za utvrđivanje zarada zaposlenih u republici članici na čijoj teritoriji je sedište Saveznog ministarstva za odbranu, objavljenom u službenom glasilu te republike, s tim da prosečna plata po činu i položajna plata profesinalnih oficira i oficira po ugovoru ne može biti manja od tri niti veća od pet neto - zarada iz ovog stava, da prosečna plata po činu i položajna plata profesionalnih podoficira i podoficira po ugovoru iznose od 65% do 75%, a prosečna plata vojnika po ugovoru, po činu i dužnosti od 55% do 60% od prosečne plate po činu i položajne plate svih profesionalnih oficira (član 75. stav 1.); da Savezna vlada, pored ostalog, propisuje platu po činu, platu po činu i dužnosti i položajnu platu (član 87.); da načelnik Generalštaba i starešine jedinica, odnosno ustanova koje on odredi rešavaju, pored ostalog, o određivanju plate u Vojsci (član 152. tačka 7)).

Odredbama Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije (“Službeni list SRJ“, br. 35/94, 9/96, 1/2000 i 54/02), koja je važila u vreme podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari, bilo je propisano: da se ovom uredbom propisuju uslovi i merila za utvrđivanje plate i drugih novčanih primanja profesionalnih vojnika na službi u Vojsci Jugoslavije i da se plata i druga novčana primanja profesionalnih vojnika izražavaju u bodovima (član 1.); da Savezna vlada, u smislu čl. 75 Zakona, određuje koeficijent za utvrđivanje ukupnog iznosa sredstava za plate profesionalnih vojnika u Vojsci i da savezni ministar za odbranu, u okviru ukupnih iznosa sredstava iz stava 1. ovog člana, donosi odluku o vrednosti boda za obračunavanje plata i drugih novčanih primanja profesionalnih vojnika u Vojsci (član 52.); da se plata profesionalnom vojniku u Vojsci utvrđuje na osnovu naredbe, odnosno rešenja o postavljenju na formacijsko, odnosno radno mesto i podataka o oceni rezultata rada, a obračunava se i isplaćuje po platnom spisku (član 53. stav 1.).

Odredbom tačke 1. Odluke Savezne vlade o izmeni Odluke o određivanju koeficijenta za utvrđivanje ukupnog iznosa sredstava za plate profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije (“Službeni list SRJ“, br. 35/94, 9/96 i 1/2000), koja je važila u vreme podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari, bilo je propisano da koeficijent za utvrđivanje ukupnog iznosa sredstava za plate profesionalnih vojnika iznosi 3,0 prema neto zaradi po zaposlenom isplaćenoj za prethodni mesec u privredi republike članice na čijoj je teritoriji sedište Saveznog ministarstva za odbranu.

5. Period ocene razumne dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanostidužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen preko tri godine, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu 29. septembra 2003. godine pa do okončanja postupka .

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumnosti dužine sudskog postupka.

Parnični postupak, povodom čije dužine trajanja je podneta ustavna žalba, od svog pokretanja, podnošenjem tužbe, do okončanja, dostavljanjem odluke o reviziji punomoćniku podnosilaca ustavne žalbe, trajao je sedam godina i šest meseci, što može ukazivati da se postupak nije okončao u granicama razumnog roka .

Međutim, od podnošenja tužbe do pravnosnažnog okončanja spora, dostavljanjem drugostepene presude Okružnog suda u Pančevu podnosiocima ustavne žalbe , prošl o je četiri godine, devet meseci i pet dana, s tim da je postupak bio u zastoju šest meseci, uz obavezu stranaka da izveste sud o ishodu rešavanja spornog pravnog pitanja pred Vrhovnim kasacionim sudom. Iz navedenog proizlazi da je u predmetnom postupku pravnosnažno odlučeno u okviru granica razumnog roka. Međutim, u daljem toku postupka, bez obzira na nesumnjiv značaj spora za podnosioce, zbog istovremeno podneta dva vanredna pravna leka i više podnetih predloga za izuzeće sudija i delegaciju suda, uslovi za zakazivanje ročišta radi odlučivanja, najpre ( kako su tužioci tražili), o predlogu za ponavljanje postupka, ostvarili su se tek posle šest meseci. Odluka po predlogu za ponavljanje postupka doneta je posle godinu i sedam meseci, a odluka o izjavljenoj reviziji nakon nešto više od pet meseci. Postupci pred drugostepenim sudom i sudom treće instance trajali su nešto preko dve godine, gledajući od trenutka ostvarenih uslova za postupanje po izjavljenim vanrednim pravnim lekovima, pošto je prethodno postojala obaveza sudova da odluče o više predloga tužilaca za izuzeće sudija, te o predlogu za delgaciju suda, pa tek onda o vanrednim pravnim lekovima. Ustavni sud je ocenio da je ovakvo ponašanje punomoćnika bilo dozvoljeno u kontekstu korišćenja svih raspoloživih procesnih sredstava i u cilju ostvarenja postavljenih zahteva koji su predmet konkretnog parničnog postupka. Međutim, u konkretnom slučaju, istovremeno proizlazi i zaključak da se korišćenje pojedinih procesnih sredstava za koje nisu ispunjeni uslovi, a koji čine da postupak traje preko roka koji se uobičajeno smatra razumnim trajanjem sudskog postupka, ne može pripisati na teret sudovima. Postupanje punomoćnika tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, dovelo je do složenosti postupka u procesnom smislu, te doprinelo dužem trajanju parničnog postupka. I majući u vidu rok u kome je u osporenom parničnom postupku pravnosnažno odlučeno o tužbi podnosilaca, te da je odlučivano o dva vanredna pravna sredstva, Ustavni sud je ocenio da u osporenom parničnom postupku podnosiocima ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava , te je Sud , saglasno odredbi člana 89. st. 1. Zakona o Ustavnom sudu, odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbama člana 32. Ustava, do koje je, po mišljenju podnosilaca, došlo u predmetnom parničnom postupku donošenjem osporenih presuda, Ustavni sud je, imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, u kojoj podnosioci ponavljaju ranije isticane razloge o pogrešnoj primeni materijalnog prava u već korišćenim pravnim sredstvima, ocenio da se navodi podnosilaca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih akata. Podnosioci, u uverenju da su pretrpeli štetu nezakonitim radom državnog organa, osporavaju pravilnost primene materijalnog prava, ali Ustavni sud odlučujući o ustavnoj žalbi ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu primene materijalnog prava, osim ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno. U vezi s tim, Ustavni sud je stanovišta da su osporene odluke nadležnih sudova zasnovane na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni odredaba merodavnog materijalnog i procesnog prava. Zakon ne definiše ni vrednost boda, ni način njenog određivanja, već samo merila za obezbeđenje novčanih sredstava za ovu namenu, dok vrednost boda određuje Ministar odbrane, na osnovu ovlašćenja iz Uredbe, pri čemu je merodavan ukupan iznos sredstava za plate profesionalnih i civilnih lica u Vojsci, a samo je Vlada bila ovlašćena da menja namenu i visinu sredstava raspoređenih u saveznom budžetu. Shodno izloženom, u odsustvu protivpravne radnje tužene u izvršenju obaveze isplate plata prema tužiocu, ne postoji ni osnov za njeno obavezivanje na isplatu naknade štete. (Isti stav Ustavni sud je zauzeo u svojoj Odluci Už-408/11 od 19. marta 2013. godine).

Pored toga, Ustavni sud je utvrdio da ni navodi p odnosilaca ustavne žalbe da je povređeno njihovo pravo na nepristrasno suđenje, jer su osporene presude “posledica postignutog dogovora između sudija Vrhovnog suda Srbije i zastupnika tužene“ , nije potkrepljen dokazima koji bi ukazivali na pristrasnost sudija, bilo subjektivne, bilo objektivne prirode, a koji su, u konkretnom slučaju, učestvovali u donošenju osporenih presuda .

U pogledu navoda ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se označenim pravom jemči dvostepenost u odlučivanju, odnosno pravo da se u postupku po žalbi ili drugom propisanom pravnom sredstvu, pred organom više instance, ispita zakonitost prvostepene odluke, što su podnosioci očigledno iskoristili, jer su u parnici izjavili žalbu, ali i dva vanredna pravna leka.

Konačno, u vezi navoda podnosilaca ustavne žalbe kojima se pozivaju na povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ovim članom ne jemči ni jedno posebno (samostalno) ljudsko pravo, već je reč o osnovnom načelu na kome, saglasno Ustavu, počiva ostvarivanje svih Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda. Stoga je povreda ovog ustavnog načela uvek akcesorne prirode, jer mora biti vezana za istovremeno učinjenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog ustavnog prava ili slobode. U tom smislu, da bi Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi cenio da li je osporenim pojedinačnim aktima ili radnjom došlo do diskriminacije podnosilaca, navodi o učinjenoj diskriminaciji moraju biti u vezi sa povredom ili uskraćivanjem označenog ljudskog ili manjinskog prava ili slobode, što u konkretnom slučaju nije učinjeno.

Ustavni sud ukazuje i da odredbe člana 3. Ustava ne jemče konkretna ljudska ili manjinska prava ili slobode, već je reč o načel u u skladu sa kojim se sva zajemčena prava i slobode ostvaruju, te njegova povreda može nastupiti samo kao posledica povrede određenog Ustavom garantovanog prava ili slobode , te se Sud nije upuštao u ocenu navoda podnosilaca da su nadležni sudovi prilikom donošenja osporenih odluka povredili ova načela.

7. Razmatrajući zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove . S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata . Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 44. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA
dr Dragiša B. Slijepčević