Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i imovinu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog devetogodišnjeg trajanja izvršnog postupka. Postupak je bio prekinut zbog restrukturiranja dužnika, koje Agencija za privatizaciju nije okončala u zakonskom roku. Utvrđena je povreda prava na suđenje u razumnom roku i imovinu uz dosudu nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Radojice Lakočevića i Mirjane Lakočević , oboje iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. decembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Radojice Lakočevića i Mirjane Lakočević i utvrđuje da su u izvršnom postupku koji se vodio pred Četvrtim op štinskim sudom u Beogradu u predmetu I. 53/2005, a sada se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 16656/2012 povređena prava podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku i na imovinu, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se izvršni postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

O b r a z l o ž e nj e

1. Radojica Lakočević i Mirjana Lakočević, oboje iz Beograda, podneli su 29 . marta 2010 . godine ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu zajemčenog članom 58. stav 1. Ustava, u izvršnom postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim s udom u Beogradu u predmetu I. 53/2005.

U ustavnoj žalbi se navodi da su podnosioci 8. avgusta 2003. godine tada nadležnom Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu podneli predlog za izvršenje pravnosnažne i izvršne presude Drugog opštinskog sud a u Beogradu P. 2297/03 od 1 0. aprila 2003 . godine. Dalje se detaljno opisuje tok osporenog izvršnog postupka i navode konkretne radnje suda i drugih državnih organa koje su, po mišljenju podnosilaca, doprinele nerazumnom trajanju tog postupka i povredi označenih ustavnih prava. Podnosioci ustavne žalbe ističu da ih država i državni organi donošenjem zakona i podzakonskih akata sprečavaju da u izvršnom postupku naplate dosuđena novčana potraživanja.

Podnosioci ustavne žalbe su u podnesku od 18. aprila 2011. godine istakli da nadležni sud još nije nastavio postupak izvršenja.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07 i 99/11) propoisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu I.16656/2012 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za reša vanje ove ustavnosudske stvari:

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2297/03 od 10. aprila 2003. godine obavezan je tuženi Preduzeće za vodne puteve "Ivan Milutinović" PIM iz Beograda da tužiocima, ovde podnosiocima ustavne žalbe, na ime neisplaćenog ličnog dohotka isplati opredeljene novčane iznose, kao i troškove parničnog postupka.

Podnosioci ustavne žalbe su, kao izvršni poverioci, 8. avgusta 2003 . godine tadašnjem Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu podneli predlog za izvršenje na bliže označenoj nepokretnosti, a na osnovu izvršne isprave - pomenute presude Drugog opštinskog suda u Beogradu.

Nakon što je izvršen upis prava svojine na predmetnoj nepokretnosti u korist izvršnog dužnika, izvršni poverioci su, postupajući po nalogu prvostepenog suda, 10. novembra 2003. godine podneli nov formalni predlog za izvršenje u kome su nepokretnost na kojoj su predložili izvršenje u celosti označili prema podacima iz zapisnika o izlaganju Komisije za izlaganje na javni uvid premera i katastarskog klasiranja zemljišta i utvrđivanja prava na nepokretnostima KO Stara Rakovica broj 1215.

Rešenjem Četvrtog opštinskog sud a u Beogradu I. 792/2003 od 13. novembra 2003. godine određeno je predloženo izvršenje , dok je rešenjem tog suda IPV (I) 169/04 od 23. februara 2004. godine odbijen kao neosnovan prigovor izvršnog dužnika i potvrđeno prvostepeno rešenje o izvršenju.

Nakon veštačenja izvršenog 4. maja 2005. godine, sudski veštak je podneskom od 27. juna 2005. godine dostavio izvršnom sudu svoj n alaz i mišljenje. Rešenjem prvostepenog suda od 23. novembra 2005. godine utvrđena je vrednost predmetne nepokretnosti.

Agencija za privatizaciju je 7. novembra 2005. godine donela rešenje R-39/05 o pokretanju postupka restruktu riranja subjekta privatizacije, ovde izvršnog dužnika.

Rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 53/2005 od 24. novembra 2005 . godine prekinut je postupak izvršenja iz razloga što je nad izvršnim dužnikom pok renut postupak restrukturiranja, dok je rešenjem tog suda IPV (I) 181/06 od 24. marta 2006. godine odbijen kao neosnovan prigovor izvršnih poveri laca izjavljen protiv prvostepenog rešenja o prekidu postupka izvršenja.

Izvršni poverioci su 8. septembra 2011 . godine Prvom osnovnom sudu u Beogradu podneli predlo g za nastavak postupka izvršenja, a izvršni sud je dopisima od 11. novembra 2011. godine i 9. januara 2012. godine zatražio od Agencije za privatizaciju da ga izvesti o tome do kada će trajati postupak restrukturiranja izvršnog dužnika.

Prvi osnovn i sud u Beogradu je rešenjem I. 16656/2012 od 24. aprila 2012. godine odre dio nastavak prekinut og postup ka izvršenja, da bi rešenjem od 19. jula 2012. godine odre dio zastoj u postupku izvršenja do okončanja postupka za rešavanje spornog pravnog pitanja pred Vrhovnim kasacionim sudom .

Zamenik vršioca funkcije predsednika Prvog osnovnog suda u Beogradu je naredbama od 9. jula i 29. oktobra 2012. godine naložio postupajućem izvršnom sudiji da hitno preduzme sve zakonske mere i radnje u cilju okončanja postupka . Podnosioci ustavne žalbe su 29. oktobra 2012. godine ponovo podneli prvostepenom sudu predlog za nastavak izvršnog postupka.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu podnosioci ustavne žalbe ukazuju, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbom člana 4. stav 1. ranije važećeg Zakona o izvršnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 28/2000, 73/2000 i 71/01), koji se primenjivao u vreme pokretanja predmetnog izvršnog postupka, bilo je propisano da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno . Istovetnu odredbu u članu 5. stav 1. sadržao je i ranije važeći Zakon o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji se takođe primenjivao u konkretnom slučaju. Odredbama člana 5. važećeg Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, 31/11 i 99/11) , koji je počeo da se primenjuje 19. septembra 2011. godine, propisano je da je postupak izvršenja i obezbeđenja hitan, te da u tom postupku odlaganje nije dozvoljeno, osim ako zakonom nije izričito propisano drugačije.

Zakonom o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, br. 38/01, 18/03, 45/05 i 123/07) uređuju se uslovi i postupak promene vlasništva društvenog, odnosno državnog kapitala (u daljem tekstu: privatizacija) (član 1.). Istim zakonom je propisano: da je predmet privatizacije društveni, odnosno državni kapital (u daljem tekstu: kapital) u preduzećima i drugim pravnim licima (u daljem tekstu: subjekti privatizacije), ako posebnim propisima nije drugačije određeno, da je predmet privatizacije i državni kapital koji je iskazan u akcijama ili udelima, ako uslovi i postupak prodaje tog kapitala nisu drugačije uređeni posebnim propisom, da se u postupku privatizacije može prodati imovina ili deo imovine subjekta privatizacije, odnosno pojedini delovi subjekta privatizacije (član 3. st. 1. do 3.); da su subjekti nadležni za sprovođenje privatizacije – 1) Agencija za privatizaciju, 2) Akcijski fond i 3) Centralni registar za hartije od vrednosti, kao i da se u postupku privatizacije vodi Privatizacioni registar (član 4.); da je Agencija za privatizaciju (u daljem tekstu: Agencija) pravno lice koje prodaje kapital, odnosno imovinu i promoviše, inicira, sprovodi i kontroliše postupak privatizacije, u skladu sa zakonom (član 5. stav 1.).

Odredbama člana 14. st. 1. i 2. Zakona o privatizaciji je propisano da se za privatizaciju neprivatizovanog društvenog kapitala javni poziv za učešće na javnom tenderu, odnosno javnoj aukciji, mora objaviti najkasnije do 31. decembra 2008. godine, kao i da ako se javni poziv ne objavi u roku iz stava 1. ovog člana, Agencija donosi rešenje o pokretanju prinudne likvi dacije subjekta privatizacije.

Odredbama člana 19. Zakona o privatizaciji je propisano: da ako Agencija proceni da kapital ili imovina subjekta privatizacije ne mogu biti prodati metodom javnog tendera ili javne a ukcije bez prethodnog restrukturiranja, Agencija donosi odluku o restrukturiranju u postupku privatizacije, u skladu sa ovim zakonom (stav 1.); da restrukturiranje u postupku privatizacije (u daljem tekstu: restrukturiranje), u smislu ovog zakona, jesu promene koje se odnose na subjekt privatizacije i njegova zavisna preduzeća, koja omogućavaju prodaju njegovog kapitala ili imovine, a naročito – 1) statusne promene, promene pravne forme, promene unutrašnje organizacije i druge organizacione promene, 2) otpis glavnice duga, pripadajuće kamate ili drugih potraživanja, u celini ili delimično, 3) otpuštanje duga u celini ili delimično radi namirivanja poverilaca iz sredstava ostvarenih od prodaje kapitala subjekta privatizacije (stav 2.); da u subjektima privatizacije u kojima je sprovedeno restrukturiranje, Agencija prodaje kapital, odnosno imovinu, metodom javnog tendera ili javne aukcije (stav 3.).

Odredbama člana 10. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, broj 123/07) je, pored ostalog, u osnovni tekst ovog zakona dodat član 20ž kojim je propisano: da se od dana donošenja odluke o okončanju restruktu riranja, protiv subjekta privatizacije, odnosno nad njegovom imovinom, ne može odrediti ili sprovesti prinudno izvršenje niti bilo koja mera postupka izvršenja radi namirenja potraživanja (stav 1.); da odluka o restrukturiranju ima snagu izvršne isprave (stav 2.); da odluku o restrukturiranju Agencija, u roku od pet dana od dana donošenja, dostavlja organu nadležnom za sprovođenje prinudne naplate, sudovima i drugim organima nadležnim za donošenje osnova i naloga za prinudnu naplatu (stav 3.); da na osnovu odluke o restrukturiranju organ nadležan za sprovođenje prinudne naplate obustavlja izvršavanje evidentiranih osnova i naloga, a sudovi i drugi organi nadležni za donošenje osnova i naloga za prinudnu naplatu ne donose nove osnove i naloge za prinudnu naplatu (stav 4.); da se prekida postupak prinudnog izvršenja koji je u toku (stav 7.); da po okončanju restrukturiranja, odnosno posle prodaje javnim tenderom ili javnom aukcijom, Agencija obaveštava sudove i organe iz stava 4. ovog člana o uplati prodajne cene i o poveriocima koji svoje potraživanje namiruju iz te cene (stav 8.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom od dana podnošenja novog formalnog predloga za izvršenje 10. novembra 2003. godine, do podnošenja ustavne žalbe 29. marta 2010. godine, trajao duže od šest godina i četiri meseca, kao i da traženo izvršenje još nije sprovedeno.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja ovog izvršnog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan p eriod trajanja izvršnog postupka, odnosno od podnošenja predloga za izvršenje 10. novembra 2003. godine, pa do danas.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da ovaj izvršni postupak do dana odlučivanja o ustavnoj žalbi traje punih devet godina, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da izvršenje nije sprovedeno u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, a imajući u vidu prirodu izvršnog postupka u kome poverioci na prinudan način ostvaruju potraživanja utvrđena sudskim odlukama, Ustavni sud nalazi da, i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, enormno dugo trajanje ovog izvršnog postupka ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Ustavni sud nalazi da je za odlučivanje o predmetnoj ustavnoj žalbi, pored postupanja nekadašnjeg Četvrtog opštinskog suda u Beogradu i sada Prvog osnovnog suda u Beogradu, bitno i postupanje Agencije za privatizaciju, kao zakonom ovlašćene organizacije za sprovođenje privatizacije, pa i postupka restrukturiranja nad subjektom privatizacije, jer je izvršni dužnik, na osnovu odluke Agencije R-39/05 od 7. novembra 2005. godine, u postupku restrukturiranja. Dakle, u takvoj situaciji potrebno je preispitati ne samo postupanje izvršnog suda, već i postupanje drugih državnih organa ili vršilaca javnih ovlašćenja koji su preduzimali pojedine radnje u vezi sa tim postupkom, a koje su bile odlučujuće za konačan ishod izvršnog postupka (videti Odluku Ustavnog suda Už-315/2008 od 13. novembra 2008. godine). Imajući u vidu da je odredbom člana 20ž stav 1. Zakona o privatizaciji propisano da se protiv izvršnog dužnika ne može vršiti prinudna naplata do okončanja postupka restrukturiranja, Ustavni sud konstatuje da Opštinski sud nije mogao preduzeti radnje usmerene ka sprovođenju izvršenja upravo zbog sadržine navedene odredbe člana 20ž stav 1. Zakona o privatizaciji. U takvoj situaciji postupanje Agencije koja sprovodi postupak restrukturiranja izvršnog dužnika dobija na punom značaju. Naime, Agencija od 7. novembra 2004. godine, kada je donela odluku o pokretanju postupka restrukturiranja izvršnog dužnika R.39/05, pa do danas – ni posle osam godina nije okončala postupak restrukturiranja. Ustavni sud smatra da, iako se odugovlačenje u izvršenju presude ili pak njeno neizvršavanje može opravdati u posebnim okolnostima, to ne sme biti tako da ugrožava suštinu prava zajemčenih Ustavom. Takav stav je zauzeo i Evropski sud za ljudska prava (videti presude u predmet ima ''Immobiliare Saffi protiv Italije'', broj aplikacoje 22774/93, stav 74, i ''Kačapor i drugi protiv Srbije'', broj aplikacije 2269/06 od 15. januara 2008. godine, stav 107.). Pored toga, Ustavni sud ukazuje da je odredbama člana 14. st. 1. i 2. Zakona o privatizaciji propisan krajnji rok – 31. decembar 2008. godine do koga je morao biti objavljen javni poziv za učešće na javnom tenderu, odnosno javnoj aukciji, kao i pravne posledice ukoliko se javni poziv ne objavi u navedenom roku. Naime, u tom slučaju je Agencija bila dužna da donese rešenje o pokretanju prinudne likvidacije subjekta privatizacije. Međutim, postupak restrukturiranja u postupku privatizacije izvršnog dužnika još uvek nije okončan niti je pokrenut postupak njegove likvidacije.

U vezi sa iznetim, Ustavni sud konstatuje da je povodom inicijativa za ocenu ustavnosti odredaba člana 20ž Zakona o privatizaciji , u predmetu IUz-98/2009, na sednici održanoj 23. juna 2011. godine, doneo Rešenje kojim nije prihvatio inicijative za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti osporenih odredaba Zakona o privatizaciji. U obrazloženju ovog rešenja Ustavnog suda, u oceni navoda inicijative kojima se poziva na nesaglasnost osporenih odredaba Zakona sa članom 32. stav 1. Ustava, kojima se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, pored ostalog, navedeno je: da Ustavni sud ukazuje da se odredba člana 20ž Zakona nužno mora tumačiti u vezi sa odredbom člana 14. Zakona, koja izričito određuje krajnji rok (31. decembar 2008. godine) u kome je, u postupku privatizacije neprivatizovanog društvenog kapitala javni poziv za učešće na javnom tenderu, odnosno javnoj aukciji morao biti objavljen, a u suprotnom Agencija je bila dužna da donese rešenje o pokretanju prinudne likvidacije subjekta privatizacije; da kako je cilj restrukturiranja subjekta privatizacije, saglasno članu 19. Zakona o privatizaciji, da nakon sprovedenog restrukturiranja Agencija proda kapital, odnosno imovinu metodom javnog tendera ili javne aukcije, a prema članu 14. zakona, javni tender ili javna aukcija su morali da se objave najkasnije do 31. decembra 2008. godine, to, po stanovištu Ustavnog suda, nakon navedenog datuma više nije moguće sprovoditi restrukturiranje, već je Agencija za privatizaciju morala pokrenuti postupak prinudne likvidacije za sve neprivatizovane privredne subjekte. Iz izloženog sledi da se subjekti privatizacije nakon 31. decembra 2008. godine više ne mogu nalaziti u postupku restrukturiranja i da stoga prestaju da postoje i razlozi za trajanje prekida postupka izvršenja.

Pored toga, Ustavni sud ukazuje da se i prema načelnom pravnom shvatanju Vrhovnog kasacionog suda od 24. februara 2011. godine, izvršni postupci koji se odnose na naplatu novčanih potraživanja iz radnog odnosa utvrđenih izvršnim ispravama dužnika, subjekta privatizacije u restrukturiranju, neće prekidati, a prekinuti postupci će se nastaviti i okončati. Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u osporenom postupku izvršenja povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Ustavni sud ocenjuje da, bez obzira na to da li je izvršni dužnik fizičko lice, privatno pravno lice ili pravno lice u većinskom državnom vlasništvu, na državi je da preduzme sve mere da se pravosnažna sudska presuda izvrši, kao i da, pri tome, obezbedi delotvorno učešće njenog aparata (videti presude u predmetima Pini i drugi protiv Rumunije, broj aplikacije 78028/01 i 18029/01 i Kačapor i drugi protiv Srbije, stav 108. i Odluku Ustavnog suda Už-2008/2009 od 2. juna 2011. godine).

6. Polazeći od navedenog, Ustavni sud konstatuje da je, s obzirom na to da pravnosnažna i izvršna presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2297/03 od 10. aprila 2003. godine nije izvršena ni devet godina nakon podnošenja predloga za izvršenje, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Takođe, Ustavni sud smatra da nesprovođenje izvršenja u trajanju od devet godina predstavlja i povredu prava podnosilaca ustavne žalbe na mirno uživanje imovine stečene potraživanjem utvrđenim pravnosnažnom parničnom presudom, koje je zajemčeno članom 58. stav 1. Ustava. Pored toga, i stav Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu po kome propust države da izvrši pravosnažnu presudu ili drugu izvršnu ispravu izrečenu u korist podnosioca predstavke predstavlja mešanje u njegovo pravo na mirno uživanje imovine (videti presudu ''Vlahović protiv Srbije'' od 16. decembra 2008. godine). Takođe, Ustavni sud je u svojoj Odluci Už-1499/08 od 16. jula 2009. godine zauzeo pravni stav da svako no včano potraživanje dosuđeno pravnosnažnom sudskom odlukom ulazi u imovinu poverioca, te da stoga, nesprovođenje izvršenja sudske odluke kojom je to potraživanje utvrđeno predstavlja povredu prava na mirno uživanje imovine garantovanog odredbom člana 58. stav 1. Ustava. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), odlučujući kao u tački 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke naložio Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve mere kako bi se izvršni postupak, koji je ranije vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu I. 53/2005, okončao u najkraćem roku.

Podnosioci ustavne žalbe su tražili da im se dosudi naknada nematerijalne štete zbog dužine trajanja ovog izvršnog postupka. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su pretrpeli podnosioci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog izvršnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu nak nadu za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli isključivo zbog neažurnog postupanja državnih organa. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu Ustavnog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

U pogledu zahteva podnosilaca za naknadu materijalne štete, Ustavni sud ukazuje da iz odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu nesumnjivo proizlazi obaveza podnosioca da u svakom konkretnom slučaju dostavi dokaze da je pretrpeo štetu zbog postupanja suda, kao i da dostavi dokaze o visini štete i navede činjenice koje potkrepljuju te tvrdnje. Ustavni sud konstatuje da, u konkretnom slučaju, podnosioci ustavne žalbe nisu dokaza li da su pretrpeli materijalnu štetu, zbog dugog trajanja izvršnog postupka.

U vezi zahteva podnosilaca, koji se u ustavnoj žalbi ne vezuje za naknadu materijalne štete, da Ustavni sud obaveže Republiku Srbiju da im isplati novčane iznose opredeljene rešenjem o izvršenju i troškove izvršnog postupka, Ustavni sud ukazuje na to da se postupak izvršenja novčanog potraživanja utvrđenog pravnosnažnom presudom prema izvršnom dužniku može nastaviti protiv subjekta privatizacije u restrukturiranju, zbog čega podnosioci imaju mogućn ost da svoje potraživanje naplate u predmetnom izvršnom postupku. Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je odlučio kao u tački 3. izreke.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević