Utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u dugotrajnom krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je trajao preko devet godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra zbog neažurnog postupanja prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. T . iz K . kod Kruševca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. juna 201 8. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. T . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Višim sudom u Kruševcu u predmetu K. 184/10 (ranije pred Okružnim sudom u Kruševcu u predmetu K. 63/04) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje ne teret budžetskih srestava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. T . iz K . kod Kruševca je , 18. februara 2013. godine , Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i posebnog prava okrivljenog da mu se sudi bez odugovlačenja iz člana 32. stav 1. člana 33. stav 6. Ustava Republike Srbije, u krivičnom postupku koji je vođen pred Višim sudom u Kruševcu u predmetu K. 184/10, ranije pred Okružnim sudom u Kruševcu u predmetu K. 63/04.

Podnosilac u ustavnoj žalbi hronološki izlaže tok krivičnog postupka koji je protiv njega vođen i navodi okolnosti koje s u, po njegovom mišljenju, doprinele nerazumno dugom trajanju postupka.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označen ih ustavn ih prava i pravo podnosioca na naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Suda Už-1482/2013, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Protiv podnosioca ustavne žalbe (i još dva lica) vođen je krivični postupak pred Višim, ranije Okružnim sudom u Kruševcu koji je pravnosnažno okončan.

Krivični postupak je pokrenut 13. oktobra 2003. godine, donošenjem rešenja istražnog sudije Okružnog suda u Kruševcu Ki. 106/03 da se protiv podnosioca (i još dva lica) sprovede istraga. Podnosiocu ustavne žalbe stavljeno je na teret postojanje osnovane sumnj e da je izvršio dva krivična dela prevar a iz člana 171. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakona Republike Srbije i krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 242. stav 3. u vezi sa st. 1. i 4. istog zakona. U istražnom postupku sud je saslušao deset svedoka.

Nakon sprovedene istrage, Okružno javno tužilaštvo u Kruševcu je 2. juna 2004. godine, svojim aktom Kt. 130/03, protiv podnosioca i još dva lica podiglo optužnicu, koja je stupila je na pravnu snagu 26. novembra 2004. godine ( kada je odlučeno o prigovoru okrivljenog Z.B.).

Glavni pretres je zakazan ukupno 20 puta, a nije održan devet puta, i to: pet puta zbog izostanka svedoka (sud je naredio da se jedan od svedoka prinudno dovede) ; dva puta zbog izostanka podnosioca; po jedanput zbog izostanka svih okrivljenih (koji su bili uredno obavešteni) i zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

U dokaznom postupku sud je ispitao osmoro svedoka, obavljena su dva ekonomsko-finansijska veštačenja, dopuna veštačenja i ispitani su sudski veštaci.

Nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, Okružni sud u Kruševcu je 18. marta 2008. godine doneo presudu K. 63/04 kojom je sva tri okrivljena lica oslobodio od optužbe da su izvršili dva krivična dela prevare iz člana 208. stav 4. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika i krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 4. u vezi sa st. 1. i 3. istog Zakonika, dok je prema okrivljenom Z.B. odbio optužb u da je izvršio krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 4. u vezi sa st. 1. i 3. Krivičnog zakonika.

Navedena presuda je ukinuta rešenjem Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1 . 33/10 od 29. jula 2010. godine.

Krivični postupak je potom vođen pred Višim sudom u Kruševcu u predmetu K. 184/10.

U ponovnom postupku, Viši sud u Kruševcu je glavni pretres zakazao sedam puta i održao ga tri puta. Glavni pretres dva puta nije održan zbog izostanka podnosioca i po jedanput na molbu branioca podnosioca i zbog sprečenosti postupajućeg sudije. U dokaznom postupku, obavljeno je ekonomsko-finansijsko veštačenje, ispitano je pet svedoka i određeni sudski veštak. Viši sud u Kruševcu je na glavnom pretresu 15. decembra 2011. godine doneo rešenje kojim je obustavio krivični postupak prema okrivljenom Z.B. u odnosu na jedno krivično delo zloupotreba službenog položaja, a prema okrivljenoj S.T. u odnosu na dva krivična dela prevare.

Presudom Višeg suda u Kruševcu K. 184/10 od 5. aprila 2012. godine podnosilac ustavne žalbe i okrivljeni Z.B. su oglašeni krivim za izvršenje dva krivična dela prevar a iz člana 208. stav 4. u vezi sa stavom 1. u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika i izrečena im je jedinstvena kazna zatvora u trajanju od po jedne godine i šest meseci, dok su oslobođeni su od optužbe da su izvršili krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 4. u vezi sa st. 1. i 3. istog Zakonika .

Apelacioni sud u Kragujevcu je, nakon održanog pretresa, 6. decembra 2012. godine doneo presudu Kž 1. 4117/12 preinačio ožalbenu prvostepenu presudu u osuđujućem delu, tako što je podnosioca ustavne žalbe i okrivljenog Z.B. oslobodio od optužbe za izvršenje dva krivična dela prevare, dok je u nepreinačenom (oslobađajućem) delu prvostepenu presudu potvrdio.

4. Odredbama Ustava na čije povrede se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi utvrđeno je: da svako ima pravo na nezavisan, nepristrasan i zakonom ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da mu se sudi bez odugovlačenja (član 33. stav 6.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu i odlučivanje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da prilikom ocene da li je konkretni sudski postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, treba uzeti u obzir celokupni period trajanja krivičnog postupka, počev od 13. oktobra 2003. godine ( kada je doneto rešenje da se protiv podnosioca ustavne žalbe sprovede istraga) do 6. decembra 2012. godine ( kada je Apelacioni sud u Kragujevcu doneo presudu kojom je postupak pravnosnažno okončan ).

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je krivični postupak trajao devet godina i skoro dva meseca , što samo po sebi može ukazivati da nije okončan u okviru razumnog roka.

Međutim, polazeći od toga da je pojam trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja, pored vremena trajanja, zavisi i od niza drugih činilaca, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe tokom postupka, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na trajanje osporenog postupka.

Ocenjujući kriterijum složenosti konkretnog krivičnog predmeta, Ustavni sud je ocenio da je postupak bio složen, imajući u vidu da je postupak u pretežnom delu vođen protiv troje lica, za dva krivična dela prevare i dva krivična dela zloupotrebe službenog položaja, da su činjenična i pravna pitanja na koja je sud trebalo da odgovori bila složena, te da je za utvrđivanje spornih činjenica bilo neophodno sprovesti više veštačenja, s obzirom na to da su nalazi sudskih veštaka bili suprotni.

Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe, kao okrivljenom, bilo u interesu da se postupak što pre okonča, ali i da je četiri puta glavni pretres odložen usled njegovog izostanka.

Ocenjujući kriterijum postupanja sudova, Ustavni sud je utvrdio da isključivu odgovornost za trajanje krivičnog postupka izvan razumnog roka snosi prvostepeni sud pred kojim se vodio postupak, u kome je prva prvostepena presuda doneta posle skoro četiri godine od podizanja optužnice, a ekspedovana je strankama posle više od deset meseci.

Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud je ocenio da ni složenost činjeničnih i pravnih pitanja, koja su se postavila u predmetnom krivičnom postupku, ne može predstavljati prihvatljivo opravdanje za trajanje ovog postupka preko devet godina.

S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) i odlučio kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu .

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja krivičnog postupka i njegovu složenost, ali i činjenicu da je glavni pretres četiri puta odložen usled nedolaska podnosioca, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evropskog suda za ljudska prava , ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno adekvatno, a kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud za ljudska prava je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna o karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje postupka u konkretnom slučaju, već i vrednost dosuđenog iznosa u svetlu životnog standarda države u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ovakav stav Evropski sud je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. – MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije, od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije, od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine ( u smislu navedenog, videti Odluku Ustavnog suda Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine). Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova, uzimajući u vidu i njegov doprinos.

Ustavni sud nije posebno razmatrao ustavnom žalbom istaknutu povredu prava iz člana 33. stav 6. Ustava, s obzirom na to da je odlučeno o povredi prava na suđenje u razumnom roku, koje obuhvata i pravo okrivljenog da mu se sudi bez odugovlačenja iz člana 33. stav 6. Ustava.

6. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.