Povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku utvrđivanja tekovine

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za utvrđivanje bračne tekovine. Postupak je trajao skoro 14 godina pred prvostepenim sudom, što je dovelo do dosuđivanja naknade nematerijalne štete od 1.300 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Lj. M. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. aprila 2012. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Lj. M. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se pred Opštinskim sudom u Čačku vodio u predmetu P. 1434/07 a sada se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P.335/10, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se Osnovnom sudu u Čačku da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

Lj. M. iz B. je 21. septembra 2009. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetu P. 1434/07 (raniji broj P.827/98).

Podnositeljka ustavne žalbe je navela da je predmetni parnični postupak čiji je predmet utvrđivanje bračne tekovine pokrenut još 1997. godine i da ni posle više od 12 godina nije doneta ni prvostepena odluka. Takođe je istakla da joj je povređeno i pravo na imovinu iz člana 58. Ustava, ustavno načelo zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda iz člana 22. Ustava, kao i član 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i sloboda.

Predložila je da se usvoji ustavna žalba, da se naloži nadležnom sudu da okonča postupak, a tražila je i naknadu štete.

Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Čačku P. 1434/07, sada Osnovnog suda u Čačku P. 335/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 22. juna 1998. godine podnela tužbu Opštinskom sudu u Čačku protiv tuženog M. M. iz Č, radi utvrđenja bračne tekovine. Predmet je bio zaveden pod brojem P. 827/98.

Podnositeljka ustavne žalbe je 17. marta 1999. godine, 4. decembra 2008. godine i 29. maja 2009. godine precizirala tužbeni zahtev.

U toku postupka pred Opštinskim sudom u Čačku bilo je zakazano ukupno 61 ročište za glavnu raspravu, dok 33 ročišta nisu održana, i to deset ročišta nije održano iz razloga što tuženi nije bio uredno pozvan, šest ročišta nije održano na molbu tuženog, tri ročišta zbog sprečenosti postupajućeg sudije, tri ročišta iz razloga što parnične stranke nisu pristupile, jedno ročište nije održano zbog otkaza punomoćja od strane punomoćnika tuženog, jedno ročište nije održano na predlog parničnih stranaka radi pokušaja zaključenja poravnanja, jedno zbog štrajka zaposlenih, tri ročišta nisu održana na molbu tužilje, jedno zato što tužilja nije bila uredno pozvana a jedno zato što obe parnične strane nisu bile uredno pozvane, dva ročišta nisu održana zbog nalaganja tuženom da se izjasni o preciziranom tužbenom zahtevu, jedno zbog obustave rada advokata.

Na ročištu za glavnu raspravu održanom 21. marta 2007. godine sud je, na predlog parničnih stranaka, doneo rešenje o prekidu postupka, radi pokušaja zaključenja poravnanja.

Podnositeljka ustavne žalbe je podneskom od 2. jula 2007. godine predložila da se nastavi postupak, s obzirom na to da nije došlo do zaključenja poravnanja i na ročištu 21. septembra 2007. godine sud je doneo rešenje o nastavku postupka.

U toku 2010. godine posle podnošenja ustavne žalbe utvrđeno je da se parnični postupak dalje vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P. 335/10. Zatim je pred tim sudom u toku 2010. i 2011. godine održano sedam ročišta, dok tri ročišta nisu održana, i to jedno ročište zbog promene postupajućeg sudije, jedno zbog formiranja novih veća posle izbora novih sudija, a jedno zbog neuredne dostave poziva tuženom. Poslednje ročište je održano 30. januara 2012. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnositeljka ustavne žalbe poziva, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustavnovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava utvrđeno je da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 I 35/91 I „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se prema članu 506. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11) primenjuje na konkretan postupak propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

Period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet nerešen osam godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe opštinskom sudu 22. juna 1998. godine.

Ocenjujući do sada sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterijume Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Naime, Ustavni sud je utvrdio da do dana odlučivanja o ustavnoj žalbi parnični postupak traje skoro 14 godina a da o tužbenom zahtevu podnositeljke još uvek nije odlučeno ni u prvom stepenu. Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka.

Iako je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ocenio da činjenica da prvostepeni sud za skoro 14 godina još uvek nije odlučio o tužbenom zahtevu podnositeljke ustavne žalbe ne može biti opravdana nijednim od navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće da utiču na njegovu dužinu. Ovo posebno ako se ima u vidu da podnositeljka ustavne žalbe svojim ponašanjem nije u značajnijoj meri doprinela trajanju parničnog postupka. Iako je podnositeljka tri puta precizirala tužbeni zahtev i nekoliko puta nije pristupala ročištima za glavnu raspravu, te okolnosti ne mogu biti od uticaja na odlučivanje Ustavnog suda, imajući u vidu dužinu trajanja postupka pred prvostepenim sudom.

Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je ponositeljki ustavne žalbe u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetu P. 1434/07, a sada pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu P. 335/10 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu usvojio ustavnu žalbu u tački 1. izreke i kao način otklanjanja štetnih posledica u tački 2. izreke naložio Osnovnom sudu u Čačku da preduzme sve neophodne mere da se postupak iz tačke 1. okonča u najkraćem roku.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1300 evra u dinarskoj protivvrednosti obračunatom po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve značajne okolnosti a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka, kao i doprinos podnositeljke ustavne žalbe dužini trajanja postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog neažurnog postupanja prvostepenog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu Ustavnog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

U vezi sa zahtevom za naknadu materijalne štete, Ustavni nalazi da podnositeljka ustavne žalbe nije pružila dokaze na osnovu kojih bi se odredila naknada materijalne štete.

6. U vezi sa navodom podnositeljke ustavne žalbe da joj je u predmetnom parničnom postupku povređeno i pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, kao i pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da je u tom delu ustavna žalba preuranjena, imajući u vidu da postupak još uvek nije okončan, odnosno da je parnični postupak još uvek u fazi prvostepenog odlučivanja. Takođe, u vezi navoda podnositeljke da su joj povređena prava iz člana 6. Konvencije, Ustavni sud takođe nalazi da nema procesnih pretpostavki za ocenu tih navoda imajući u vidu da su ta prava utvrđena Konvencijom već sadržana u članu 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok u vezi pozivanja na načelo iz člana 22. Ustava, Ustavni sud nalazi da se povreda navedenog ustavnog načela ne može ocenjivati samostalno već samo u vezi sa povredom nekog zajemčenog prava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

7. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je , na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević