Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u sporu o nepokretnosti

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je, nakon deset godina, i dalje bio u prvostepenoj fazi. Utvrđeno je da su višestruko ukidanje presuda i neaktivnost sudova doveli do nerazumnog trajanja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Jusufa Salkovića iz Novog Pazara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 3. juna 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Jusufa Salkovića i utvrđuje se da je u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru u predmetu P. 537/08 (raniji broj P. 1041/02), povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija.

2. Nalaže se Osnovnom sudu u Novom Pazaru da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Odluka će se objaviti u “Službenom glasniku Republike Srbije”.

O b r a z l o ž e nj e

1. Jusuf Salković iz Novog Pazara je 5. februara 2008. godine, preko punomoćnika, advokata Mare H. Popović iz Novog Pazara, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru u predmetu P. 537/08 (raniji broj P. 1041/02).

Podnosilac je u ustavnoj žalbi naveo: da je 25. aprila 2000. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Novom Pazaru “radi izvršenja činidbe i prestanka uznemiravanja”; da je vlasnik kuće izgrađene po odobrenju nadležnog organa na katastarskoj parceli broj 405/3 KO Novi Pazar i korisnik gradskog građevinskog zemljišta u površini od 224 kvm na kome se kuća nalazi; da je tuženi kao korisnik susedne katastarske parcele broj 401 zauzeo deo katastarske parcele tužioca u površini od 12 kvm, pa je tužilac tužbom tražio povraćaj zauzetog zemljišta i pripajanje istog ostalom delu njegove parcele, te da prvostepeni sud iz “neshvatljivih” razloga predmetni spor pokušava da reši kao uređenje međe, što tužilac tužbom nije tražio. Dalje ističe: da je u predmetnom sporu, prvostepeni sud u Novom Pazaru doneo rešenje P. 363/00 od 10. jula 2000. godine; da je po žalbi tužioca, rešenjem Okružnog suda u Novom Pazaru Gž. 568/00 od 17. novembra 2000. godine ukinuto navedeno rešenje i predmet vraćen istom sudu na ponovni postupak i odlučivanje; da je u nastavku postupka, Opštinski sud u Novom Pazaru doneo presudu P. 1032/00 od 18. februara 2002. godine, kojom je odbio tužbeni zahtev kao neosnovan; da je po žalbi tužioca, rešenjem Okružnog suda u Novom Pazaru Gž. 403/02 od 25. decembra 2002. godine, ponovo ukinuta prvostepena presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 1032/00 od 18. februara 2002. godine i predmet vraćen na ponovni postupak i odlučivanje, sa “jasnim uputstvom” višeg suda šta je odlučna činjenica u sporu, a li da je prvostepeni sud i pored “jasnih dokaza”, još jednom odbio tužbeni zahtev u presudi P. 1041/02 od 31. maja 2005. godine; da je protiv navedene presude punomoćnik tužioca 15. maja 2006. godine izjavio žalbu, o kojoj Okružni sud u Novom Pazaru, do momenta podnošenja ustavne žalbe, nije odlučio. Kako u navedenom predmetu parnični postupak još uvek nije okončan, a neizvesno je koliko će još trajati, podnosilac ističe da je bio prinuđen da se “obrati” Ustavnom sudu.

Predlaže se da Sud donese odluku kojom će utvrditi da je ustavna žalba osnovana i da je njenom podnosiocu u predmetu Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 1041/02 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i članom 6. stav 1. Evropske konvencije o ljudskim pravima, kao i pravo na imovinu iz člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbama člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) propisano je: da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojim se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu (stav 1.); da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku (stav 2.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je dopisom od 2. marta 2009. godine, saglasno odredbi člana 72. stav 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda (“Službeni glasnik RS”, br. 24/08 i 27/08), od Opštinskog suda u Novom Pazaru zahtevao da dostavi na uvid spise predmeta P. 1041/02 koji je nakon rešavanja po žalbi u Okružnom sudu u Novom Pazaru dobio novi broj P. 537/08. Traženi predmet dostavljen je Ustavnom sudu 12. marta 2009. godine.

4. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 537/08 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, u svojstvu tužioca, je 25. aprila 2000. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Novom Pazaru protiv tuženog Džema Dolovca iz Novog Pazara, “radi izvršenja činidbe i prestanka uznemiravanja”. U tužbi je predložio da sud donese presudu kojom se: obavezuje tuženi da ukloni ogradu i sve druge objekte sa katastarske parcele broj 405/3 KO Novi Pazar uz zapadnu granicu te parcele sa katastarskom parcelom broj 401 KO Novi Pazar i tužiocu preda u državinu zauzeti deo označene k.p. u merama i granicama prema katastarskom planu Službe za katastar nepokretnosti u Novom Pazaru, u roku od 8 dana po prijemu presude pod pretnjom prinudnog izvršenja; obavezuje tuženi da zatvori kapiju na južnom delu k.p. 401 i prestane sa uznemiravanjem tužioca u nesmetanom korišćenju prolaza iz Karađorđeve ulice u svoje dvorište u širini od 4 metra, računajući od severne granice k.p. 402/3, u roku od 8 dana po prijemu presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja; obavezuje tuženi da se uzdrži od svakog uznemiravanja i ometanja tužioca prilikom postavljanja dvorišne ograde duž međne linije između kat. parcele broj 405/3 čiji je korisnik tužilac i kat. parcele broj 401 čiji je korisnik tuženi pod pretnjom prinudnog izvršenja; obavezuje tuženi da tužiocu nadoknadi troškove parničnog postupka. Tužilac je kao dokaze priložio poravnanje koje su zaključili njegova majka Aziza Salković i tuženi pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru u predmetu P. 68/87 i predložio uviđaj uz učešće veštaka geometra.

Povodom podnete tužbe formiran je predmet P. 363/2000. Postupajući u navedenom parničnom predmetu, Opštinski sud u Novom Pazaru je zakazao 4 ročišta za glavnu raspravu (31. maja, 13. juna, 30. juna i 10. jula 2000. godine). Na ročištu za glavnu raspravu od 13. juna 2000. godine izvršen je uviđaj. Na lice mesta je izašao postupajući sudija sa veštakom-geometrom u cilju dešifracije i identifikacije spornog zemljišta u odnosu na sudsko poravnanje P. 68/87. Na ročištu od 30. juna 2000. godine veštak se usmeno izjasnio u pogledu obavljenog veštačenja, a 10. jula 2000. godine sud je doneo rešenje P. 363/2000, kojim je obustavljen postupak između parničnih stranaka i konstatovano da je neophodno utvrditi spornu graničnu liniju između katastarskih parcela br. 405/3 i 401, te da će se po pravnosnažnosti rešenja postupak nastaviti po pravilima vanparničnog postupka pred istim sudom, shodno odredbi člana 19. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Protiv navedenog rešenja tužilac je izjavio žalbu 17. avgusta 2000. godine. Rešavajući o žalbi, Okružni sud u Novom Pazaru doneo je rešenje Gž. 568/2000 od 17. novembra 2000. godine kojim je usvojio žalbu i ukinuo rešenje Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 363/2000 od 10. jula 2000. godine. U obrazloženju rešenja, pored ostalog, navedeno je da je prvostepeni sud učinio bitnu povredu pravila postupka iz člana 354. stav 1. u vezi čl. 19. i 381. Zakona o parničnom postupku, jer odredba člana 19. Zakona ima sasvim drugi smisao, a tužbeni zahtev tužioca je tužbom definisan na zaštitu prava svojine i prava korišćenja nepokretnosti u smislu čl. 37. i 42. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, pa je reč o imovinskom sporu koji se može rešavati samo u parnici. Predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje i zaveden je pod novim brojem P. 1032/00.

U ponovnom postupku, Opštinski sud u Novom Pazaru je zakazao osam ročišta za glavnu raspravu (16. marta, 6. aprila, 22. maja, 11. septembra, 13. septembra, 22. oktobra 2001. godine i 18. januara i 18. februara 2002.godine). Na ročištu održanom 11. septembra 2001. godine, sud je u dokaznom postupku izvršio uvid u sudsko poravnanje P. 68/87 od 22. aprila 1988. godine, rešenje Skupštine opštine Novi Pazar broj 463-141 od 5. februara 1988. godine na ime tužioca, ugovor o predaji zemljišta na korišćenje broj 463-141/84 od 26. februara 1988. godine i poravnanje istog suda P. 438/88 i pročitao nalaz i mišljenje veštaka geometra dat na zapisnik od 30. juna i 10. jula 2000. godine. Na narednom ročištu od 22. oktobra 2001. godine, sud je dozvolio umešaču Muharemu Dolovcu da pristupi u parnicu na strani tuženog. Umešač je izjavio da prihvata parnicu u stanju u kome se nalazi. U dokaznom postupku određeno je saslušanje tužioca Jusufa Salkovića, tuženog Džema Dolovca i umešača Muharema Dolovca.

Na ročištu od 18. februara 2002. godine, posle završne reči stranaka sud je doneo presudu P. 1032/00. Navedenom presudom odbijen je tužbeni zahtev u celini u st. I, II i III izreke. U obrazloženju je, pored ostalog, navedeno: da je na osnovu izvedenih dokaza sud utvrdio da je međaška linija između tužiočeve i parcele tuženog postavljena 1988. godine po zaključenom poravnanju tog suda P. 68/87; da je odmah postavljena sada postojeća - sporna žičana ograda; da su tuženi u faktičkom mirnom posedu od 1988. godine; da je merodavno stanje na terenu, a ne prema katastarskim podacima, pa je sud na osnovu člana 159. Zakona o vanparničnom postupku utvrdio da je tužbeni zahtev tužioca za uklanjanje postojeće žičane ograde, kao i da se tuženi uzdrže od svakog uznemiravanja i ometanja tužioca u postavljanju dvorišne ograde duž međaške linije prema katastarskim podacima za k.p. br. 405/3 i 401, neosnovan. S obzirom na navedeno, sud je odlučio kao u st. I i III izreke. U pogledu tužbenog zahteva tužioca kojim je tražio da tuženi uklone ili zatvore kapiju na južnom delu k.p. 401 i da prestanu sa uznemiravanjem tužioca u nesmetanom korišćenju prolaza iz Karađorđeve ulice u svoje dvorište u širini od 4 metra, sud je, na osnovu veštačenja preko veštaka geometra, izjave tuženih i iskaza tužioca i uvida u zaključeno poravnanje P. 68/87, utvrdio da su tuženi bili u mirnom posedu prava korišćenja kapije i da tužilac nije dokazao na koji način su ga tuženi smetali i u kom periodu, pa je primenom odredaba člana 77. i 78. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa odlučio kao u stavu II izreke. Kako je u obrazloženju navedeno, prema čl. 77. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, sudska zaštita od uznemiravanja odnosno oduzimanja državine može se tražiti u roku od 30 dana od dana saznanja za smetanje i učinioca, a najkasnije u roku od godinu dana od nastalog smetanja, a prema članu 78. istog Zakona sud pruža zaštitu prema poslednjem stanju državine i nastalom smetanju pri čemu nije od uticaja pravo na državinu, pravni osnov državine i savesnost držaoca.

Presuda je dostavljena tužiocu 6. septembra 2002. godine, šest i po mesesci nakon donošenja. Protiv navedene presude, punomoćnik tužioca je izjavio žalbu 17. septembra 2002. godine.

Rešavajući o ovoj žalbi, Okružni sud u Novom Pazaru je 25. decembra 2002. godine doneo rešenje Gž. 403/02 kojim se usvaja žalba tužioca, ukida presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 1032/00 od 18. februara 2002. godine i predmet vraća istom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. U obrazloženju je, pored ostalog, navedeno da je pobijana presuda zahvaćena bitnom povredom iz člana 354. stav 2. tačka 14) Zakona o parničnom postupku, jer je nerazumljiva, s obzirom da iz tužbe proizlazi da je tužilac tražio predaju zauzetog dela parcele i prestanak uznemiravanja korišćenja prava prolaza, koji zahtevi predstavljaju stvarnopravne zahteve, tako da nije bilo mesta primeni odredbe člana 159. Zakona o vanparničnom postupku, tim pre što je rešenje prvostepenog suda kojim je obustavljen parnični postupak i stranke upućene na pokretanje vanparničnog postupka za uređenje međa, ukinuto rešenjem Gž. 568/2000 od 17. novembra 2000. godine. U obrazloženju rešenja je dalje navedeno da je prvostepeni sud presudom obavezao i umešača, odnosno da izreka presude glasi i na umešača, što je suprotno odredbama čl. 206. do 209. Zakona o parničnom postupku, jer prema stanovištu Okružnog suda, samo prema umešaču koji je po pristanku obeju stranaka stupio u parnicu umesto stranke kojoj se pridružio, može i da glasi sudska odluka. U obrazloženju je dalje navedeno i da je prvostepeni sud pogrešno utvrdio činjenično stanje i na tako pogrešno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo pozivajući se na odredbu člana 159. Zakona o vanparničnom postupku. Naime, u konkretnom slučaju odlučna činjenica je da li je tužilac vlasnik odnosno, nosilac prava trajnog korišćenja na spornim nepokretnostima i da li se sporne nepokretnosti nalaze u faktičkoj vlasti tuženih, te je na rešenje spornog odnosa prvostepeni sud bio dužan da primeni odredbu člana 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, prema kojoj odredbi, da bi ostvario pravo na povraćaj, tužilac kao vlasnik bi morao dokazati da na stvari čiji povraćaj traži ima pravo svojine i da se stvar nalazi u faktičkoj vlasti tuženog. Pored toga, prvostepeni sud je morao utvrditi da li je tuženi postavljanjem kapije izvršio smetanje korišćenja prolaza tužiocu. Stoga je u ponovnom postupku prvostepenom sudu naloženo da u skladu sa iznetim primedbama drugostepenog suda izvede sve ranije izvedene dokaze, a po potrebi i nove dokaze, nakon čega će biti u mogućnosti da donese novu i na zakonu zasnovanu odluku.

Spisi predmeta vraćeni su prvostepenom sudu 30. decembra 2002. godine, a predmet je dobio novi broj P. 1041/02.

U ponovnom postupku, sud je zakazao osam ročišta za glavnu raspravu (5. novembra, 26. novembra i 17. decembra 2003. godine, 18. februara 2004. godine, 13. janura, 25. februara, 13. aprila i 31. maja 2005. godine). Na ročištu od 18. februara 2004. godine, sud je rešenjem naložio tužiocu da uredi tužbeni zahtev tako što će na strani tuženih obuhvatiti sve suvlasnike sporne katastarske parcele kao jedinstvene suparničare, u roku od 8 dana, pod pretnjom propuštanja roka. Dana 20. februara 2004. godine tužilac je uredio tužbu i tužbeni zahtev prema nalogu suda. Ostala zakazana ročišta nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a ročište od 17. decembra 2003. godine zbog promene sudskog veća. Punomoćnik tužioca je urgirao zakazivanje ročišta pred sudom 13. aprila, 20. avgusta, 17. septembra i 9. decembra 2004. godine.

Na ročištu od 31. maja 2005. godine, posle završne reči stranaka, Opštinski sud u Novom Pazaru je doneo presudu P. 1041/02 kojom je u celini odbio tužbeni zahtev. U obrazloženju presude je, pored ostalog, navedeno da je sud zaključio da tužilac nije vlasnik, odnosno nosilac prava trajnog korišćenja na spornom delu nepokretnosti, a da se sporna nepokretnost nalazi u faktičkoj vlasti tuženih. Na osnovu toga, sud zaključuje da nisu ispunjeni uslovi iz člana 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, prema kojoj odredbi da bi ostvario pravo na povraćaj, tužilac kao vlasnik mora imati pravo svojine na stvari koja se nalazi u faktičkoj vlasti tuženog, te kako je na nesumljiv način utvrđeno da tužilac nije vlasnik spornog zemljišta, a da faktičku vlast imaju tuženi, to je sud primenom napred navedenog propisa odlučio kao u izreci presude u stavu I. Tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da tuženi uklone postavljenu žičanu ogradu sa dela k.p. broj 405/3 KO Novi Pazar, ovom presudom takođe je odbijen kao neosnovan iz razloga što je po zaključenju poravnanja kod tog suda P. 68/87, odmah postavljena sada postojeća - sporna žičana ograda, a tuženi su u faktičkom mirnom posedu iste od 1988. godine, što je geometar utvrdio na terenu, pa je sud zaključio da je i u tom delu tužbeni zahtev tužioca za uklanjanje postojeće žičane ograde i da se tuženi uzdrže od svakog uznemiravanja i ometanja tužioca za postavljanje dvorišne ograde duž međaške linije, neosnovan. Što se tiče uznemiravanja korišćenja prolaza do dvorišta, tužilac se u tužbi i tokom postupka nije izjasnio o kakvom se uznemiravanju radi i kad je nastalo to smetanje od strane tuženih, jer je tužilac u svom iskazu naveo da se putnim pravcem od četiri metra za prilaz do svoje kuće koristio od 1990. godine, da je isti betonirao i da su tada tuženi postavili spornu kapiju koju i sada koriste. Prema članu 77. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, sudska zaštita od uznemiravanja odnosno oduzimanja državine može se tražiti u roku od 30 dana od dana saznanja za smetanje i učinioca, a najkasnije u roku od godinu dana od nastalog smetanja, a prema članu 78. istog Zakona, sud pruža zaštitu prema poslednjem stanju državine i nastalom smetanju, pri čemu nije od uticaja pravo na državinu, pravni osnov državine i savesnost držaoca, pa je stoga, a na osnovu “nesporno” utvrđenog činjeničnog stanja, sud i odlučio kao u izreci presude u stavu II.

Presuda je dostavljena punomoćniku tužioca 3. maja 2006. godine, skoro godinu dana nakon njenog donošenja.

Tužilac je, preko punomoćnika, uložio žalbu protiv navedene presude 15. maja 2006. godine. Žalba je dostavljena na odgovor suprotnoj strani 22. maja 2006. godine, a 9. juna 2006. godine postupajući sudija Opštinskog suda u Novom Pazaru A.S. je dao nalog da se spisi predmeta dostave Okružnom sudu u Novom Pazaru radi rešavanja po žalbi.

Posle blizu dve godine, Okružni sud u Novom Pazaru je doneo rešenje Gž. 445/06 od 23. maja 2008. godine kojim je usvojio žalbu, ukinuo presudu Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 1041/02 od 31. maja 2005. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i razmatranje.

U obrazloženju ove presude je navedeno da je žalba osnovana, te da imajući u vidu stanje u spisima predmeta, sadržinu izvedenih dokaza, kao i predmet raspravljanja pravne stvari, Okružni sud nalazi da je u ovoj pravnoj stvari materijalno pravo pogrešno primenjeno, zbog čega je i činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, sa kojih razloga su izostali jasni i potpuni razlozi u pogledu odlučnih činjenica, a što upućuje na postojanje bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku, na šta se žalbom punomoćnika tužioca osnovano ukazuje. U obrazloženju je dalje navedeno da je prvostepeni sud u konkretnom slučaju postupao po neurednoj tužbi tužioca, što je imalo za posledicu donošenje nerazumljive presude, kao i da prvostepeni sud nije prvo utvrdio bitnu činjenicu - da li je pomenuta parcela pripadala gradskom građevinskom zemljištu u društvenoj svojini, čija parcelacija je uslovljena izmenom urbanističkog plana, te čije mere i granice utvrđuje opština koja tim zemljištem raspolaže, zavisno od namene i drugih uslova iskorišćavanja, a na šta se žalbom punomoćnika tužioca osnovano ukazuje. Istaknuto je i to da je prvostepeni sud radi rešavanja spornog odnosa trebalo da primeni odredbe člana 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, prema kojim odredbama tužilac, da bi ostvario pravo na povraćaj, mora dokazati da na stvari čiji povraćaj traži ima pravo svojine i da se stvar nalazi u faktičkoj vlasti tuženih.

Rešenje je dostavljeno punomoćnicima stranaka 3. juna 2008. godine. Predmet je u Opštinskom sudu u Novom Pazaru dobio novi broj P. 537/08.

Do dana dostavljanja spisa Ustavnom sudu, Opštinski sud u Novom Pazaru nije doneo novu odluku u predmetnom parničnom postupku.

5. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 58. Ustava propisano je: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.); da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.); da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (stav 4.). Imajući u vidu da podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da mu je povređeno pravo na imovinu iz člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, a s obzirom na to da se odredbe člana 58. Ustava Republike Srbije sadržinski ne razlikuju od navedenih odredaba Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, Ustavni sud je eventualnu povredu prava cenio u odnosu na odredbe Ustava.

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni list SFRJ”, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ”, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano: da u parničnom postupku sud odlučuje u granicama zahteva koji su stavljeni u postupku (član 2.); da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da lice koje ima pravni interes da u parnici koja teče među drugim licima jedna od stranaka uspe, može se pridružiti ovoj stranci (član 206. stav 1.); da po pristanku obeju parničnih stranaka umešač može stupiti u parnicu kao stranka umesto stranke kojoj se pridružio (član 208. stav 5.); da bitna povreda odredaba parničnog postupka postoji ako sud u toku postupka nije primenio ili je nepravilno primenio koju odredbu ovog zakona, a to je bilo ili je moglo biti od uticaja na donošenje zakonite i pravilne odluke, kao i da bitna povreda odredaba parničnog postupka uvek postoji ako presuda ima nedostataka zbog kojih se ne može ispitati, a naročito ako je izreka presude nerazumljiva, ako protivreči sama sebi ili razlozima presude, ili ako presuda uopšte nema razloga ili u njoj nisu navedeni razlozi o odlučnim činjenicama, ili su ti razlozi nejasni ili protivrečni, ili ako o odlučnim činjenicama postoji protivrečnost između onoga što se u razlozima presude navodi o sadržini isprava ili zapisnika o iskazima datim u postupku i samih tih isprava ili zapisnika (član 354. stav. 1. i stav 2. tačka 14)); da drugostepeni sud ispituje prvostepenu presudu u granicama razloga navedenih u žalbi, pazeći po službenoj dužnosti na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 354. stav 2. ovog zakona i na pravilnu primenu materijalnog prava (član 365. stav 2.); da je prvostepeni sud dužan da izvede sve parnične radnje i da raspravi sva sporna pitanja na koja je ukazao drugostepeni sud u svom rešenju (član 377.); da će se u postupku po žalbi protiv rešenja shodno primenjivati odredbe koje važe za žalbu protiv presude, osim odredaba o odgovoru na žalbu i o održavanju rasprave pred drugostepenim sudom (član 381.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS”, br. 125/04 i 111/09) propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da bitna povreda odredaba parničnog postupka uvek postoji ako presuda ima nedostataka zbog kojih se ne može ispitati, a naročito ako je izreka presude nerazumljiva, ako protivreči sama sebi ili razlozima presude, ili ako presuda nema uopšte razloga ili u njoj nisu navedeni razlozi o bitnim činjenicama, ili su ti razlozi nejasni ili protivrečni, ili ako o bitnim činjenicama postoji protivrečnost između onoga što se u razlozima presude navodi o sadržini isprava, zapisnika o iskazima datim u postupku i samih tih isprava ili zapisnika ili izvedenim dokazima (član 361. stav 2. tačka 12)); da će drugostepeni sud rešenjem ukinuti prvostepenu presudu i vratiti predmet prvostepenom sudu na ponovno suđenje i kad je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje bilo nepotpuno utvrđeno (član 377. stav 2.); da ako se prvostepena presuda ukida zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, u obrazloženju treba navesti sve odredbe koje su povređene, u čemu se povrede sastoje i sve uočene nedostatke koji su od uticaja za donošenje pravilne odluke, kao i da ako se prvostepena presuda ukida i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje, kad je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nepotpuno utvrđeno, drugostepeni sud će ukazati zašto su nove činjenice i dokazi od uticaja za donošenje pravilne odluke (član 382. st. 2. i 4.); da je prvostepeni sud dužan da odmah po prijemu rešenja drugostepenog suda zakaže ročište za glavnu raspravu u roku od 30 dana od dana prijema rešenja drugostepenog suda, kao i da je dužan da izvede sve parnične radnje i da raspravi sva sporna pitanja na koja je ukazao drugostepeni sud u svom rešenju (član 384. st. 1. i 2.); da ako je pre stupanja na snagu ovog zakona doneta prvostepena presuda ili rešenje kojim se postupak pred prvostepenim sudom okončava, dalji postupak sprovešće se po dosadašnjim propisima, a ako po stupanju na snagu ovog zakona bude ukinuta prvostepena odluka iz stava 1. ovog člana, dalji postupak sprovešće se po ovom zakonu (član 491. st. 1. i 3.).

Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa (“Službeni list SFRJ”, br. 6/80 i 36/90 i “Službeni list SRJ”, broj 29/96) propisano je: da vlasnik može tužbom zahtevati od držaoca povraćaj individualno određene stvari i da vlasnik mora dokazati da na stvari čiji povraćaj traži ima pravo svojine, kao i da se stvar nalazi u faktičkoj vlasti tuženog (član 37. st. 1. i 2.); da ako treće lice neosnovano uznemirava vlasnika ili pretpostavljenog vlasnika na drugi način a ne oduzimanjem stvari, vlasnik, odnosno pretpostavljeni vlasnik, može tužbom zahtevati da to uznemiravanje prestane (član 42. stav 1.).

6. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta jemstava sadržanih u odredbi člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku P. 537/08 Opštinskog suda u Novom Pazaru povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja osnovanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog sudskog postupka, počev od 25. aprila 2000. godine.

Ustavni sud je konstatovao da je predmetni parnični postupak do podnošenja ustavne žalbe trajao skoro osam godina, a sada već punih deset godina i da se postupak još uvek vodi pred prvostepenim sudom.

Navedeno trajanje parničnog postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. I pored ove konstatacije, Ustavni sud je kod ocene navoda iz ustavne žalbe pošao od činjenice da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanje nadležnih sudova koji vode postupak, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj prava o kome se odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, osnovni su činioci koji utiču na ocenu dužine sudskog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je mišljenja da u ovom predmetu nije bilo naročito složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja bi zahtevala obiman i dugotrajan dokazni postupak. Naime, tužilac je podneo tužbu “radi izvršenja činidbe i prestanka uznemiravanja” na delu katastarske parcele broj 405/3 KO Novi Pazar. U odnosu na postavljeni tužbeni zahtev, Opštinski sud u Novom Pazaru je trebalo da utvrdi bitnu činjenicu, da li je pomenuta parcela pripadala gradskom zemljištu u društvenoj svojini, čija parcelacija je uslovljena izmenom urbanističkog plana i čije mere i granice utvrđuje opština koja tim zemljištem raspolaže, zavisno od namene i drugih uslova iskorišćavanja, kao i da li je tužilac vlasnik navedene parcele odnosno nosilac trajnog prava korišćenja na spornoj nepokretnosti i da li se sporna nepokretnost nalazi u faktičkoj vlasti tuženih.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je konstatovao da je Opštinski sud u Novom Pazaru svojim ponašanjem najznačajnije doprineo da postupak traje nerazumno drugo. Naime, u dosadašnjem toku parnice taj sud nije utvrdio odlučne činjenice za presuđenje i u skladu sa tim nije pravilno primenio merodavno materijalno pravo na koje mu je ukazivano rešenjima Okružnog suda u tri navrata (rešenja: Gž. 568/2000 od 17. novembra 2000, Gž. 403/02 od 25. decembra 2002. i Gž. 445/06 od 23. maja 2008. godine). Pored toga, presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 1032/00 od 18. februara 2002. godine je dostavljena parničnim strankama nakon više od pola godine od njenog donošenja. Takođe, posle ukidanja navedene presude, rešenjem Okružnog suda Gž. 403/02 od 25. decembra 2002. godine spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje 30. decembra 2002. godine, a Opštinski sud u Novom Pazaru je prvo naredno ročište za glavnu raspravu zakazao posle gotovo godinu dana, 5. novembra 2003. godine. Primetan je i period pasivnosti, odnosno nepostupanja ovog suda u periodu od godinu i više dana, kada od 18. februara 2004. godine do 25. februara 2005. godine, i pored četiri urgencije punomoćnika tužioca (13. aprila, 20. avgusta, 19. septembra i 9. decembra 2004. godine) da sud zakaže ročište za glavnu raspravu, nije zakazivao ročišta za glavnu raspravu. Prvostepeni sud je pismeni otpravak presude P. 1041/02 od 31. maja 2005. godine dostavio punomoćnicima stranaka posle skoro godinu dana od njenog donošenja

Ocenjujući postupanje Okružnog suda u Novom Pazaru, Ustavni sud je utvrdio da je o žalbi punomoćnika tužioca od 15. maja 2006. godine, Okružni sud odlučio posle dve godine, rešenjem Gž. 445/06 od 23. maja 2008. godine, čime je i ovaj sud bitno doprineo da predmetni parnični postupak nerazumno dugo traje. Ustavni sud smatra da je Okružni sud mogao odlučiti o navedenoj žalbi u znatno kraćem roku, s obzirom da je već dva puta rešavao u istoj pravnoj stvari (rešenja: Gž. 568/2000 od 17. novembra 2000. godine i Gž. 403/02 od 25. decembra 2002. godine).

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac u ovom parničnom postupku, svojim postupcima nije doprineo neopravdanoj dužini njegovog trajanja. Podnosilac ustavne žalbe je prisustvovao svim zakazanim ročištima za glavnu raspravu i u ostavljenim rokovima postupao po nalozima suda (za plaćanje troškova veštačenja i za uređenje tužbenog zahteva), a u više navrata je preko punomoćnika urgirao zakazivanje ročišta za glavnu raspravu pred prvostepenim sudom, u cilju ubrzanja postupka.

Ustavni sud je ocenio da je blagovremeno okončanje konkretnog parničnog postupka značajno za podnosioca ustavne žalbe. Naime, postupak se vodi zbog spornih komšijskih prava na zemljištu i vraćanja potencijalno zauzetog dela parcele, odnosno korišćenja prolaza do kućnog dvorišta. Ovakvi predmeti, po oceni Suda, spadaju u sporove u kojima se zahteva efikasno vođenje parničnog postupka i brzo odlučivanje, kako bi se predupredili mogući konflikti stranaka.

Iz svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da je pre svega Opštinski sud u Novom Pazaru neprimenjivanjem merodavnog materijalnog i procesnog prava i nedelotvornim postupanjem, prouzrokovao da ovaj postupak posle sada već deset godina nije okončan, odnosno da se još uvek nalazi u fazi prvostepenog odlučivanja.

7. Na osnovu navedenog, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru u predmetu P. 537/08 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio.

S obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe nije zahtevao naknadu štete, Ustavni sud je, na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede ustavnog prava ostvari objavljivanjem ove odluke u “Službenom glasniku Republike Srbije”, kao i da se naloži sada nadležnom prvostepenom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak okončao u najkraćem roku.

Imajući u vidu da je podnosilac u ustavnoj žalbi naveo da mu je povređeno i pravo na imovinu, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe nije moglo biti povređeno navedeno pravo zajemčeno u članu 58. Ustava, iz razloga što u predmetnom parničnom postupku još uvek nije odlučeno o postavljenom tužbenom zahtevu, niti su iscrpljena redovna pravna sredstva za zaštitu ovog prava, te je Sud ustavnu žalbu u tom delu odbio kao preuranjenu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

8. Shodno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u sporu o nepokretnosti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti