Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe u stambenom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presuda kojima je utvrđeno pravo zakupa na delu stana u korist tužilje. Sud je utvrdio da su redovni sudovi pružili ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje za svoje odluke, zasnovano na dugogodišnjem faktičkom stanovanju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Miloja Miloševića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 7. jula 2011. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Miloja Miloševića izjavljena protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4003/02 od 15. marta 2007. godine i presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 2900/08 od 5. maja 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miloje Milošević iz Beograda podneo je 22. septembra 2009. godine, preko punomoćnika Zorana Lazarevića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4003/02 od 15. marta 2007. godine i presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 2900/08 od 5. maja 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da su sudovi protivno zakonu odbili zahtev podnosioca ustavne žalbe za iseljenje tužilje-protivtužene iz dela stana za koji je pravnosnažnom presudom utvrđeno da nema pravni osnov za korišćenje; da je sud ispoljio krajnje različiti stav prema strankama u ovom postupku, pa je zahtev tužilje-protivtužene za utvrđenje stanarskog prava potpuno neovlašćeno konvertovao u zahtev za pravo zakupa, a zahtev podnosioca nije želeo da usvoji ni delimično, iako je konzumiran postavljenim protivtužbenim zahtevom; da je tužilji-protivtuženoj potpuno nezakonito utvrđeno i pravo zakupa na preostalom delu spornog stana od 39 m², s obzirom na to da ne postoji nijedan materijalni dokaz da je tužilja-protivtužena stekla stanarsko pravo na navedenom delu stana; da je pozivanje drugostepenog suda na rešenje Odeljenja za stambene poslove NOO Stari Grad u Beogradu 07/6 broj 10632/61 bespredmetno, jer ne postoji original navedenog rešenja sa klauzulom pravnosnažnosti, pa kako se fotokopija istog, saglasno odredbi člana 230. Zakona o parničnom postupku ne može tretirati kao dokaz, to jasno proističe da je tužilji-protivtuženoj priznato pravo bez odgovarajućeg dokaza; da je pozivanje drugostepenog suda na presudu Vrhovnog suda Narodne Republike Srbije od 24. oktobra 1961. godine i presudu Saveznog vrhovnog suda od 28. decembra 1961. godine, takođe, bespredmetno, jer ni ove odluke ne postoje kao originalni dokumenti, već samo kao fotokopije bez odgovarajućih overa i klauzula pravnosnažnosti.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, da poništi osporene presude i da zabrani sprovođenje izvršenja ovih presuda.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Prvi opštinski sud u Beogradu je 15. marta 2007. godine doneo osporenu presudu P. 4003/02 kojom je: u stavu prvom izreke delimično usvojio tužbeni zahtev tužilje B. T. iz Beograda, te je utvrdio da je tužilja stekla pravo zakupa na neodređeno vreme na delu stana broj 16 u ulici Šafarikova broj 4 u Beogradu, na drugom spratu, ukupne stambene površine od 39 m², koji se sastoji od jedne sobe, pola kuhinje, zajedničkog kupatila, zajedničkog klozeta, zajedničkog hodnika, pola ostave, jednog balkona, pola terase, pola lođe, pola podruma i devojačke sobe, što je tuženi, ovde podnosilac ustavne žalbe, dužan priznati i zaključiti u tom delu ugovor o zakupu stana, u roku od 15 dana od prijema pismenog otpravka presude, što ako ne učini, ova presuda će zamenjivati ugovor o zakupu dela stana od 39 m²; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev B. T. u delu u kome je tražila da se utvrdi da je stekla pravo zakupa na neodređeno vreme na preostalom delu stana broj 16 u ulici Šafarikova broj 4 u Beogradu, na drugom spratu, površine od 66 m², i u delu tužbenog zahteva kojim je tražila da se obaveže tuženi da joj prizna pravo zakupa i u tom delu zaključi ugovor o zakupu; u stavu trećem izreke odbio kao neosnovan protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca, kojim je traženo da se obaveže tužilja-protivtužena da se sa svim licima i stvarima iseli iz stana broj 16. u ulici Šafarikova broj 4 u Beogradu, površine 105 m², i isti preda na slobodno korišćenje ovde tuženom-protivtužiocu; u stavu četvrtom izreke obavezao tuženog-protivtužioca da tužilji-protivtuženoj na ime naknade troškova parničnog postupka isplati odgovarajući novčani iznos; u stavu petom izreke odbio kao neosnovan zahtev tuženog-protivtužioca za naknadu troškova parničnog postupka. U obrazloženju osporene prvostepene presude, pored ostalog, je navedeno: da je A. G. bila zakupac stana broj 16 u ulici Šafarikova broj 4 u Beogradu, na osnovu ugovora o zakupu koji je 1. maja 1941. godine zaključila sa pravnim prethodnikom tuženog; da se 1954. godine majka tužilje u predmetni stan uselila sa tužiljom i još jednom ćerkom po odobrenju A.G. kao tadašnjeg korisnika stana; da je nakon smrti A.G. Uprava stambene zajednice SO Skadarlija 14. juna 1955. godine odobrila privremeno, do zaključenja ugovora o korišćenju stana, da se majka tužilje sa dvema ćerkama proširi na celu sobu u stanu u ulici Šafarikova broj 4, koju je koristila zajedno sa A. G, uz upotrebu nusprostorija koje je uživala A. G.; da je rešenjem Odeljenja za stambene poslove NO Stari Grad u Beogradu 07/6 broj 10642/61 od 5. aprila 1961. godine obavezan kućni savet zgrade u ulici Šafarikova broj 4 u Beogradu da zaključi ugovor o korišćenju dela stana sa majkom tužilje u svojstvu nosioca stanarskog prava-sustanara, sa pravom korišćenja jedne sobe, devojačke sobe, zajedničkom upotrebom kuhinje, ostave, zajedničkog kupatila, zajedničkog klozeta, zajedničkog hodnika, pola ostave, terase i podruma; da je Komisija za nacionalizaciju pri Izvršnom veću NS NR Srbije donela 23. februara 1962. godine rešenje broj 4499/2-61, kojim je izmenila rešenje Komisije za nacionalizaciju pri Narodnom odboru grada Beograda broj 6313/60 od 24. maja 1960. godine, te je izuzeta iz nacionalizacije porodična stambena zgrada u ulici Šafarikova broj 4 u Beogradu, pa je stan broj 16 ostao u svojini Miloja Miloševića, ovde podnosioca ustavne žalbe, a navedeno rešenje je postalo izvršno 12. februara 1963. godine; da je kućni savet zgrade u ulici Šafarikova broj 4 u Beogradu 20. marta 1962. godine zaključio sa majkom tužilje ugovor o korišćenju stana dela stana broj 16 u ulici Šafarikova broj 4; da je dopisom od 19. oktobra 1962. godine kućni savet zgrade obavestio majku tužilje da je ugovor o korišćenju stana koji je zaključio sa njom oglašen nevažećim, jer nije bio nadležan da ga zaključi, te je uputio majku tužilje da sa sopstvenikom zaključi ugovor o korišćenju stana; da se majka tužilje obraćala tuženom radi zaključenja ugovora o korišćenju stana, na koji poziv nije odgovoreno; da iz dokaza u spisima proizlazi da je majka tužilje u upravnim sporovima i sporovima pred sreskim sudom bila smatrana nosiocem stanarskog prava na delu stana od 39 m², te je sud, pored ostalog, izvršio uvid u presudu Saveznog vrhovnog suda Už. 10519/61 od 28. decembra 1961. godine; da je iz iskaza tuženog sud utvrdio da je majka tužilje vodila sporove za iseljenje bespravno useljenih stanara; da iz ugovora koji se nalaze u stambenom dosijeu opštine Stari Grad i dopisa kućnog saveta proizlazi da je i nakon oglašavanja ugovora o korišćenju stana nevažećim, majka tužilje plaćala stanarinu kućnom savetu; da je pažljivom analizom izvedenih dokaza koji nisu dovedeni u sumnju ni navodima stranka niti bilo kojim drugim dokazom, sud utvrdio da je pravni prethodnik tužilje bila nosilac stanarskog prava na delu sustanarskog stana broj 16 u ulici Šafarikova broj 4; da je majka tužilje posedovala valjan osnov za korišćenje dela stana, a to je rešenje Odeljenja za stambene poslove NO Stari Grad u Beogradu 07/6 broj 10642/61 od 5. aprila 1961. godine, koje je postalo konačno, jer nije osporeno u postupku interne, odnosno sudske zaštite, tako da i dalje proizvodi pravna dejstva, te se ne može uzeti da je pravni prethodnik tužilje koristila stan bez pravnog osnova; da je sud cenio činjenicu da pravnoj prethodnici tužilje nedostaje ugovor o korišćenju stana, kao drugi uslov za sticanje stanarskog prava; da je sud našao da bi nedostatak pismenog ugovora o korišćenju stana mogao biti otklonjen samo u slučaju korišćenja stana kroz duži vremenski period, te ukoliko je bila izražena volja ugovornih strana za zasnivanje takvog odnosa; da je činjenica da je pravna prethodnica tužilje stan nesmetano koristila od momenta useljenja 1954. godine, pa sve do momenta smrti 1. februara 1990. godine, kao i da vlasnik stana nije preduzimao mere za njeno iseljenje iz predmetnog dela stana; da se, po mišljenju suda, ima uzeti da se nekorišćenjem zakonskih prava i odgovarajućih ovlašćenja skoro 30 godina tuženi kao vlasnik stana saglasio da majka tužilje i tužilja stanuju u ovom stanu, te da je majka tužilje kao pravni prethodnik tužilje na taj način stekla stanarsko pravo; da je, pored toga, primenom materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje sud našao da je pravni prethodnik tužilje stekla svojstvo nosioca stanarskog prava na delu predmetnog stana i na osnovu člana 80. Zakona o stambenim odnosima, jer je na dan 29. jula 1973. godine stanovala u ovom stanu na osnovu rešenja, odnosno odluke nadležnog organa; da je iz iznetih razloga, budući da tužilja ne predstavlja lice koje ne poseduje pravni osnov za korišćenje stana, sud odbio tužbeni zahtev tuženog-protivtužioca za iseljenje tužilje iz predmetnog stana; da je pri odlučivanju sud našao da je dužan da se kreće u granicama postavljenog tužbenog zahteva, te da ne može da menja izreku postavljenog tužbenog zahteva, ali da može da ispravi pojedine navode izreke krećući se u granicama postavljenog tužbenog zahteva, učinivši ih jasnim i dovoljno određenim, kako bi presuda bila izvršiva, te je usvojio tužbeni zahtev tužilje u delu u kome je našao da je isti osnovan i obavezao tuženog da to pravo tužilji prizna tako što će zaključiti ugovor o zakupu stana, s tim što je upravo da bi presuda bila izvršiva sud u izreci konstatovao da će, ukoliko tuženi ne zaključi ugovor o zakupu stana u tom delu, ta presuda zameniti ugovor o zakupu dela stana preciziranog izrekom; da je prilikom odlučivanju o pravu tužilje da koristi deo stana od 66 m² kao jedini preostali sustanar u stanu, sud imao u vidu da je u opštem interesu da sustanarski odnosi nestanu, te da su i sami republički zakoni u ovoj oblasti izričito zabranili uspostavljanje novih sustanarskih odnosa; da je, pošto predmetni stan čini jedinstvenu građevinsku celinu sa sustanarskim delom stana, sud našao da je tužilja ovlašćena da se proširi na upražnjeni deo stana koji su prestali da koriste drugi sustanari, te je iz tih razloga i odbio zahtev tuženog za iseljenje tužilje ne samo iz dela stana od 39 m² na kome tužilja kao član porodičnog domaćinstva svoje majke ima pravo zakupa na neodređeno vreme, već i iz preostalog dela stana od 66 m², na kome tužilja ima pravo korišćenja, ali ne i pravo zakupa, s obzirom na to da to pravo zakupa može steći samo na osnovu akta vlasnika stana; da vlasnik stana u svojini građana može ispražnjeni deo stana koji je koristio jedan od sustanara da dodeli na korišćenje preostalom sustanaru putem zakupa ili da ispražnjeni deo stana pretvori u građevinsku celinu u skladu sa propisima, ili može taj deo stana da koristi za smeštaj stvari.

Okružni sud u Beogradu je 5. maja 2009. godine, odlučujući o žalbi tuženog-protivtužioca, doneo osporenu presudu Gž. 2900/08 kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tuženog- protivtužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i potvrdio presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4003/02 od 15. marta 2007. godine u prvom, trećem, četvrtom i petom stavu izreke. U obrazloženju osporene drugostepene presude, pored ostalog, je navedeno: da u postupku donošenja ožalbene presude u pobijanom delu nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tač. 1, 2, 5, 7. i 9. Zakona o parničnom postupku, na koje Okružni sud pazi po službenoj dužnosti; da je tačan navod žalbe da je tužbenim zahtevom traženo utvrđenje prava korišćenja stana, a da je prvostepeni sud odlučio o pravu zakupa, ali da iz činjenica na kojima je zasnovan tužbeni zahtev proizlazi da je predmet spora pravo tužilje-protivtužene da u svojstvu nosioca stanarskog prava koristi stan, dakle stanarsko pravo, a njemu odgovara pravo zakupa, pa ne stoji tvrdnja žalbe da je prvostepeni sud prekoračio tužbeni zahtev; da je bez uticaja na zakonitost i pravilnost ožalbene presude navod žalbe da tužilja-protivtužena nije dostavila original rešenja Narodnog odbora od 5. aprila 1961. godine, već neoverenu fotokopiju, bez pečata, potpisa i klauzule pravnosnažnosti, i da nije navedeno kada je ono postalo pravnosnažno; da je to rešenje doneto i da je pravnosnažno proizlazi iz presude Saveznog vrhovnog suda od 28. decembra 1961. godine; da ne stoji tvrdnja žalbe da nije jasno, jer je obrazloženje presude kontradiktorno, da li je majka tužilje-protivtužene stekla stanarsko pravo; da je prvostepeni sud u obrazloženju jasno naveo da je majka tužilje-protivtužene predmetni deo stana koristila na osnovu rešenja Narodnog odbora od 5. aprila 1961. godine, da je u to vreme Narodni odbor bio ovlašćen za donošenje takvog rešenja, jer je stan bio tada u društvenoj svojini, pa je imala pravni osnov za korišćenje tog dela stana, kome je nedostajao samo ugovor o korišćenju stana, što se njoj ne može staviti na teret, jer se obraćala tuženom-protivtužiocu radi zaključenja ugovora, kada je stan izuzet od nacionalizacije, ali do toga nije došlo, da bi se uspostavljeno pravno stanje preobrazilo u pravni odnos; da je majka tužilje stan neprekidno i nesmetano koristila od 1954. godine pa sve do smrti 1. februara 1990. godine, a dugogodišnje stanovanje bez protivljenja tuženog-protivtužioca ukazuje na postojanje prećutne faktičke saglasnosti; da je stoga majka tužilje-protivtužene do stupanja na snagu Zakona o stambenim odnosima („Službeni glasnik RS“, broj 39/73) stekla stanarsko pravo na predmetnom delu stana od 39 m² u vlasništvu tuženog-protivtužioca, pa je prema članu 80. tog Zakona imala sva prava kao i nosilac stanarskog prava koji koristi stan u društvenoj svojini; da budući da je tužilja-protivtužena stanovala sve vreme sa majkom kao član njenog porodičnog domaćinstva u tom delu stana i da je nastavila da stanuje i posle smrti majke 1. februara 1990. godine, to ima pravo, saglasno članu 20. stav 1. tada važećeg Zakona o stambenim odnosima („Službeni glasnik RS“, broj 9/85, sa izmenama i dopunama), da taj deo stana koristi kao nosilac stanarskog prava, odnosno zakupac, s obzirom na to da se njena sestra iselila pre smrti svoje majke; da su stoga bez značaja navodi žalbe da prvostepeni sud nije naveo na osnovu kojih zakonskih odredaba tužilja-protivtužena ima to pravo; da s obzirom na to da tužilja-protivtužena ima pravo da u svojstvu zakupca koristi predmetni deo stana od 39 m², to tuženi-protivtužilac, kao vlasnik stana nema pravo da je iz tog dela iseli i traži njenu predaju, niti iz preostalog dela stana iz kojeg su se ostali stanari iselili, jer prema članu 48. stav 4. Zakona o stambenim odnosima taj deo može da da na korišćenje preostalom sustanaru putem zakupa, ili da ispražnjeni deo stana pretvori u građevinsku celinu u skladu sa propisima, ili da koristi za smeštaj stvari, što protivtužbenim zahtevom nije tražio.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, relevantne su sledeće odredbe Ustava i zakona: Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o stanovanju („Službeni glasnik RS“, br. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95, 49/95, 16/97, 46/98, 26/01 i 101/05) propisano je: da nosilac stanarskog prava, odnosno zakupac stana na neodređeno vreme koji to pravo ima na stanu u svojini građana, od dana stupanja na snagu ovog zakona nastavlja sa korišćenjem tog stana u skladu sa odredbama čl. 30. do 39. ovog zakona (član 40.); da lice koje se na dan 23. jula 1959. godine, zateklo u stanu u svojstvu podstanara, ima, po ovom zakonu, prava i obaveze utvrđene za sustanare, osim prava na otkup stana (član 49.).

Odredbama člana 48. navedenog Zakona, pored ostalog, je propisano: da se na stanu ne može zasnovati novi sustanarski odnos, a na ranije zasnovane sustanarske odnose i zaštićene podstanare shodno se primenjuju odredbe ovog zakona o zakupu društvenog stana, ako ovim zakonom nije drukčije određeno (stav 1.); da će nosilac prava raspolaganja ispražnjeni deo stana koji je koristio jedan od sustanara dati na korišćenje preostalom sustanaru, ako se time obezbeđuje za tog sustanara odgovarajući stan u smislu ovog zakona (stav 2.); da će u slučaju da preostali sustanar koristi deo stana koji je odgovarajući u smislu ovog zakona, vlasnik stana iz stava 2. ovog člana pretvoritu ispražnjeni deo stana u zasebnu građevinsku celinu, a ako to po propisima nije moguće vlasnik stana može taj deo stana dati preostalom sustanaru na korišćenje (stav 3.); da vlasnik stana u svojini građana može ispražnjeni deo stana koji je koristio jedan od sustanara da da na korišćenje preostalom sustanaru putem zakupa ili da ispražnjeni deo stana pretvori u građevinsku celinu u skladu sa propisima ili miže taj deo stana da koristi za smeštaj stvari (stav 4.); da vlasnik stana u svojini građana može da otkaže ugovor o korišćenju stana preostalom sustanaru, ako prethodno za iseljenje tog sustanara obezbedi stan koji odgovara delu stana koji je koristio (stan 5.).

Odredbama člana 102. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.125/04 i 111/09), pored ostalog, je, propisano: da se isprave koje se prilažu podnesku podnose u izvorniku ili prepisu (stav 1.); da ako je isprava priložena u prepisu, sud će na zahtev protivne stranke naložiti podnosiocu da podnese sudu ispravu u izvorniku, a protivnoj stranci dozvoliće da se upozna sa njenom sadržinom, a da kad je to potrebno, sud će odrediti rok u kome se isprava mora podneti u izvorniku ili u overenom prepisu, odnosno pogledati (stav 3.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da osporenim presudama nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno ovom ustavnom odredbom.

Naime, Ustavni sud je ocenio da su redovni sudovi dali jasne i detaljne razloge za delimično usvajanje tužbenog zahteva tužilje i utvrđenje da je stekla pravo zakupa na neodređeno vreme na delu stana od 39 m², koje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim. Takođe, Ustavni sud je našao da je drugostepeni sud dao ustavnopravno prihvatljive razloge za ocenu da prvostepeni sud nije prekoračio tužbeni zahtev kada je utvrdio da je tužilja stekla pravo zakupa na neodređeno vreme, a ne stanarsko pravo. Konačno, Ustavni sud ocenjuje da su redovni sudovi dali jasne i detaljne razloge za odbijanje protivtužbenog zahteva podnosioca ustavne žalbe kojim je traženo iseljenje tužilje iz preostalog dela stana od 66 m², koje Ustavni sud, takođe, ne smatra proizvoljnim.

Ustavni sud nalazi da je neosnovan navod podnosioca ustavne žalbe da je tužilji priznato pravo zakupa na neodređeno vreme bez dokaza, jer se neovereni prepis ne može smatrati dokazom. Naime, u pravnom životu je prilaganje običnog (neoverenog) prepisa redovan način postupanja. U slučaju da parnična stranka posumnja u autentičnost prepisa, ima pravo da zahteva od suda da naloži protivnoj stranci da podnese ispravu u izvorniku. Međutim, podnosilac u ustavnoj žalbi nije pružio dokaze da je u toku parničnog postupka istakao takav zahtev, te da je sud neopravdano odbio njegovo traženje.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da su osporene presude doneli zakonom ustanovljeni sudovi, u granicama svojih nadležnosti, nakon postupka sprovedenog u skladu sa zakonskim odredbama, te da se osporene presude zasnivaju na ustavnopravnom prihvatljivom tumačenju merodavnog materijalnog prava, koje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je zaključio da osporenim presudama nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, te je odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07).

6. Na osnovu svega navedenog i odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe u stambenom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti