Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi povodom gradnje na tuđem zemljištu

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu protiv presuda kojima je podnositeljka obavezana na naknadu za zauzeto zemljište. Sud utvrđuje da je podnositeljka znala da gradi na tuđem, te je prigovor zastarelosti neosnovan prema članu 25. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić , Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Snežane Stanković iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. aprila 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Snežane Stanković izjavljena protiv četvrtog i petog stava izreke presude Opštinskog suda u Nišu P. 206/08 od 17. februara 2009. godine i presude Okružnog suda u Nišu Gž. 2277/09 od 27. jula 2009. godine, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Snežana Stanković iz Niša je 22. septembra 2009. godine, preko punomoćnika Stanimira Radosavljevića, advokata iz Niša, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv četvrtog i petog stava izreke presude Opštinskog suda u Nišu P. 206/08 od 17. februara 2009. godine i presude Okružnog suda u Nišu Gž. 2277/09 od 27. jula 2009. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije i prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, zajamčenih odredbama čl. 21, 32, 36. i 58 . Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede člana 1. Prvog protokola uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je stavom četvrtim izreke osporene prvostepene presude sud obavezao tužilju-protivtuženu, ovde podnositeljku ustavne žalbe, da tuženim-protivtužiocima plati naknadu za predmetno zemljište, iako je to potraživanje zastarelo, a što je tužilja više puta isticala u toku postupka. Podnositeljka je navela da je tuženi-protivtužilac kao vlasnik zemljišta znao za gradnju od njenog početka, to jest od 1973. godine, kao i da je gradnja završena pre više od tri decenije, te da su protekli i subjektivni i objektivni rok zastarelosti iz člana 24. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Prema navodima podnositeljke, sud je odbio prigovor zastarelosti predmetnog potraživanja kao neosnovan, iz razloga što je tužilja „znala da gradi na tuđem zemljištu“. S tim u vezi, podnositeljka je istakla da je napred navedenom zakonskom odredbom propisano da se zastarelost spornog potraživanja vezuje samo za saznanje vlasnika zemljišta za gradnju na tom zemljištu i za završetak gradnje, a nikako za „znanje graditelja o tome ko je vlasnik zemljišta“. Takođe, podnositeljka je navela da nisu tačni navodi iz osporene presude da je tužilja znala da gradi na tuđem zemljištu, jer joj sud u tom slučaju ne bi mogao dosuditi pravo korišćenja na spornom zemljištu po osnovu gradnje, a kako je to učinio osporenom presudom. Pored toga, podnositeljka smatra da su joj i petim stavom izreke osporene prvostepene presude povređena navedena ustavna prava, iz razloga što je sud u predmetnom parničnom postupku dosudio da svaka stranka snosi svoje troškove, a što ne bi bio slučaj da je sud usvojio prigovor zastarelosti i odbio protivtužbeni zahtev tuženih-protivtužilaca. U odnosu na osporenu drugostepenu presudu, podnositeljka je navela da je drugostepeni sud odbio prigovor zastarelosti „bez ijedne reči obrazloženja“, iako je bio u obavezi po zakonu da svoju odluku obrazloži. Podnositeljka ustavne žalbe je predložila da Ustavni sud poništi osporenu prvostepenu presudu u stavu četvrtom i petom izreke, kao i osporenu drugostepenu presudu, i da predmet vrati na ponovni postupak.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11 ) je iste sadržine kao član 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Opštinskog suda u Nišu P. 206/08 od 17. februara 2009. godine, u stavu četvrtom izreke, usvojen je protivtužbeni zahtev tuženih-protivtužilaca S. R. i B. V. protiv tužilje-protivtužene, ovde podnositeljke ustavne žalbe, pa je obavezana protivtužena da protivtužiocima solidarno na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 62.812,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 31. marta 2007. godine do konačne isplate, u roku od 15 dana , pod pretnjom prinudnog sudskog izvršenja. U stavu petom izreke ove presude utvrđeno je da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka. U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno: da je sud u stavu 2. izreke presude usvojio eventualni tužbeni zahtev tužilje i utvrdio da je tužilja stekla i da ima pravo korišćenja na katastarskoj parceli 7238/39 , KO Bubanj-Niš , u površini od 14 m², po osnovu izgradnje porodične stambene zgrade na toj parceli; da je tužilja znala da gradi na delu tuđeg zemljišta, i to na delu predmetne katastarske parcele broj 7238/39 , KO Bubanj-Niš, pa je sud zaključio da je neosnovan prigovor zastarelosti protivtužbenog zahteva koji je istakla tužilja, a kojim su tuženi-protivtužioci tražili da im se isplati zauzeto zemljište, i to navedena katastarska parcela u površini od 14 m²; da ovakav zaključak suda proizlazi iz činjenice da je rešenjem Gradske uprave Grada Niša-Sekretarijat za finansije od 12. maja 2004. godine utvrđeno pravo korišćenja prvotuženom S. R, pored ostalog, i na predmetnoj katastarskoj parceli, a da je u obrazloženju tog rešenja navedeno da je ta parcela neizgrađena, pa kako je protivtužba podneta 4. novembra 2005. godine, to je sud zaključio da nema mesta prigovoru zastarelosti; da je sud zaključio da svaka strana snosi svoje troškove shodno članu 147. Zakona o parničnom postupku, s obzirom na to da je tužilja uspela u svom eventualnom tužbenom zahtevu, kao i tuženi-protivtužioci u svom protivtužbenom zahtevu.

Osporenom presudom Okružnog suda u Nišu Gž. 2277/09 od 27. jula 2009. godine odbijena je kao neosnovan a žalba tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, i potvrđena je presuda Opštinskog suda u Nišu P. 206/08 od 17. februara 2009. godine, u stavu prvom, četvrtom i petom izreke. U obrazloženju ove osporene presude je, pored ostalog, navedeno: da je u sprovedenom prvostepenom postupku i pobijanom delu presude nema bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. Zakona o parničnom postupku na koje sud pazi po službenoj dužnosti; da je za svoju odluku prvostepeni sud dao dovoljne razloge , koje prihvata i drugostepeni sud; da su tužbeni i protivtužbeni zahtev međusobno povezani, pa kako je tužilji utvrđeno pravo korišćenja na delu predmetne katastarske parcele, to je osnovan i zahtev tuženih kojim traže naknadu štete, te su neosnovani žalbeni navodi u pogledu zastarelosti tog potraživanja; da je pravilna odluka o troškovima parničnog postupka, s obzirom na ishod spora, a na osnovu člana 149. Zakona o parničnom postupku.

4. Ustavom je utvrđeno: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, kao i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Podnositeljka ustavne žalbe se poziva i na povredu prava iz člana 1. Prvog protokola uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda . S obzirom na to da se odredbe člana 58. Ustava Republike Srbije sadržinski ne razlikuju od navedenih odredaba Konvencije, Ustavni sud je eventualnu povredu prava cenio u odno su na navedene odredbe Ustava.

Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90, „Službeni list SRJ“, broj 29/96 i „Službeni glasnik RS“, broj 115/05) propisano je: da je lice koje može izgraditi zgradu ili drugu građevinu (građevinski objekat) na zemljištu na koje drugi ima pravo svojine (graditelj), stiče pravo svojine i na zemljište na kome je izgrađen građevinski objekat, kao i na zemljište koje je neophodno za redovnu upotrebu tog građevinskog objekta, ako nije znalo niti moglo znati da gradi na tuđem zemljištu, a vlasnik zemljišta je znao za izgradnju i nije se odmah usprotivio (član 24. stav 1.); da u slučaju iz stava 1. ovog člana vlasnik zemljišta ima pravo da za vreme od tri godine od dana saznanja za završenu izgradnju, ali najkasnije u vreme od deset godina od završene izgradnje, traži da mu graditelj naknadi vrednost zemljišta u visini njegove prometne cene u vreme donošenja sudske odluke (član 24. stav 2.); da ako je graditelj znao da gradi na tuđem zemljištu ili ako to nije znao a vlasnik se tome odmah usprotivio, vlasnik zemljišta može tražiti da mu pripadne pravo svojine na građevinski objekat ili da graditelj poruši građevinski objekat i vrati mu zemljište u prvobitno stanje ili da mu graditelj isplati prometnu cenu zemljišta (član 25. stav 1.); da u slučajevima iz stava 1. ovog člana vlasnik zemljišta ima pravo i na naknadu štete (član 25. stav 2.); da ako vlasnik zemljišta zahteva da mu pripadne pravo svojine na građevinski objekat, dužan je naknaditi graditelju vrednost objekta u visini prosečne građevinske cene objekta u mestu u kome se nalazi u vreme donošenja sudske odluke (član 25. stav 3.); da pravo izbora iz stava 1. ovog člana vlasnik zemljišta može ostvariti najkasnije u roku od tri godine od dana završetka izgradnje građevinskog objekta, a da po proteku ovog roka vlasnik može zahtevati isplatu prometne cene zemljišta (član 25. stav 4.).

5. Imajući u vidu sadržinu navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, u suštini zasniva na tome da su sudovi prilikom donošenja osporenih presuda pogrešno primenili materijalno pravo, kao i da obrazloženje osporene drugostepene presude ne sadrži razloge o odlučnim činjenicama.

Ustavni sud konstatuje da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog i procesnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava, ceni i sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava.

Ispitujući navode ustavne žalbe o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da su osporene presude zasnovane na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog materijalnog prava, te da su postupajući sudovi dali jasne i dovoljne razloge kojima su obrazložili svoje pravno stanovište u ovoj pravnoj stvari, za koje se ne može oceniti da je posledica proizvoljnog tumačenja i neprihvatljive ili arbitrerne primene materijalnog prava.

Navodi podnositeljke o tome da je sporno potraživanje zastarelo, na osnovu odredbe člana 24. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, su bez osnova. Ovo iz razloga što je odredbama člana 24. navedenog zakona uređeno sticanje svojine po osnovu građenja na tuđem zemljištu, ako graditelj nije znao, niti je mogao znati da gradi na tuđem zemljištu, odnosno ako je graditelj bio savestan, a što u konkretnom predmetu nije slučaj, jer je u postupku utvrđeno da je graditelj znao da gradi na tuđem zemljištu, te se u tom slučaju primenjuju odredbe člana 25. navedenog zakona. Naime, u predmetnom parničnom postupku je utvrđeno da je tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe, znala da gradi na tuđem zemljištu, pa joj je na osnovu takve gradnje osporenom prvostepenom presudom utvrđeno pravo korišćenja na delu predmetne katastarske parcele, a istovremeno je utvrđeno i pravo tuženih-protivitužioca na naknadu za zauzeto zemljište.

Takođe, Ustavni sud je ocenio neosnovanim i tvrdnje podnositeljke u odnosu na odluku o troškovima postupka, s obzirom na to da nepravilnost takve odluke podnositeljka vezuje za pogrešnu ocenu suda o prigovoru zastarelosti predmetnog potraživanja.

Razmatrajući navode podnositeljke u odnosu na osporenu drugostepenu presudu, Ustavni sud je utvrdio da ona sadrži ob razloženje, da su u obrazloženju konstatovani razlozi zbog kojih je podneta žalba protiv prvostepene presude , da je drugostepeni sud u postupku po žalbi cenio da li su u prvostepenom postupku u kome je doneta pobijana prvostepena presuda učinjene b itne povrede postupka na koje sud pa zi po službenoj dužnosti, da je u obrazloženju navedeno da je prvostepeni sud pravilno utvrdio činjenično stanje i da je na tako utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo, te da je za svoju odluku dao dovoljne razloge koje prihvata i drugostepeni sud, kao i da je ukratko obrazloženo iz kojih razloga drugostepeni sud smatra da su neosnovani žalbeni navodi podnositeljke.

Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu i praksu Evropskog suda za ljudska prava, prema kojoj pravo na pravično suđenje, garantovano članom 6. Evropske konvencije, obavezuje sudove da svoje odluke obrazlože, pri čemu ta obaveza ne podrazumeva da sud mora detaljno da odgovori na sve navode stranaka iznete u pravnom sredstvu o kome odlučuje, već samo one koje oceni pravno relevantnim (videti presudu u predmetu Van de Hurk protiv Holandije od 19. aprila 1994. godine). Ovo se pogotovo odnosi na odluke sudova viših instanci u kojima se prihvataju i koriste argumenti nižih sudova i razlozi dati u odlukama koje su osporene, jer bi u takvim okolnostima bilo neprikladno ponavljati in extenso razloge za donošenje odluke (videti presudu u slučaju Helle protiv Finske od 19. decembra 199 7. godine).

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da navodi ustavne žalbe nisu osnovani i da osporenim pojedinačnim aktima nije povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Podnositeljka ustavne žalbe takođe smatra da joj je osporenim pojedinačnim aktima povređeno i pravo zajemčeno odredbama člana 58. Ustava. S obzirom na to da podnositeljka povredu navedenog prava zasniva na istim razlozima kao i povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da nisu osnovani ni navodi podnositeljke o povredi prava na imovinu.

Iz svih iznetih razloga, a krećući se u granicama navoda i razloga na kojima podnositeljka u ustavnoj žalbi temelji svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje i prava na imovinu, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudama nisu povređena navedena Ustavom zajemčena prava podnositeljke. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu 1. izreke.

6. Razmatrajući povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud je zaključio da su ustavnopravno neprihvatljive tvrdnje podnositeljke ustavne žalbe da je u predmetnom parničnom postupku na bilo koji način diskriminisana. Naime, u ustavnoj žalbi nisu pruženi ustavnopravno prihvatljivi argumenti i dokazi koji bi ukazali na to da je podnositeljki ustavne žalbe zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije.

Takođe, Ustavni sud je zaključio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi potkrepili tvrdnju da je osporenim presudama povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, jer podnositeljka nije pružila argumente i odgovarajuće dokaze da je drugostepeni sud u istim činjeničnim i pravnim situacijama doneo drugačije odluke.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je u ovom delu odbacio ustavnu žalbu kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, te je odlučio kao u drugom delu 1. izreke.

7. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11) , odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević