Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao skoro 15 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok je žalba u delu koji osporava ishod odbačena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Dragana Kolarić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. M. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. maja 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. M. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 13145/10 (inicijalno predmet ranijeg Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 78/04) podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo B. M. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. M. iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 21. februara 2019. godine, preko punomoćnika R. B, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1102/16 od 31. oktobra 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na rad, iz člana 32. stav 1. i člana 60. st. 3. i 4. Ustava. Podnosilac je istakao i povredu prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 13145/10 (inicijalno predmet ranijeg Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 78/04).

U ustavnoj žalbi podnosilac navodi da je predmetni radni spor pokrenut još 2004. godine, po njegovoj tužbi, radi poništaja rešenja o neraspoređivanju, a da je pravnosnažno okončan tek posle skoro 15 godina. Ističe da je razlog prekoračenja razumnog roka za odlučivanje u ovom predmetu na strani sudova, a prevashodno zbog šestogodišnjeg trajanja žalbenog postupka, u kome su dva puta vraćani spisi prvostepenom sudu radi dopune postupka. Pored iznetog, podnosilac osporava navedeno rešenje kojim je okončan ovaj spor zbog povrede prava na pravično suđenje i na „sudsku zaštitu“ iz čl. 32. i 60. Ustava. Međutim, istovremeno, podnosilac ukazuje da „sama činjenica što je Apelacioni sud osporenim rešenjem ukinuo prvostepenu presudu i tužbu odbacio kao nedozvoljenu, nije toliko bitna jer je tužilac uspeo u sporu povodom prestanka radnog odnosa“, ali da mu je na ovaj način naneta velika materijalna šteta, zato što je obavezan da plati troškove parničnog postupka koji je trajao neprimereno dugo, a da tome sam nije doprineo. Smatra da je osporeno rešenje doneto uz pogrešnu primenu materijalnog i procesnog prava, jer ovde nije u pitanju presuđena stvar, zbog nedostatka potpunog identiteta između ovog tužbenog zahteva i parnice u kojoj se odlučivalo o prestanku njegovog radnog odnosa (iako su tužbenim zahtevom bila obuhvaćena i rešenja o neraspoređivanju, čiji je poništaj tražio u ovoj parnici), kao i zbog toga što sud nije primenio odredbe procesnog zakona koje se odnose na odbacivanje tužbe, već odbacio tužbu posle 15 godina, ne poštujući obavezu da zakaže ročište na kome će mu biti omogućeno da se izjasni o odbacivanju tužbe. Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu označenih prava, poništi osporeno drugostepeno rešenje, kao i utvrdi pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u visini od 300.000,00 dinara, kao i materijalne štete u visini troškova postupka iz osporenog rešenja, te na ime troškova postupka utvrđenih presudom P1. 13145/10 od 3. jula 2012. godine, a uvećanih za troškove žalbe na presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 78/04, te nepriznatih troškova drugostepenog postupka iz predmeta Gž1. 1102/16, a prema priloženom troškovniku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 i 10/23) je sadržinski identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 13145/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, je 28. januara 2004. godine podneo Prvom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženog „M.“ iz Beograda, radi poništaja rešenja kojim je ostao neraspoređen i kojim je odbijen njegov prigovor protiv tog rešenja kao neosnovan. Povodom ove tužbe formiran je predmet P1. 78/04.

Do donošenja presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 78/04 od 3. oktobra 2007. godine, kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca, pred Opštinskim sudom bilo je zakazano 14 ročišta za glavnu raspravu od kojih je održano devet. Preostalih pet ročišta nije održano iz sledećih razloga: tri puta zbog izostanka uredne dostave poziva tuženom i dva puta zbog sprečenosti postupajućeg sudije. U dokaznom postupku su saslušani tužilac i zakonski zastupnik tuženog, u svojstvu parnične stranke, te pročitani pisani dokazi. Podneskom od 18. maja 2004. godine tužilac je naveo da je na dužnosti predsednika Sindikata u Muzeju bio od 22. marta 1999. godine do novembra 2003. godine. Takođe, tužilac je podneskom od 31. maja 2004. godine predložio spajanje postupaka sa drugom parnicom P1. 404/04, koju tužilac vodi sa još četiri tužioca, po zajedničkoj tužbi od 1. maja 2004. godine, a sa zahtevom da se utvrdi radno-pravni status tužilaca kao zaposlenih na neodređeno vreme, radi vraćanja na rad, kao i poništaja rešenja o neraspoređivanju i isplati otpremnine. Postupajući sudija je 15. juna 2006. godine dao nalog, na poleđini podneska tužioca, da se spoje spisi predmeta P1. 404/04, a zatim je 2. jula 2004. godine konstatovano da nema mesta spajanju parnica. Tužilac je 30. juna 2004. godine predložio određivanje privremene mere da tuženi tužiocu plaća naknadu zarade u visini mesečne zarade koju bi primao da je i dalje zaposlen na poslovima voditelj - referent za internet prezentacije i to za vreme od podnošenja tužbe pa do pravnosnažnog okončanja parnice u premetu toga suda P1. 404/04, ali je rešenjem Opštinskog suda P1. 78/04 od 9. septembra 2005. godine odbijen njegov predlog.

Parnica P1. 404/04 okončana je presudom Opštinskog suda od 8. marta 2005. godine, kojom su poništena rešenja tuženog 03 br. 11-6 od 17. decembra 2003. godine kojim je tužilac, ovde podnosilac, ostao neraspoređen počev od 17. decembra 2003. godine, kao i rešenje tuženog 03-br. 6/2 od 21. januara 2004. godine kojim je odbijen prigovor tužioca na rešenje kojim je ostao neraspoređen, rešenje 03 br. 380/7 od 12. marta 2004. godine o isplati otpremnine tužiocu i rešenje 03 br. 38/16 od 19. aprila 2004. godine kojim je odbijen prigovor tužioca na rešenje o isplati otpremnine, pa je obavezan tuženi da tužioca, ovde podnosioca, vrati na rad i rasporedi na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima stečenim na radu. Na navedenu presudu stavljena je klauzula pravnosnažnosti i izvršnosti 10. marta 2006. godine.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 78/04 od 3. oktobra 2007. godine je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca, kojim je tražio da sud poništi kao nezakonita rešenje 03 br 11/6 sa kojim je tužilac ostao neraspoređen počev od dana 17. decembra 2003. godine i rešenje 03 broj 6/2 od 21. januara 2004. godine doneto po prigovoru tužioca, kao i zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka. Protiv navedene presude tužilac je izjavio žalbu 8. aprila 2008. godine, a naredba za dostavljanje spisa Okružnom sudu u Beogradu je data 14. aprila 2008. godine.

Označena presuda ukinuta je rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 232/10 od 14. jula 2010. godine, a predmet je upućen na ponovno suđenje Prvom osnovnom sudu u Beogradu. U obrazloženju rešenja, je između ostalog dat nalog prvostepenom sudu da u ponovnom postupku razjasni da li je članstvo tužioca u Nadzornom odboru Sindikata „N.“ bilo zadržano i u vreme donošenja rešenja kojom mu je utvrđen status neraspoređenog radnika, jer se priloženo Uverenje od 1. aprila 2004. godine odnosi samo na trenutak njegovog izbora na tu funkciju – 20. oktobar 2001. godine.

Spisi predmeta su 17. septembra 2010. godine primljeni u prvostepenom sudu, pa je parnica nastavljena pod novim brojem P. 13145/10.

U ponovnom prvostepenom postupku pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu bilo je zakazano pet ročišta za glavnu raspravu od kojih je održano četiri, dok jedno ročište nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije. U dokaznom postupku saslušan je tužilac u svojstvu parnične stranke 21. oktobra 2011. godine, i tada je prvi put dostavljena potvrda Granskog sindikata … N. od 23. septembra 2004. godine da je tužilac 21. novembra 2003. godine izabran za člana Izvršnog odbora, a 22. februara 2012. godine i ostala dokumentacija vezana za sindikalnu aktivnost tužioca. Na pitanje suda zašto se prvi put dostavlja ova potvrda, tužilac je odgovorio da je ona bila dostavljena u drugoj parnici P1. 404/04. Obe parnične strane su dostavile presude donete u sličnoj pravnoj i činjeničnoj situaciji.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 13145/10 od 3. jula 2012. godine je, u prvom stavu izreke, usvojen tužbeni zahtev tužioca, pa su poništena kao nezakonita rešenja tuženog M. 03 br. 11-6 od 17. decembra 2003. godine kojim je tužilac ostao neraspoređen počev od 17. decembra 2003. godine, kao i rešenje tuženog 03-br. 6-2 od 21. januara 2004. godine kojim je odbijen prigovor tužioca, dok je u drugom stavu izreke tuženi obavezan da tužiocu nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 184.500,00 dinara. Protiv navedene presude tužena Republika Srbija je izjavila žalbu 9. avgusta 2012. godine, između ostalog navodeći da je između istih stranaka vođen parnični postupak sa istim činjeničnim i pravnim osnovom u kome je doneta pravnosnažna presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 404/04 od 8. marta 2005. godine, koja je i dostavljena uz žalbu, te je navedeno da je još u toku postupak po predlogu tuženog za ukidanje klauzule pravnosnažnosti i izvršnosti. Odgovor tužioca na žalbu tuženog dat je 3. septembra 2012. godine, a naredba za dostavljanje spisa drugostepenom sudu 15. oktobra 2012. godine.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5807/12 od 4. juna 2014. godine predmet P1. 13145/10 je vraćen Prvom osnovnom sudu u Beogradu radi dopune postupka. U obrazloženju je navedeno da je neophodno da sud združi predmet P1. 9105/10 radi ispitivanja i ocene osnovanosti navoda iz žalbe. Dostavnom naredbom od 1. avgusta 2014. godine je naloženo da se spis predmeta vrati Apelacionom sudu u Beogradu i konstatovano da nije moguće postupiti po nalogu iz rešenja Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5807/12 od 4. juna 2014. godine jer se spis P1. 9105/10 nalazi u Višem sudu od 30. aprila 2014. godine.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1102/16 od 24. februara 2017. godine predmet P1. 13145/10 je ponovo vraćen Prvom osnovnom sudu u Beogradu radi dopune postupka. U obrazloženju ovog rešenja je navedeno da je neophodno da sud postupi po nalogu iz rešenja Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5807/12 od 4. juna 2014. godine i združi predmet P1. 9105/10 radi ispitivanja i ocene osnovanosti navoda iz žalbe. Iz dostavne naredbe date 7. aprila 2017. godine proizlazi da je postupljeno po nalogu iz drugostepenog rešenja, pribavljeni spisi P1. 9105/10, te da oba spisa treba dostaviti Apelacionom sudu u Beogradu.

Pred Apelacionom sudom u Beogradu u predmetu Gž1. 1102/16 je otvorena rasprava, kojoj su prisustvovali punomoćnik tužioca i zastupnik tuženog, te tuženi ostao kod prigovora presuđene stvari, a tužilac osporio navode žalbe, i u pogledu prigovora presuđene stvari ostao kod podneska od 1. oktobra 2018. godine, te ujedno i priložio stav Vrhovnog kasacionog suda u odluci (rešenje) Rev2. 278/16 od 11. maja 2016. godine, koji po njegovom uverenju ide u prilog navodima da nema identiteta tužbenih zahteva i da se ne radi o presuđenoj stvari. Stranke nisu imale novih dokaznih predloga, pročitani su dokazi i rasprava zaključena.

Osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1102/16 od 31. oktobra 2018. godine, u prvom stavu izreke, ukinuta je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 13145/10 od 3. jula 2012. godine i tužba tužioca odbačena; u drugom stavu izreke navedenog rešenja je obavezan tužilac da plati tuženom na ime troškova prvostepenog postupka iznos od 90.000,00 dinara; u trećem stavu izreke je tužilac obavezan da tuženom na ime troškova drugostepenog postupka plati iznos od 28.500,00 dinara, dok je u četvrtom stavu izreke odbijen kao neosnovan zahtev tužioca da mu tuženi plati troškove drugostepenog postupka.

4. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe 28. januara 2004. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu, pa do njegovog pravnosnažnog okončanja 31. oktobra 2018. godine, donošenjem osporenog rešenja Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1102/16, trajao 14 godina i skoro devet meseci.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog postupka.

Navedeno trajanje sudskog postupka ukazuje da on nije okončan u okviru standarda razumnog roka, koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da predmetni parnični postupak nije bio pravno i činjenično složen.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da, i kod pretpostavljenog legitimnog interesa da se ovaj spor okonča u razumnom roku, ponašanje podnosioca ustavne žalbe nije u dovoljnoj meri bilo usmereno na njegovo efikasno okončanje. Prevashodno, na ponašanje suprotno procesnoj ulozi tužioca ukazuje to što podnosilac nije, najpre, u tužbi naveo sve činjenice na kojima zasniva tužbeni zahtev (da je kao sindikalni aktivista uživao posebnu pravnu zaštitu), niti dokaze kojima se utvrđuju ove činjenice, jer je uverenje da je u vreme kada je ostao neraspoređen bio član organa sindikata dostavio tek nakon donošenja drugostepenog rešenja kojim je ukinuta prvostepena presuda, odnosno posle sedam godina od podnošenja tužbe. Pored ovoga, podnosilac je tri meseca od započinjanja ove parnice podneo novu tužbu sa tužbenim zahtevom koji obuhvata i tužbeni zahtev iz ove tužbe, koja potiče iz istog životnog događaja i podneta je protiv istog tuženog, iako nije dozvoljena dvostruka litispendencija. Bez obzira na to što je predložio spajanje postupka, podnosilac je istrajao sa istovetnim tužbenim zahtevom i nakon pravnosnažnosti presude iz druge parnice 10. marta 2006. godine, o čemu nije obavestio sud, ali i kasnije dok je u toku bio postupak za ukidanje klauzule pravnosnažnosti i izvršnosti, pa sve do ročišta za raspravu zakazanu 31. oktobra 2018. godine koja je održana pred Apelacionim sudom u Beogradu, iako je ovaj postupak za ukidanje klauzule bio okončan još 1. marta 2017. godine odbijanjem predloga tuženog, u korist tužioca, dakle već godinu i po dana. I na tom ročištu, ponovo osporavajući prigovor presuđene stvari istaknut u žalbi tuženog, eksplicitno se izjasnio protiv odbacivanja tužbe, argumentujući svoje navode sudskom praksom koja po njegovom mišljenju ne ide u prilog odbacivanju tužbe u ovoj pravnoj stvari, ali je ipak ostao pri tužbi i zahtevu da tužbeni zahtev bude usvojen. Ovakvim svojim ponašanjem uticao je da postupak duže traje.

Međutim, Ustavni sud je ocenio da nadležni sudovi u obe instance nisu preduzeli sve neophodne radnje kako bi se predmetni postupak sproveo brzo i efikasno, pre svega u pogledu upravljanja postupkom, te da je odgovornost za trajanje postupka od preko 14 godina prevashodno na njihovoj strani. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da iako je prva prvostepena presuda doneta nakon tri godine i osam meseci, računajući od dana podnošenja tužbe, ipak je i ona, nakon dve godine i tri meseca (računajući od dana dostavljanja spisa drugostepenom sudu), bila ukinuta, zbog čega je predmet vraćen na ponovni postupak. Za još godinu i skoro 10 meseci, gledajući od vraćanja spisa na ponovno suđenje, doneta je druga po redu prvostepena presuda, ali je žalbeni postupak protiv ove presude, nakon dva vraćanja spisa prvostepenom sudu radi dopune postupka, okončan donošenjem osporenog drugostepenog rešenja, i to nakon čak šest godina, na šta upravo i podnosilac ukazuje svojom žalbom.

Ustavni sud je ocenio da se ne može prihvatiti da je razumno trajanje osporenog postupka više od 14 godina. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, te između ostalog i doprinos podnosioca. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15), i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpela zbog nedelotvornog postupanja sudova.

6. U pogledu istaknute povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, po oceni Ustavnog suda, navodi podnosioca iz ustavne žalbe, kako povodom glavne stvari, tako i troškova postupka, ne mogu se smatrati relevantnim ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih sudskih odluka.

Ustavni sud je ocenio da u ustavnoj žalbi, osim iskazanog nezadovoljstva ishodom konkretnog parničnog postupka, i to prvenstveno zbog obaveze plaćanja troškova postupka u situaciji kada je tužba podnosioca odbačena, nisu navedeni ustavnopravno utemeljeni razlozi koji bi opravdali tvrdnju da postoji povreda označenog ustavnog prava. Ustavni sud smatra da su sudovi na razumljiv i ustavnopravno prihvatljiv način primenili merodavno pravo, te jasno i dovoljno obrazložili osporeno rešenje.

U pogledu istaknute povrede prava na rad iz člana 60. st. 3. i 4. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac povredu označenog prava zasniva na postojanju povrede prava na pravično suđenje. Kako je Ustavni sud ocenio da nisu ustavnopravno prihvatljivi razlozi za tvrdnje o povredi Ustavom zajemčenog prava iz člana 32. stav 1. Ustava, to je i navode o povredi prava na rad ocenio ustavnopravno neprihvatljivim.

Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se osporava rešenje Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1102/16 od 31. oktobra 2018. godine, jer nisu ispunjene pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu materijalne štete postavljenog u ustavnoj žalbi u traženom iznosu na ime troškova parničnog postupka, Sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe nije pružio bilo kakav dokaz da je pretrpeo pravno relevantnu materijalnu štetu u osporenom parničnom postupku, da bi se ovaj zahtev uopšte mogao razmatrati, zbog čega je njegov zahtev za naknadu materijalne štete odbačen u tački 3. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

8. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti