Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 11 godina. Utvrđuje se pravo na naknadu nematerijalne štete zbog neefikasnog postupanja prvostepenog suda i dugog perioda neaktivnosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednica Suda Snežana Marković, predsednica Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Jovan Ćirić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J. S. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. aprila 2022. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba J. S. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 4422/18 (inicijalno predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu Iv. 8771/07 i predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu Iv. 629528/10) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. S. iz Beograda je, 21. februara 2019. godine, preko punomoćnika M. S, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 4422/18 (inicijalno predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu Iv. 8771/07 i predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu Iv. 629528/10).

U ustavnoj žalbi se iznosi da je osporeni postupak započeo pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu kao izvršni postupak na osnovu verodostojne isprave, a zatim nastavljen kao parnični postupak po prigovoru protiv platnog naloga, koji je do prijema prvostepene presude Prvog osnovnog suda u Beogradu od strane podnositeljke, trajao gotovo 12 godina, čime je povređeno njeno pravo na suđenje u razumnom roku; da je usled prekomernog trajanja postupka podnositeljki pričinjena materijalna šteta u delu iznosa zakonske zatezne kamate koju je obavezana da plati na glavni dug, a koja bi bila niža da je sud postupao u razumnom roku. Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu navedenog ustavnog prava podnositeljke, dosudi naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na da isplate, naknadu materijalne štete u visini zakonske zatezne kamate dosuđene na iznos glavnog duga za period od 1. januara 2012. do 22. januara 2019. godine u iznosu od 54.025,44 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na taj iznos počev od dana podnošenja ustavne žalbe do konačne isplate, kao i naknadu troškova sastava ustavne žalbe u iznosu od 90.000,00 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 4422/18, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

B. G. iz Beograda je 20. jula 2007. godine podnela Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu predlog za određivanje izvršenja na osnovu verodostojne isprave, radi naplate pruženih advokatskih usluga, protiv izvršnog dužnika J. S. iz Beograda, ovde podnositeljke ustavne žalbe, i to popisom, utvrđivanjem vrednosti i prodajom pokretnih stvari izvršnog dužnika. Nakon više naloga za uređenje predloga po kojima je izvršni poverilac postupio, Četvrti opštinski sud u Beogradu je doneo rešenje o izvršenju Iv. 8771/07 od 24. septembra 2008. godine.

Protiv navedenog rešenja izvršni dužnik je izjavio prigovor 13. oktobra 2008. godine.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 6. jula 2011. godine doneo rešenje Iv. 629528/10 (Iv. 8771/07) kojim je stavio van snage rešenje o izvršenju Četvrtog opštinskog suda u Beogradu Iv. 8771/07 od 24. septembra 2008. godine u delu kojim je određeno izvršenje i ukinuo sve sprovedene radnje i odlučio da se postupak nastavi kao povodom prigovora protiv platnog naloga. Protiv navedenog rešenja stranke nisu uložile prigovor.

U periodu do marta 2018. godine izvršni poverilac je uputio Prvom osnovnom sudu u Beogradu četiri urgencije za nastavak postupka.

Nakon toga, pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu je vođen parnični postupak pod brojem P. 4422/18, u kome su u periodu od juna do decembra 2018. godine održana tri ročišta i zaključena glavna rasprava. Prvostepeni sud je izveo dokaze uvidom u spise predmeta Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5410/05, saslušanjem tužilje i tužene u svojstvu parničnih stranaka i saslušanjem dva svedoka.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 4422/18 od 18. decembra 2018. godine delimično je održano na snazi rešenje o izvršenju Četvrtog opštinskog suda u Beogradu Iv. 8771/07 od 24. septembra 2008. godine i obavezana tužena da tužilji na ime duga isplati iznos od 51.900,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 29. novembra 2005. godine pa do isplate, kao i troškove izvršnog postupka u visini od 7.950,00 dinara (stav prvi izreke), ukinuto je rešenje o izvršenju i odbijen tužbeni zahtev tužilje da se obaveže tužena da tužilji na ime duga isplati iznos od 39.400,00 dinara, sa traženom zakonskom zateznom kamatom, kao neosnovan (stav drugi izreke) i obavezana tužena da tužilji na ime troškova postupka isplati iznos od 38.476,00 dinara (stav treći izreke). Presuda je dostavljena punomoćniku podnositeljke 22. januara 2019. godine, a nijedna od parničnih stranaka se nije žalila protiv presude.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao od 23. februara 2005. godine, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.). Odgovarajuće odredbe sadržane su i u članu 10. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14, 87/18 i 18/20).

5. Ocenjujući navode ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni postupak započet podnošenjem predloga za izvršenje, 20. jula 2007. godine, na osnovu rešenja prvostepenog suda od 6. jula 2011. godine nastavljen kao postupak po prigovoru protiv platnog naloga, a okončan donošenjem presude Prvog osnovnog suda u Beogradu 18. decembra 2018. godine.

Osporeni postupak, povodom čije dužine trajanja je podneta ustavna žalba trajao je ukupno 11 godina i pet meseci što očigledno prelazi standarde razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava i može ukazivati na to da je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, te je u oceni postojanja povrede navedenog ustavnog prava imao u vidu i složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je najpre ocenio da se ovde nije radilo o sporu čija bi složenost eventualno mogla opravdati prekoračenje prihvaćenih standarda trajanja sudskog postupka, da je podnositeljka imala opravdani interes za efikasno okončanje postupka i da sama nije doprinela njegovom trajanju.

Ocenjujući ponašanje suda u osporenom postupku, Ustavni sud je našao da je odlučujući doprinos dugom trajanju osporenog postupka dao nadležni prvostepeni sud svojim neefikasnim postupanjem. Naime, o prigovoru protiv rešenja o izvršenju prvostepeni sud je odlučio dve godine i osam i po meseci nakon njegovog izjavljivanja, a nakon pravnosnažnosti rešenja po prigovoru sud uopšte nije postupao u ovom predmetu šest godina i deset meseci.

Polazeći od napred navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u osporenom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 4422/18 (inicijalno u predmetu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu Iv. 8771/07 i predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu Iv. 629528/10) podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava u ovom slučaju ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, koja će se isplatiti na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, a pre svega dužinu trajanja postupka. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09 i dr, od 5. aprila 2016. godine i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova.

Prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu materijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu da podnositeljka ustavne žalbe istu vezuje za zakonsku zateznu kamatu koju je obavezana da plati na novčano potraživanje tužilje dosuđeno presudom donetom u osporenom parničnom postupku, zbog čega je ocenio da nema Ustavom i zakonom utvrđenih pretpostavki za odlučivanje o ovom zahtevu, te je, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zahtev odbacio, rešavajući kao u tački 3. izreke.

U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti