Odluka Ustavnog suda o povredi prava deteta u postupku sporazuma o priznanju krivičnog dela

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu maloletne oštećene i utvrđuje povredu prava deteta. Propust tužilaštva i suda da imovinskopravni zahtev uključe u sporazum o priznanju krivice, upućujući žrtvu na parnicu, predstavlja sekundarnu viktimizaciju i nije u najboljem interesu deteta.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić , dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov , dr Milan Škulić i Lidija Đukić, članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi maloletne A. J, čiji je zakonski zastupnik otac Lj . J . iz Paraćina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. decembra 2022. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba maloletne A. J . i utvrđuje da su u postupku zaključivanja sporazuma o priznanju krivičnog dela Kto. 9/21 – Sk. 31/21 od 18. oktobra 2021. godine i postupku Višeg suda u Jagodini, koji je okončan donošenjem presude Višeg suda u Jagodini Spk. 32/21 od 9. novembra 2021. godine, podnositeljki ustavne žalbe povređena prava deteta iz člana 64. stav 3. Ustava Republike Srbije, u vezi sa načelima najboljeg interesa deteta i zaštitničkog pristupa žrtvama iz člana 30. st. 1. i 2. Konvencije Saveta Evrope o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo maloletne A. J . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Maloletna A . J, čiji je zakonski zastupnik otac Lj . J . iz Paraćina , podnela je Ustavnom sudu, 21. decembra 2021. godine, preko punomoćnika D . S . I, advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu protiv radnji činjenja Višeg javnog tužilaštva u Jagodini u predmetu Kto. 9/21 - Sk. 31/21 i radnji nečinjenja Viš eg sud a u Jagodini u predmetu Spk. 32/21, odnosno protiv presude Višeg suda u Jagodini Spk. 32/21 od 9. novembra 2021. godine, zbog povrede prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti, prava na nepovredivost psihičkog i fizičkog integriteta, prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava deteta, zajemčenih odredb ama člana 23. stav 1, člana 25, člana 32. stav 1, člana 36 . stav 1. i člana 64. stav 3. Ustava Republike Srbije .

Podnositeljka ustavne žalbe je istakla i povredu prava iz čl ana 3. i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, te čl. 1. i 3, člana 19. stav 1. i čl. 34. i 39. Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta, čl. 18. i 28. Zakona o potvrđivanju Konvencije Saveta Evrope o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja, člana 3. Smernica Komiteta ministara Saveta Evrope o pravosuđu po meri deteta, člana 152. Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica, člana 54. i člana 112. st. 8. do 10. Krivičnog zakonika i čl. 50, 252. i 314. Zakonika o krivičnom postupku.

Kako su prava garantovana označenim odredbama međunarodnih konvencija , suštinski , sadržana i u istaknutim pravima zajemčenim Ustavom, to Ustavni sud isticanje postojanja njihove eventualne povrede primarno ceni u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava.

U ustavnoj žalbi, kojom oštećena, ovde podnositeljka, u suštini osporava postupak zaključenja i potvrđivanja sporazuma o priznanju krivičnog dela, odnosno sudsku odluk u o prihvatanju zaključenog sporazuma o priznanju krivičnog dela , između ostalog, je navedeno: da protiv osporene presude oštećena nema mogućnost izjavljivanja ni redovnog ni vanrednog pravnog leka, te da, kao oštećena u krivičnom postupku, nema delotvorno pravno sredstvo za zaštitu svojih prava u tom postupku; da sud nije dao bilo kakvo obrazloženje odluke o imovinskopravnom zahtevu , osim citiranja sporazuma o priznanju krivičnog dela, čime je povređen aspekat prava na pravično suđenje koje se ogleda u obavezi suda da obrazloži svoj stav ; da su zamenik Višeg javnog tužioca u Jagodini i Viši sud u Jagodini ovakvim postupanjem direktno povredili pravo oštećene kao žrtve na naknadu štete; da je upućivanjem oštećene na parnicu ona izložena dodatnoj viktimizaciji; da je sporazum o priznanju krivičnog dela u suprotnosti sa svim navedenim odredbama međunarodnih konvencija, niti predstavlja zaštitu žrtve od sekundarne viktimizacije; da je postupajući javni tužilac morao da ima u vidu i da ceni postupanje okrivljenog, koji je izjavio da nije spreman da nadoknadi imovinskopravni zahtev oštećene u traženom, ali „očigledno ni u bilo kom drugom iznosu“; da postupanje zamenika javnog tužioca sud nije sankcionisao, već je opravdao svojom presudom, čime je i sud učinio iste povrede; da Viši sud u Jagodini i zamenik višeg javnog tužioca u Jagodini, kao nadležni državni organi, nisu ispunili svoje pozitivnopravne obaveze u procesnom aspektu, odnosno da sprovedu delotvoran i pravičan postupak, koji bi rezultirao donošenjem relevantne sudske odluke; da sud nije bio vezan predloženim sporazumom i mogao je da odbije ili vrati na preciziranje sporazum u vezi sa imovinskopravnim zahtevom i da je o tome Ustavni sud već zauzeo stav u Odluci Už-9956/2016 od 29. decembra 2020. godine; da tokom postupka pred tužilaštvom i sudom, maloletnoj oštećenoj nije pružena psihološka potpora, nisu preduzete mere od potencijalnog ponavljanja slučaja, ništa nije preduzeto za oporavak i reintegraciju žrtve i vraćanje njenog samopoštovanja i dostojanstva i potpuno je izostalo postupanje po obavezi iz člana 3. Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta; da je , upućivanjem oštećene na parnicu sud povredio član 23. stav 1, kao i odredbe člana 25. stav 1. Ustava, jer nije uzeo u obzir nepovredivost psihičkog integriteta žrtve; da sud nije cenio kao otežavajuće okolnosti brojne činjenice u vezi sa okrivljenim , niti odnos okrivljenog prema žrtvi; da izrečena kazna nije adekvatna prirodi izvršenih krivičnih dela i posledicama koje dela ostavljaju na psihičko i fizičko zdravlje oštećene.

Podnositeljka ustavne žalbe je predložila da Ustavni sud usvoji njenu ustavnu žalbu, utvrdi da su svojim nečinjenjem i presudom V iši sud u Jagodini u predmetu Spk. 32/21 i činjenjem i sporazumom Više javno tužilaštvo u Jagodini u predmetu Kto. 9/21 - Sk. 31/21 povredili istaknuta ustavn a i konvencijska prava, da poništi osporenu presudu Višeg suda u Jagodini Spk. 32/21 od 9. novembra 2021. godine, te da utvrdi pravo podnositeljke na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 8.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti, kao i pravo na naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe u iznosu od 45.000 dinara.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku ispitivanja ustavne žalbe, uvidom u dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu, dopis Višeg javnog tužilaštva u Jagodini Kto. 9/21 od 30. maja 2022. godine i dopis Višeg suda u Jagodini Spk. 32/21 od 26. jula 2022. godine utvrdio:

- da je rešenjem Višeg suda u Jagodini Kv. 45/21 od 11. maja 2021. godine potvrđena optužnica Višeg javnog tužilaštva u Jagodini Kto. 9/21 od 1. marta 2021. godine, kojom je dvojici okrivljenih, odnosno okrivljenom M.P i okrivljenom S.J, stavljeno na teret izvršenje krivičn ih dela obljuba sa detetom iz člana 180. stav 1. Krivičnog zakonika.

- da je podneskom punomoćnika oštećene, ovde podnositeljke ustavne žalbe, od 11. juna 2021. godine, između ostalog, navedeno da zakonski zastupnik maloletne oštećene smatra da u slučaju zaključenja sporazuma, mora biti uvršćena i odluka o naknadi štete po imovinskopravnom zahtevu, kao i da isplata štete bude uslov za zaključenje sporazuma, te je u istom podnesku istaknut imovinskopravni zahtev radi naknade nematerijalne štete u ukupnom iznosu od 3.000.000,00 dinara;

- da su podneskom punomoćnika oštećene od 13. oktobra 2021. godine, dodatno traženi i advokatski troškovi u ukupnom iznosu od 52.500,00 dinara;

- da je u službenoj beleški Višeg javnog tužilaštva u Jagodini Kto. 9/21 Sk. 31/21 od 18. oktobra 2021. godine, između ostalog, konstatovano: da su maloletne oštećene M.M. i A . J . ( podnositeljka ustavne žalbe ), preko zakonskih zastupnika, pozvane da istaknu imovinskopravni zahtev, nakon čega je zakonski zastupnik maloletne M.M. dostavila pisani podnesak od 23. juna 2021. godine u kome navodi da ne želi da podnese imovinskopravni zahtev u ime svoje maloletne ćerke, dok je punomoćnik zakonskog zastupnika oštećene maloletne A . J, advokat D . S . I . iz Novog Sada, podneskom od 11. juna 2021. godine, opredelila imovinskopravni zahtev na ime naknade nematerijalne štete u ukupnom iznosu od 3.000.000,00 dinara; da je branilac okrivljenog izjavio da okrivljeni nije spreman da nadoknadi imovinskopravni zahtev oštećene u iznosu od 3.000.000,00 dinara, jer smatra la je iznos na ime nematerijalne štete, koji se potražuje, previsok, imajući u vidu sudsku praksu u sličnim slučajevima, kao i materijalne prilike okrivljenog, koji je nezap osleno lice, ne poseduje nepokretnu imovinu, radi privatno frizerski posao i mesečno zarađuje 7.000,00 dinara; da je, imajući u vidu da odbrana osporava iznos na ime naknade nematerijalne štete, a kako podaci krivičnog postupka ne pružaju pouzdan osnov ni za potpuno ni za delimično presuđenje, postignuta saglasnost da se maloletne oštećene upute da imovinskopravni zahtev ostvaruju u parničnom postupku;

- da se prilikom prvog pokušaja zaključenja sporazuma, punomoćnik oštećene, ovde punomoćnik podnositeljke ustavne žalbe, žalila Višem sudu u Jagodini, na deo sporazuma u kome nisu bili uneti njeni troškovi zastupanja, jer je Više javno tužilaštvo u Jagodini prvobitno smatralo da o tim troškovima treba da odluči sud, te je taj sud vratio sporazum na dopunu;

- da je osporenom presudom Višeg suda u Jagodini Spk. 32/21 od 9. novembra 2021. godine, koju je doneo sudija za prethodni postupak D.J, prihvaćen sporazum o priznanju krivičnog dela Kto. 9/21 – Sk. 31/21 od 18. oktobra 2021. godine, zaključen između zamenika Višeg javnog tužioca u Jagodini i optuženog S.J. po optužnici Višeg javnog tužioca u Jagodini Kto. 9/20 od 1. marta 2021. godine i okrivljeni S.J, rođen 17. marta 2001. godine, je oglašen krivim za izvršenje tri krivična dela obljuba sa detetom iz člana 180. stav 1. Krivičnog zakonika, izvršena u dva navrata u toku prolećnih meseci 2019. godine, zatim krajem aprila meseca 2020. godine i u toku noći između 30. aprila i 2. maja 2020. godine i izrečena mu je vaspitna mera pojačani nadzor od strane organa starateljstva koja ne može trajati kraće od šest meseci, niti duže od dve godine, te je obavezan okrivljen da, između ostalog, maloletnoj A . J . na ime nagrade nužnih izdataka punomoćnika uplati iznos od 52.500,00 dinara , u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja, a oštećene , među kojima i ovde podnositeljka ustavne žalbe, su upuć ene na parnicu za ostvar enje imovinskopravnog zahteva;

- da je u dopisu Višeg javnog tužilaštva u Jagodini Kto. 9/21 od 30. maja 2022. godine, kojim je Ustavnom sudu dostavljen odgovor tog organa postupka na navode ustavne žalbe, između ostalog, navedeno i da je, u konkretnom slučaju, postupljeno u potpunosti na osnovu zakonske regulative, da se posebno vodilo računa da se takvim postupanjem ne ugroze prava ma kog lica i da bi postupanje suprotno zakonskoj regulativi i relevantnom činjeničnom stanju bilo ozbiljno kršenje prava okrivljenog S.J, kao veoma mlade osobe, koja je u vreme izvršenja predmetnog krivičnog dela i suđenja za isto, tek ušla u punoletstvo i u odnosu na koga je, od strane komisije veštaka, izveštačena emocionalna zrelost na nivou maloletnog lica starosti 17 godina;

- da je u dopisu Višeg suda u Jagodini Spk. 32/21 od 26. jula 2022. godine, kojim je Ustavnom sudu dostavljen odgovor suda na navode ustavne žalbe, između ostalog, navedeno da je osporena presuda doneta u skladu sa zakonskim odredbama materijalnog i procesnog prava, da je, imajući u vidu sadržinu navoda podnete ustavne žalbe, predsednik suda sudija D.J. mišljenja da su izneti žalbeni navodi neosnovani i da je izrečena vaspitna mera pojačan nadzor od strane organa starateljstva u skladu sa odredbama člana 10, člana 11. stav 1. tačka 2) i čl. 12, 17, 41. i 73. Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica, imajući u vidu da je okrivljeni kao mlađe punoletno lice (član. 3. stav 4. Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica) izvršio krivična dela koja mu se stavljaju na teret, te da su se stekli uslovi za primenu Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica, a da je, međutim, sud stava da primena sporazuma o priznanju krivičnog dela i izricanje vaspitnih mera mlađim punoletnim licima ne mora biti nužno opravdana, u smislu svrsishodnosti izricanja istih, uzevši u obzir vrstu krivičnog dela i činjenicu da je u pitanju oštećena dete, a s tim u vezi poštovanje prava deteta shodno konvencijama i smernicama navedenim u ustavnoj žalbi;

- da je, nakon potvrđivanja predmetnog sporazuma o priznanju krivičnog dela, krivični postupak nastavljen u odnosu na drugog okrivljenog M.P, u kome podnositeljka ustavne žalbe i dalje ima svojstvo oštećene.

4. Odredbe Ustava i međunarodnih ugovora koje su od značaja za odlučivanje u konkretnom ustavnosudskom predmetu:

Odredbama člana 23. stav 1. Ustava utvrđeno je da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno i da su svi dužni da ga poštuju i štite.

U članu 25. Ustava je utvrđeno da je fizički i psihički integritet nepovrediv (član 1.), kao i da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka (član 2.).

Odredbama člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U članu 36. Ustava zajemčena je jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 1.), kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 2.).

Odredbama člana 64. stav 3. Ustava ustanovljeno je da su deca zaštićena od psihičkog, fizičkog, ekonomskog i svakog drugog iskorišćavanja ili zloupotrebljavanja.

Odredbama Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta, ratifikovane Zakonom o ratifikaciji Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta („Službeni list SFRJ – Međunarodni ugovori “, broj 15/90 i „Službeni list SRJ – Međunarodni ugovori “, broj 4/96 i 2/97) propisano je: da je za svrhe ove konvencije, dete ljudsko biće koje nije navršilo 18 godina života, ako se na osnovu zakona koji se odnosi na dete, punoletstvo ne stiče ranije (član 1.); da su u svim aktivnostima koje se tiču dece od primarnog značaja interes deteta bez obzira na to da li ih sprovode javne ili privatne institucije za socijalnu zaštitu, sudovi, administrativni organi ili zakonodavna tela (član 3. stav 1.); da države članice obezbeđuju detetu koje je sposobno da formira svoje sopstveno mišljenje pravo slobodnog izražavanja tog mišljenja o svim pitanjima koja se tiču deteta, a tim što se mišljenju deteta posvećuje dužna pažnja u skladu sa godinama života i zrelošću deteta (član 12. stav 1.); da se u tu svrhu detetu posebno daje prilika da bude saslušano u svim sudskim i administrativnim postupcima koji se odnose na njega, bilo neposredno ili preko zastupnika ili odgovarajućeg organa, na način koji je u skladu sa proceduralnim pravilima nacionalnog zakona (član 12. stav 2.); da države članice preduzimaju sve odgovarajuće zakonodavne, administrativne, socijalne i obrazovne mere radi zaštite deteta od svih oblika fizičkog ili mentalnog nasilja, povreda ili zloupotrebe, zanemarivanja ili nemarnog odnosa, maltretiranja ili eksploatacije, uključujući i seksualnu zloupotrebu, dok je na brizi kod roditelja, zakonitih staratelja ili nekog drugog lica kome je poverena briga o detetu (član 19. stav 1.); da takve zaštitne mere treba da obuhvate, po potrebi, efikasne postupke za ustanovljavanje socijalnih programa za obezbeđenje podrške neophodne detetu i onima kojima je poverena briga o detetu, kao i ostale oblike sprečavanja, utvrđivanja, prijavljivanja, prosleđivanja, istrage, postupanja i praćenja slučajeva ovde navedenog zlostavljanja deteta i, po potrebi, obraćanje sudu (član 19. stav 2.); da države članice obezbeđuju da ni jedno dete ne bude izloženo mučenju ili drugim okrutnim, neljudskim ili ponižavajućim postupcima ili kazni, da se smrtna kazna i kazna doživotnog zatvora, bez mogućnosti puštanja na slobodu, ne može izreći za krivična dela koja su učinila lica mlađa od 18 godina (član 37. stav 1. tačka a) ).

Odredbama Konvencije Saveta Evrope o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja, ratifikovane Zakonom o potvrđivanju Konvencije Saveta Evrope o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja („Službeni glasnik RS – Međunarodni ugovori“ , broj 1/10) propisano je: da u smislu ove konvencije: da „ Dete“ označav a svako lice mlađe od 18 godina (član 3. tačka a)); da „Seksualno iskorišćavanje“ i „seksualno zlostavljanje dece“ obuhvataju ponašanje o kome se govori u članovima 18. do 23. ove konvencije ; (član 3. tačka b)); da „Žrtva“ označava svako dete koje je podvrgnuto seksualnom iskorišćavanju ili seksualnom zlostavljanju (član 3. tačka v)); da će svaka strana preduzeti neophodne zakonodavne ili druge mere kako bi obezbedila da sledeći vidovi namernog ponašanja budu kriminalizovani: a) bavljenje seksualnim aktivnostima sa detetom koje, shodno odgovarajućim odredbama unutrašnjeg prava, nije navršilo pravni uzrast u kome su seksualne aktivnosti dopuštene; b) stupanje u seksualne aktivnosti sa detetom kada je pritom: primenjena prinuda, sila ili pretnja; ili zloupotrebljen priznati položaj poverenja, autoriteta ili uticaja nad detetom, uključujući tu i položaj u porodici; ili zloupotrebljena posebno osetljiva situacija u kojoj se dete nalazi, njegov ranjivi položaj, prvenstveno zbog mentalnog ili fizičkog hendikepa ili zavisnosti (član 18. stav 1. tačka a) i tačka b) alineje od prve do treće); da će u smislu stava 1. ovog člana, svaka strana odrediti starosni uzrast ispod koga je zabranjeno bavljenje seksualnim aktivnostima sa detetom (član 18. stav 2.); da odredbe člana 18. stav 1.a) nemaju za cilj uređivanje seksualnih aktivnosti među maloletnicima koje se o dvijaju uz obostrani pristanak (član 18. stav 3.); da će svaka strana preduzeti sve neophodne zakonodavne ili druge mere kako bi obezbedila da sledeće okolnosti, u meri u kojoj već ne čine sastavne elemente bića krivičnog dela mogu, u skladu sa relevantnim odredbama unutrašnjeg prava, biti uzete u obzir kao otežavajuće okolnosti prilikom određivanja sankcija za krivična dela ustanovljena u skladu sa ovom konvencijom: a) Krivično delo je nanelo ozbiljnu štetu fizičkom ili mentalnom zdravlju žrtve; b) Krivičnom delu su prethodili akti mučenja ili teškog nasilja ili je krivično delo bilo propraćeno takvim aktima; v) Krivično delo je počinjeno nad posebno ranjivom žrtvom; g) Krivično delo je počinio član porodice, lice koje živi u zajednici sa detetom ili lice koje je zloupotrebilo svoj autoritet; d) Krivično delo je počinilo nekoliko ljudi koji su delovali zajednički; đ) Krivično delo je počinjeno u okviru kriminalne organizacije; e) Počinilac je već ranije bio osuđivan za krivična dela istovetne prirode (član 28. tač. a) do e)); da će s vaka strana preduzeti sve neophodne zakonodavne ili druge mere da bi obezbedila da istraga i krivični postupak budu sprovedeni u najboljem interesu deteta i uz poštovanje njegovih prava, kao i da će svaka strana usvojiti zaštitnički pristup žrtvama, obezbeđujući da istrage i krivični postupak ne otežaju traumu koju je dete već pretrpelo, kao i da krivičnopravnom odgovoru sledi pomoć, tamo gde je to potrebno (član 30. st. 1. i 2.); da će svaka strana preduzeti sve neophodne zakonodavne ili druge mere kako bi zaštitila prava i interese žrtava, uključujući tu njihove posebne potrebe u svojstvu svedoka, u svim fazama istražnog i krivičnog postupka, a posebno tako što će: … g) pružiti žrtvama odgovarajuće službe podrške kako bi njihova prava i interesi bili na odgovarajući način predočeni i uzeti u obzir; … đ) obezbediti sigurnost žrtava, kao i sigurnost njihovih porodica i svedoka koji svedoče u njihovu korist, kako bi bili zaštićeni od zastrašivanja, odmazde i ponovne viktimizacije; e) obezbediti da se izbegne kontakt između žrtava i počinilaca na sudu ili u prostorijama policije, sem ukoliko nadležni organi ne utvrde da je to u najboljem interesu deteta ili kada je takav kontakt neophodan radi istrage ili krivičnog postupka (član 31. stav 1. tač. g), đ) i e)).

Smernicama Komiteta ministara Saveta Evrope o pravosuđu po meri deteta propisano je: da je u smislu ovih smernica o pravosuđu po meri deteta, dete – svako lice mlađe od 18 godina (II Definicije stav 1. tačka a); da „pravosuđe po meri deteta označava pravosudne sisteme koji jemče poštovanje i delotvorno sprovođenje svih prava deteta na najvišem mogućem nivou, vodeći računa o načelima i posvećujući dužnu pažnju nivou zrelosti i razumevanja deteta i okolnostima samog predmeta. To je pre svega pravosuđe koje je dostupno, primereno uzrastu, brzo, marljivo, prilagođeno potrebama i pravima deteta i usredsređeno na te potrebe i prava, uz poštovanje prava deteta, uključujući pravo na ispravan postupak, pravo da učestvuje u postupku i da razume postupak, na poštovanje privatnog i porodičnog života i na integritet i dostojanstvo“ (II Definicije stav 1. tačka b); da „sudije treba da poštuju pravo dece da se njihova mišljenja čuju u svim pitanjima koja se tiču njih samih ili barem da se čuju onda kada se smatra da imaju dovoljan nivo razumevanja pitanja o kojima je reč. Sredstva koja se u te svrhe korist treba prilagoditi nivou razumevanja deteta i njegovoj sposobnosti komunikacije i pritom treba uzeti u obzir sve okolnosti predmeta. Decu treba konsultovati na način na koji ona žele da se njihovo mišljenje čuje“ (član 3. tačka 44.); da „treba pridati odgovarajuću težinu stavovima i mišljenjima deteta u skladu sa njegovim uzrastom i zrelošću“ (član 3. tačka 45.); da je pravo da se čuje glas deteta pravo, a ne dužnost deteta (član 3. tačka 46.); da „dete ne može biti sprečeno da se njegov glas čuje isključivo na osnovu njegovog uzrasta. Kad god dete pokrene inicijativu da se njegov glas čuje u predmetu koji ga se neposredno tiče, sudija ne bi trebalo, sem ukoliko je to u najboljem interesu deteta, da odbije da sasluša dete, već treba da čuje njegove stavove u mišljenjima o pitanjima koja ga se u datom predmetu tiču“ (član 3. tačka 4 7.).

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14 , 35/19, 27/21-Odluka US i 62/21-Odluka US) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da je oštećeni lice čije je lično ili imovinsko pravo krivičnim delom povređeno ili ugroženo, a da je zastupnik oštećenog zakonski zastupnik i punomoćnik oštećenog, oštećenog kao tužioca i privatnog tužioca (član 2. stav 1. tač. 11 ) i 12)); da je javni tužilac dužan da preduzme krivično gonjenje kada postoje osnovi sumnje da je učinjeno krivično delo ili da je određeno lice učinilo krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti (član 6. stav 1.); da je osnovno pravo i osnovna dužnost javnog tužioca gonjenje učinilaca krivičnih dela (član 43. stav 1.); da je za krivična dela za koja se goni po službenoj dužnosti, javni tužilac nadležan da zaključi sporazum o priznanju krivič nog dela i sporazum o svedočenju (član 43. stav 2. tač ka 4)); da oštećeni ima pravo da podnese predlog i dokaze za ostvarivanje imovinskopravnog zahteva i da predloži privremene mere za njegovo obezbeđenje (član 50. stav 1. tačka 1)); da je, ako je oštećeni maloletnik ili lice koje je potpuno lišeno poslovne sposobnosti, njegov zakonski zastupnik ovlašćen da daje sve izjave i da preduzima sve radnje na koje je po ovom zakoniku ovlašćen oštećeni, kao i da zakonski zastupnik može svoja prava da vrši preko punomoćnika (član 56.); da će se imovinskopravni zahtev koji je nastao usled izvršenja krivičnog dela ili protivpravnog dela koje je u zakonu određeno kao krivično delo, raspravi ti na predlog ovlašćenih lica u krivičnom postupku, ako se time ne bi znatno odugovlačio ovaj postupak (član 252. stav 1.); da imovinskopravni zahtev u postupku može podneti lice koje je ovlašćeno da takav zahtev ostvaruje u parničnom postupku (član 253. stav 1.); da će organ postupka saslušati okrivljenog o činjenicama u vezi sa imovinskopravnim zahtevom i proveriće okolnosti koje su od važnosti za njegovo utvrđivanje, kao i da je organ postupka dužan da prikupi dokaze za odlučivanje o zahtevu i pre nego što je on podnet, a ako bi se prikupljanjem dokaza i proverom okolnosti o imovinskopravnom zahtevu znatno odugovlačio postupak, organ postupka će se ograničiti na prikupljanje onih podataka čije utvrđivanje kasnije ne bi bilo mogućno ili bi bilo znatno otežano (član 256.); da će, u presudi kojom okrivljenog oglašava krivim ili rešenju o izricanju mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja, sud ovlašćenom licu dosuditi imovinskopravni zahtev u celini ili delimično, a za višak uputiti na parnični postupak, te da će, ako podaci krivičnog postupka ne pružaju pouzdan osnov ni za potpuno ni za delimično presuđenje, sud ovlašćeno lice uputiti da imovinskopravni zahtev u celini može da ostvaruje u parničnom postupku (član 258. stav 4.); da sporazum o priznanju krivičnog dela javni tužilac i okrivljeni mogu zaključiti od donošenja naredbe o sprovođenju istrage pa do završetka glavnog pretresa (član 313. stav 1.); da sporazum o priznanju krivičnog dela sačinjen u pisanom obliku javni tužilac podnosi do potvrđivanja optužnice - sudiji za prethodni postupak, a nakon potvrđivanja optužnice - predsedniku veća (član 313. stav 3.); da ako je sporazum o priznanju krivičnog dela zaključen pre podizanja optužnice, javni tužilac će zajedno sa sporazumom dostaviti sudu i optužnicu koja čini sastavni deo ovog sporazuma i da se na optužnicu iz stava 4. ovog člana ne primenjuju odredbe o ispitivanju optužnice (čl. 337. do 341.) (član 313. st. 4. i 5.); da, ako ovlašćeno lice (član 253. stav 1.) nije postavilo imovinskopravni zahtev javni tužilac će ga pre zaključenja sporazuma pozvati da podnese zahtev (član 313. stav 6.); da sporazum o priznanju krivičnog dela sadrži: 1) opis krivičnog dela koje je predmet optužbe; 2) priznanje okrivljenog da je učinio krivično delo iz tačke 1. ovog stava; 3) sporazum o vrsti, meri ili rasponu kazne ili druge krivične sankcije; 4) sporazum o troškovima krivičnog postupka, o oduzimanju imovinske koristi pribavljene krivičnim delom i o imovinskopravnom zahtevu, ukoliko je podnet; 5) izjavu o odricanju stranaka i branioca od prava na žalbu protiv odluke kojom je sud u potpunosti prihvatio sporazum, osim u slučaju iz člana 319. stav 3. ovog zakonika; 6) potpis stranaka i branioca (član 314. stav 1. tač. 1) do 6)); da, pored podataka iz stava 1. ovog člana, sporazum o priznanju krivičnog dela može sadržati:1) izjavu javnog tužioca o odustajanju od krivičnog gonjenja za krivična dela koja nisu obuhvaćena sporazumom o priznanju krivičnog dela; 2) izjavu okrivljenog o prihvatanju obaveze iz člana 283. stav 1. ovog zakonika, pod uslovom da priroda obaveze omogućava da se započne sa njenim izvršenjem pre podnošenja sporazuma sudu; 3) sporazum u pogledu imovine proistekle iz krivičnog dela koja će biti oduzeta od okrivljenog (član 314. stav 2. tač. 1) do 3)); da o sporazumu o priznanju krivičnog dela odlučuje sudija za prethodni postupak, a ako je sporazum podnet sudu nakon potvrđiv anja optužnice - predsednik veća, da se o dluka o sporazumu o priznanju krivičnog dela donosi na ročištu na koje se pozivaju javni tužilac, okrivljeni i njegov branilac, kao i da se ročište iz stava 2. ovog člana drži bez prisustva javnosti (član 315.); da će sud rešenjem odbaciti sporazum o priznanju krivičnog dela ako: 1) sporazum ne sadrži podatke predviđene članom 314. stav 1. ovog zakonika; 2) na ročište nije došao okrivljeni koji je uredno pozvan, a koji nije opravdao izostanak (član 316. tač. 1) i 2)); da će sud presudom prihvatiti sporazum o priznanju krivičnog dela i oglasiti okrivljenog krivim ako utvrdi: 1) da je okrivljeni svesno i dobrovoljno priznao krivično delo, odnosno krivična dela koja su predmet optužbe; 2) da je okrivljeni svestan svih posledica zaključenog sporazuma, a posebno da se odriče prava na suđenje i da prihvata ograničenje prava na ulaganje žalbe (član 319. stav 3.) protiv odluke suda donesene na osnovu sporazuma; 3) da postoje i drugi dokazi koji nisu u suprotnosti sa priznanjem okrivljenog da je učinio krivično delo; 4) da je kazna ili druga krivična sankcija, odnosno druga mera u pogledu koje su javni tužilac i okrivljeni zaključili sporazum predložena u skladu sa krivičnim ili drugim zakonom (član 317. stav 1. tač. 1) do 4)); da će sud rešenjem odbiti sporazum o priznanju krivičnog dela ako utvrdi: 1) da postoje razlozi iz člana 338. stav 1. ovog zakonika; 2) da nije ispunjen jedan ili više uslova iz člana 317. stav 1. ovog zakonika (član 318. stav 1. tač. 1) i 2)); da se odluka suda o sporazumu o priznanju krivičnog dela dostavlja javnom tužiocu, okrivljenom i njegovom braniocu, da protiv rešenja kojim se sporazum o priznanju krivičnog dela odbacuje (član 316.) ili odbija (član 318.), žalba nije dozvoljena, kao i da protiv presude kojom je prihvaćen sporazum o priznanju krivičnog dela (član 317.) lica iz stava 1. ovog člana mogu u roku od osam dana od dana dostavljanja presude izjaviti žalbu zbog postojanja razloga iz člana 338. stav 1. ovog zakonika ili ako se presuda ne odnosi na predmet sporazuma (član 314.) (član 319.).

Odredbama Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica („Službeni glasnik RS“, broj 85/05) propisano je: da se odredbe ovog zakona primenjuju se i na punoletna lica kad im se sudi za krivična dela koja su učinila kao maloletnici, a ispunjeni su uslovi koje predviđa ovaj zakon, kao i na lica koja su krivično delo učinila kao mlađi punoletnici (član 1. stav 2.); da je mlađe punoletno lice lice koje je u vreme izvršenja krivičnog dela navršilo osamnaest, a u vreme suđenja nije navršilo dvadeset jednu godinu i ispunjava ostale uslove iz člana 41. ovog zakona (član 3. stav 4.); da, učiniocu koji je kao punoletan izvršio krivično delo, a u vreme suđenja nije navršio dvadeset jednu godinu, sud može izreći bilo koju meru posebnih obaveza, meru pojačanog nadzora od strane organa starateljstva ili meru upućivanja u vaspitno-popravni dom ako se, s obzirom na obeležja njegove ličnosti i okolnosti pod kojima je delo učinio, može očekivati da će se ovim vaspitnim merama postići svrha koja bi se ostvarila izricanjem kazne (član 41. stav 2.); da veće, kojim predsedava sudija koji je stekao posebna znanja iz oblasti prava deteta i krivičnopravne zaštite maloletnih lica, sudi punoletnim učiniocima sledećih krivičnih dela propisanih Krivičnim zakonikom, ako je oštećeni u krivičnom postupku maloletno lice - Obljuba sa detetom (član 180) (član 150. stav 1. alineja sedma); da se krivični postupak protiv okrivljenih za krivična dela iz člana 150. ovog zakona sprovodi prema odredbama Zakonika o krivičnom postupku (član 151. stav 2.); da, kad vode postupak za krivična dela učinjena na štetu maloletnih lica, javni tužilac, istražni sudija i sudije u veću će se odnositi prema oštećenom vodeći računa o njegovom uzrastu, svojstvima ličnosti, obrazovanju i prilikama u kojima živi, posebno nastojeći da se izbegnu moguće štetne posledice postupka po njegovu ličnost i razvoj i da će se saslušanje maloletnih lica obavi ti uz pomoć psihologa, pedagoga ili drugog stručnog lica (član 152. stav 1.); da se u pogledu nadležnosti i sastava suda koji sudi punoletnim učiniocima krivičnih dela na štetu maloletnih lica, shodno primenjuju odredbe Zakonika o krivičnom postupku, ako nisu u suprotnosti sa odredbama ovog zakona (član 156.); da je krivični postupak za krivična dela iz člana 150. ovog zakona hitan (član 157.).

Odredbama Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05-ispr, 107/05-ispr, 72/09, 111/09 , 121/12, 104/13, 108/14, 94/16 i 35/19) propisano je: da se detetom smatra lice koje nije navršilo 14 godina, da se maloletnikom smatra lice koje je navršilo 14 godina, a nije navršilo 18 godina, te da se maloletnim licem smatra lice koje nije navršilo 18 go dina (član 112. st. 8. do 10.); da će se, ko izvrši obljubu ili sa njom izjednačen čin sa detetom, kazniti zatvorom od pet do dvanaest godina, kao i da se neće kazniti za delo iz stava 1. ovog člana učinilac, ako između njega i deteta ne postoji značajnija razlika u njihovoj duševnoj i telesnoj zrelosti (član 180. st. 1. i 4.).

5. Podnositeljka ustavne žalbe se obraća Ustavnom sud u kao oštećena u krivičnom postupku koji je, u odnosu na okrivljenog S.J. okončan osporenom presudom Višeg suda u Jagodini Spk. 32/21 od 9. novembra 2021. godine, ističući da su joj u tom postupku, radnjama činjenja i nečinjenja (zaključenje i potvrđivanje sporazuma o priznanju krivičnog dela) Višeg javnog tužilaštva u Jagodini i Višeg suda u Jagodini povređena prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti, na nepovredivost psihičkog i fizičkog integriteta, na pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, kao i prava deteta, zajemčen a odredbama člana 23. stav 1, člana 25, člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 64. stav 3. Ustava, kao i određena prava zajemčena Konvencijom Ujedinjenih nacija o pravima deteta, Konvencijom Saveta Evrope o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja i Smernicama Komiteta ministara Saveta Evrope o pravosuđu po meri deteta. Ustavni sud konstatuje, krećući se u okviru navoda ustavne žalbe, da se podnositeljka ovom sudu obraća nezadovoljna, prvenstveno , zbog toga što osporenom presudom, kojom je prihvaćen sporazum o priznanju krivičnog dela zaključen između okrivljenog S.J. u tom krivičnom postupku i nadležnog tužilaštva, njoj nije istovremeno i dosuđen i staknuti imovinskopravni zahtev radi naknade nematerijalne štete u punom ukupnom iznosu od 3.000.000,00 dinara, nego je, umesto toga , upućena na parnicu za ostvarivanje takvog imovinskopravnog zahteva, zasnivajući svoje tvrdnje o povredama brojnih prava, u suštini četiri ustavna prava i dva konvencijska načela : prava na nepovredivost psihičkog i fizičkog integriteta, prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava deteta , kao i načela najboljeg interesa deteta i zaštitničkog pristupa žrtvama . Dodatno, podnositeljka ustavne žalbe iskazuje i nezadovoljstvo sankcijom izrečenom okrivljenom, kao mlađem punoletnom licu, osporenom presudom, odnosno potvrđenim sporazumom o priznanju krivičnog dela .

S tim u vezi i najpre, u odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud i u ovom predmetu ukazuje na svoj zauzeti stav da se, polazeći od Ustavom utvrđene sadržine prava na pravično suđenje , koje obuhvata i garancije prava na suđenje u razumnom roku, ovo pravo u krivičnom postupku jemči pre svega okrivljenom licu, pošto se u tom postupku odlučuje o osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, odnosno o optužbama koje se nekom licu stavljaju na teret , a ne oštećenim licima u tom postupku. Ustavni sud ukazuje na to da oštećena lica nemaju ni Ustavom, ni zakonom zajemčeno pravo da će treće lice, protiv koga se eventualno vodi krivični postupak i koje je okrivljeno, biti i osuđeno, odnosno da će mu biti izrečena određena krivična sankcija. Stoga se oštećeni ne mogu pozivati na povredu prava na pravično suđenje u krivičnom postupku, jer to ustavno pravo ne konstituiše prava tih lica na pozitivan ishod tog postupka , odnosno na osuđujući ishod sa vrstom i merom sankcije protiv okrivljenog koje oštećeni smatra adekvatnim.

Ustavni sud ukazuje i na to da oštećeni, svakako, imaju pravo da u krivi čnom postupku istaknu imovinskopravni zahtev u pogledu materijalne ili nematerijalne štete koju su pretrpeli izvršenjem krivičnog dela, koje pravo je podnositeljka ustavne žalbe u konkretnom slučaju i iskoristila. Oštećena lica koja su istakla imovinskopravni zahtev se mogu pozivati na povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku, što podnositeljka ustavne žalbe u konkretnom slučaju posebno ne čini.

Ustavni sud konstatuje da je raspravljanje imovinskopravnog zahteva, nesporno, posebna vrsta postupka u okviru krivičnog postupka, s ciljem efikasnog ostvarivanja prava lica koje je pretrpelo određen oblik štete izvršenim krivičnim delom i da to nije primarni zadatak organa krivičnog postupka. Pravna priroda imovinskopravnog zahteva je ustvari primarno građanskog karaktera, ali se on može ostvariti u k rivičnom ili parničnom postupku i štaviše, vođenje krivičnog postupka čak i ne predstavlja uslov sine qua non za ostvarenje imovinskopravnog zahteva u parničnom postupku. Načelno posmatrano, nema ograničenja da se u slučaju prouzrokovanja štete krivičnim delom ostvari potpuna naknada štete u parničnom postupku po principima građanske odgovornosti, koja je šira od krivične, niti ima ograničenja da, u odsustvu krivične presude o krivičnoj odgovornosti, tu odgovornost utvrđuje sud u parničnom postupku. Zakonodavac je, u cilju potpunije zaštite oštećen ih lica, propisao i privilegovane rokove za ostvarivanje imovinskopravnog zahteva u parničnom postupku, pa tako u slučaju kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja (član 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 , „Službeni list SRJ“, broj 31/93 i „Službeni glasnik RS“, broj 18/20 ).

S obzirom na izneto, Ustavni sud nalazi da su, u načelu, ustavn e žalbe oštećenih, ratione personae, nespojive s povredom prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava .

Međutim, Ustavni sud ukazuje i na to da u konkretnom ustavnosudskom predmetu postoje specifične pravne i činjenične okolnosti koje otvaraju pitanje potencijalne povrede prava deteta, zajemčenih odredbama člana 64. stav 3. Ustava i to posebno u vezi sa načelima najboljeg interesa deteta i zaštitničkog pristupa žrtvama iz člana 30. st. 1. i 2. Konvencije Saveta Evrope o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja. Naime, nesporno je da je za krivična dela za koja se goni po službenoj dužnosti, javni tužilac ovlašćen da zaključi, između ostalih, i sporazum o priznanju krivič nog dela, u skladu s odredbama člana 43. stav 2. tačka 4) ZKP. P rimena ovog ovlašćenja javnog tužioca, iako je ustavnopravno načelno prihvatljiva, a kriminološki nesporno opravdana, ne mora biti opravdana u svakom konkretnom slučaju, a naročito kada se radi o pojedinim kategorijama oštećen ih lica, kao npr. dete tu, koje po definiciji, u suštinskom smislu , spada u tzv. posebno ranjive žrtve krivičnog dela, a u pravnom smislu, kao i u skladu sa članom 64. Ustava, uživa pojačanu pravnu zaštitu. Pred Ustavni m sud om se, stoga, otv orilo pitanje da li postupanje javn og tuži oca, a potom i nadležnog suda, u konkretnom slučaju , i primena njihov ih inače zakonitih, legitimnih i ustavnopravno prihvatljiv ih ovlašćenja i nadležnosti da zaključe, odnosno potvrde sporazum o priznanju krivičnog dela, ali bez dosuđenja postavljenog imovinskopravnog zahteva oštećene u opredeljenoj ukupnoj ili delimičnoj visini , predstavlja adekvatan vid tzv. restorativnog pravosuđa/ restorativne pravde, i da li se tim postupanjem oštećenoj omogućuje da joj okrivljeni naknadi štetu u jednom sudskom postupku ili se, pak, oštećena, koja s obzirom na svoj uzrast mora imati pojačan stepen zaštite u pravnom sistemu uopšte, a posebno u njegovom krivičnopravnom segmentu, u skladu sa relevantnim ustavnim pravilima i međunarodnim obavezama koje je Republika Srbija preuzela, potencijalno dodatno viktimizuje. Dodatno, ustavnom žalbom se otvara i pitanje da li je postupanje organa postupka u konkretnom slučaju bilo u najboljem interesu tog deteta i da li je obezbedilo odgovarajući zaštitnički pristup žrtvi – detetu.

Imajući u vidu da je u konkretnom slučaju reč o specifičnoj situaciji u kojoj je oštećena dete i u kojoj je primenjen o ovlašćenje javnog tužioca da zaključi sporazum o priznanju krivičnog dela, odnosno nadležnost suda da tako zaključen sporazum potvrdi, Ustavni sud je navode ustavne žalbe prvenstveno i meritorno cenio kroz istaknutu povredu prava deteta iz člana 64. stav 3. Ustava, ceneći te tvrdnje i u vezi sa načelima najboljeg interesa deteta i zaštitničkog pristupa žrtvama , iz člana 30. st. 1. i 2. Konvencije Saveta Evrope o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja.

Ustavni sud, u skladu sa kriterijumima već uspostavljenim u svojoj Odluci Už-9956/2016 od 29. decembra 2020. godine, na koju i podnositeljka ukazuje u svojoj ustavnoj žalbi, prilikom ocene da li je došlo do povrede navedenih prava i načela , i u ovom predmetu smatra da bi najpre trebalo dati odgovor na sledeća ustavnopravna pitanja: 1. da li je u konkretnom slučaju reč o detetu u smislu Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta i Ustava; 2. da li dete ima svojstvo oštećenog, odnosno žrtve psihičkog, fizičkog, ekonomskog ili nekog drugog iskorišćavanja ili zloupotrebljavanja; 3. da li su nadležni organi pružili adekvatnu zaštitu detetu, odnosno da li je postupanje nadležnih državnih organa bilo u najboljem interesu deteta i da li su obezbedili odgovarajući zašt itnički pristup detetu, u smislu Konvencije Saveta Evrope o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja, kao i Konvencije ujedinjenih nacija o pravima deteta i Smernica Komiteta ministara Saveta Evrope o pravosuđu po meri deteta.

Prvo, Ustavni sud konstatuje da je odredbom člana 1. Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta propisano da je, za svrhe ove konvencije, dete ljudsko biće koje nije navršilo 18 godina života, ako se na osnovu zakona koji se odnosi na dete punoletstvo ne stiče ranije, kao i da je članom II Definicije iz Smernica Komiteta ministara Saveta Evrope o pravosuđu po meri deteta propisano da je dete svako lice mlađe od 18 godina. Istovetna definicija deteta sadržana je i u članu 3. tačka a) Konvencije Saveta Evrope o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja. Ustav ne sadrži definiciju deteta, ali imajući u vidu napred navedeno, te član 37. Ustava, može se zaključiti da je i u smislu nacionalnog ustavnog sistema implicitno utvrđeno da je dete svako ljudsko biće mlađe od 18 godina. Takođe, odredbom člana 112. stav 8. Krivičnog zakonika izričito je propisano da se detetom smatra lice koje nije navršilo 14 godina.

Dakle, nesporno je da je podnositeljka ustavne žalbe , koja je rođena 25. januara 2008. godine, u relevantno vreme bila dete u smislu člana 37. i člana 64. stav 3. Ustava, kao i u smislu člana 1. Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta, člana II Definicije iz Smernica Komiteta ministara Saveta Evrope o pravosuđu po meri deteta i člana 3. tačka a) Konvencije Saveta Evrope o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja, te člana 112. stav 8. Krivičnog zakonika.

Drugo, Ustavni sud konstatuje da je podnositeljka ustavne žalbe nesporno imala svojstvo oštećen e u predmetu Višeg javnog tužilaštva u Jagodini Kto. 9/21 Sk. 31/21, odnosno u predmetu Višeg suda u Jagodini Spk. 32/21, s obzirom na to da je osporenom presudom Višeg suda u Jagodini Spk. 32/21 od 9. novembra 2021. godine, kojom je prihvaćen sporazum o priznanju krivičnog dela Kto. 9/21 – Sk. 31/21 od 18. oktobra 2021. godine, okrivljeni S.J. oglašen krivim za izvršenje tri krivična dela obljuba sa detetom iz člana 180. stav 1. Krivičnog zakonika, izvršena prema maloletnoj A. J, ovde podnositeljki ustavne žalbe, koja je upućena na parnicu za ostvar ivanje imovinskopravnog zahteva. Stoga , Ustavni sud konstatuje da je podnositeljka ustavne žalbe bila pasivni subjekt, odnosno žrtva krivičnog dela obljuba sa detetom iz člana 180. stav 1. Krivičnog zakonika.

Treće, iz Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta proizlazi da je u svim aktivnostima koje se tiču dece od primarnog značaja interes deteta, bez obzira na to da li ih sprovode javne ili privatne institucije za socijalnu zaštitu, sudovi, administrativni organi ili zakonodavna tela (član 3. stav 1.).

Dodatno, iz Konvencije Saveta Evrope o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja proizlaze i posebne obaveze s vake strane da, između ostalog, preduzme sve neophodne zakonodavne ili druge mere da bi obezbedila da istraga i krivični postupak budu sprovedeni u najboljem interesu deteta i uz poštovanje njegovih prava, kao i da će svaka strana usvojiti zaštitnički pristup žrtvama, obezbeđujući da istrage i krivični postupak ne otežaju traumu koju je dete već pretrpelo, kao i da krivičnopravnom odgovoru sledi pomoć, tamo gde je to potrebno (član 30. st. 1. i 2.).

Iz navedenog nesporno proizlazi da svi državni organi koji postupaju u ov akvim situacij ama, tj. i nadležno tužilaštvo i postupajući sud , moraju imati u vidu najbolji interes deteta i pružiti zaštitnički pristup detetu . Pred Ustavni sud se ustavnom žalbom kao sporno postavilo pitanje da li su organi konkretnog postupka zaista i imali u vidu najbolji interes deteta i da li su tom detetu pružili zaštitnički pristup u konkretnom krivičnom postupku.

Ustavni sud ponavlja da je primena instituta sporazuma o priznanju krivičnog dela iz čl . 313. do 319. ZKP i ovlašćenje javnog tužioca da zaključi taj sporazum, legitimna mogućnost kojom raspolaže javni tužilac, koja je načelno ustavnopravno prihvatljiva i naglašava da se Ustavni sud ne može upuštati u ocenu da li je trebalo ili nije trebalo primeniti navedeni institut, ako su za to bili ispunjeni svi uslovi propisani ZKP, a nadležno tužilaštvo je odlučilo da navedeni institut i primeni. Ustavni sud, štaviše, nalazi da je, za razliku od primene instituta odlaganja krivičnog gonjenja („načelo oportuniteta“), o čemu se Sud već izjasnio u referentnoj Odluci Už-9956/2016 od 29. decembra 2020. godine, primena instituta sporazuma o priznanju krivičnog dela još i više u skladu s interesima lica oštećenog krivičnim delom. U konkretnom slučaju, Ustavni sud je imao u vidu i okolnost uzrasta okrivljenog S.J, rođenog 17. marta 2001. godine, dakle u relevantnom periodu mlađeg punoletnog lica, te s tim u vezi ističe da bi u ovakvim slučajevima organi postupka uvek morali imati u vidu i obaveze Republike Srbije, predviđene određenim međunarodnopravnim aktima, na poseban pristup prema okrivljen ima koji spadaju u kategoriju mlađih punoletnih lica, koja se samo izuzetno kažnjavaju. Jedna od tih obaveza je sadržana i u tzv. „Evropskim pravilima“, tj. pravilima sadržanim u Preporuci CM/ Rec (2008)11 (usvojena od strane Komiteta ministara Saveta Evrope 5. novembra 2008. godine), prema kojima se, između ostalog, „onda kada je to primereno, mlađi punoletni učinioci smatraju maloletnicima i sa njima se postupa na odgovarajući način“, što, pored ostalog, podrazumeva „delovanje načela minimalne intervencije, široku primenu tzv. diverzivnih modela i sl.“, a što je svakako morao ima ti i očigledno imao u vidu i javni tužilac prilikom svog postupanja u konkretnom krivičnom predmetu, posebno s obzirom na to da je, u odnosu na okrivljenog S.J, od strane komisije veštaka, veštačena emocionalna zrelost na nivou maloletnog lica starosti 17 godina. Z aključenje i potvrđivanje sporazuma o priznanju krivičnog dela u konkretnom slučaju je imalo i dodatni značaj, jer bi moglo značajno rasteretiti i učiniti efikasnijim nastavak krivičnog postupka protiv drugog okrivljenog M.P, punoletne osobe koja poseduje dobru životnu zrelost, u pogledu dokazivanja izvršenja krivičnog dela i prema podnositeljki ustavne žalbe , koja i dalje ima svojstvo oštećene i time umanjiti njenu dalju moguću viktimizaciju u nastavku tog krivičnog postupka.

Međutim, Ustavni sud smatra da je nadležni tužilac , u situaciji kada je ponudio zaključenje sporazuma o priznanju krivičnog dela okrivljenom, mlađem punoletnom licu, a pri tome je znao da je moguća žrtva krivičnog dela bilo dete, koje je jasno i nedvosmisleno istaklo opredeljen imovinskopravni zahtev , trebalo da postupi u skladu i sa ovlašćenjima iz člana 256. ZKP, te, kao organ postupka, ne samo da sasluša okrivljenog o činjenicama u vezi sa imovinskopravnim zahtevom, već i da sam proveri okolnosti koje su od važnosti za njegovo utvrđivanje, a sve a imajući u vidu proklamovano načelo najboljeg interesa deteta iz Konvencije Ujedi njenih nacija o pravima deteta, Smernica Komiteta ministara Saveta Evrope o pravosuđu po meri deteta i Konvencije Saveta Evrope o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja . Po oceni Ustavnog suda, nesumnjivo najbolji interes deteta u datim i specifičnim okolnostima konkretnog slučaja bio je da se o svim pitanjima i zahtevima proizašlim iz krivičnih dela izvršenim od tog okrivljenog, a naročito obeštećenju podnositeljke, odluči u jednom, što je moguće efikasnijem i kraćem tekućem pravnom postupku, koji je i inače zakonom određen kao hitan, uz minimalnu viktimizaciju žrtve , čime bi se istovremeno obezbedio i zaštitnički pristup ovoj oštećenoj, kao naročito osetljivoj kategoriji žrtve.

Imajući u vidu prethodno izneto, Ustavni sud smatra da je prilikom zaključenja konkretnog sporazuma o priznanju krivičnog dela napravljen propust od strane nadležnog tužilaštva , jer se s okrivljenim trebalo sporazumeti i o visini imovinskopravnog zahteva, ako ne u traženom iznosu, onda u odgovarajućem pravičnom iznosu. Imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja i status i uzrast oštećene, bilo bi svrsishodno i elementarno pravično da se okrivljeni obaveže i na otklanjanje štetne posledice, odnosno na naknadu makar dela pričinjene nematerijalne štete oštećenoj. Takođe, Ustavni sud naročito napominje da je postupajući tužilac u formalnom smislu imao najšire moguće diskreciono pravo i slobodu na koncipiranje svih elemenata sporazuma o priznanju krivičnog dela, te da nije bio vezan činjenicama pribavljenim isključivo saslušanjem okrivljenog u vezi sa imovinskopravnim zahtevom.

Stoga je, prema oceni Ustavnog suda, u konkretnom krivičnom postupku, inicijalno napravljen određeni procesni propust Višeg javnog tužilaštva u Jagodini što nije sam, kao organ postupka, dodatno ispitao okolnosti koje su od važnosti za utvrđivanje podnetog i opredeljenog imovinskopravnog zahteva . Takođe, Ustavni sud nalazi da Više javno tužilaštvo u Jagodini nije obezbedilo ni da sporazum o priznanju krivičnog dela sadrži sveobuhvatan sporazum o visini imovinskopravnog zahteva, što je svakako i obavezni element tog instituta u skladu sa članom 314. stav 1. tačka 4) ZKP, kojim sporazumom bi bio usvojen zahtev za naknadu nematerijalne štete koju je oštećena istakla, makar i delimično, ako već nije bilo dovoljno pouzdanih osnova za potpuno obeštećenje. Ustavni sud uočava da je Više javno tužilaštvo u Jagodini naknadno obezbedilo, i pored prvobitnog propusta, da sporazum o priznanju krivičnog dela sadrži precizan sporazum o troškovima krivičnog postupka, te je istovetan tretman trebalo ukazati i istaknutom imovinskopravnom zahtevu, koji je od neposrednijeg i većeg značaja za oštećenu od troškova postupka, koji po pravilu „pripadaju“ njenom punomoćniku.

Međutim, na procesni propust Višeg javnog tužilaštva u Jagodini nadovezuje se postupanje Višeg suda u Jagodini koji je osporenom presudom Spk. 32/21 od 9. novembra 2021. godine takav sporazum i prihvatio. Naime, Viši sud u Jagodini je, takođe , bio obavezan da, odlučujući o s porazumu o priznanju krivičnog dela Kto. 9/21 – Sk. 31/21 od 18. oktobra 2021. godine, zaključenom između zamenika Višeg javnog tužioca u Jagodini i optuženog S.J. po optužnici Višeg javnog tužioca u Jagodini Kto. 9/20 od 1. marta 2021. godine, dovrši krivični postupak u najboljem interesu deteta i da pruži zaštitnički pristup žrtv i, koji bi obezbedio da krivični postupak ne oteža traumu koju je dete veoma verovatno već pretrpelo.

Ne ulazeći posebno u to što je osporenu presud u Višeg suda u Jagodini Spk. 32/21 od 9. novembra 2021. godine doneo sudija za prethodni postupak D.J , kao sudija pojedinac, iako je javni tužilac predlog sporazuma podneo nakon potvrđivanja optužnice, i to u postupku u kome se sudilo punoletnim učiniocima krivičnog dela o bljuba sa detetom u kome je oštećeni maloletno lice, Ustavni sud konstatuje da je tom presudom prihvaćen sporazum o priznanju krivičnog dela i pored toga što bi moglo da se postavi prethodno pitanje da li je taj sporazum sadržao sveobuhvatan sporazum o visini imovinskopravnog zahteva, što je obavezni element tog instituta u skladu sa članom 314. stav 1. tačka 4) ZKP. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na to da je Viši sud u Jagodini imao mogućnost da i u toj fazi ispitivanja podnetog sporazuma o priznanju krivičnog dela , u skladu s odredbom člana 316. tačka 1) ZKP, rešenjem odbaci sporazum o priznanju krivičnog dela, ukoliko ne sadrži sve podatke predviđene članom 314. stav 1. tačka 4) tog zakonika.

Međutim, čak i ako bi moglo da se prihvati da predmetni sporazum o priznanju krivičnog dela nije sadržinski manjkav i da nije bilo osnova za njegovo odbacivanje, Ustavni sud nalazi da postupajući sudija za prethodni postupak Višeg suda u Jagodini , kao sudija pojedinac, nije u dovoljnoj meri razmotrio ispunjenost jednog od ključnih uslova za prihvatanje sporazuma o priznanju krivičnog dela, i to uslova iz člana 317. stav 1. tačka 4) ZKP , odnosno da nije ispitao da li je druga mera u pogledu koje su javni tužilac i okrivljeni zaključili sporazum predložena u skladu sa krivičnim ili drugim zakonom , pri čemu se pod drugom merom imaju smatrati svakako i ostali mogući elementi sporazuma o priznanju krivičnog dela, a prvenstveno sporazum o imovinskopravnom zahtevu. Prema oceni Ustavnog suda, s obzirom na specifičan status i svojstva oštećene u predmetnom krivičnom postupku i njenu posebnu i pojačanu nacionalnu zakonsku i internacionalnu konvencijsku p ravnu zaštitu, bilo je neophodno da, pre potvrđivanja sporazuma o priznanju krivičnog dela, sudija za prethodni postupak Višeg suda u Jagodini izvrši podrobniju ocenu da li je druga mera u pogledu koje su javni tužilac i okrivljeni zaključili sporazum, odnosno u konkretnom slučaju sporazum o imovinskopravnom zahtevu, predložen a u skladu sa krivičnim ili drugim zakonom. U tom smislu, postupajući sudija je mogao da vrši ocenu formalne ispunjenosti podnetog sporazuma o priznanju krivičnog dela ne samo sa krivičnim zakono davstvom, već i sa Zakonom o ratifikaciji Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta i Zakonom o potvrđivanju Konvencije Saveta Evrope o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja, koje konvencije su tim zakonima postale deo unutrašnjeg pravnog poretka. Štaviše, postupajući sudija je morao da izvrši i supstancijalnu ocenu sporazuma u delu imovinskopravnog zahteva u svetlu najboljeg interesa deteta i zaštitničkog pristupa žrtvi, kao vodećih načela u ovakvim postupcima. Tek nakon t ih i takv ih ocena, sud bi trebalo da bude u mogućnosti da odluči da li podneti sporazum ispunjava sve uslove i da bude prihvaćen presudom u skladu sa odredbama člana 317. stav 1. ZKP ili, pak, ukoliko eventualno nije ispunjen neki od uslova iz te odredbe, da bude odbijen rešenjem, u skladu s odredbama člana 318. stav 1. ZKP. Ustavni sud je, stoga, ocenio da je Viši sud u Jagodini propustio da u osporenoj presudi izvrši kako ocenu formalne usklađenosti sporazuma o imovinskopravnom zahtevu, kao druge mere u pogledu koje su javni tužilac i okrivljeni zaključili sporazum o priznanju krivičnog dela, sa z akonima o ratifikaciji, odnosno sa Konvencij om Ujedinjenih nacija o pravima deteta i Konvencij om Saveta Evrope o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja, kao drugim relevantnim zakonima, tako i ocenu suštinske usklađenosti tog sporazuma sa načelima najboljeg interesa deteta i zaštitničkog pristupa žrtvi .

S tim u vezi, Ustavni sud naglašava značaj uloge suda u prihvatanju sporazuma o priznanju krivičnog dela, koje se nikada ne vrši po automatizmu. Uloga suda u ovom procesu jeste da sporazum detaljno prouči i uveri se da je, sa stanovišta zakona, navedeni sporazum opravdano odobriti i pretočiti ga u osuđujuću presudu. U tom smislu, sporazum o priznanju krivičnog dela je strogo kontrolisana procesna forma u kojoj, pored javnog tužioca i okrivljenog, aktivno i s decizivnom ulogom participira i sud, kontrolišući ne samo regularnost postupka koji prethodi konačnoj odluci, već i pravilnost i pravičnost same presude.

Ustavni sud ističe da, iako je dopušteno da sud, u svojoj konačnoj odluci, u skladu s odredbom člana 258. stav 4. ZKP, oštećeno lice uputi da imovinskopravni zahtev u celini ostvaruje u parničnom postupku, tu mogućnost bi, za razliku od preovlađujuće prakse sudova po ovom pitanju, trebalo posmatrati kao izuzetak po načelu exceptio est strictissimae applicationis, odnosno, kao i svaki izuzetak, usko primenjivati. Prema dostupnoj sudskoj praksi, Ustavni sud uočava da, iako, po pravilu, krivični sudovi predominantno upućuju oštećene koji su istakli imovinskopravni zahtev na parnični postupak radi njegovog ostvarivanja, ipak postoje i sudske odluke kojima se, u samoj krivičnoj presudi, dosuđuju precizni iznosi na ime naknada materijalne i nematerijalne štete, i to čak i u predmetima odlučivanja o sporazumima o priznanju krivičnog dela.

Međutim, u konkretnom slučaju se, po oceni Ustavnog suda, primena izuzetka i upućivanje oštećene – deteta da podneti i precizno opredeljeni imovinskopravni zahtev, u celini ostvaruje u parničnom postupku, čini naročito neopravdanom, jer je u suprotnosti kako s obavezom nadležnog suda da postupa u najboljem interesu deteta, tako i s obavezama Republike Srbije da preduzme sve neophodne mere da bi obezbedila da krivični postupak bude sprovedeni u najboljem interesu deteta i uz poštovanje prava deteta i sa zaštitničkim pristupom žrtvama i da obezbedi da istrage i krivični postupak ne otežaju traumu koju je dete već pretrpelo , sadržanim u članu 30. st. 1. i 2. Konvencije Saveta Evrope o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja. Dodatno, u ovakvim krivičnim predmetima u kojima je nestandardna kategorija oštećenog – dete, standardno upućivanje na novi sudski, parnični postupak, neminovno može da dovede do potencijalne naknadne tzv. „sekundarne“ viktimizacije, te bi takva razlika u statusu oštećenog lica i posledicama po njega ili nju, trebalo da se reperkusira i na drugačije od standardnog i naročito oprezno postupanje organa postupk a u ovakvim krivičnim stvarima i posledično i na dosuđivanje makar određenog iznosa istaknutog imovinskopravnog zahteva.

Ustavni sud je ocenio da su ovi propusti postupajućeg suda, u kombinaciji sa prethodno navedenim procesnim propustom nadležnog tužilaštva, kumulativno doveli do toga da se može smatrati da predmetni krivični postup ak nije sproveden u najboljem interesu deteta sa zaštitničkim pristupom žrtvi. Ustavni sud nalazi da je upućivanje oštećene, deteta, na nove i dodatne sudske postupke, kao da se radi o bilo kom drugom punoletnom oštećenom, u kojima će se dete potencijalno morati suočavati ne samo sa traumama koje je već proživel o, već i sa pravnosnažno osuđenim, radi raspravljanja o visini imovinskopravnog zahteva u celini, bilo u direktnoj suprotnosti s nav edenom obavezom iz člana 30. st. 1. i 2. Konvencije Saveta Evrope o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja , jer, pored svega već navedenog, takva odluka ne obezbeđuje ni to da krivični postupak ne oteža traumu koju je ovo dete, izvršenjem krivičnog dela nad njom, sasvim prirodno, već pretrpelo.

Stoga je Ustavni sud zaključio da nadležni organi u konkretnom slučaju nisu pružili adekvatnu zaštitu detetu, odnosno da postupanje nadležnih državnih organa nije bilo u najboljem interesu deteta u smislu Konvencije ujedinjenih nacija o pravima deteta i Konvencije Saveta Evrope o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja, kao i Smernica Komiteta ministara Saveta Evrope o pravosuđu po meri deteta.

Polazeći od svega prethodno iznetog, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo deteta iz člana 64. stav 3. Ustava, u vezi sa načelima najboljeg interesa deteta i zaštitničkog pristupa žrtvama iz člana 30. st. 1. i 2. Konvencije Saveta Evrope o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja, te je usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15).

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nem aterijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, odlučujući kao u tački 2. izreke.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio činjenicu da je podnositeljka bila dete od 11, odnosno 12 godina koje je žrtva tri krivična dela obljuba sa detetom iz člana 180. stav 1. Krivičnog zakonika, kao i životni standard u državi, samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećeno j pruža odgovarajuće zadovoljenje povrede prava koje je pretrpe la, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la, istovremeno imajući u vidu da svaka naknada nematerijalne štete predstavlja samo izvesnu satisfakciju i nikada ne može u potpunosti da zameni povređeno lično dobro.

7. Podnositeljka ustavne žalbe je, pored isticanja povrede prava na pravično suđenje i prava deteta, istakla i povrede prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti, prava na nepovredivost psihičkog i fizičkog integriteta i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 23. stav 1, člana 25. i člana 36. stav 1. Ustava.

U odnosu na istaknutu povredu ustavnih prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti i na nepovredivost psihičkog i fizičkog integriteta, Ustavni sud je utvrdio da se tvrdnje o povredi ovog prava zasnivaju, pre svega, na istovetnim tvrdnjama da je „upućivanjem oštećene na parnicu ona izložena dodatnoj viktimizaciji;“, kao i da „upućivanjem oštećene na parnicu, sud nije uzeo u obzir nepovredivost psihičkog integriteta žrtve“, koje je Ustavni sud već meritorno ocenio u svetlu prethodno utvrđene povrede prava deteta, te iste tvrdnje nije posebno razmatrao i u svetlu prava na nepovredivost psihičkog i fizičkog integriteta.

Dodatno, tvrdnje podnositeljke da „Viši sud u Jagodini i zamenik višeg javnog tužioca u Jagodini, kao nadležni državni organi, nisu ispunili svoje pozitivnopravne obaveze u procesnom aspektu, odnosno da sprovedu delotvoran i pravičan postupak, koji bi rezultirao donošenjem relevantne sudske odluke“, Ustavni sud je ocenio kao očigledno neosnovane, jer je u konkretnom slučaju krivični postupak protiv okrivljenog S.J. vođen efikasno i okončan promptno osuđujućom presudom, a protiv drugog okrivljenog M.P. se i dalje vodi.

Konačno, u odnosu na istaknutu povredu ustavnog prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenog odredbama člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da samo formalno pozivanje na povredu ili uskraćivanje pojedinih Ustavom zajemčenih prava i sloboda, a bez navođenja ustavnopravnih razloga na kojima se te tvrdnje zasnivaju, ne čini ustavnu žalbu dopuštenom. U ustavnoj žalbi se iznete tvrdnje o povredi prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, kao i navod „da je sporazum o priznanju krivičnog dela u suprotnosti sa svim navedenim odredbama međunarodnih konvencija niti predstavlja zaštitu žrtve od sekundarne viktimizacije“, potkrepljuju sopstvenim tumačenjem zakonodavnog rešenja, kojim je uređen poseban institut - sporazum o priznanju krivičnog dela, dakle ex lege nemogućnošću oštećene da osporenu presudu pobija žalbom, za razliku od limitiranog prava žalbe, koje u ovoj procesnoj situaciji imaju stranke, odnosno tužilac i okrivljeni. S obzirom da se iznete tvrdnje zasnivaju na osporavanju celishodnosti i racionalnosti zakonskih rešenja, što ne može biti predmet ustavnosudske kontrole u postupku odlučivanja o ustavnoj žalbi, Ustavni sud nalazi da su ove tvrdnje nespojive s istaknutom povredom prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, i kao takve očigledno neosnovane.

Polazeći od izloženog, a imajući u vidu i ostale navode ustavne žalbe kojima podnositeljka u suštini izražava nezadovoljstvo sankcijom izrečenom okrivljenom osporenom presudom, odnosno potvrđenim sporazumom o priznanju krivičnog dela , što takođe nisu ustavnopravno prihvatljivi razlozi za njeno podnošenje, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 36. stav 1. tač. 5) i 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom , Ustavni sud ukazuje na to da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata, već to može učinti bilo neposredno bilo posredno preko zakonskog zastupnika. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i na to da je odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu. Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo, pored drugih, i u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine.

9. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. stav 1. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Slični dokumenti

• Už 1526/2017: Ustavna žalba: Povreda zabrane trgovine ljudima i prava na suđenje u razumnom roku
• Už 9956/2016: Odluka Ustavnog suda o povredi prava deteta u postupku odlaganja krivičnog gonjenja