Odluka Ustavnog suda o utvrđenju postojanja radnog odnosa

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda kojom je odbijen zahtev za utvrđenje radnog odnosa. Utvrđeno je da podnositeljka nije zasnovala radni odnos u skladu sa zakonom, jer je radila bez znanja poslodavca i formalnog ugovora.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1748/2009
23.02.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće , u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stake Šupić iz Bačke Topole, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. februara 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Stake Šupić izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 778/09 od 4. juna 2009. godine.

2. Odbacuje se ustavna žalba Stake Šupić izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio u predmetu Opštinskog suda u Novom Sadu P1. 272/07.

O b r a z l o ž e nj e

1. Staka Šupić iz Bačke Topole je 22. septembra 2009. godine, preko punomoćnika Gordane Katanić, advokata iz Novog Sada, izjavila Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude navedene u tački 1. izreke, zbog povrede prava zajemčenih odredbama čl. 21, 24, 60, 68, 69. i 70. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava u postupku iz tačke 2. izreke.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi da je podnositeljka ustavne žalbe od oktobra 1994. godine bila radno angažovana da obavlja poslove spremačice na benzijskoj pumpi u Bačkoj Topoli, ali da tom prilikom sa poslodavcem nije zaključila ugovor o radu. Imajući u vidu da je, u smislu Zakona o radu iz 2001. godine, kao i važećeg Zakon a o radu, predviđena obaveza poslodavca da sa zaposlenim, pre njegovog stupanja na rad, zaključi ugovor o radu u pismenom obliku, a da takav ugovor nije zaključila, to podnositeljka smatra da je ona kod poslodavca po samom zakonu zasnovala radni odnos na neodređeno vreme. Podnositeljka ukazuje da su postupajući sudovi u svojim presudama pogrešno zaključili da poslodavac nije iskazao volju da sa njom zaključi ugovor o radu, budući da se iskazivanje volje da se zasnuje radni odnos ne pokazuje samo zaključenjem ugovora o radu, već samim omogućavanjem radniku da radi i njegovom spremnošću da obavlja posao. Stoga smatra da su joj osporenom presudom povređena označena ustavna prava, pa predlaže da se ponište presude donete u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporeni akt i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje.

Podnositeljka ustavne žalbe je 14. marta 2007. godine, kao tužilja, podnela Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tužene „Naftne industrije Srbije“ a.d. Novi Sad, radi utvrđenja postojanja radnog odnosa.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P1. 272/07 od 30. oktobra 2007. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kojim je tražila utvrđenje da je u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tužene od 21. decembra 2001. godine, te da se obaveže tužena da sa tužiljom zaključi ugovor o radu na neodređeno vreme, sa početkom trajanja tog ugovora od navedenog datuma, kao i da tužilju prijavi kod nadležne filijale Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih i da uplati sve doprinose koji terete tuženu kao poslodavca za period od dana početka trajanja ugovora, pa do dana donošenja presude.

Presudom Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 7201/07 od 12. februara 2009. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P1. 272/07 od 30. oktobra 2007. godine. Osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. II 778/09 od 4. juna 2009. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 7201/07 od 12. februara 2009. godine. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno: da je prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja od oktobra 1994. godine do decembra 2006. godine radila na benzinskoj pumpi tuženog u Bačkoj Topoli kao spremačica, i za to vreme bila prijavljena kao nezaposleno lice u Zavodu za tržište rada, preko koga je za vreme rada kod tuženog ostvarivala pravo na zdravstveno osiguranje; da se tužilja zbog posla bila obratila omladinskoj zadruzi, koja je uputila na Steva Gajića, poslovođu pumpe tuženog u Bačkoj Topoli, zbog obavljanja poslova spremačice; da se oktobra 1994. godine, tužilja javila Stevu Gajiću, koga je lično poznavala i koji je tužilji zbog njene teške materijalne situacije rekao da počne da radi; da tokom rada na benzinskoj pumpi tuženog u navedenom periodu tuženi , tužilji nije dostavio nikakvo pismeno rešenje o zasnivanju radnog odnosa, ugovor, aneks ili rešenje o korišćenju godišnjeg odmora; da je u spornom periodu tužilja radila svaki dan, nepuno radno vreme, i to popodne spremajući prostorije benzinske pumpe, ponekad točila gorivo, slagala robu i sl; da se rad tužilje nije evidentirao, ni u evidenciji rada zaposlenih na benzinskoj pumpi; da su zaradu za tužilju prikupljali zaposleni na pumpi iz svojih sredstava i isplaćivali na ruke, dva puta mesečno, a u poslednje vreme to je bilo dva puta mesečno po 3.000,00 dinara; da su p oslovođe na pumpi, koji su zamenili Steva Gajića, Ratko Las i Radenko Kondić zatekli tužilju da radi na benzinskoj pumpi i prihvatili ranije uspostavljen "privatni" angažman tužilje na pumpi, kao i praksu da tužilji za poslove spremačice, zaposleni na pumpi sami izdvajaju sredstva za isplatu zarade sve do decembra 2006. godine, dok nije izvršena inspekcijska kontrola benzinske pumpe, od kada tužilja više nije dolazila na posao; da poslovi spremačice na benzinskoj pumpi tuženog, nisu ni bili posebno sistematizovani, već je prema opisu poslova, spremanje poslovnih prostorija i održavanja pumpe trebalo da obavljaju zaposleni na pumpi; da su p olazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev tužilje; da su saglasno odredbama čl. 7. do 11 . Zakona o radnim odnosima („ Službeni glasnik RS“ , br. 4/91 i 18/92), neosnovani navodi revizije u pogledu pogrešne primene materijalnog prava, imajući u vidu da se radi o radu bez saznanja poslodavca, sa nepunim radnim vremenom na poslu spremačice koje nije predviđeno aktom o sistematizaciji i da je tužilja za svo vreme ostvarivala pravo iz zdravstvenog osiguranja preko Zavoda za tržište rada, kod koga je bila prijavljena kao nezaposleno lice; da su zaradu plaćali zaposleni na benzinskoj pumpi koji nisu bili ovlašćeni za postizanje dogovora oko radnog angažovanja podnositeljke, a ne tuženi kao poslodavac, pa stoga nije bilo mesta utvrđenju da je tužilja bila u radnom odnosu na neodređeno vreme i da se sa njom zaključi ugovor o radu na neodređeno vreme od 21. decembra 2001. godine; da su neosnovani i navodi revizije u pogledu pogrešne primene odredbe člana 18. stav 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 70/01), budući da tužilja ugovor o radu nije zaključila sa ovlašćenim licem, da je obavljala posebnu vrstu rada, sa nepunim radnim vremenom na radnom mestu koje nije bilo sistematizovano, pa se ne može smatrati ni da je zasnovala radni odnos na neodređeno vreme počev od 21. decembra 2001. godine.

4. Ustavni sud nalazi da su za odlučivanje o osnovanosti ustavne žalbe od značaja sledeće odredbe Ustava i zakona:

Ustavom je utvrđeno: da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. stav 2.); da je ljudski život neprikosnoven (član 24. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, te da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta (član 60. st. 1. i 3.); da svako ima pravo na zaštitu svog fizičkog i psihičkog zdravlja (člana 68. stav 1.); da građani i porodice kojima je neophodna društvena pomoć radi savladavanja socijalnih i životnih teškoća i stvaranja uslova za zadovoljavanje osnovnih životnih potreba, imaju pravo na socijalnu zaštitu, čije se pružanje zasniva na načelima socijalne pravde, humanizma i poštovanja ljudskog dostojanstva (član 69. stav 1.); da se penzijsko osiguranje uređuje se zakonom (član 70. stav 1.).

Zakonom o radnim odnosima ("Službeni glasnik RS", br. 45/91, 18/92, 22/93, 53/93, 67/93, 34/94, 48/94, 49/95, 53/95, 24/96, 26/96, 39/96), koji je bio na snazi u vreme spornog radnog angažovanja podnositeljke, je bilo propisano: da o dluku o potrebi zasnivanja radnog odnosa sa radnikom donosi nadležni organ u preduzeću, da slobodno radno mesto i uslove za rad na određenom radnom mestu preduzeće prijavljuje organizaciji nadležnoj za poslove zapošljavanja ( u daljem tekstu: organizacija za zapošljavanje), da je organizacija za zapošljavanje dužna da, najdocnije u roku od pet dana od dana prijema prijave, slobodno radno mesto javno oglasi u sredstvima javnog informisanja i na oglasnoj tabli ( u daljem tekstu: oglas), te da za radna mesta za koja se zahteva stručna sprema niža od trećeg stepena, oglas može da se objavi samo na oglasnoj tabli organizacije za zapošljavanje (član 7. st. 1, 3. i 4.); da o dluku o izboru između prijavljenih kandidata, po postupku utvrđenom kolektivnim ugovorom, donosi poslovodni organ, odnosno drugi nadležni organ utvrđen kolektivnim ugovorom (član 8. stav 1.); da se r adni odnos zasniva ugovorom o radu, da ugovor o radu zaključuju nadležni organ u preduzeću i radnik po konačnosti odluke o izboru, a pre stupanja radnika na rad, da radnik ostvaruje prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa od dana stupanja na rad, kao i da se ugovor o radu zaklučuje u pisanom obliku i naročito sadrži: podatke o preduzeću i radniku, naziv radnog mesta i dan stupanja radnika na rad, odredbe o trajanju radnog odnosa ( na neodređeno ili određeno vreme), zaradi i drugim primanjima, radnom vremenu, odmorima i odsustvovanju sa rada, disciplinskoj i materijalnoj odgovornosti, raskidu ugovora i drugim pravima i obavezama radnika i preduzeća, u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom (član 9. st. 1, 3, 5. i 6.).

Odredbom člana 18. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 70/01 i 73/01) je bilo propisano da se ugovor o radu zaključuje pre stupanja zaposlenog na rad u pismenom obliku, kao i da se ako poslodavac sa zaposlenim ne zaključi ugovor o radu u skladu sa stavom 1. ovog člana, smatra da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta istaknutih povreda Ustavom zajemčenih prava, a polazeći od konkretnih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

U vezi istaknute povrede prava na rad, Ustavni sud ukazuje da se odredbama čl ana 60. Ustava jemče sva prava po osnovu rada, u skladu sa zakonom. Dakle, podnositeljka ustavne žalbe se može pozivati na to da joj je odbijanjem konkretnog zahteva da joj se utvrdi da je u radnom odnosu kod tuženog , povređeno pravo na rad, samo ukoliko je relevantnim propisima propisana takva obaveza poslodavca. U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da utvrđeno činjenično stanje, te primena odgovarajućeg materijalnog prava na tako utvrđeno činjenično stanje, kao i obrazloženje pravnog stava sudova u ovoj pravnoj stvari, predstavljaju pravno ute meljen osnov za donošenje osporene revizijske presude. Naime, podnositeljka ustavne žalbe je kod tuženog stupila na rad mimo legalnih načina zasnivanja radnog odnosa (bez javnog oglašavanja slobodnog radnog mesta i sprovedenog postupka zasnivanja radnog odnosa, bez zaključenja pismenog ugovora). Podnositeljka je bez znanja rukovodioca tuženog sve vreme obavljala poslove spremačice u odgovarajućoj benzinskoj pumpi tuženog, iako takvo radno mesto uopšte nije sistematizovano odgovarajućim aktom tuženog. Pri tome je podnositeljka za vreme rada kod tuženog ostvarivala pravo iz zdravstvenog osiguranja preko Zavoda za tržište rada, kod koga je bila prijavljena kao nezaposleno lice. Stoga, Ustavni sud smatra da su postupajući sudovi dali ustavnopravno prihvatljive razloge zašto, po njihovoj oceni, nije osnovan postavljeni tužbeni za htev podnositeljke ustavne žalbe , te da osporenom revizijskom presudom njoj nije povređeno pravo zajemč eno članom 60. Ustava.

6. Ocenjujući navode o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da u ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da je podnositeljki zbog nekog njenog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije.

S obzirom na navode ustavne žalbe i sadržinu Ustavom zajemčenih prava na život iz člana 24. Ustava, prava na zdravstvenu zaštitu iz člana 68. Ustava, prava na socijalnu zaštitu iz člana 69. Ustava i prava na penzijsko osiguranje iz člana 70. Ustava, Ustavni sud konstatuje da nema osnova za tvrdnje podnositeljke ustavne žalbe da su joj osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije povređena navedena ustavna prava, jer nisu potkrepljene ustavnopravno prihvatljivim razlozima, niti se sadržina označenih prava ni na koji način može dovesti u pravnu i logičku vezu sa predmetom odlučivanja u konkretnom parničnom sporu.

Zbog svega iznetog, po oceni Ustavnog suda, osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. II 778/09 od 4. juna 2009. godine nije došlo do povrede označenih ustavnih prava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

7. U vezi navoda da je ustavna žalba podneta i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da u ustavnoj žalbi nije naveden nijedan razlog koji se može dovesti u vezu sa postupanjem sudova koji su doneli presude u osporenom postupku , složenošću predmeta spora o kome je odlučivano u parničnom postupku, postupanjem same podnositeljke u parnici i značajem ko ji je predmet spora imao za nju, a što bi moglo predstavljati ustavnopravni razlog koji ukazuje na to da je podnositeljki povređeno navedeno pravo. Naime , osim naznake povrede prava na suđenje u razumnom roku, ni obrazloženje ustavne žalbe, niti zahtev koji je u njoj postavljen ne sadrže razloge koji se mogu dovesti u vezu povredom prava na suđenje u razumnom roku zajemčenim u članu 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

8. Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o utvrđenju postojanja radnog odnosa

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti