Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje zbog narušavanja pravne sigurnosti. Povreda je nastala usled različite sudske prakse drugostepenih sudova u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama o početku roka zastarelosti potraživanja naknade štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Zlatka Kušića iz Sombora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. aprila 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Zlatka Kušića izjavljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 8538/08 od 14. aprila 2009. godine i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zlatko Kušić iz Sombora, preko punomoćnika Radomira Stojičića, advokata iz Beograda, podneo je 23. septembra 2009. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 8538/08 od 14. aprila 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da Okružni sud u Beogradu nije postupio u skladu sa zakonom i sudskom praksom, uz pozivanje na više odluka Vrhovnog suda Srbije u kojima je taj sud zauzeo stav, za koji podnosilac smatra da je suprotan stavu izraženom u osporenoj presudi, da rok za zastarelost potraživanja naknade nematerijalne štete zbog umanjenja životne aktivnosti počinje da teče od završetka lečenja i saznanja za trajno umanjenje životne aktivnosti, odnosno kada je oštećenom saopšteno da je bolest hronična. Takođe, u ustavnoj žalbi se ukazuje na više odluka Vrhovnog suda Srbije u kojima je izražen stav da je pogrešno tumačenje odredbe člana 377. Zakona o obligacionim odnosima, po kojem duži rok zastarelosti za potraživanje naknade štete pouzrokovane krivičnim delom teče samo u odnosu na izvršioca krivičnog dela, već da se taj rok odnosi na sva odgovorna lica. U ustavnoj žalbi podnosilac je naveo i da mu je osporenom presudom država pričinila štetu, na čiju naknadu ima pravo saglasno članu 35. stav 2. Ustava, te je od Ustavnog suda tražio da obaveže Republiku Srbiju – Ministarstvo unutrašnjih poslova da mu isplati navedene novčane iznose na ime naknade štete zbog umanjenja životne aktivnosti, protivpravnog lišavanja slobode, povrede časti i ugleda i pretrpljenog straha, kao i troškove parničnog postupka koji je prethodio podnošenju ustavne žalabe.

Podneskom od 8. aprila 2011. godine podnosilac je dopunio ustavnu žalbu, ističući da je Apelacioni sud u Beogradu, kod istog činjeničnog stanja zauzeo drugačiji stav od stava koji je izražen u osporenoj presudi i dostavio kao dokaz presude Apelacionog suda Gž. 627/10 od 10. decembra 2010. godine, Gž. 7064/10 od 20. oktobra 2010. godine i Gž. 1960/10 od 25. novembra 2010. godine.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2921/07 od 5. marta 2008. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da sud obaveže tuženu Republiku Srbiju – Ministarstvo unutrašnjih poslova da mu na ime naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti isplati navedeni novčani iznos, dok je stavom drugim izreke odbijen navedeni tužbeni zahtev u delu preko dosuđenog, a do traženog iznosa, kao i tužbeni zahtev kojim je tražena naknada nematerijalne štete za pretrpljeni strah. U obrazloženju ove presude navedeno je, između ostalog: da je sud utvrdio da su pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije 12. juna 1995. godine lišili slobode tužioca, bez saopštavanja stvarnog razloga lišenja, koji je, zatim, sa drugim licima odvežen prvo u Sremsku Mitrovicu, pa na Plitvice, odakle je, nakon obuke, prebačen na ratište; da su se kod tužioca, po povratku sa ratišta, javili simptomi bolesti, odnosno psihičke tegobe, a pošto se one nisu povukle, tužilac se 29. avgusta 1995. godine obratio lekaru specijalisti neuropsihijatru, koji je postav io dijagnozu posttraumatski stresni poremećaj i započeto je lečenje tužioca; da je u toku dokaznog postupka sud izveo dokaz veštačenjem preko veštaka medicinske struke na okolnost pretrpljenog straha, posledice tog straha na smanjenje opšte životne sposobnosti, kao i trajanje lečenja; da je na pregledu obavljenom 17. oktobra 2004. godine lekar specijalista neuropsihijatar konstatovao i saopštio tuženom da lečenje nije dalo pozitivne rezultate, već da je bolest tužioca napredovala i da je dobila hroničan tok, te da će i ubuduće morati da se leči, da ide na redovne kontrole i uzima terapiju. U pogledu prigovora zastarelosti koji je istakla tužena, u obrazloženju presude je navedeno da je ovaj prigovor neosnovan, imajući u vidu rokove propisane odredbom člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, kao i da je nesumnjivo utvrđeno da je bolest tužioca dobila definitivan oblik i hroničan tok 17. oktobra 2004. godine, a da je zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog umanjenja opšte životne aktivnosti postavljen u podnesku koji je dostavljen sudu 12. jula 2005. godine, kada je „preciziran“ tužbeni zahtev, te da nije protekao propisani rok zastarelosti. Protiv prvog stava izreke ove presude tužena je izjavila žalbu.

Okružni sud u Beogradu, odlučujući o navedenoj žalbi, doneo je osporenu presudu Gž. 8538/08 od 14. aprila 2009. godine, kojom je preinačio presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2921/07 od 5. marta 2008. godine u prvom stavu izreke, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud obaveže da mu na ime naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti isplati označeni novčani iznos. Obrazlažući osporenu odluku, Okružni sud u Beogradu je naveo: da prema odredbi člana 376. Zakona o obligacionim odnosima potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećeni doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, a u svakom slučaju za pet godina od kada je šteta nastala; da je tužilac podneo tužbu 10. decembra 2002. godine, dakle posle više od sedam godina od kako se vratio sa ratišta 8. avgusta 1995. godine, kada je imao tegobe i od kada mu je 29. avgusta 1995. godine lekar specijalista postavio dijagnozu, što znači da je protekao i subjektivni rok zastarelosti, koji je počeo da teče kada je tužiocu postavljena dijagnoza i kada je saznao za bolest, kao i objektivni rok, koji je počeo da teče od povratka tužioca sa ratišta kada je strah prestao, a on imao psihičke tegobe; da to što sudski veštak u nalazu i mišljenju navodi da poslednji nalaz neuropsihijatra od 17. oktobra 2004. godine upućuje da je bolest hroničnog toka, ne znači da potraživanje tužioca nije zastarelo. Prema stavu drugostepenog suda iznetom u obrazloženju ove presude, ne može se prihvati da je bolest tužioca dobila definitivan oblik i hronični tok 17. oktobra 2004. godine, kada je tužiocu saopšteno da lečenje nije dalo pozitivne rezultate, već da je bolest napredovala i da se zaključi da od tada počinje da teče rok zastarelosti, u situaciji kada se tužilac vratio sa ratišta 8. avgusta 1995. godine, a dijagnoza postavljena još 29. avgusta 1995. godine.

Presudama Apelacionog suda Gž. 627/10 od 10. decembra 2010. godine i Gž. 1960/10 od 25. novembra 2010. godine, na koje se podnosilac poziva, odbijene su žalbe tužene Republike Srbije izjavljene protiv prvostepenih presuda, kojima je usvojen tužbeni zahtev tužilaca i obavezana tužena da tužiocima isplati određeni novčani iznos na ime naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti. U obrazloženju ovih presuda navedeno je, između ostalog, da je neosnovan navod žalbe tužene da je potraživanje tužioca zastarelo, jer rok zastarelosti kod psihičkih oboljenja kod kojih je ishod lečenja neizvestan i može trajati do kraja života, teče od kad je bolest tužioca dobila konačan oblik, a u konkretnom slučaju je to dan davanja nalaza i mišljenja veštaka, jer je tužilac tada saznao za obim štete, odnosno za procenat umanjenja životne aktivnosti, a od tog dana nisu protekli ni subjektivni ni objektivni rok zastarelosti, propisani odredbom člana 376. Zakona o obligacionim odnosima.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnosilac poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je: da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.); da će sud za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu (član 200. stav 1.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, kao i da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376.).

5. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, naročito povredu prava na koju se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi i navedene razloge, Ustavni sud je ocenio da se podnosilac u suštini žali na primenu materijalnog prava i različito postupanje sudova i odlučivanje suda najviše instance u konkretnom slučaju, povodom iste činjenične i pravne situacije.

Ustavni sud ukazuje da se pravom na pravično suđenje, zajemčenim članom 32. stav 1. Ustava, građanima jemči, pre svega, da će postupak u kome se odlučuje o njihovim pravima i obavezama biti sproveden na način da im kroz nezavisnost i nepristrasnost suda, javno raspravljanje, ravnopravno učešće u postupku, odlučivanje u razumnom roku, primenom i poštovanjem propisanih pravila postupka, bude omogućeno pravično suđenje.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Zadatak Ustavnog suda je, međutim, da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda i da li je primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe, a time i na povredu prava na pravično suđenje.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud je, iz navoda ustavne žalbe i postavljenog zahteva, ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi bili osnov za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, već da podnosilac, nezadovoljan osporenom presudom, u suštini, ustavnom žalbom osporava način na koji je Okružni sud u Beogradu primenio odredbe Zakona o obligacionim odnosima, samo formalno se, u suštini, pozivajući na povredu ovog Ustavom zajemčenog prava.

Ustavni sud ukazuje da je u svojim ranijim odlukama povodom ustavnih žalbi kojima je osporavana pogrešna primena materijalnog prava u odlukama parničnih sudova donetim u istoj pravnoj stvari kao u konkretnom slučaju, takođe konstatovao da u tim ustavnim žalbama nisu navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da su tužbeni zahtevi tužilaca odbijeni kao neosnovani pogrešnom ili arbitrernom primenom zakona (videti Rešenje Ustavnog suda Už-2673/2010 od 4. novembra 2010. godine), odnosno da podnosioci nisu svoje tvrdnje potkrepili dokazima koji bi doveli u sumnju zaključak sudova o zastarelosti potraživanja tužilaca za naknadu štete (videti Rešenje Ustavnog suda Už-2684/2010 od 6. oktobra 2010. godine).

S druge strane, ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja nadležnih redovnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da je Apelacioni sud u Beogradu, kao sud poslednje instance u konkretnom slučaju, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneo različite presude, u odnosu na osporenu presudu Okružnog suda u Beogradu. Sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da je takva praksa redovnih sudova u pogledu zaštite prava na naknadu štete suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima Santos Pinto protiv Portugalije, od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije, od 6. decembra 2007. godine). Stoga je Ustavni sud, polazeći od člana 32. stav 1. Ustava, utvrdio da je različitom ocenom Okružnog suda u Beogradu i Apelacionog suda u Beogradu, a pri potpuno istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje. Ustavni sud ukazuje da je ovakva ocena Ustavnog suda u skladu sa ocenom Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „Vinčić i drugi protiv Srbije“, koju je Evropski sud doneo, uz konstataciju da nije u njegovoj nadležnosti da procenjuje koji je stvarni ishod trebalo da imaju parnice podnosilaca predstavki.

U pogledu navoda o nejednakom postupanju Okružnog suda u Beogradu u odnosu na postupanje Vrhovnog suda Srbije, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac nije pružio konkretne dokaze da su u pitanju iste ili bitno iste činjenične i pravne situacije, kao i da pozivanje na praksu u primeni odredbe člana 377. Zakona o obligacionim odnosima nije, u konkretnom slučaju, od značaja, s obzirom na to da na primenu navedene odredbe nije ni ukazivano u toku postupka u kome je doneta osporena presuda.

6. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je različitim postupanjem nadležnih sudova, Okružnog suda u Beogradu u osporenoj presudi i Apelacionog suda u Beogradu u drugim postupcima , u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, podnosiocu ustavne žalbe pov ređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu , usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Takođe, s obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede, u konkretnom slučaju, ostvari objavljivanjem ove odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti