Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravičnu naknadu za rad

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravičnu naknadu za rad i prava na pravično suđenje. Sudovi su pogrešno tumačili da se podnositeljka sporazumom odrekla prava na minimalnu zaradu, što je suprotno Ustavu. Povreda je utvrđena i zbog neujednačene sudske prakse.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-175/2008
22.12.2009.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Stade Roglić iz Novog Pazara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. decembra 2009. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stade Roglić izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 278/07 od 28. novembra 2007. godine i presude Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 36/08 od 23. januara 2008. godine i utvrđuje da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i pravo na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija.
2. Poništava se presuda Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 36/08 od 23. januara 2008. godine i nalaže Okružnom sudu u Novom Pazaru, odnosno drugom nadležnom sudu da donese novu odluku po žalbi podnositeljke ustavne žalbe podnetoj protiv presude Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 278/07 od 28. novembra 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stada Roglić iz Novog Pazara je 5. februara 2008. godine, preko punomoćnika Mare Popović, advokata iz Novog Pazara, podnela Ustavnom sudu dopuštenu i blagovremenu ustavnu žalbu protiv akata navedenih u izreci, zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava Republike Srbije, prava iz čl. 17, 23. i 40. Povelje o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama, prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i prava iz člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.
U ustavnoj žalbi se navodi da su sudovi odbili zahtev podnositeljke ustavne žalbe kojim je tražila da sud obaveže poslodavca da joj isplati naknadu zarade u visini minimalne zarade za period dok se nalazila na plaćenom odsustvu od 1. februara 2004. godine do 1. februara 2007. godine, pogrešnim tumačenjem da je sporazumom o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada, zaključenim između podnositeljke ustavne žalbe i poslodavca, regulisano pitanje naknade zarade po osnovu plaćenog odsustva, te da poslodavac prema podnositeljki nema dugovanja. Podnositeljka smatra da se u konkretnom slučaju radi o isplati naknade zarade po osnovu plaćenog odsustva, a ne o isplati zarade, što je regulisano odredbom člana 2. navedenog sporazuma, te da su u pitanju dve ''različite kategorije prava''. Takođe navodi da su Opštinski i Okružni sud u Novom Pazaru povodom istog pravnog pitanja donosili različite presude, čime je stvorena pravna nesigurnost. Kao primer navodi presudu Okružnog suda u Novom Pazaru Gž. 109/07 od 22. marta 2007. godine, gde je ovaj sud po istom pravnom pitanju zauzeo drugačiji stav. Podnositeljka predlaže da Ustavni sud utvrdi da su joj osporenim presudama povređena navedena prava.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. U sprovedenom postupku Ustavni sud je izvršio uvid u osporene pojedinačne akte i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:
Podnositeljki ustavne žalbe je rešenjem broj 726-214/360 od 8. februara 2007. godine prestao radni odnos u Društvenom preduzeću Savremena konfekcija ''Raška'', Novi Pazar, po osnovu odluke poslodavca o proglašenju tehnološkim viškom.
Sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada zaključen je između Društvenog preduzeća Savremena konfekcija ''Raška'', Novi Pazar i podnositeljke ustavne žalbe 8. februara 2007. godine. Predmet ovog sporazuma je utvrđivanje konačnog dugovanja Preduzeća prema zaposlenom, ovde podnositeljki ustavne žalbe, na dan prestanka radnog odnosa zaposlenog u Preduzeću i regulisanje međusobnih prava i obaveza povodom isplate predmetnog dugovanja, kao i dugovi zaposlenog prema Preduzeću (član 1.). U članu 2. sporazuma je utvrđeno da dug Preduzeća prema podnositeljki ustavne žalbe po osnovu neisplaćenih zarada iznosi 6.408,00 dinara i Preduzeće se obavezuje da uplati Fondu PIO doprinose prema propisima u celini. Prema članu 9. sporazuma, Preduzeće i zaposleni se odriču prava na raskid ovog Sporazuma po bilo kom osnovu, osim po osnovu neispunjenja međusobnih obaveza opisanih u čl. 4. i 5. sporazuma, koji su potpisali podnositeljka ustavne žalbe, nadležno lice kod poslodavca i predstavnik sindikata.
Presudom Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 278/07 od 28. novembra 2007. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe, podnet radi isplate naknade na ime minimalne zarade za period od 1. februara 2004. godine do 1. februara 2007. godine (stav 1.), obavezan je tuženi da za podnositeljku ustavne žalbe izvrši uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje za 1996, 1997, 1998. godinu, za period od 26. maja do 31. decembra 1999. godine, za 2000, 2001. godinu, za period od 1. januara do 27. juna 2002. godine, za 2004, 2005, 2006. godinu i za period od 1. januara do 8. februara 2007. godine, u roku od 8 dana od dana prijema presude, pod pretnjom izvršenja (stav 2.) i obavezan je tuženi da podnositeljki ustavne žalbe naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 11.700,00 dinara (stav 3.). U obrazloženju presude je navedeno da je ''sporno među strankama da li tužilji pripada pravo na naknadu minimalne zarade za utuženi period i uplata doprinosa za PIO'', te je sud našao da je tužbeni zahtev neosnovan ''s obzirom da je tužilja potpisala Sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada sa tuženikom 8. februara 2007. godine ne precizirajući iznos duga tuženika po osnovu naknade minimalne zarade za vreme plaćenog odsustva, već samo duga tuženika po osnovu zarade''. Dalje je navedeno da tuženi nije izvršio svoju obavezu utvrđenu pomenutim sporazumom da u ugovorenom roku od 6 meseci uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje, te je sud iz tog razloga odlučio kao u stavu 2. izreke.
Protiv prvostepene presude podnositeljka ustavne žalbe je izjavila žalbu 3. decembra 2007. godine.
Presudom Okružnog suda Gž1. 36/08 od 23. januara 2008. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnositeljke i potvrđena presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 278/07 od 28. novembra 2007. godine. U obrazloženju je navedeno da je pravilno zaključio prvostepeni sud da je podnositeljka ustavne žalbe sa tuženim, kao svojim poslodavcem zaključila sporazum koji je regulisao međusobna prava i obaveze po osnovu rada, te da tuženi nema dugovanja po osnovu neisplaćenih zarada. Dalje je navedeno da su neosnovani navodi žalbe da prvostepeni sud nije pravilno utvrdio da podnositeljka ustavne žalbe potražuje naknadu zarade po osnovu plaćenog odsustva, a ne naknadu zarade, te "da su to različite kategorije predviđene zakonom, a ovo stoga što je isplata naknade zarade kategorija koja se isplaćuje i po osnovu plaćenog odsustva, jer bez obzira kakvu kategoriju ima, da li naknada zarade ili zarada, podnositeljka ustavne žalbe i tuženi kao poslodavac su regulisali međusobnim sporazumom i to bezuslovno".
Uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, Ustavni sud je utvrdio da je presudom Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 1079/06 od 20. decembra 2006. godine usvojen tužbeni zahtev tužilje Bahrije Mustafić iz Novog Pazara i da je obavezan tuženi DP Savremena konfekcija ''Raška'' iz Novog Pazara da ovoj tužilji isplati po osnovu minimalne zarade za period od 1. aprila 2006. godine do 16. oktobra 2006. godine taksativno navedene iznose, kao i da na ime tužilje izvrši uplatu doprinosa za socijalno osiguranje, za period od 29. marta 2006. godine do 16. oktobra 2006. godine, u roku od 8 dana po prijemu presude, te da je presudom Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 109/07 od 22. februara 2007. godine odbijena kao neosnovana žalba punomoćnika tuženog i potvrđena presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 1079/06 od 20. decembra 2006. godine. U obrazloženju ove presude je navedeno da činjenica da je tužilja potpisala sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada ne znači da je poslodavac izmirio za tužilju sve svoje zakonske obaveze. Naime, ''okolnost da je potpisan sporazum ne isključuje pravo tužilje da prema tuženiku, kao poslodavcu, i dalje traži isplatu minimalne zarade i uplatu spornih doprinosa, kao pravo iz radnog odnosa, bez obzira što joj je u međuvremenu prestao radni odnos i bez obzira na stavljanje potpisa na sporazum, jer u čl. 2. istog sporazuma nije naveden iznos koji je navodno plaćen po osnovu minimalne zarade, a u stavu 2. istog člana tuženi se kao poslodavac obavezao na uplatu doprinosa''.
4. Ustavna žalba je podneta zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije o ljudskim pravima i člana 17. Povelje o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama, prava na imovinu iz člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju i člana 23. Povelje, kao i prava na rad iz člana 40. Povelje. Ustavni sud konstatuje da je Povelja o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama prestala da se primenjuje stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije, 8. novembra 2006. godine, ali da su označena prava iz Povelje garantovana Ustavom, kao i da se odredbe člana 6. Evropske konvencije i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju sadržinski ne razlikuju od prava zajemčenih Ustavom. Stoga je Ustavni sud postojanje povrede prava cenio u odnosu na odredbe člana 32. stav 1. i čl. 58. i 60. Ustava, kojima se jemče pravo na pravično suđenje, pravo na imovinu i pravo na rad.
Odredbama Ustava na čiju se povredu podnositeljka poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, da svako ima pravo na slobodan izbor rada, da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta, da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći, kao i da se ženama, omladini i invalidima omogućuje posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (član 60.).
Za ocenu osnovanosti ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, od značaja su odredbe Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 24/05 i 61/05) kojima je propisano: da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu (član 104. stav 1.); da se zarada iz člana 104. stav 1. ovog zakona sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, da se pod zaradom u smislu stava 1. ovog člana smatra zarada koja sadrži poreze i doprinose koji se plaćaju iz zarade, da se pod zaradom, u smislu stava 1. ovog člana smatraju sva primanja iz radnog odnosa, osim naknada troškova zaposlenog u vezi sa radom iz člana 118. tač. 1) do 4) i drugih primanja iz člana 119. i člana 120. tačka 1) ovog zakona (član 105.); da zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i puno radno vreme, odnosno radno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom, a ako poslodavac i zaposleni ugovore minimalnu zaradu iz stava 1. ovog člana, poslodavac je dužan da tu zaradu isplati zaposlenom u visini utvrđenoj odlukom iz člana 113. ovog zakona za mesec u kojem se vrši isplata (član 111. st. 1. i 2.); da zaposleni ima pravo na naknadu zarade u visini prosečne zarade u prethodna tri meseca, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, između ostalog, i za vreme plaćenog odsustva (član 114. stav 1.); da je poslodavac dužan da zaposlenom u slučaju prestanka radnog odnosa, isplati sve neisplaćene zarade, naknade zarade i druga primanja, koja je zaposleni ostvario do dana prestanka radnog odnosa u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu (član 186. stav 1.).
5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredbe člana 60. stav 4. Ustava, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravičnu naknadu za rad.
Naime, Ustavni sud je pošao od činjenice da je odredbama Zakona o radu napravljena razlika između, sa jedne strane, naknade zarade koja predstavlja pravo iz radnog odnosa koje se ostvaruje umesto zarade, između ostalog i za vreme prekida rada do kojeg je došlo bez krivice zaposlenog i, sa druge strane, zarade, kao i od činjenice da je poslodavac dužan da zaposlenom u slučaju prestanka radnog odnosa isplati sve neisplaćene zarade, naknade zarade i druga primanja, koja je zaposleni ostvario do dana prestanka radnog odnosa u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da su Opštinski i Okružni sud u Novom Pazaru u konkretnom parničnom postupku izveli zaključak da time što je podnositeljka ustavne žalbe na ime neisplaćenih zarada dobila iznos naveden u tački 2. sporazuma, ona nema pravo na naknadu zarade u visini minimalne zarade za vreme plaćenog odsustva, uz obrazloženje da se podnositeljka ustavne žalbe u suštini odrekla prava na isplatu zaostale naknade zarade potpisivanjem sporazuma o regulisanju međusobnih prava i obaveza sa poslodavcem. Imajući u vidu navedeno, a naročito obavezu poslodavca da u slučaju prestanka radnog odnosa isplati i sve neisplaćene naknade zarade koje proizlaze iz prava zaposlenih po osnovu rada, Ustavni sud je ocenio da je stav postupajućih sudova da se podnositeljka ustavne žalbe potpisivanjem sporazuma sa poslodavcem kojim su regulisana međusobna prava i obaveze povodom prestanka njenog radnog odnosa kod poslodavca, ovih prava odrekla, te da stoga nema pravo ni na sudsku zaštitu ovih prava, suprotan zajemčenom pravu na rad iz stava 4. člana 60. Ustava. Ovo stoga što Ustav izričito utvrđuje da se zaposleni prava zajemčenih odredbom člana 60. stav 4. Ustava, među kojima je i pravo na pravičnu naknadu za rad i pravo na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, ne može odreći.
6. Polazeći od navedenih odredaba Ustava, kao i odredaba Zakona o radu, Ustavni sud je utvrdio da su osnovani navodi podnositeljke ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje koja je učinjena različitim postupanjem nadležnih sudova u Novom Pazaru. Ustavni sud naglašava da različite sudske odluke donete u istovrsnim sudskim sporovima same po sebi ne znače automatski povredu prava na pravično suđenje. Prvi preduslov da bi se moglo postaviti pitanje povrede prava na pravično suđenje je da se odluke temelje na bitno sličnom činjeničnom i pravnom stanju stvari, a drugi je da je sudska odluka koja je povod za ukazivanje na različito postupanje sudova zasnovana na primeni merodavnog procesnog i materijalnog prava, te da se takvom sudskom odlukom ne dovodi u pitanje postojanje povrede ili uskraćivanja nekog od Ustavom zajemčenih prava.
U konkretnom slučaju, Opštinski sud u Novom Pazaru i Okružni sud u Novom Pazaru su u bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli potpuno različite presude. Naime, u oba postupka je utvrđeno da su tužilje bile u radnom odnosu kod tuženog do momenta kada im je prestao radni odnos po osnovu odluke tuženog o proglašenju tehnološkim viškom, te da su se do tog momenta duži period vremena nalazile na plaćenom odsustvu. Takođe, u oba postupka tužilje su tražile isplatu minimalne zarade i uplatu doprinosa, koje navode je tuženi poslodavac osporio iz razloga što su tužilje potpisale gotovo identičan sporazum o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada. Kod ovako utvrđenog činjeničnog i pravnog stanja u oba predmeta, sud je u postupku koji je predmet ove ustavne žalbe tužbeni zahtev odbio, dok je u postupku koji se vodio u predmetu P1. 1079/06 isti zahtev usvojio, pri čemu je usvajanje tužbenog zahteva upravo bilo rezultat primene odredaba Zakona o radu na način saglasan pravu na rad, kako to jemči odredba člana 60. stav 4. Ustava.
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da su Opštinski i Okružni sud u Novom Pazaru, donošenjem različitih odluka o osnovanosti tužbenog zahteva u bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji podnositeljku ustavne žalbe doveli u neravnopravan položaj u pružanju sudske zaštite njenog prava na naknadu zarade u odnosu na lice čiji je tužbeni zahtev usvojen. Ustavni sud ocenjuje i da je ovakva praksa sudova u pogledu zaštite prava na naknadu zarade suprotna principu pravne sigurnosti, posebno kada se ima u vidu da se radi u periodu kraćem od godinu dana. Ovakav stav Ustavnog suda potvrđuje i praksa Međunarodnog suda za ljudska prava (videti presude: Santos Pinto protiv Portugalije od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije od 6. decembra 2007. godine).
Stoga je Ustavni sud, polazeći od odredbe člana 32. stav 1. Ustava, ocenio da je različitom ocenom suda datom povodom istog pravnog pitanja povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje.
7. Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te utvrdio da su osporenim presudama Opštinskog suda u Novom Pazaru P1. 278/07 od 28. novembra 2007. godine i Okružnog suda u Novom Pazaru Gž1. 36/08 od 23. januara 2008. godine povređena prava podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava.
Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju posledice učinjene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem drugostepene presude, kako bi nadležni sud u ponovnom postupku doneo novu odluku po žalbi podnositeljke. Stoga je, na osnovu odredaba člana 89. st. 2. i 3. Zakona o Ustavnom sudu odlučeno kao u tački 2. izreke.
8. Imajući u vidu da će osporena presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru biti predmet ponovnog preispitivanja i odlučivanja po žalbi, Ustavni sud smatra da je zahtev podnositeljke ustavne žalbe za utvrđivanje povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava preuranjen, te je u odnosu na isticanje povrede ovog prava ustavnu žalbu odbio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.
9. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravičnu naknadu za rad

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti