Nedopuštenost ustavne žalbe privatnog tužioca bez istaknutog imovinskopravnog zahteva

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku. Podnosilac, u svojstvu privatnog tužioca, nije istakao imovinskopravni zahtev, te se u postupku nije odlučivalo o njegovim građanskim pravima i obavezama.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Ranka Dinića iz Zaječara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 10. novembra 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Ranka Dinića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. Ustava Republike Srbije, u krivičnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Zaječaru u predmetu K. 413/07.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ranko Dinić iz Zaječara podneo je Ustavnom sudu 9. februara 2009. godine ustavnu žalbu, dopunjenu podneskom od 15. septembra 2009. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. Ustava Republike Srbije, u krivičnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Zaječaru u predmetu K. 413/07.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je privatni tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, 7. avgusta 2007. godine podneo privatnu krivičnu tužbu; da je po podnetoj privatnoj tužbi skraćeni krivični postupak započet aktom suda od 6. septembra 2007. godine kojim je privatnom tužiocu naloženo da uredi privatnu tužbu; da postoji osnovana sumnja da se krivični postupak po navedenoj privatnoj krivičnoj tužbi namerno odugovlači; da se na glavnim pretresima utvrđuju i raspravljaju irelevantne činjenice i „pretežno je subjekat ispitivanja privatni tužilac“, kako od strane sudije tako i od strane branioca okrivljenog, a zanemarljivo malo se ispituje okrivljeni. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji podnetu ustavnu žalbu i naredi da se predmetni krivični postupak okonča u razumnom roku.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je identična odredbi člana 170. Ustava.

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da su Ustavom zajemčena prava i slobode povređena ili uskraćena licu koje podnosi ustavnu žalbu.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku utvrdio da je u trenutku podnošenja ustavne žalbe pred Opštinskim sudom u Zaječaru vođen krivični postupak protiv okrivljenog B.N. po privatnoj tužbi privatnog tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, zbog krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 2. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09).

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je pravo na pravično suđenje tako što je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08, 72/09 i 76/10) (u daljem tekstu: ZKP), u glavi XV u kojoj su regulisani imovinsko-pravni zahtevi u krivičnom postupku, propisano je: da predlog za ostvarivanje imovinsko-pravnog zahteva u krivičnom postupku može podneti lice koje je ovlašćeno da takav zahtev ostvaruje u parničnom postupku (član 202. stav 1.); da se predlog za ostvarivanje imovinsko-pravnog zahteva u krivičnom postupku podnosi organu kome se podnosi krivična prijava ili sudu pred kojim se vodi postupak i da se predlog može podneti najdocnije do završetka glavnog pretresa pred prvostepenim sudom (član 203. st. 1. i 2.); da o imovinsko-pravnom zahtevu odlučuje sud i da će, kad sud donese presudu kojom se okrivljeni oslobađa od optužbe ili kojom se optužba odbija ili kad rešenjem obustavi krivični postupak, uputiti ovlašćeno lice da imovinsko-pravni zahtev može ostvarivati u parničnom postupku (član 206. st. 1. i 3.).

5. Ustavni sud je utvrdio da se podnosilac ustavne žalbe ovom sudu obraća u svojstvu privatnog tužioca u krivičnom postupku koji se vodio po njegovoj privatnoj tužbi protiv okrivljenog B.N. Podnosilac ustavne žalbe, ni inicijalno ni u naknadno dostavljenom podnesku nije naveo da je u osporenom krivičnom postupku, do trenutka podnošenja ustavne žalbe, podneo predlog za ostvarivanje imovinsko-pravnog zahteva u krivičnom postupku, niti je priložio dokaze o tome.

Ustavni sud ukazuje na to da se u krivičnom postupku, pre svega, odlučuje o osnovanosti sumnje koja je bila razlog da se protiv nekog lica pokrene krivični postupak i o optužbama koje se tom licu stavljaju na teret.

Podnosilac ustavne žalbe je istakao povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji se vodi po njegovoj privatnoj tužbi protiv okrivljenog B.N. Ustavni sud, s tim u vezi, najpre ukazuje na noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu koji je utvrdio da se pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koje je sadržinski identično pravu iz člana 32. Ustava, može jemčiti i oštećenom kao tužiocu ili privatnom tužiocu, ali samo od trenutka kada je on istakao svoj imovinsko-pravni zahtev u krivičnom postupku (Odluka Boris Stojanovski protiv BJR Makedonije, od 6. maja 2010. godine, aplikacija broj 41916/04, stav 40.).

Ustavni sud je ocenio da iz navoda ustavne žalbe i priloženih dokaza ne proizlazi da je podnosilac ustavne žalbe istakao imovinsko-pravni zahtev u označenom krivičnom postupku, te da stoga u tom postupku nije ni odlučivano o njegovim građanskim pravima i obavezama. S obzirom na to, prema stavu Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe ne može isticati da mu je u osporenom krivičnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Polazeći od toga da se označeno ustavno pravo u konkretnom slučaju ne jemči podnosiocu ustavne žalbe, kao privatnom tužiocu u krivičnom postupku, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

6. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

I Z D V O J E N O M I Š Lj E Nj E

u odnosu na Rešenje Ustavnog suda u predmetu broj Už-175/2009, doneto

na sednici Suda od 10. novembra 2011. godine

Ustavni sud je na sednici od 10. novembra 2011. godine, u predmetu broj Už-175/2009, većinom glasova, doneo rešenje kojim je odbacio kao nedopuštenu ustavnu žalbu Ranka Dinića izjavljenu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u krivičnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Zaječaru u predmetu K.413/07 zbog krivičnog dela uvrede iz člana 170. Krivičnog zakonika. Rešenje je doneto sa obrazloženjem da se označeno ustavno pravo u konkretnom slučaju ne jemči podnosiocu ustavne žalbe kao privatnom tužiocu u krivičnom postupku, jer u tom postupku nije istakao imovinsko– pravni zahtev.

U vezi sa ovim predmetom, odnosno ovim rešenjem (u daljem tekstu: Rešenje) izdvojila sam mišljenje iz proceduralnih i suštinskih razloga.

Kao bitan proceduralni razlog, važan ne samo za odlučivanje u ovom predmetu, već i za postupanje Ustavnog suda uopšte, navodim činjenicu da je Sud doneo Rešenje, u kome je, po mom mišljenju (kao i mišljenju Odbora za prethodnu kontrolu ustavnih žalbi) promenio svoj dosadašnji stav izražen u više odluka,[1] počev od Odluke Už-372/2008 od 16. oktobra 2008. godine, a da prethodno za to nije sprovedena procedura predviđena članom 92. Poslovnika o radu Ustavnog suda, niti su u obrazloženju Rešenja navedeni razlozi za promenu dosadašnjeg stava Suda.[2] Naime, Sud je ranije odlučivao o ustavnim žalbama privatnih krivičnih tužilaca zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u meritumu, odnosno usvajao ustavne žalbe čiji su podnosioci bili oštećeni u krivičnom postupku, pa i privatni tužioci, bez obzira na činjenicu da li su istakli imovinsko-pravni zahtev ili ne, i utvrđivao da im je "u postupku koji je vođen pred nadležnim sudovima u krivičnim predmetima povređeno pravo na suđenje u razumnom roku."

Naravno, da Ustavni sud može menjati svoja ranija stanovišta, odnosno da ustavnosudska praksa može evoluirati, ali to mora biti vidno iz njegovih odluka. Međutim, u usvojenom Rešenju, o tome se uopšte ne govori, niti se iznose bilo kakvi razlozi za promenu dosadašnjeg stava Suda. Navedeno postupanje Suda ne vodi pravnoj sigurnosti u zaštiti ustavnih prava, koja zahteva da se Ustavni sud u istovetnim pravnim slučajevima pridržava svojih ranijih odluka, odnosno stanovišta, ili ako ih menja to jasno naznači i argumentuje. Izričito obrazlaganje svakog drugačijeg postupanja Ustavnog suda u odnosu na njegovu raniju praksu je nužno kako se ne bi shvatilo da Ustavni sud postupa samovoljno, tj. da Sud drugačije postupa od dotadašnje prakse, a da za to ne navodi ustavnopravne razloge.

Nadalje, nejasno je zašto se u obrazloženju Rešenja (a što je Ustavni sud činio bez izuzetka u pomenutim, ranije donetim odlukama) uopšte ne navode odredbe Zakonika o krivičnom postupku, koje se odnose na položaj, prava i obaveze privatnog tužioca u krivičnom postupku koji može sam da pokrene krivični postupak (a ne samo kao supsidijerni tužilac - kad odustane javni tužilac), već samo odredbe o tome ko može podneti imovinsko-pravni zahtev u krivičnom postupku, kada i kome se podnosi predlog za ostvarivanje imovinsko-pravnog zahteva u krivičnom postupku i na koji način sud odlučuje o ovom zahtevu. Ustavni sud, pri tome, ne obrazlaže iz kojih to odredaba Ustava ili pak zakona sledi stav o uslovljenosti zaštite Ustavom ujemčenog prava na suđenje u razumnom roku isticanjem imovinsko-pravnog zahteva u krivičnom postupku od strane privatnog krivičnog tužioca (podnosioca ustavne žalbe). Ovo tim pre, što u odredbama Ustava i zakona nije izričito utvrđeno da je za ostvarivanje i zaštitu ustavnog prava na suđenje u razumnom roku nužno da oštećeni u krivičnom postupku istakne i svoj imovinsko-pravni zahtev. Pravo kaznenog gonjenja (pa i supsidijernog) nije istovetno, niti jednako sa pravom isticanja imovinskopravnog zahteva, odnosno naknade štete od okrivljenog. Zakonska ovlašćenja oštećenog kao privatnog tužioca ne obuhvataju samo prava koja ima javni tužilac u krivičnom postupku, već i zaštitu pojedinačnog interesa oštećenog kao žrtve kaznenog dela, a time i njegovo pravo da se o njegovoj tužbi odluči pravedno i u razumnom roku. Privatnom tužiocu je priznat položaj žrtve u krivičnom postupku odredbama člana 221. tač. 6) i 7) Zakonika o krivičnom postupku, kojima je propisano da je oštećeni lice čije je kakvo lično ili imovinsko pravo krivičnim delom povređeno ili ugroženo, a da svojstvo tužioca u krivičnom postupku ima javni tužilac, privatni tužilac i oštećeni kao tužilac.

Napominjem da je u dosadašnjoj praksi Ustavni sud usvajao ustavne žalbe koje su izjavljivane od strane privatnih tužilaca zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku vođenom zbog povrede časti i ugleda, i utvrđivao povredu tog prava[3], kao i ustavne žalbe oštećenog[4] i oštećenog kao tužioca[5]. U ovim predmetima Ustavni sud nije uslovljavao „dopuštenost ustavne žalbe postojanjem imovinsko-pravnog zahteva u krivičnom postupku“, kao što je to učinjeno u ovom predmetu.

Usvajajući ustavne žalbe Ustavni sud je u pomenutim odlukama, pored ostalog, konstatovao:

- da se prava garantovana odredbom člana 32. stav 1. Ustava prvenstveno odnose na stranke u parničnom postupku i na okrivljenog u krivičnom postupku. Međutim, imajući u vidu odredbe Zakonika o krivičnom postupku koje se odnose na privatnog tužioca u krivičnom postupku, Sud je ocenio da se prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku u određenim slučajevima moraju garantovati i privatnom tužiocu u krivičnom postupku. Imajući u vidu da je podnosilac ustavne žalbe imao svojstvo privatnog tužioca u krivičnom postuku ....... odnosno da je saglasno zakonu, po njegovoj privatnoj tužbi vođen predmetni krivični postupak, Ustavni sud je ocenio da je isti ovlašćen za podnošenje ustavne žalbe u cilju zaštite Ustavom zajamčenog prava na suđenje u razumnom roku (Už-372/2008);

- da je dužnost suda da krivični postupak sprovede bez odlaganja, da pravovremeno i efikasno reaguje i da blagovremeno preduzme sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenje odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se povratilo i održalo poverenje građana u sudove (Už-261/2007 i Už-400/2008);

- da je Sud imao u vidu značaj pitanja za podnosioca ustavne žalbe, tj. da je zahtevana sudska zaštita prava ličnosti, konkretno časti, ugleda i dostojanstva ličnosti, koja imaju rang osnovnih ljudskih prava garantovanih Ustavom, te da je „nesumnjivo da ova prava za privatnog tužioca imaju posebnu važnost (Už-372/2008)“;

- da je podnosilac ustavne žalbe, oštećeni imao nesporan interes, odnosno pravni interes da se krivični postupak sprovede i okonča presudom suda, te da je dužnost suda „da postupak sprovede bez odugovlačenja i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja pripadaju licima koja učestvuju u postupku da pravovremeno i efikasno reaguje i da blagovremeno preduzme sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke“ (Už-2654/2009);

- da postojanje zakonom predviđene mogućnosti da podnosilac ustavne žalbe pokrene parnični postupak za naknadu štete protiv okrivljene, po oceni Ustavnog suda, ne dovodi u pitanje njegov interes da se u krivičnom postupku, koji je u svojstvu oštećenog kao tužioca nastavio da vodi pred nadležnim sudom, odluči o krivičnoj odgovornosti okrivljene. Sud je pri tome imao u vidu i odredbu člana 13. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasni RS“, broj 125/04), kojom je propisano da je u parničnom postupku sud u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim (Už-2654/2009).

Ukazujemo i na to da je upravo nakon Odluke Ustavnog suda Srbije u predmetu Už-372/2008, Evropski sud za ljudska prava u Strazburu zauzeo stanovište da je ustavna žalba od dana donošenja ove odluke u Republici Srbiji postala u načelu delotvorno pravno sredstvo.

III

Suštinski razlog zbog kojeg sam izdvojila mišljenje, jesu neraščišćena pravna pitanja, odnosno dileme koje je svojom sadržinom otvorilo Rešenje u predmetu Už-175/2009:

prvo, kome sve Ustav u članu 32. jemči pravo na pravično suđenje, i u okviru toga pravo na suđenje u razumnom roku, kad utvrđuje da „svako ima pravo da nezavisan i zakonom već ustanovljen sud pravično i u razumnom roku javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka...“;

drugo, ako je imovinski zahtev u krivičnim postupcima athezioni zahtev, odnosno sporedna stvar, da li neisticanje tog zahteva, može lištiti oštećenog kao privatnog tužioca Ustavom zajamčenog prava na suđenje u razumnom roku;

treće, da li se dostignuti, odnosno uspostavljeni nivo pružanja zaštite prava na suđenje u razumnom roku pred Ustavnim sudom, u odnosu na privatne tužioce, odnosno druge oštećene u krivičnom postupku može umanjivati i sužavati, i ako može kada i pod kojim uslovima, te šta su zapravo ustavnopravni razlozi u konkretnom slučaju za sužavanje ranije uspostavljenog nivoa zaštite prava na suđenje u razumnom roku oštećenih u krivičnom postupku;

četvrto, na temelju kojih odredba Ustava i/ili zakona je Ustavni sud zasnovao svoje stanovište izraženo u obrazloženju Rešenja, prema kome podnosilac ustavne žalbe (kao oštećni i/ili kao privatni tužilac) „ne može isticati da mu je u osporenom krivičnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku,“ ako u tom postupku „nije istovremeno istakao i imovinsko-pravni zahtev“, odnosno da se „ustavno pravo na suđenje u razumnom roku ne jemči privatnom tužiocu u krivičnom postupku, koji nije istakao imovinsko-pravni zahtev u tom postupku“;

peto, da li je dosadašnja praksa Ustavnog suda vodila jačanju zaštite ustavnih prava žrtava krivičnih, odnosno kaznenih dela, i da li je Ustavni sud trebalo da sužava tu zaštitu u situaciji kad iz našeg zakonodavstva još uvek proizlazi da žrtvi krivičnog dela treba omogućiti ne samo učešće u postupcima pred državnim organima na otkrivanju i kažnjavanju učinilaca krivičnih dela, već i ostvarivanje njenih prava na potpunu satisfakciju;

šesto, da li novoustanovljena praksa Ustavnog suda može abolirati sudove od odgovornosti za obustavu krivičnih postupaka pokrenutih privatnim tužbama zbog apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja, iako se radi o postupcima započetim zbog povrede Ustavom zajamčenih prava privatnih tužilaca (prava na ljudsko dostojanstvo, na telesni integritet, na imovinu i dr.), koja prema članu 22. Ustava uživaju sudsku zaštitu u slučaju povrede, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale;

sedmo, da li praksa Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, koja obezbeđuje minimalne standarde zaštite ljudskih prava, ograničava Ustavni sud u odlučivanju ili mu omogućava da pruži i veći stepen zaštite i da bude manje restriktivan u primeni odredaba o pravu na suđenje u razumnom roku, ako za to postoje razlozi i osnovi u našem domaćem pravu;

osmo, kakva je zapravo praksa Evropskog suda za ljudska prava u primeni člana 6. stav 1. Evropske konvencije, s obzirom da se u obrazloženju Rešenja navodi nova praksa ovog suda prema kojoj se „pravo na suđenje u razumnom roku može jemčiti oštećenom kao tužiocu ili privatnom tužiocu, ali samo od trenutka kada je on istakao svoj imovinsko pravni zahtev u krivičnom postupku“ uz pozivanje na Odluku Boris Stojanovski protiv BJR Makedonije od 6. maja 2010. godine, aplikacija broj 41916/04, stav 4. S obzirom na to da stav Evropskog suda nije naveden in texto, niti je bliže naveden predmet, odnosno zahtev podnosioca pomenute aplikacije, napomenućemo samo da se u toj strazburškoj odluci radi o supsidijernom, a ne o privatnom tužiocu.

Nije sporno da je u pogledu zaštite prava oštećenog na suđenje u razumnom roku evoluirala praksa Evropskog suda u Strazburu. Najpre, ona je zaista bila restriktivna (predmet Acquaviva protiv Francuske od 24. oktobra 1995.), ali je Evropski sud kasnije u pojedinim predmetima priznavao zaštitu ovog prava oštećenom „kao samostalnog prava“ i u slučaju kad oštećeni u krivičnom postupku nije istakao odštetni zahtev. Sud je to činio ako oštećenom nacionalno pravo daje ovlašćenje (pravo) da sam goni učinioca karivičnog dela, a ishod krivičnog postupka mu daje pravo na obeštećenje, tj. ishod kaznenog postupka je odlučan i za „sporno“ pravo na obeštećenje (presuda Pieniazek protiv Poljske od 28. septembra 2004.), odnosno ako se oštećeni u kaznenom postupku nije izričito (jasno) odrekao tog prava (presuda Perez portiv Francuske od 12. februara 2004.). U ovoj presudi, Evropski sud ukazuje i na to da se prihvatanjem takvog „novog pristupa“, saglasno ciljevima i svrsi Konvencije, ograničenja postupovnih prava iz člana 6. stav 1. Konvencije, moraju restriktivno tumačiti.

I Ustavni sud Hrvatske je 2008. godine promenio svoju dotadašnju praksu, s pozivom na praksu Evropskog suda i počeo pružati širu ustavnopravnu zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnim postupcima i licu koje ima status oštećenog kao tužioca u krivičnom postupku i kad u tom postupku nije postavio imovinsko-pravni zahtev.[6]

Iz iznetih razloga, sam se odlučila da u ovom predmetu izdvojim mišljenje.

dr Bosa M. Nenadić

sudija Ustavnog suda

[1]Videti primera radi: Odluku Už-261/2007 od 25. decembra 2008. godine, Odluku Už-400/2008 od 18. marta 2010. godine i Odluku Už-2654/2009 od 23. marta 2010. godine.

[2]Član 92. Poslovnika o radu Ustavnog suda glasi:

„Ustavni sud na obrazloženi pismeni zahtev predsednika, sudije ili radnog tela Ustavnog suda, staviće na dnevni red sednice Suda zahtev za preispitivanje ranije zauzetog stava Suda.

O zahtevu iz stava 1. ovog člana, mišljenje daje nadležno radno telo Ustavnog suda. O potrebi preispitivanja ranije zauzetog stava Ustavnog suda, na sednici Suda vodi se posebna rasprava, uz iznošenje razloga za promenu stava.

Ako se utvrdi da stav Ustavnog suda izražen u predlogu odluke odstupa od ranije zauzetog stava o istovetnom pitanju, donošenje odluke će se odložiti radi odlučivanja o potrebi preispitivanja ranijeg zauzetog stava“.

[3]Videti Odluku Už-372/2008. od 16. oktobra 2008. godine i Odluku Už-400/2008 od 18. marta 2010. godine.

[4] Videti Odluku Už-261/2007. od 25. decembra 2008. godine.

[5] Videti Odluku Už-2654/2009. od 24. marta 2010. godine.

[6]Videti Odluku U-IIIVs-3511/2006, od 22. oktobra 2008. godine.

Nedopuštenost ustavne žalbe privatnog tužioca bez istaknutog imovinskopravnog zahteva

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti