Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete zbog povrede na radu. Postupak je trajao skoro devet godina, prevashodno zbog neefikasnosti prvostepenog suda. Dosuđena je naknada od 900 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija D raškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dragana Piplice iz Beške, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. decembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dragana Piplice i utvrđuje da j e u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Inđiji u predmetu P1. 17/01 povređeno pravo podnosi oca na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragan Piplica iz Beške podne o je 30. marta 201 0. godine, preko punomoćnika, advokata Nikole Jasike iz Inđije, Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji se vodi o pred Opštinskim sudom u Inđiji u predmetu P1. 17/01.

U ustavnoj žalb i je , između ostalog, navedeno : da je podnosilac ustavne žalbe podneo 15. marta 2001. godine Opštinskom sudu u Inđiji tužbu protiv JP „Železnice Srbije“, radi naknade štete zbog povrede na radu ; da je prvostepena presuda doneta 1. novembra 2007. godine; da je tuženi izjavio žalbu protiv prvostepene presude , te da je Apelacioni sud u Novom Sadu doneo presudu 11. februara 2010. godine.

Podnosilac ustavne žalbe je ista kao zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3 . Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Inđiji P1. 17/01, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Podnosilac ustavne žalbe podneo je 15. marta 2001. Opštinskom sudu u Inđiji tužbu protiv tuženog JŽTP „Beograd“ , radi naknade neimovinske štete zbog povrede na radu.

Prvo ročište za glavnu raspravu održano 18. juna 2001. godine.

Na ročištu održanom 24. avgusta 2001. godine određeno je medicinsko veštačenje.

U periodu od 17. septembra 2002. do 15. aprila 2004. godine nije zakazano nijedno ročište. Punomoćnik podnosioca ustavne žalbe se 24. oktobra 2003. i 20. januara 2004. godine obra ćao urgencijom sudu radi zakazivanja ročišta za glavnu raspravu.

Na ročištu za glavnu raspravu održanom 20. oktobra 2005. godine t užilac je označio JP „Železnice Srbije“ kao tuženog . Naredno ročište zakaz ano je za 28. april 2006. godine.

Tužilac je 4. jula 2006. godine precizirao tužbeni zahtev kojim je tražio da se obaveže tuženi da isplati određene novčane iznose na ime naknade neimovinske štete zbog pretrpljenih fizičkih bolova, straha, duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti, duševnih bolova zbog naruženosti, kao i troškove parničnog postupka.

Od ročišta za glavnu raspravu održanog 14. septembra 2006. do 27. juna 2007. godine Opštinski sud u Inđiji , zakazao je samo jedno ročište za glavnu raspravu (3. novembra 2006. godine) koje nije održano jer veštak nije uredno pozvan.

U toku postupka pored izvršenog medicinskog veštačenja na okolnost pretrpljenog fizičkog bola, straha, umanjenja opšte životne aktivnosti, t e postojanja naruženosti, saslušano je i više svedoka

Opštinski sud u Inđiji je presudom P1. 17/01 od 1. novembra 2007. godine delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca da mu tuženi na ime naknade nematerijalne štete isplati određene novčane iznose zbog pretrpljenih fizičkih bolova, pretrpljenog straha i duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti i duševnih bolova zbog naruženosti, troškove parničnog postupka, kao i zakonsku zateznu kamatu na sve iznose počev od 1. novembra 2007. godine pa do isplate.

Protiv navedene presude tuženi je 20. marta 2008. godine izjavio žalbu Okružnom sudu u Sremskoj Mitrovici.

Postupajući po toj žalbi Apelacioni sud u Novom Sadu je 11. februara 2010. godine doneo presudu Gž1. 60/10 kojom je delimično usvojio žalbu tuženog i preinačio ožalbenu presudu.

4. Odredbama člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, odredbama člana 10. bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova. Odredbom člana 43 4. istog zakona bilo je propisano da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova.

Zakonom o parničnom postupku („ Službeni glasnik R S", br. 125/04 , 111/09 i 36/11) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova ( član 10.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

Odredbom člana 122. stav 3. Zakona o radu (" Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01) bilo je propisano da se spor o povredi prava zaposlenog pravnosnažno okončava pred nadležnim sudom u roku od šest meseci od dana pokretanja spora. Istovetna odredba sadržana je i u članu 195. stav 3. Zakona o radu (" Službeni glasnik RS", br. 24/05 i 61/05).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj postupak pokrenut 15. marta 2001. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Inđiji, te da je okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Novom S adu Gž. 60/10 od 11. febru ara 2010. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, te da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj radni spor trajao skoro devet godina, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima, a ti činioci su: složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe k ao stranke u postupku, postupanje nadležnih sud ova koji vode postupak i priroda za hteva, odnosno značaj prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca .

Po oceni Ustavnog suda, činjenična i pravna pitanja na koja je parnični sud trebalo da odgovori u predmetnom sporu, zahtevala su sprovođenje adekvatnog dokaznog postupka. Međutim, to ne može da predstavlja opravdan razlog da osporeni sudski postupak traje skoro devet godina.

Ustavni sud je ocenio da je ovaj spor bio od značaja za podnosioca ustavne žalbe , jer se radilo o tužbenom zahtevu kojim je tražena naknada nematerijalne štete zbog povrede koju je podnosilac pretprpeo na radu kod tuženog. Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da on ničim nije doprineo dužini trajanja postupka, već je dva puta u cilju ubrzanja postupka podnosio urgencije Opštinskom sudu u Inđiji.

Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka prevashodno je doprinelo nedelotvorno postupanje prvostepenog suda, odnosno činjenica da sud nije iskoristio svoja zakonska ovlašćenja kako bi postupak bio okončan u primerenom roku. Naime, sud za godinu i sedam meseci nije zakazao nijedno ročište (od 17. septembra 2002. do 15. aprila 2004. godine), dok dva puta u periodu dužem od šest meseci nije održano nijedno ročište (od 20. oktobra 2005. do 28. aprila 2006. godine i od 14. septembra 2006. do 27. juna 2007. godine).

Polazeći od navedenog, a krećući se u granicama zahteva postavljenog u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je utvrdio da je u postupku koji se vodi o pred Opštinskim sudom u Inđiji u predmetu P1. 17/01 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, primenom odredbe člana 89. stav 1 . Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br .109/07 i 99/11), u tački 1. izreke us vojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo isključivo zbog nedelotvornog postupanja suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci .

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević