Odbijanje ustavne žalbe zbog presudnog doprinosa podnosioca dužini trajanja postupka

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, utvrdivši da je podnosilac svojim ponašanjem presudno uticao na dužinu postupka od preko deset godina, naročito predlogom za prekid koji je trajao više od četiri godine.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ž. D . iz Svrljiga, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. septembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Ž. D . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 47223/10, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ž. D . iz Svrljiga je , 1. marta 2013. godine, preko punomoćnika Olivere Jovanić, advokata iz Subotice, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 985/11 od 27. decembra 2012. godine, zbog povrede načela i prava zajemčenih odredbama člana 21, člana 32. stav 1, člana 35. stav 2. i člana 36. Ustava Republike Srbije. Istovremeno, podnosilac ustavne žalbe je sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava osporio i dužinu trajanja parničnog postupka u kome je doneto navedeno drugostepeno rešenje.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je osporenim rešenjem potvrđeno prvostepeno rešenje kojim se njegova tužba smatra povučenom, te da Prvi osnovni sud u Beogradu u pozivu za ročište nije upozorio podnosioca na zakonske posledice nedolaska na ročište. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu navedenih načela i prava zajemčenih Ustavom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 47223/10, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac Ž. D, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 18. oktobra 2002. godine tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo unutrašnjih poslova, radi naknade materijalne i nematerijalne štete zbog nezakonitog i nepravilnog rada organa tužene, ističući da su ga pripadnici organa tužene 9. avgusta 1995. godine neosnovano lišili slobode i odveli na ratište u Republiku Hrvatsku. Predmet je zaveden pod brojem P. 6594/02.

Prvi opštinski sud u Beogradu je 6. februara 2003. godine doneo presudu P. 6594/02, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca.

Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 7612/03 od 23. oktobra 2003. godine ukinuo prvostepenu presudu i vratio predmet Prvom opštinskom sudu u Beogradu na ponovni postupak i odlučivanje, ističući da prvostepeni sud u ponovnom postupku treba da oceni da li štetna radnja sadrži elemente kvalifikovanog oblika krivičnog dela protivpravnog lišenja slobode iz člana 63. stav 4. Krivičnog zakonika i da li ima mesta primeni privilegovanog roka zastarelosti potraživanja naknade štete iz člana 377. Zakona o obligacionim odnosima.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P. 9282/03. Punomoćnik tužioca je 20. septembra 2004. godine predložila prvostepenom sudu da prekine parnični postupak, jer je ona podnela Okružnom javnom tužilaštvu u Beogradu krivičnu prijavu protiv NN lica, zbog osnovane sumnje da je izvršeno krivično delo ratnog zločina protiv civilnog stanovništva iz člana 142. Osnovnog krivičnog zakona.

Postupajući po predlogu punomoćnika tužioca, Prvi opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 9282/03 od 4. oktobra 2004. godine prekinuo ovaj parnični postupak.

Tužilac je podneskom od 7. marta 2008. godine predložio da prvostepeni sud nastavi s postupanjem u ovoj pravnoj stvari.

Prvi opštinski sud u Beogradu je 21. marta 2008. godine naložio tužiocu da dostavi sudu dokaz iz koga bi se moglo utvrditi kako je Okružno javno tužilaštvo u Beogradu odlučilo po njegovoj krivičnoj prijavi. Imajući u vidu da tužilac nije postupio po navedenom nalogu, prvostepeni sud je 7. jula 2008. godine ponovo naložio tužiocu da dostavi traženi dokaz.

Tužilac je 24. decembra 2008. godine preinačio tužbu, dodajući novi tužbeni zahtev kojim je tražio naknadu nematerijalne štete zbog umanjenja opšte životne aktivnosti i ističući da nije dobio bilo kakvo obaveštenje od Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu u pogledu pravne sudbine podnete krivične prijave. Prvi opštinski sud u Beogradu je istog dana doneo rešenje kojim je nastavio postupak u ovoj pravnoj stvari. Predmet je zaveden pod brojem P. 129/09.

Prvi opštinski sud u Beogradu je 14. januara 2009. godine naložio punomoćniku tužioca da dostavi sudu tačnu adresu na kojoj živi tužilac zbog toga što je sudski dostavljač dobio podatak da tužilac ne živi više na adresi koja je označena u tužbi. S obzirom na to da punomoćnik tužioca nije postupio po navedenom nalogu, prvostepeni sud je 23. marta 2009. godine ponovo naložio punomoćniku tužioca da dostavi traženi podatak. Punomoćnik tužioca je 4. maja 2009. godine obavestio prvostepeni sud o novoj adresi na kojoj živi tužilac.

Nakon formiranja nove mreže sudova, Prvi osnovni sud u Beogradu je preuzeo prvostepenu nadležnost za postupanje u ovoj parnici, a predmet je zaveden pod brojem P. 47223/10.

Uzimajući u obzir da uredno pozvane stranke nisu pristupile na ročište za glavnu raspravu zakazano za 3. novembar 2010. godine, Prvi osnovni sud u Beogradu je tog dana doneo rešenje P. 47223/10, kojim se tužba smatra povučenom.

Odlučujući o žalbi tužioca, Viši sud u Beogradu je 27. decembra 2012. godine doneo osporeno rešenje Gž. 985/11, kojim je odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio prvostepeno rešenje. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je zakonito prvostepeno rešenje, jer je uredno pisani poziv bio dostavljen blagovremeno parničnim strankama, a njihovi zastupnici nisu pristupili na ročište za glavnu raspravu; da su u pozivu za glavnu raspravu bili označeni mesto i sudnica u koju se stranke pozivaju, uz upozorenje na posledice izostanka koje punomoćniku tužioca, kao advokatu, moraju po samom zakonu biti poznate; da je neosnovan žalbeni navod da je pobijano rešenje trebalo doneti u veću, pošto se u konkretnom slučaju radi o sporu u kome tužbeni zahtev ne prelazi dinarsku protivvrednost 50.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, u smislu člana 37. stav 1. Zakona o parničnom postupku, pa omaška u uvodu rešenja da ga je doneo predsednik veća nema uticaja na drugačije rešavanje ove pravne stvari.

Pored toga, Ustavni sud je uvidom u spise predmeta konstatovao da je ročište za glavnu raspravu zakazano za 28. novembar 2002. godine odloženo na predlog punomoćnika tužioca, dok je ročište koje je zakazano za 23. mart 2009. godine odloženo zbog toga što punomoćnik tužioca nije blagovremeno dostavio podatak o novoj adresi na kojoj živi tužilac.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta, kao i da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima (član 21.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

5. Ispitujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 18. oktobra 2002. godine, podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu i da je predmet pravnosnažno okončan donošenjem osporenog rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 985/11 od 27. decembra 2012. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe, pa do okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je zaključio da je ovaj spor radi naknade štete trajao deset godina i dva meseca, što bi moglo ukazati na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Razmatrajući kriterijume za ocenu o povredi prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je zaključio da je u ovom predmetu bilo određenih složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja su se odrazila na dužinu trajanja parničnog postupka. Naime, parnični sudovi je trebal o da utvrde da li je radnjama organa tužene pričinjena šteta podnosiocu ustavne žalbe (posebno da li postoje svi vidovi nematerijalne štete koju je tražio podnosilac – pretrpljeni strah, pretrpljeni duševni bolovi zbog povrede ugleda i časti, slobode, prava ličnosti i umanjenja opšte životne aktivnosti), u smislu odredbe člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, te da li se prema tuženoj državi koja potencijalno odgovara za štetu po osnovu objektivne odgovornosti može primeniti privilegovani rok zastarelosti potraživanja naknade štete prouzrokovane krivičnim delom protivpravnog lišenja slobode iz člana 63. stav 4. Krivičnog zakonika.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud najpre ukazuje na načelan stav Evropskog suda za ljudska prava koji je izražen u predmetima povodom predstavki podnetih zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, a prema kome su podnosioci predstavke dužni da pokažu marljivost u poštovanju i izvršavanju proceduralnih koraka koji su njima relevantni, da se uzdrže od korišćenja bilo kakvih taktika odlaganja, kao i da iskoriste mogućnosti koje su im pružene domaćim pravom za skraćivanje postupka (videti presudu od 7. jula 1989. godine u predmetu Union Alimentaria Sanders S.A. protiv Španije). U tom kontekstu, Ustavni sud napominje da se neodgovorno ponašanje podnosilaca predstavki prema praksi Evropskog suda za ljudska prava ponajviše ogleda u sledećim radnjama: ako često i neopravdano zahtevaju odlaganje ročišta za glavnu raspravu, ako ne prisustvuju ročištima pa svojim ponašanjem dovedu do toga da se tužba smatra povučenom, ako sudu ne dostave tačnu adresu, ako ne dostave dokumente za dalji razvoj postupka itd. Primenjujući navedeno na konkretni slučaj, Ustavni sud je ocenio da su se podnosilac ustavne žalbe i njegov punomoćnik u predmetnom parničnom postupku upravo ponašali na opisani način, čime su u bitnoj meri uticali na razvoj postupka i onemogućili parnični sud da preduzima procesne radnje u cilju efikasnog okončanja parnice. S tim u vezi, Ustavni sud je konstatovao da su dva ročišta za glavnu raspravu odložena iz razloga koji se mogu pripisati u krivicu podnosiocu ustavne žalbe ili njegovom punomoćniku, te da su oni u dva navrata tek nakon ponovljenih sudskih naloga dostavili prvostepenom sudu dokaze koji su od značaja za odlučivanje što je imalo za posledicu da se postupak nepotrebno prolongira za skoro jednu godinu i da se na kraju nisu pojavili na ročištu zakazanom za 3. novembar 2010. godine, a što je rezultiralo donošenjem rešenja kojim se tužba smatra povučenom. S obzirom na to da je parnični postupak na predlog podnosioca ustavne žalbe bio u prekidu više od četiri godine, treba istaći stav Evropskog suda za ljudska prava po kome parnična stranka ne snosi odgovornost za duže trajanje parničnog postupka “ukoliko se koristila prednošću izbora koje u domaćem pravu ima na raspolaganju u odbrani svojih interesa“ (videti presudu u predmetu Sokolov protiv Rusije, od 22. septembra 2005. godine). U takvom slučaju se duže trajanje postupka koje je nastalo kao rezultat ovakvog ponašanja podnosioca predstavke ne može pripisati u odgovornost ni postupajućim sudovima (videti presudu u predmetu Surmeli protiv Nemačke, od 8. juna 2006. godine). Međutim, uvažavajući specifičnosti u ovoj pravnoj stvari koje su se manifestovale u tome da je Okružni sud u Beogradu u ukidajućem rešenju Gž. 7612/03 od 23. oktobra 2003. godine naložio prvostepenom sudu da u ponovnom postupku ispita da li štetna radnja sadrži elemente kvalifikovanog oblika krivičnog dela protivpravnog lišenja slobode iz člana 63. stav 4. Krivičnog zakonika, te da je nakon toga predmetni parnični postupak prekinut na predlog podnosioca ustavne žalbe do odlučivanja o krivičnoj prijavi njegovog punomoćnika koju je podne o zbog osnovane sumnje da je kritičnom prilikom izvršeno krivično delo ratnog zločina protiv civilnog stanovništva iz člana 142. Osnovnog krivičnog zakona, Ustavni sud je ocenio da se četvorogodišnji prekid ove parnice isključivo može staviti na teret podnosiocu.

Razmatrajući postupanje sudova u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je zaključio da su Prvi opštinski sud u Beogradu i Viši sud u Beogradu učinili određene propuste koji su uticali na neopravdano dugo trajanje ovog parničnog postupka. Najpre, prvostepeni sud je presudom P. 6594/02 od 6. februara 2003. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, ne utvrđujući da li je u konkretnom slučaju šteta nastala izvršenjem krivičnog dela zbog čega bi bilo mesta primeni člana 377. Zakona o obligacionim odnosima, te je Okružni sud u Beogradu rešenjem Gž. 7612/03 od 23. oktobra 2003. godine ukinuo prvostepenu presudu i vratio predmet Prvom opštinskom sudu u Beogradu na ponovni postupak i odlučivanje. Budući da je Viši sud u Beogradu doneo osporeno rešenje Gž. 985/11 od 27. decembra 2012. godine, kojim je cenio pravilnost i zakonitost prvostepenog rešenja kojim se tužba smatra povučenom tek nakon dve godine od dana prijema spisa predmeta, Ustavni sud ukazuje na presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Plazonić protiv Hrvatske, od 6. marta 2008. godine (broj aplikacije 26455/04, st. 60-63.) u kome je kritikovan stav Ustavnog suda Hrvatske, koji nije našao povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima u kojima su sudovi bili neaktivni ukupno godinu i po u jednom, i preko dve godine u drugom, a radilo se o postupcima koji nisu bili složeni. Međutim, Ustavni sud nalazi da se iz navedenih činjenica ne može izvesti automatski zaključak da je u ovoj parnici došlo do povrede prava podnosioca ustavne žalbe zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava. U tom smislu, treba istaći stav Evropskog suda za ljudska prava po kome činjenica da domaći sud nije poštovao zakonske rokove ne mora sama po sebi da bude nesaglasna sa Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (videti presude u predmetima Zielinski vs. Poland, od 15. februara 2005. godine i Stoidis vs. Greece, od 17. maja 2001. godine). Ne računajući navedene propuste u ovoj parnici, Ustavni sud je utvrdio da je Prvi opštinski sud u Beogradu nakon što je nastavljena parnica preduzeo sve procesne radnje propisane zakonom kako bi se postupak okončao u najkraćem mogućem roku i da je zakazivao ročišta za glavnu raspravu u redovnim intervalima.

Polazeći od svega navedenog, a posebno imajući u vidu da je podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem presudno uticao na nerazumno dugo trajanje predmetnog parničnog postupka, a što je u krajnjem ishodu rezultiralo donošenjem pravnosnažnog rešenja kojim se tužba smatra povučenom, Ustavni sud je ocenio da u konkretnom slučaju nije povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku, pa je ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je osporenim drugostepenim rešenjem povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje.

Imajući u vidu navode ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud konstatuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan samo da utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom, odnosno da nije nadležan da ispituje zakonitost odluka redovnih sudova i vrši ocenu utvrđenih činjenica i dokaza u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe na kojima se zasniva osporeno rešenje. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je parnični postupak u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava.

Po nalaženju Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe iznosi svoje tumačenje odredaba Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine i ponavlja navode iz žalbe protiv prvostepenog rešenja na koje je Viši sud u Beogradu detaljno odgovorio, te traži da se ispita pravilnost i zakonitost osporenog drugostepenog rešenja, a ne navodi razloge koji bi ukazivali na to da je navedeni drugostepeni sud uskratio podnosiocu neku od procesnih garancija pravičnog suđenja ili da je doneo osporeno rešenje bez valjanog obrazloženja, proizvoljno primenjujući procesno pravo. S tim u vezi, Ustavni sud smatra da je postupajući drugostepeni sud dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je ocenio da su ispunjeni uslovi za donošenje rešenja kojim se tužba smatra povučenom, u smislu odredaba čl. 108. i čl. 296. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, te da se u konkretnom slučaju radi o sporu u kome postupa sudija pojedinac, pa da određene manjkavosti učinjene u pismenoj izrad i rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 47223/10 od 3. novembra 2010. godine (koje se odnose na uvod rešenja) nemaju uticaja na zakonitost tog rešenja.

Navodi ustavne žalbe o povredi prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava se, po oceni Ustavnog suda, ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom osporenog rešenja procesnog karaktera, kojim je samo cenjena pravilnost i zakonitost prvostepenog rešenja kojim se tužba smatra povučenom.

Takođe, Ustavni sud je zaključio da podnosilac u ustavnoj žalbi nije naveo nijedan razlog na kome zasniva svoje tvrdnje o povredi prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo u predmetnom parničnom postupku.

Konačno, kako nije našao da ima procesnih uslova da se upusti u ispitivanje osnovanosti istaknutih povreda zajemčenih prava, to se Ustavni sud nije upuštao ni u ispitivanje povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, pošto se navedenim ustavnim odredbama ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo ili sloboda, već se utvrđuju načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode, tako da do njihove povrede može doći samo u vezi sa utvrđenom povredom ili uskraćivanjem određenog prava.

Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, pa je rešio kao u drugom delu izreke.

7. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odbijanje ustavne žalbe zbog presudnog doprinosa podnosioca dužini trajanja postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti