Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe protiv rešenja o produženju pritvora

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja o produženju pritvora u krivičnom postupku. Sud je utvrdio da su ispunjeni zakonski uslovi za produženje pritvora i da nisu povređena prava na slobodu, pravično suđenje niti pravo na odbranu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Steve Mataruge iz Dobanovaca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 3. decembra 2009. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Steve Mataruge izjavljena protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu Kž. 2910/09 od 19. avgusta 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stevo Mataruga iz Dobanovaca, preko punomoćnika Nikole Radosavovića, advokata iz Beograda, podneo je Ustavnom sudu 23. septembra 2009. godine blagovremenu i dozvoljenu ustavnu žalbu protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu Kž. 2910/09 od 19. avgusta 2009. godine, zbog povrede prava zajemčenih odredbama čl. 32, 33, 39. i 60. Ustava Republike Srbije.
U ustavnoj žalbi se navodi da je podnosilac, na osnovu rešenja istražnog sudije Četvrtog opštinskog suda u Beogradu Ki. 2188/07 od 30. decembra 2008. godine, a iz razloga propisanih članom 436. stav 1. tačka 1) u vezi člana 146. Zakonika o krivičnom postupku, lišen slobode i pritvoren 9. januara 2009. godine. Podnosilac navodi da je 14. januara 2009. godine saslušan pred istražnim sudijom, ali da je pre saslušanja braniocu omogućen razgovor s branjenikom u trajanju od samo pet minuta, čime je podnosiocu povređeno pravo na odbranu iz člana 33. Ustava, jer Zakon ne ograničava vreme koje se daje braniocu da s branjenikom obavi «poverljiv razgovor». Dalje se navodi da je krivično veće Četvrtog opštinskog suda u Beogradu 15. januara 2009. godine podnosiocu produžilo pritvor, primenom odredaba člana 436. stav 1. tač. 1) i 2) Zakonika o krivičnom postupku. Glavni pretres u ovom predmetu održan je 10. februara 2009. godine, a 13. februara 2009. godine sud je podnosiocu produžio pritvor, na osnovu odredaba člana 436. stav 1. tač. 1) i 2) Zakonika o krivičnom postupku. Na osnovu istih odredaba Zakonika o krivičnom postupku podnosiocu je pritvor produžavan rešenjima Četvrtog opštinskog suda u Beogradu od 13. aprila, 13. maja, 12. juna, 10. jula i 10. avgusta 2009. godine. Protiv svih navedenih rešenja branilac podnosioca ustavne žalbe je ulagao žalbe Okružnom sudu u Beogradu, koje su odbijane. Poslednje rešenje Okružnog suda u Beogradu Kž. 2910/09 od 10. avgusta 2009. godine osporava se podnetom ustavnom žalbom. U ustavnoj žalbi se, dalje, navodi da je u periodu od 10. februara do 24. avgusta 2009. godine «održano ukupno 9 glavnih pretresa (10. februar, 6. mart, 2. april, 24. april, 18. maj, 8. jun, 13. jul, 24. jul i 24. avgust 2009. godine)», na kojima su salušani podnosilac ustavne žalbe kao okrivljeni, njegova bivša supruga kao oštećena, tri svedoka, kao i veštaci - ortoped, traumatolog, neuropsihijatar i psiholog. Podnosilac ukazuje da su sva rešenja o produženju pritvora, pa i poslednje, doneta bez razmatranja do tada izvedenih dokaza. Smatra da sud ima obavezu da u trenutku odlučivanja o daljem pritvoru «razmotri sve okolnosti postupka, i pribavljene i propuštene, a naročito one koji se tiču pritvora», pa kako sud to nije učinio, već «naveo činjenice iz samo jednog dela postupka i na osnovu tih činjenica odredio da su to okolnosti koje omogućavaju produžavanje pritvora istovremeno ignorišući rezultate devet glavnih pretresa, šest veštačenja, kao i kontradiktornosti između navedenih prikupljenih iskaza i dokaza», da je time povredio njegovo pravo na pravično suđenje iz člana 32. Ustava i pravo na «ispitivanje dokaza i činjenica koje mu idu u prilog na isti način i u istoj meri kao i dokazi i činjenice optužbe» zajemčeno odredbama člana 33. Ustava.
Dalje, podnosilac smatra da sud u osporenom rešenju o produženju pritvora, odnosno rešenju kojim je žalba protiv prvostepenog rešenja odbijena, ne daje razloge o odlučnim činjenicama koje se odnose na «lične okolnosti» podnosioca, a sud je trebalo da ih razmotri, oceni i obrazloži, jer je pritvor fakultativna mera, pa je, po njegovom mišljenju, prilikom odlučivanja o tome da li ima mesta određivanju pritvora, sud bio u obavezi da se izjasni o ličnosti okrivljenog. Ukazuje i da sud nije postupao naročito hitno, kako mu Zakon nalaže, jer se podnosilac nalazi u pritvoru. Time su, po navodima iz ustavne žalbe, podnosiocu uskraćena «prava na slobodno kretanje i rad i privređivanje, odnosno egzistenciju njegovoj porodici i maloletnoj deci jer ni njih ne može da izdržava u situaciji u kojoj se nalazi», zajemčena odredbama čl. 39. i 60. Ustava. Podnosilac smatra da mu je pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. Ustava povređeno time što «sud u dužem periodu od dva meseca nije postigao da se ispita svedok predložen od strane Četvrtog opštinskog tužilaštva, a usled neurednih ličnih dokumenata». Ovo pravo je, po mišljenju podnosioca, povređeno i odugovlačenjem postupka od strane postupajućeg suda, zakasnelim nalaganjem veštačenja, kao i neblagovremenim pozivanjem veštaka na glavni pretres. Podnosilac smatra da je, zbog navedenih razloga kojima su povređena prava podnosioca u krivičnom postupku koji se protiv njega vodi, osporeno rešenje takođe nezakonito, «jer ni na koji način se nije odredilo prema postupanju suda a na šta je više puta ukazivano», pa se «iz toga zaključuje da i ovo rešenje odobrava postupke suda a to znači uskraćivanje osnovnih ljudskih prava iz člana 32. Ustava».
Podnosilac ustavne žalbe predlaže da se ustavna žalba usvoji, utvrde povrede njegovih označenih ustavnih prava, poništi rešenje Okružnog suda u Beogradu Kž. 2910/09 od 19. avgusta 2009. godine, odredi naknada materijalne i nematerijalne štete, troškovi krivičnog postupka i troškovi postupka pred Ustavnim sudom.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u osporeno rešenje i ostalu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u konkretnom predmetu:
Krivično veće Četvrtog opštinskog suda u Beogradu je 10. avgusta 2009. godine donelo rešenje Kv. 1652/09 - K. 142/09 kojim je okrivljenom, ovde podnosiocu ustavne žalbe produžen pritvor za mesec dana, tako da isti može trajati najduže do 10. septembra 2009. godine. Rešenje je doneto iz razloga propisanih članom 436. stav 1. tačka 2) Zakonika o krivičnom postupku (u daljem tekstu: ZKP). U obrazloženju rešenja se navodi da je optužnim predlogom Četvrtog opštinskog javnog tužilaštva u Beogradu Kt. 1937/07 od 15. januara 2009. godine podnosiocu ustavne žalbe stavljeno na teret izvršenje dva krivična dela nasilje u porodici, iz člana 194. stav 2. u vezi stava 1. i iz člana 194. stav 5. Krivičnog zakonika i da se podnosilac ustavne žalbe nalazi u pritvoru od 9. januara 2009. godine, kada je lišen slobode, po rešenju istražnog sudije Četvrtog opštinskog suda u Beogradu Ki. 2188/07 od 30. decembra 2008. godine, iz razloga predviđenih odredbom člana 436. stav 1. tačka 1) ZKP, koji pritvor mu je poslednji put produžen rešenjem veća Četvrtog opštinskog suda u Beogradu Kv. 1578/09 od 10. jula 2009. godine, iz razloga predviđenih odredbama člana 436. stav 1. tačka 2) ZKP. Veće je, ceneći razloge za njegovo dalje zadržavanje u pritvoru, našlo da pritvor treba produžiti jer i dalje stoje razlozi predviđeni odredbama člana 436. stav 1. tačka 2) ZKP, tj. da je u pitanju krivično delo za koje se može izreći kazna zatvora od tri godine, a osobite okolnosti ukazuju da će okrivljeni dovršiti pokušano krivično delo ili da će izvršiti krivično delo kojim preti. Ovo iz razloga što iz spisa predmeta proizlazi osnovana sumnja da je podnosilac ustavne žalbe izvršio krivična dela koja mu se stavljaju na teret, a koja predstavljaju dva istovrsna krivična dela izvršena u toku jedne godine. Pri tome je veće posebno imalo u vidu okolnosti da su radnje izvršenja prvog krivičnog dela preduzete 2. februara 2007. godine, u vreme dok se podnosilac nalazio na vikendu na koji je pušten sa izdržavanja kazne zatvora u trajanju od 5 godina, zbog izvršenja krivičnog dela obljube ili protivprirodnog bluda sa licem koje nije navršilo 14 godina, dok su radnje izvršenja drugog krivičnog dela koje se podnosiocu stavlja na teret preduzete 9. decembra 2007. godine, ubrzo nakon što je 14. novembra 2007. godine otpušten sa izdržavanja navedene zatvorske kazne. Veće je imalo u vidu i da je oštećena, a koja je bivša supruga podnosioca, u istražnom postupku izjavila da joj podnosilac konstantno preti i da je vrlo uplašena za decu i sebe. Po oceni veća, navedene okolnosti predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju da bi podnosilac, ukoliko bi se našao na slobodi, mogao izvršiti krivično delo kojim preti, odnosno mogao nastaviti sa vršenjem krivičnih dela, pa se produženje pritvora pokazuje kao mera neophodna za nesmetano vođenje krivičnog postupka. Stoga je veće, na osnovu člana 436. stav 1. tačka 2) u vezi stava 3. ZKP, donelo rešenje o produženju pritvora.
Po žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja o produženju pritvora, Okružni sud u Beogradu je 19. avgusta 2009. godine doneo osporeno rešenje Kž. 2910/09, kojim je žalbu odbio kao neosnovanu. U obrazloženju rešenja sud ocenjuje da je veće prvostepenog suda, odlučujući po službenoj dužnosti u smislu člana 436. stav 3. ZKP o produženju pritvora, a nakon podnošenja optužnog predloga za dva krivična dela nasilja u porodici, našlo da su i dalje ispunjeni zakonski razlozi da se podnosiocu pritvor produži za još jedan mesec. Drugostepeni sud smatra da svi razlozi navedeni u ožalbenom rešenju stoje i da iznete okolnosti, i po nalaženju Okružnog suda u Beogradu, predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju da bi podnosilac, ukoliko bi bio pušten na slobodu, mogao izvršiti krivično delo kojim preti (a za istovrsno delo se vodi krivični postupak protiv podnosioca), odnosno mogao bi nastaviti sa vršenjem krivičnih dela. Osporeno rešenje podnosiocu je uručeno 24. avgusta 2009. godine.
4. Prema odredbi člana 32. stav 1. Ustava, svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Odredbama člana 33. Ustava, na čiju povredu se, saglasno navodima ustavne žalbe, poziva njen podnosilac, utvrđeno je: da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo na odbranu i pravo da uzme branioca po svom izboru, da s njim nesmetano opšti i da dobije primereno vreme i odgovarajuće uslove za pripremu odbrane (stav 1.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane (stav 5.).
Iz sadržine navoda o učinjenoj povredi zajemčene slobode kretanja proizlazi da se ukazuje na povredu odredaba st. 1. i 2. člana 39. Ustava, kojima je utvrđeno da svako ima pravo da se slobodno kreće i nastanjuje u Republici Srbiji, da je napusti i da se u nju vrati, a da se sloboda kretanja i nastanjivanja i pravo da se napusti Republika Srbija mogu ograničiti zakonom, ako je to neophodno radi vođenja krivičnog postupka, zaštite javnog reda i mira, sprečavanja širenja zaraznih bolesti ili odbrane Republike Srbije.
Prema odredbi člana 60. stav 1. Ustava, jemči se pravo na rad, u skladu sa zakonom.
Odredbe člana 436. Zakonika o krivičnom postupku "Službeni list SRJ", br. 70/01 i 68/02 i "Službeni glasnik RS", br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 i 72/09), koji se primenjivao u vreme donošenja osporenog rešenja, a koje se odnose na pritvor u skraćenom postupku, propisivale su u stavu 1. da se pritvor može odrediti u cilju nesmetanog vođenja krivičnog postupka protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo - ako se krije ili ako se ne može utvrditi njegova istovetnost ili ako postoje druge okolnosti koje očigledno ukazuju na opasnost od bekstva (tačka 1)) ili ako je u pitanju krivično delo za koje se može izreći kazna zatvora od tri godine, a osobite okolnosti ukazuju da će okrivljeni dovršiti pokušano krivično delo ili da će izvršiti krivično delo kojim preti ili da će ponoviti krivično delo (tačka 2)). Stavom 2. ovog člana zakonika bilo je predviđeno da pre podnošenja optužnog predloga pritvor može trajati samo onoliko koliko je potrebno da se sprovedu istražne radnje, ali ne duže od osam dana, pri čemu o žalbi protiv rešenja o pritvoru rešava veće, prema odredbi stava 3. ovog člana, u pogledu pritvora, od predaje optužnog predloga do izricanja prvostepene presude, shodno se primenjuju odredbe člana 146. ovog zakonika, s tim što je veće dužno da svakih mesec dana ispita da li postoje razlozi za pritvor, a odredbom stava 4. ovog člana Zakonika bilo je propisano da je sud dužan da postupa sa naročitom hitnošću kad se okrivljeni nalazi u pritvoru.
Odredbama člana 146. Zakonika o krivičnom postupku (u daljem tekstu: ZKP) bilo je propisano: da se posle predaje optužnice sudu, do završetka glavnog pretresa, pritvor može, po pribavljenom mišljenju javnog tužioca, kad se postupak vodi po njegovom zahtevu, odrediti ili ukinuti samo rešenjem veća (stav 1.); da je veće dužno da i bez predloga stranaka ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, po isteku svakih trideset dana do stupanja optužnice na pravnu snagu, a po isteku svaka dva meseca nakon stupanja optužnice na pravnu snagu (stav 2.).
Odredbom člana 194. Krivičnog zakonika (''Službeni glasnik RS'', 85/05, 88/05 i 107/05) propisano je da će se novčanom kaznom ili kaznom zatvora do jedne godine za krivično delo nasilja u porodici kazniti onaj ko primenom nasilja, pretnjom da će napasti na život ili telo, drskim ili bezobzirnim ponašanjem ugrožava spokojstvo, telesni integritet ili duševno stanje člana svoje porodice, dok je stavom 2. ovog člana predviđeno da će se učinilac koji je pri izvršenju dela iz stava 1. ovog člana koristio oružje, opasno oruđe ili drugo sredstvo podobno da telo teško povredi ili zdravlje teško naruši, kazniti zatvorom od od šest meseci do pet godina, a odredbom stava 5. istog člana da će se, ko prekrši mere zaštite od nasilja u porodici koje mu je sud odredio na osnovu zakona, kazniti zatvorom od tri meseca do tri godine i novčanom kaznom.
5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi, a polazeći od sadržine odredaba člana 39. st. 1. i 2. Ustava, Ustavni sud ocenjuje da podnosilac zaključak o povredi svoga prava na slobodu kretanja izvlači iz činjenice da mu je određen pritvor, koji je nakon toga, po njemu, nezakonito produžavan, pa mu je time nezakonito uskraćena sloboda kretanja.
Ustavni sud utvrđuje da se, saglasno izričitoj odredbi člana 39. stav 2. Ustava, sloboda kretanja može ograničiti zakonom, ako je to neophodno za vođenje krivičnog postupka. Kako pritvor predstavlja zakonom propisanu meru obezbeđenja prisustva okrivljenog u krivičnom postupku kada je to neophodno radi vođenja krivičnog postupka, to se ne može govoriti o povredi ovog prava, ukoliko su ispunjeni zakonom propisani uslovi za određivanje, odnosno produženje pritvora. Odredbom člana 436. ZKP propisano je da se pritvor može odrediti u cilju nesmetanog vođenja krivičnog postupka i protiv lica prema kome se vodi tzv. skraćeni krivični postupak, ako postoji osnovana sumnja da je to lice učinilo krivično delo i ako je uz to ispunjenjen jedan od sledeća dva uslova: 1) da se lice krije ili da se ne može utvrditi njegova istovetnost ili postoje druge okolnosti koje očigledno ukazuju na opasnost od bekstva; 2) da je u pitanju krivično delo za koje se može izreći kazna zatvora od tri godine, a osobite okolnosti ukazuju da će okrivljeni dovršiti pokušano krivično delo ili da će izvršiti krivično delo kojim preti ili da će ponoviti krivično delo. U konkretnom slučaju, po oceni Ustavnog suda, oba Zakonikom propisana uslova su ispunjena. Naime, u odnosu na podnosioca ustavne žalbe postoji osnovana sumnja da je izvršio dva krivična dela koja mu se stavljaju na teret, što sledi iz optužnog predloga javnog tužioca na osnovu koga sud protiv njega vodi krivični postupak, čime je zadovoljen osnovni uslov za određivanje, a potom i za produženje mere pritvora. Pored toga, Ustavni sud ocenjuje da je ispunjen i drugi uslov koji kumulativno mora postojati, a to je, u konkretnom slučaju, da je u pitanju krivično delo za koje se može izreći kazna zatvora od tri godine, a osobite okolnosti ukazuju da će okrivljeni dovršiti pokušano krivično delo ili da će izvršiti krivično delo kojim preti ili da će ponoviti krivično delo. Ovo iz razloga što se podnosiocu ustavne žalbe stavlja na teret izvršenje dva krivična dela za koja se prema odredbama Krivičnog zakonika može izreći kazna zatvora od tri godine, a sudovi su, kako u osporenom, tako i u prvostepenom rešenju o produženju pritvora, detaljno naveli konkretne okolnosti koje nesporno ukazuju na opasnost da će podnosilac, puštanjem na slobodu, izvršiti krivično delo kojim preti ili da će ponoviti krivično delo. Ispunjenost zakonskih uslova za produženje pritvora Okružni sud u Beogradu je u osporenom rešenju detaljno obrazložio i, po oceni Ustavnog suda, dao ustavnopravno utemeljene razloge za svoj stav, jer primenu zakonske odredbe zasniva na činjenicama koje proizlaze iz spisa krivičnog predmeta. U tom smislu, Ustavni sud ocenjuje da su prvostepeni i drugostepeni sud u svojim rešenjima dali dovoljno jasne, ubedljive i na zakonu zasnovane razloge za dalje zadržavanje podnosioca ustavne žalbe u pritvoru.
Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da nisu osnovani navodi ustavne žalbe da je podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjem povređeno pravo na slobodu kretanja, zajemčeno odredbama člana 39. st. 1. i 2. Ustava.
6. U pogledu navoda ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na rad zajemčenog odredbom člana 60. stav 1. Ustava, s obzirom na to da prema mišljenju podnosioca povreda ovog prava, odnosno nemogućnost da ostvari ovo pravo, proističe iz povrede prava na slobodu kretanja, Ustavni sud je, imajući u vidu da je utvrdio da nije povređeno pravo podnosioca na slobodu kretanja, ocenio da nema osnova ni za tvrdnje da mu je osporenim rešenjem uskraćeno pravo na rad zajemčeno odredbom člana 60. stav 1. Ustava.
7. Povodom dela ustavne žalbe koji se odnosi na povredu posebnih prava okrivljenog iz člana 33. st. 1. i 5. Ustava, iz navoda ustavne žalbe proizlazi da razloge za povredu prava iz stava 5. ovog člana podnosilac nalazi u činjenici da krivično veće prilikom razmatranja razloga za produženje pritvora nije cenilo do sada izvedene dokaze u krivičnom postupku, već samo okolnosti koje idu u prilog produženja pritvora. Po oceni Ustavnog suda, razlozi koje podnosilac ustavne žalbe navodi ne predstavljaju ustavnopravno prihvatljive razloge koji bi ukazivali na povredu ovog prava. Naime, odredbom člana 33. stav 5. Ustava jemči se da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane. Dakle, po oceni Ustavnog suda, razlozi koje podnosilac ističe ne mogu se dovesti u pravnu i logičku vezu sa sadržinom zajemčenog prava. Ostvarivanje zajemčenih prava sud je dužan da okrivljenom obezbedi u toku sprovođenja krivičnog postupka, što za podnosioca ustavne žalbe znači tokom glavnog pretresa koji je u toku, a na kome se raspravlja o optužbama koje mu se stavljaju na teret.
U odnosu na odredbe stava 1. člana 33. Ustava kojima se jemči da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo na odbranu i pravo da uzme branioca po svom izboru, da s njim nesmetano opšti i da dobije primereno vreme i odgovarajuće uslove za pripremu odbrane, Ustavni sud ocenjuje da su u krivičnom postupku koji se vodi pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu podnosiocu obezbeđena navedena prava. Ovo stoga što podnosioca ustavne žalbe u postupku koji se protiv njega vodi brani izabrani branilac s kojim nesmetano opšti i priprema svoju odbranu tokom glavnog pretresa, što nije osporeno ni ustavnom žalbom. U ustavnoj žalbi se kao sporna za ostvarivanje Ustavom zajemčenog prava iz člana 33. stav 1. ističe samo dužina vremena koje je sud ostavio braniocu da s branjenikom pripremi odbranu neposredno pre prvog saslušanja pred istražnim sudijom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu. Međutim, Ustavni sud konstatuje da u prilog iznetih tvrdnji da je navedenom prilikom podnosiocu ustavne žalbe dato neprimereno kratko vreme da sa braniocem pripremi svoju odbranu pred istražnim sudijom, nije dostavljen nijedan dokaz, te se stoga navedene tvrdnje ne mogu prihvatiti kao osnovane.
Na osnovu iznetog, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nisu povređena prava zajemčena odredbama člana 33. Ustava.
8. U pogledu dela ustavne žalbe kojim se ukazuje na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da razloge za povredu označenog ustavnog prava podnosilac ustavne žalbe nalazi u tome da je osporenim rešenjem njegova žalba na rešenje o produženju pritvora neosnovano odbijena, kao i da mu je u dosadašnjem krivičnom postupku koji se protiv njega vodi povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.
Kako iz prethodno iznetih ocena Ustavnog suda u odnosu na povrede prava iz čl. 39. i 33. Ustava sledi da osporenim aktom žalba podnosioca ustavne žalbe nije, kako on tvrdi, neosnovano odbijena, to Ustavni sud nalazi da donošenjem ovog akta nije povređeno ni pravo podnosioca na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud istaknutu povredu posebno cenio samo u odnosu na povredu prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava iz člana 32. stav 1. Ustava.
U vezi toga, Ustavni sud je utvrdio da je krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe u toku i da se vodi od 9. januara 2009. godine, kada je podnosilac ustavne žalbe lišen slobode. Optužni predlog protiv podnosioca podnet je 15. januara 2009. godine. Prema navodima samog podnosioca ustavne žalbe, u periodu od 10. februara 2009. godine do 24. avgusta 2009. godine, glavni pretres je zakazivan ukupno devet puta. Sud je izveo dokaze saslušanjem okrivljenog, oštećene, tri svedoka, šestoro veštaka ortopedske, traumatološke, neuropsihijatrijske i psihološke struke, kao i čitanjem više pisanih dokaza (nalaza veštaka). Period od sedam meseci i 15 dana, koliko je do sada trajao predmetni krivični postupak, objektivno, po oceni Ustavnog suda, ne predstavlja vremenski period koji bi se mogao kvalifikovati kao nerazumno dug, posebno kada se ima u vidu koliko puta je zakazivan glavni pretres i koji su sve dokazi na glavnom pretresu izvedeni. S druge strane, podneta ustavna žalba ne sadrži ni jedan navod kojim bi se ukazivalo na bilo koju radnju ili propuštanje nadležnog suda usmereno na odugovlačenje postupka. Naprotiv, obim izvedenih dokaza u relativno kratkom vremenskom periodu, kao i razmak između termina u kojima je glavni pretres zakazivan (11-30 dana) ukazuje na naročitu hitnost s kojom je postupak do sada vođen.
Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe u osporenom postupku nije povređeno ni pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.
9. Imajući u vidu sve napred navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba u celini neosnovana, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07), ustavnu žalbu odbio.
10. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK USTAVNOG SUDA dr Bosa Nenadić