Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku. Sudovi su arbitrerno odbili zahtev za naknadu štete, utvrđujući krivicu zaposlenog u parnici, iako je disciplinski postupak protiv njega obustavljen zbog zastarelosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. N . iz Užica , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. septembra 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. N . i utvrđuje da je u postupku koji j e vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 3466/12, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Usvaja se ustavna žalba D. N . i utvrđuje da je presudama Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3466/12 od 27. juna 2014. godine, Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3551/14 od 12. novembra 2014. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 328/15 od 4. juna 2015. godine, u delu odluka o zahtevu za naknadu materijalne štete na ime neisplaćene zarade i regresa, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

3. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 328/15 od 4. juna 2015. godine, u delu odluke o zahtevu za naknadu materijalne štete na ime neisplaćene zarade i regresa, i određuje da isti sud donese novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3551/14 od 12. novembra 2014. godine.

4. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. N . iz Užica podneo je Ustavnom sudu, 2. marta 2016. godine, preko punomoćnika G. N . Ć, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv sudskih akata navedenih u tač. 2. i 3. izreke, zbog povrede prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava , zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kome su doneti osporeni akti.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je osporenim odlukama odbijen njegov tužbeni zahtev za naknadu štete, sa obrazloženjem da na istu nema pravo jer je učinio težu povredu radne obaveze i isključivo doprineo vođenju disciplinskog postupka, iako je predmetni postupak obustavljen zbog nastupanja apsolutne zastarelosti vođenja, a krivični zbog odustanka javnog tužioca od gonjenja. Zbog toga smatra da mu je povređeno pravo na pravično suđenje jer nije jasno obrazloženo na koji način i kako je utvrđeno da je počinio povredu radne obaveze, te dodaje da ostaje otvorno pitanje o tome da li su parnični sudovi stručniji za davanje ocene o izvršenju krivičnog dela i disciplinskoj odgovornosti od organa nadležnih za vođenj e krivičnih i disciplinskih postupaka. Povredu prava na jednaku zaštitu prava obrazlaže time da su u toku postupka bile donete dve različite prvostepene presude, dok zbog činjenice da je parnica trajala 12 godina ističe povredu prava na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, ukine osporene presude i dosudi mu naknadu materijalne štete zbog povrede prava da pravičan i nepristrasan sud u razumnom roku odluči o njegovom pravu . Naknadu nematerijalne štete nije tražio.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3466/12, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac D. N, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 6. novembra 2003. godine tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Republike Srbije, radi naknade materijalne i nematerijalne štete.

Do donošenja prve po redu prvostepene presude P1. 7223/10 od 6. jula 2010. godine, od ukupno 16 zakazanih ročišta, devet nije održano. Tri ročišta nisu održana zbog toga što određeni sudski veštak nije preuzeo spise, odnosno što su se spisi nalazili kod njega, jedno zbog sprečenosti sudije, a dva na predlog tužiočevog punomoćnika radi preciziranja tužbenog zahteva, odnosno zbog neuručenja podneska suprotne strane. Takođe tri ročišta nisu održana zbog nedolaska uredno pozvanog punomoćnika tužioca i zastupnika tužene, zbog čega je jedanput bilo doneto rešenj e o mirovanju postupka, a dva puta reše nja da se tužba smatra povučenom, što je trajanje postupka produžilo za oko devet meseci. Osim navedenog, u periodu od decembra 2004. do marta 2006. godine spisi predmeta su se nalazili kod jednog od veštaka koji je predmet vratio bez urađenog nalaza. Takođe, spisi predmeta su se u periodu od maja 2007. do marta 2008. nalazili kod drugog veštaka. U ovom delu postupka sprovedeno je ekonomsko-finansijsko i dva medicinska veštačenja preko veštaka različite struke i izveden je dokaz saslušanjem tužioca.

Pomenuta prvostepena presuda kojom su tužbeni zahtevi delimično usvojeni, ukinuta je rešenjem drugostepenog suda Gž1. 915/11 od 27. juna 2012. godine.

U ponovnom postupku, od ukupno devet zakazanih ročišta tri nisu održana – jedno zbog sprečenosti sudije, a dva zbog neurednog pozivanja tužioca koji je trebalo da bude saslušan.

Osporenim presudama Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3466/12 od 27. juna 2014. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3551/14 od 12. novembra 2014. godine odbijeni su kao neosnovani tužbeni zahtevi tužioca kojima je tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade materijalne štete zbog neisplaćenih zarada i regresa za period od juna 1996. do januara 2000. godine isplati određene novčane iznose, kao i zahtev za naknadu nematerijalne štete na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja opšteživotne aktivnosti, pretrpljenog straha i višegodišnjih poremećaja psihičkog i fizičkog funkcionisanja. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tužene na radnom mestu carinik - saradnik. Rešenjem Savezne uprave carina - Carinarnica Dimitrovgrad od 12. aprila 1996. godine tužilac je privremeno udaljen sa rada počev od 15. aprila 1996. godine do okončanja disciplinskog postup ka koji je protiv njega pokrenut zbog povrede radne dužnosti i utvrđeno je da mu za vreme privremenog udaljenja pripada naknada ličnog dohotka u visini 1/2 prosečne akontacije ličnog dohotka za poslednja tri meseca pre udaljenja. Odlukom Disciplinske komisije organa carinske službe Savezne uprave carina od 10. oktobra 1996. godine tužilac je oglašen odgovornim za težu povredu radne dužnosti iz člana 60. stav 1. tačka 13) Zakona o carinskoj službi, te mu je izrečena disciplinska mera prestanka radnog odnosa. Pomenuta odluka ukinuta je rešenjem drugostepene disciplinske komisije od 13. marta 1997. godine i predmet je vraćen na ponovno odlučivanje. Prvostepeni disciplinski organ je 18. jula 1997. godine ponovo doneo odluku kojom je tužilac oglašen odgovornim za navedenu povredu radne dužnosti i izrekao mu meru prestanka radnog odnosa, ali je i ova odluka ukinuta rešenjem drugostepenog organa od 23. decembra 1999. godine. Odlukom Savezne uprave carina - Disciplinske komisije od 20. novembra 2000. godine obustavljen je disciplinski postupak protiv tužioca zbog nastupanja zastarelosti vođenja i tužilac je vraćen na rad 1. januara 2001. godine. Prema oceni sudova, rešenje o privremenom udaljenj u sa rada je bilo zakonito dok je trajalo, zbog toga što je tokom postupka utvrđeno da su se u radnjama i postupcima tužioca stekli elementi teže povrede radne dužnosti predviđeni članom 60. stav 1. tačka 13) Zakona o carinskoj službi. Polazeći od odredaba člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i čl. 56. i 59. Zakona o radnim odnosima u državnim organima, sudovi su zaključili da krivica tužioca za povredu radne dužnosti utiče na ostvarivanje prava na naknadu, budući da teža povreda radne dužnosti koju je počinio predstavlja uzrok štete, čijem nastanku je isključivo on doprineo, a zbog čega nema zakonskih uslova za odgovornost tužene za traženu materijalnu štetu na ime neisplaćenih zarada i regresa . Zahtev za naknadu nematerijalne štete odbijen je zbog zastarelosti potraživanja, jer je od perioda važenja rešenja o privremenom udaljenju od 12. aprila 1996. godine do podnošeenja tužbe 6. novembra 2003. godine protekao rok propisan članom 376. Zakona o obligacionim odnosima, a osim toga iz nalaza veštaka je utvrđeno da ne postoji uzročno-posledična veza između udaljenja tužioca sa rada i naknadnog pogoršanja njegovog zdravlja u odnosu na umanjenje opšteživotne aktivnosti.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 328/15 od 4. juna 2015. godine odbijena je tužiočeva revizija izjavljena protiv drugostepene odluke uz ocenu da su nižestepeni sudovi pravilno odbili tužbeni zahtev zbog toga što je tužilac svojim radnjama doprineo da do štete dođe. Takođe je ocenjeno da tužilac u reviziji neosnovano ističe da su nižestepene odluke nezakonite zbog toga što je krivični postupaks koji je protiv njega vođen okončan obustavom zbog odustanka javnog tužioca od krivičnog gonjenja iz razloga što je na osnovu izvedenih dokaza i činjenica utvrđenih tokom postupka pravilno zaključeno da je tužilac učinio teže porede radne dužnosti iz člana 60. stav 1. tačka 13) Zakona o carinskoj službi , usled čega je i odluka o njegovom udaljenju zakonita.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) ; da se jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbama Zakona o radnim odnosima u državnim organima („Službeni glasnik RS“, br. 48/91, 66/91, 44/98 i 49/99), koje su bile na snazi u vreme vođenja disciplinskog postupka protiv podnosioca, bilo je propisano: da o pravima, obavezama i odgovornostima utvrđenim ovim zakonom zaposlenih i postavljenih odnosno izabranih lica u državnom organu odlučuje funkcioner koji rukovodi državnim organom, ako ovim zakonom nije drukčije utvrđeno (član 2. stav 1.); da se na zaposlene u državnim organima i izabrana odnosno postavljena lica primenjuju propisi o radnim odnosima u pogledu onih prava, obaveza i odgovornosti koja zakonom nisu posebno uređena (član 3. stav 1.); da disciplinske mere protiv zaposlenog u državnom organu izriče funkcioner koji rukovodi državnim organom (član 60.); da disciplinski postupak protiv zaposlenog u državnom organu vodi i odluke predlaže funkcioneru koji rukovodi državnim organom disciplinska komisija koju imenuje funkcioner (član 61.).

Odredbama Zakona o carinskoj službi („Službeni list SFRJ“, br. 56/80 i 49/87) bilo je propisano: da se težom povredom radne dužnosti smatra primanje mita, odnosno poklona ili ostvarivanje drugih koristi u vezi sa zadacima i poslovima radnika ili službe ili posluga ili omogućavanje posluge novcem i drugim stvarima od vrednosti (član 60. stav 1. tačka 13)); da se postupak za utvrđivanje odgovornosti radnika organa carinske službe za povredu radne dužnosti ne može pokrenuti ni voditi posle isteka jedne godine od dana kad je povreda izvršena i da ako povreda radne dužnosti istovremeno predstavlja krivično delo, carinski ili devizni prekršaj, rok zastarelosti za pokretanje i vođenje disciplinskog postupka je isti kao i rok za krivično gonjenje za to krivično delo, odnosno rok u kojem se može pokrenuti prekršajni postupak (član 65.).

Odredbama Zakona o osnovama sistema državne uprave i o Saveznom izvršnom veću i saveznim organima uprave („Službeni list SFRJ“, br. 23/78, 58/79, 21/82, 18/85, 37/88, 18/89, 40/89, 72/89, 42/90, 74/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93 i 50/93) bilo je propisano: da je radnik u saveznom organu uprave, odnosno u saveznoj organizaciji disciplinski odgovoran za povredu radne dužnosti (član 365.); da radnik može biti privremeno udaljen sa zadataka i poslova i raspoređen na druge zadatke i poslove ili privremeno udaljen iz saveznog organa uprave, odnosno savezne organizacije u drugim slučajevima kad je to neophodno da bi se sprečilo ponavljanje vršenja povreda radne dužnosti, odnosno krivičnog dela ( član 382. tačka 4.); da za vreme udaljenja iz saveznog organa uprave, odnosno savezne organizacije radniku pripada naknada ličnog dohotka u visini utvrđenoj samoupravnim opštim aktom radne zajednice ili odlukom Saveznog izvršnog veća, koja ne može biti manja od jedne trećine prosečne akontacije ličnog dohotka za poslednja tri meseca pre udaljenja, a ako radnik izdržava porodicu, naknada ne može biti manja od jedne polovine prosečne akontacije ličnog dohotka za poslednja tri meseca pre udaljenja i da ako krivični postupak protiv radnika bude obustavljen pravnosnažnom sudskom odlukom ili ako optužba protiv njega bude odbijena, ali ne zbog nenadležnosti suda, radniku za vreme udaljenja iz saveznog organa uprave, odnosno savezne organizacije pripada pun iznos akontacije ličnog dohotka koji bi za to vreme ostvario prema osnovima i merilima koji su utvrđeni za zadatke i poslove koje je obavljao, uključujući i iznos ličnog dohotka koji je trebalo da ostvari po završnom računu (član 383.).

5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čija se dužina osporava trajao 11 godina i sedam meseci.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca – složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom slučaju, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, po stupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, trajanje ove parnice duže od 11 godina ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Naime, po nalaženju Ustavnog suda, bez obzira na to koliko su složena sporna činjenična i pravna pitanja koja u jednom sudskom postupku treba raspraviti, a kojih je u konkretnom slučaju bilo (raspravljanje o osnovanosti dva tužbena zahteva koja se zasnivaju na različitim osnovama i dokazni postupak u kome su sprovedena tri različita veštačenja na različite okolnosti), ne može se prihvatiti da je razumno da je konkretna parnica trajala više od 11 godin a, posebno uzimajući u obzir da je podnosiočevo ponašanje trajanje postupka produžilo za oko devet meseci. Ustavni sud je ocenio da u konkretnom slučaju nisu postojale takve objektivne okolnosti za čije postojanje nadležni sudovi ne mogu biti odgovorni, a koje su onemogućavale okončanje spora u okviru razumnog roka. Ovakva ocena proizlazi iz činjenice da je do d onošenja prve prvostepene presude u periodu od šest i po godina zakazano samo 16 ročišta i da su se u tom periodu spisi predmeta nešto manje od dve i po godine nalazili kod dva različita veštaka.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je utvrdio da je neefikasnim radom prvostepenog suda podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

Kako podnosilac ustavne žalbe nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud jeu smislu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, smatrao da je pravično zadovoljenje podnosioca u ovom slučaju ostvareno samim utvrđivanjem povrede ustavnog prava.

6. Razmatrajući osnovanost navoda o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud, pre svega, konstatuje da podnosilac smatra da mu je označeno pravo povređeno zbog toga što je njegov tužbeni zahtev za naknadu štete odbijen sa obrazloženjem da na istu nema pravo jer je učinio težu povredu radne obaveze i isključivo doprineo vođenju disciplinskog postupka, iako je predmetni postupak obustavljen zbog nastupanja apsolutne zastarelosti vođenja, a krivični zbog odustanka javnog tužioca od gonjenja. Prema mišljenju podnosioca, u takvoj situaciji osporene odluke ne sadrže jasno i zadovoljavajuće obrazloženje za izneti zaključak da je počinio težu povredu radne obaveze i da mu zbog toga ne pripada tražena naknada.

U vezi sa iznetim, Ustavni sud konstatuje da j e u postupku koji je prethodio ustavnosudskom podnosilac tražio naknadu nematerijalne štete za duševne bolove koje je pretrpeo zbog vođenja disciplinskog postupka, dok je naknadu materijalne štete tražio zbog razlike u zaradi koju je primao za vreme udaljenja sa rada u toku vođenja disciplinskog postupka. U pomenutom postupku, pored ostalih, utvrđen e su i sledeće bitne činjenice:

- da je rešenjem Savezne uprave carina - Carinarnica Dimitrovgrad od 12. aprila 1996. godine podnosilac privremeno udaljen sa rada počev od 15. aprila 1996. godine do okončanja disciplinskog postupka koji je protiv njega pokrenut zbog teže povrede radne dužnosti, uz pravo na naknadu ličnog dohotka za vreme privremenog udaljenja u visini 1/2 prosečne akontacije ličnog dohotka za poslednja tri meseca pre udaljenja;

- da je o dlukom Savezne uprave carina - Disciplinske komisije od 20. novembra 2000. godine obustavljen predmetni disciplinski postupak protiv podnosioca zbog nastupanja apsolutne zastarelosti vođenja;

- da je krvični postupak protiv podnosioca obustavljen zbog odustanka javnog tužioca od krivičnog gonjenja.

Uprkos utvrđenim činjenicama da su i krivični i disciplinski postupak protiv podnosioca obustavljeni, redovni sudovi stoje na stanovištu da je za ocenu o osnovanosti podnosiočevog zahteva za naknadu materijalne štete u parničnom postupku neophodno utvrditi da li su se u radnjama podnosioca zbog kojih je protiv njega vođen disciplinski postupak stekli elementi teže povrede radne obaveze za koju bi on bio disciplinski odgovoran, jer krivica zaposlenog za učinjenu povredu radne obaveze utiče na ostvarivanje prava na naknadu štete. Polazeći od ovakvog stanovišta, sudovi su u parničnom postupku utvrdili da su se u bliže opisanim radnjama podnosioca stekli elementi teže povrede radne obaveze iz člana 60. stav 1. tačka 13) Zakona o carinskoj službi, zbog čega smatraju da na strani tužene nema odgovornosti u smislu člana 154. Zakona o obligacionim odnosima, budući da su zbog učinjene povrede krivica i doprinos nastanku štete isključivo na strani podnosioca. Pored toga, za nastanak štete, odnosno postojanje uzročno -posledične veze za sudove nije od značaja činjenica da je disciplinski postupak protiv podnosica obustavljen zbog nastupanja apsolutne zastarelosti vođenja , a krivični postupak zbog odustanka javnog tužioca od gonjenja, iz razloga što su, kako nalaze, te okolnost i bez uticaja na zakonitost odluke o privremenom udaljenju sa rada, jer je utvrđeno da su se u radnjama podnosioca stekli elementi teže povrede radne obaveze.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud smatra neophodnim da u odnosu na pitanje primene pravila o deliktnoj odgovornosti koja su sadržana u odredbama Zakona o obligacionim odnosima ponovi stanovište izneto u Odluci ovoga suda Už-7754/2014 od 14. jula 2016. godine. U pomenutoj Odluci Ustavni sud je istakao da se pravna situacija u kojoj disciplinska odgovornost zaposlenog nije utvrđena pravnosnažnim rešenjem, već je disciplinski postupak obustavljen zbog nemogućnosti (apsolutne zastarelosti) njegovog daljeg vođenja, a zaposleni vraćen na rad, može poistovetiti sa pravnom situacijom u kojoj je nezakonitost otkaza utvrđena pravnosnažnom sudskom odlukom, te da stoga ima mesta primeni stavova iznetih u Odluci Už-776/2012 od 11. aprila 2013. godine: da je intencija zakonodavca bila da samo postojanje pravnosnažne sudske odluke, kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, automatski daje pravo na naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja tom zaposlenom pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu, uz uplat u pripadajućih doprinos a za obavezno socijalno osiguranje ; da i Zakon o radu iz 2001. godine i Zakon o radu iz 2005. godine izričito propisuju uslove pod kojima se visina naknade štete može umanjiti (ukoliko su nakon prestanka radnog odnosa ostvareni prihodi); da, s tim u vezi, prilikom odlučivanja o zahtevu zaposlenog za naknadu štete zbog nezakonitog otkaza treba imati u vidu da je Zakon o radu u tom pogledu lex specialis u odnosu na Zakon o obligacionim odnosima, koji u svojim odredbama ne sadrži odrednicu, niti pak upućujuću normu o shodnoj primeni Zakona o obligacionim odnosima, odnosno njegovih pravila o deliktnoj odgovornosti (pomenute o dluke videti na: www.ustavni.sud.rs).

Imajući u vidu da je u konkretnom slučaju kao i u slučaju koji je bio predmet razmatranja u Odluci Už-7754/2014 od 14. jula 2016. godine, disciplinski postupak obustavljen zbog nastupanja apsolutne zastarel osti vođenja i da je kao i u slučaju koji je bio predmet razmatranja u Odluci Už-776/ 2012 od 11. aprila 2013. godine sporni odnos iz kog a je proistekla parnica nastao u vreme važenja Zakona o radnim odnosima u državnim organima, a postupak pokrenut za vreme važenj a Zakona o radu iz 2001. godine, Ustavni sud nalazi da je ocena redovnih sudova o podnosiočevoj krivici i isključivom doprinosu nastanku materijalne štete u direktnoj suprotnosti sa stanovi štima iznetim u pomenutim odlukama Ustavnog suda. Osim toga, utvrđujući u parničnom postupku, i to nakon što su krivični i disciplinski postupak protiv podnosioca obustavljeni, da su se u njegovim radnjama stekli elementi teže povrede radne obaveze iz člana 60. stav 1. tačka 13) Zakona o carinskoj službi tj. da je podnosilac učinio tu povredu, te da je iz tog razloga odluka o njegovom privremenom udaljenju sa rada zakonita i da iz tog razloga nema pravo na naknadu štete u vidu razlike u zaradi, sudovi su izgubili iz vida odredbu člana 1. stav 3. Zakona o radnim odnosima u državnim organima i s njom u vezi odredbe Zakona o osnovama sistema državne uprave i o Saveznom izvršnom veću i saveznim organima uprave na osnovu kojih je doneto rešenje o privremenom udaljenju i koje propisuju prava radnika u slučaju obustave krivičnog postupka protiv njega.

Budući da je tužbeni zahtev za naknadu na ime regresa za godišnji odmor odbijen isključivo iz razloga što je prethodno odbijen zahtev za naknadu materijalne štete na ime neisplaćenih zarada, Ustavni sud je, ne prejudicirajući kakav bi konačan ishod parnice u ovom delu trebalo da bude, ocenio da je navedeni stav sudova posledica ustavnopravo neprihvatljive primene merodavnog prava.

Kako se navodima ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje ne dovode u pitanje razlozi koji se odnose na ocenu sudova o neosnovanosti zahteva za naknadu nematerijalne štete (zastarelost potraživanja, nepostojanje uzročno-posledične veze između radnje udaljenja i umanjenja životne aktivnosti), već su navodi ustavne žalbe isključivo usmereni na razloge koji se tiču ocene sudova o neosnovanosti tužbenog zahteva za naknadu materijalne štete, Ustavni sud je svoja razmatranja o povredi prava na pravično suđenje ograničio na taj deo.

Sledom izloženog, Ustav ni sud je utvrdio da je osporenim presud ama Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3466/12 od 27. juna 2014. godine , Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3551/14 od 12. novembra 2014. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 328/15 od 4. juna 2015. godine, u delu odluka o zahtevu za naknadu materijalne štete na ime neisplaćene zarade i regresa , povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu i u ovom delu usvojio i odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Ustavni sud je ocenio da su posledice učinjene povrede prava na pravično suđenje takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 328/15 od 4. juna 2015. godine u odnosu na odluku o zahtevu za naknadu materijalne štete na ime neisplaćene zarade i regresa i određivanjem da isti sud donese novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv osporene drugostepene presude, pa je, saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 3. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosioca da mu se dosudi naknada materijalne štete zbog povrede prava da pravičan i nepristrasan sud u razumnom roku odluči o njegovom pravu, Ustavni sud konstatuje da podnosilac nije, saglasno članu 85. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, opredelio osnov i visinu materijalne štete koju potražuje, niti je dostavio dokaze da je istu uopšte pretrpeo. Stoga je Ustavni sud, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ovaj zahtev odbacio, rešavajući kao u tački 4. izreke.

Ustavni sud nije razmatrao navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava iz člana 36. stav 1. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i odredio način otklanjanja štetnih posledica te povrede.

9. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti