Povreda prava na imovinu zbog dugotrajnog stečajnog postupka

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavne žalbe i utvrdio povredu prava na imovinu. Podnositeljkama, poveriocima u stečajnom postupku protiv preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom koji traje od 2002. godine, nisu u celosti namirena potraživanja, za šta je odgovorna država.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás) i dr Vladan Petrov , članovi Veća, u postupku po ustavnim žalbama S. F . iz Preševa, Lj. S . i V . G, obe iz Bujanovca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. juna 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvajaju se ustavn e žalbe S. F, Lj . S . i V . G . i utvrđuje da je podnositeljkama ustavn ih žalbi povređeno pravo na imovinu, iz člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije , u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu St. 118/20 .

2. Utvrđuje se pravo S . F, Lj . S . i V . G . na naknadu materijalne štete svakoj u visini iznosa potraživanja utvrđenih u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu St. 118/20, umanjenih za iznose koji su po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni . Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Usvaja se ustavna žalba V. G . i utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za izno se koji su podnositeljki ustavne žalbe eventualno već isplaćeni po osnovu nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu St. 118/20. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

4. Odbacuje se zahtev podnositeljki ustavnih žalbi za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. F . iz Preševa, Lj . S . i V . G, obe iz Bujanovca su, u periodu od 14. jala 2021. godine do 19. oktobra 2023. godine, preko punomoćnika M . J , advokata iz Kule, na osnovu člana 31 . stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15), Osnovnom sudu u Bujanovcu podnele tužb e protiv Republike Srbije – Visokog saveta sudstva - Privrednog suda u Beogradu , radi naknade materijalne štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku.

Podnositeljka V . G . je, takođe, 1 9. oktobra 2023. godine, preko istog punomoćnika, na osnovu člana 26. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15), podnela Osnovnom sudu u Bujanovcu tužbu protiv Republike Srbije – Visokog saveta sudstva - Privrednog suda u Beogradu , radi isplate novčanog obeštećenja zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Imajući u vidu da je odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, te da je odredbama člana 16. st . 3. i 4. istog zakona propisano da se tužb e za novčano obeštećenje , odnosno za naknadu imovinske štete , koj e su podnet e u vezi sa povredom prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom ili izvršnom postupku iz člana 1. ovog zakona, po koj ima ni su donet e prvostepen e odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ju ustavn im žalb ama, Osnovni sud u Vranju je dostavio ove predmet e Ustavnom sudu na dalji postupak i odlučivanje.

Podnositeljke su u predmetn im tužb ama, koje se u smislu citiranih odredaba Zakona ima ju smatrati ustavn im žalb ama (u daljem tekstu: ustavn e žalb e), istakle da su zbog predugog trajanja stečajnog postupka izjavi le prigovor e radi ubrzavanja postupka, koji su im usvojen i rešenj ima Privrednog apelacionog suda i Privrednog suda u Beogradu i utvrđena im povreda prava na suđenje u razumnom roku. Podnositeljke S. F . i Lj . S . su istak le da im je u predmetnom stečajnom postupku utvrđeno potraživanje iz radnog odnosa, a podnositeljka V. G , dostavljajući rešenje o nasleđivanju, da je njenom pravnom prethodniku N. G . utvrđeno potraživanje iz radnog odnosa . Navedena potraživanja im do dana podnošenja tužbe ni su u celosti isplaćena. Podnositeljka V. G . je zahteva la i da joj na ime novčanog obeštećenja zbog dugog trajanja predmetnog stečajnog postupka bude dosuđen iznos od 3.000 evra. Podnositeljke su zahtevale i da im budu isplaćeni troškovi postupaka.

Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), ustavne žalbe spojio radi jedinstvenog postupanja.

2. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u ustavne žalb e i spise predmeta nadležnog suda, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Stečajni postupak nad stečajnim dužnikom „I.“ AD Beograd otvoren je rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu St. 10/02 od 3. januara 2002. godine.

Podnositeljke ustavnih žalbi S . F . i Lj . S , kao i pok. N. G, su u predmetnom stečajnom postupku blagovremeno prijavil i svoja potraži vanja po osnovu neisplaćenih zarada, koje im je priznato i delimično namireno.

Rešenjem javnog beležnika N. M . iz Bujanovca UPP-I: 9-2021 (veza: O. 519/20) od 15. januara 2021. godine je utvrđena zaostavština pok. N . G, bivšeg iz Bujanovca, umrlog dana 8. novembra 2020. godine, između ostalog, i pravo svojine na potraživanja neisplaćene zarade „I.“, a za naslednicu ove imovine, na osnovu zakonskog reda naleđivanja, oglašena je supruga ostavioca V. G, ovde podnositeljka ustavne žalbe.

Rešenjem Privrednog suda u Beogradu St. 57/10 od 23. jula 2020. godine zaključen je stečajni postupak nad stečajnim dužnikom, a nastavljen nad stečajnom masom i isti se vodi pod brojem St. 118/20.

Rešenjem Privrednog apelacionog suda Rž. St. 955/21 od 6 ,. Maja 2021. godine i pravnosnažnim rešenjima Privrednog suda u Beogradu R4. St. 2786/21 od 29. jula 2021 . godine i R4. St. 786/23 od 2 6. aprila 202 3. godine usvojeni su prigovor i podnositeljki i utvrđeno da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu St. 118/20 i naloženo je stečajnim organima da u roku od četiri meseca od dana prijema ovih rešenja preduzmu sve neophodne mere i radnje u cilju okončanja stečajnog postupka. Istim rešenj ima je obavezana Republika Srbija da na ime troškova postupka isplati predlagaču S. F . iznos od 18.000,00 dinara ( provostepni i drugostepni postupak ), a preostalim podnositeljkama iznose od po 9.000,00 dinara .

3. Odredbom člana 2. Zakona o izmeni i dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 92/23) propisano je da se u članu 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 i 10/23) dodaje stav 2. koji glasi: „Izuzetno od stava 1. ovog člana ustavna žalba može se izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, ako je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnim i izvršnim postupcima koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.”

Odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano je da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.

Odredbom člana 16. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da se tužba za novčano obeštećenje koja je podneta u vezi sa povredom prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom ili izvršnom postupku iz člana 1. ovog zakona po kojoj nije doneta prvostepena odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ustavnom žalbom.

Odredbom člana 16. stav 4. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da se tužba za naknadu imovinske štete koja je podneta u vezi sa povredom prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom ili izvršnom postupku iz člana 1. ovog zakona po kojoj nije doneta prvostepena odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ustavnom žalbom.

Odredbom člana 3. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15) je propisano da stranka ne plaća sudsku taksu u postupcima u kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku i da su oni hitni i imaju prvenstvo u odlučivanju.

4. Polazeći od navedenog, Ustavni sud konstatuje da je Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku stupio na snagu 1. januara 2016. godine i da je njime predviđeno da zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima koji su još uvek u toku pruža nadležni sud, a ne Ustavni sud. Takođe, iz odredaba člana 26. stav 1. i člana 31. stav 1. ovog zakona proizlazi da se pravo na novčano obeštećenje (neimovinska šteta) , odnosno naknadu materijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvaruje pred nadležnim sudovima, i to podnošenjem tužbe protiv Republike Srbije.

Međutim, citiranim odredbama Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku isključena je primena predmetnog zakona u odnosu na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, što znači da u ovoj vrsti postupaka sudovi više nisu nadležni za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, već je to postala isključiva nadležnost Ustavnog suda, bez obzira na to da li je predmetni postupak u toku ili je okončan.

Imajući navedeno u vidu, a posebno odredbe člana 16. st . 3. i 4.. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da se tužbe podnositeljki u koj ima su istaknut i zahtev i za novčano obeštećenje i naknadu materijalne štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, smatra ju ustavn im žalbama.

5. Polazeći od navedenog, a razmatrajući prvo ustavne žalb e kojima su podnositeljke S. F, Lj . S . i V . G . tražil e naknadu materijalne štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je u ovom delu predmetne ustavnosudske stvari odlučivao o tome da li je podnositeljkama povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, zbog kašnjenja u namirenju i isplati pravnosnažno utvrđenih potraživanja iz radnog odnosa prema preduzeću sa većinskim društvenim kapitalom, kao i o zahtev ima podnositeljki za naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenih potraživanja u spornom stečajnom postupku.

S tim u vezi, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) u vezi sa pitanjem odgovornosti države za neizvršenje sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom, a koju prihvata i Ustavni sud. U više presuda koje su u ovoj vrsti predmeta donete protiv Republike Srbije, Evropski sud je zauzeo stav da je tužena država odgovorna ratione personae za neizvršenje odluka donetih protiv preduzeća sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom, pri čemu se od tužene države zahteva da iz sopstvenih sredstava isplati iznose dosuđene pravnosnažnim sudskim odlukama (videti presude u predmetima: Kačapor i drugi protiv Srbije , predstavke br. 2269/06, 3041/06, 3042/06, 3043/06, 3045/06 i 3046/06, od 15. januara 2008. godine, st. 96-99. i Crnišanin i drugi protiv Srbije , predstavke br. 35835/05, 43548/05, 43569/05 i 36986/06, od 13. januara 2009. godine, st. 110-111.). Navedeno stanovište prihvatio je i Ustavni sud u svojoj praksi (videti, pored drugih, odluke Už-1712/2010 od 21. marta 2013. godine i Už-7134/2017 od 8. novembra 2018. godine, dostupno na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu svoj stav da je utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku preduslov isticanja povrede prava na imovinu i zahteva za naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenog potraživanja, te da su pravnosnažnim rešenjema nadležn og privrednog suda usvojen i prigovor i podnositeljki i utvrđeno da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u spornom stečajnom postupku, u kome su prijavljena potraživanja iz radnog odnosa prema stečajnom dužniku priznata, ali nisu namirena.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da propust Privrednog suda u Beogradu da obezbedi namirenje potraživanja podnositeljki S. F . i Lj . S , koj a potiču iz radnog odnosa podnositeljki, odnosno potraživanja pravnog prethodnika podnositeljke V . G , u stečajnom postupku u predmetu St. 118/20, prema stečajnom dužniku sa pretežnim društvenim kapitalom, predstavlja povredu prava podnositeljki na imovinu iz člana 58. Ustava (v ideti Odluku Už-14718/2023 od 8. februara 2024. godine). Stoga je Ustavni sud usvojio ustavne žalb e podnositeljki, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Odlučujući o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava na imovinu, a uzimajući u obzir da Ustavni sud prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je, saglasno članu 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke, utvrdio pravo podnositeljki na naknadu materijalne štete svakoj u visini iznosa potraživanja utvrđenih u stečajnom postupku pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu St. 118/20, umanjenih za iznose koji su po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Kako su podnositeljke istakle i zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate, Ustavni sud s tim u vezi ukazuje na stavove Evropskog suda izražene u presudi Stevanović i drugi protiv Srbije (broj predstavke 43815/17 i 15 drugih, od 27. avgusta 2019. godine, stav 17.) koji se tiču zahteva za obračunavanje i isplatu zakonske zatezne kamate za period trajanja stečajnog postupka. Naime, u navedenoj presudi je konstatovano da su podnosioci predstavki imali pravo na glavni dug i zakonsku zateznu kamatu do pokretanja stečajnog postupka, što im je i isplaćeno, a da im nakon tog datuma kamata nije isplaćena, jer na to nisu imali pravo, te je stoga zaključeno da su osporene domaće odluke u potpunosti izvršene. U tom kontekstu, Evropski sud je dalje izneo da se, iako je tužena država odgovorna za dugove društvenih, odnosno državnih preduzeća, koji su utvrđeni pravnosnažnim presudama, opšta pravila domaćeg prava i dalje primenjuju na bilo koji izvršni, odnosno stečajni postupak protiv takvog preduzeća.

7. U pogledu ustavne žalbe podnositeljke V. G . kojom je tražila isplatu novčanog obeštećenja zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi nad s tečajnom masom „I.“ AD Beograd, u stečaju , pred Privrednim sudom u Beograd u predmetu St. 118/20 , Ustavni sud podseća da je podnositeljki pravnosnažnim rešenjem Privrednog suda u Beogradu R4. St. 780/23 od 26. aprila 2023. godine već utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom stečajnom postupku, te da je ista pravnosanžnim rešenjem oglašena za naslednika zaostavštine pok. N . G . među kojom su i potraživanja iz radnog odnosa kod stečajnog dužnika . Saglasno tome, Ustavni sud je i u ovom delu predmetne ustavnosudske stvari, u smislu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu odlučivao o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava, odnosno o zahtevu podnositeljke ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

Prilikom odlučivanja o visini iznosa naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu stavove Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) koji su izraženi u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije (predstavka broj 41285/19, odluka od 19. decembra 2019. godine), a koje je i Ustavni sud prihvatio u svojoj praksi (videti npr. Odluku Už-7309/2018 od 17. decembra 2020. godine i Odluku Už-277/2017 od 4. juna 2020. godine).

Evropski sud se u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije izjašnjavao o tome da li je visina naknade neimovinske štete koja je, na osnovu Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, dosuđena od strane nadležnih sudova, zbog neizvršenja/kašnjenja u izvršenju sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa isključivim ili većinskim državnim ili društvenim kapitalom, dovoljna i adekvatna. Razmatrajući prigovor gubitka statusa „žrtve“ Evropski sud je primetio da je iznos naknade nematerijalne štete od 800 evra koji su domaći sudovi dosudili podnositeljki predstavke niži od iznosa koje Evropski sud dosuđuje u sličnim predmetima, ali je naglasio da se pitanje adekvatnosti dosuđenog iznosa naknade mora ceniti u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje konkretnog postupka, već i vrednost naknade koja se ocenjuje u kontekstu životnog standarda u određenoj državi, kao i činjenicu da će u okviru nacionalnog sistema ova naknada u principu biti dosuđena i isplaćena brže i ranije nego da o tome odlučuje Evropski sud (stav 23.). Zaključujući da se dosuđeni iznos naknade nematerijalne štete od 800 evra može smatrati dovoljnim i adekvatnim za pretrpljenu povredu prava na suđenje u razumnom roku, te da je, posledično, podnositeljka predstavke izgubila status „žrtve“ u smislu člana 34. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Evropski sud je odbacio predstavku. Takođe, Evropski sud za ljudska prava je u više svojih odluka izrazio stav po pitanju visine naknade neimovinske štete zbog neizvršenja/kašnjenja u izvršenju sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa isključivim ili većinskim državnim ili društvenim kapitalom, u slučajevima kada su podnosioci predstavki pravni sledbenici lica na koje ta sudska odluka glasi. Naime, dovoljna i adekvatna naknada koja se dosuđuje podnosiocima predstavki kao pravnim sledbenicima lica na koje sudska odluka glasi, bez obzira na njihov broj, je upravo ona naknada koja bi pripala njihovom pravnom prethodniku (videti: predmet Mehmedović i drugi protiv Srbije , predstavka broj 23202/20 i 14 drugih, presuda od 29. septembra 2022. godine i predmet Novica Ranđelović protiv Srbije i drugi podnosioci, predstavka 42495/18 i druge, odluka od 29. aprila 2021. godine).

Dakle, Ustavni sud nalazi da se u situaciji kada je podnosiocu utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog nemogućnosti da u primerenom roku naplati svoje pravnosnažno dosuđeno, odnosno utvrđeno potraživanje iz radnog odnosa od poslodavca – dužnika koji je preduzeće sa isključivim ili većinskim društvenim ili državnim kapitalom, o zahtevu podnosioca za naknadu nematerijalne štete mora odlučivati primenom stavova Evropskog suda izraženih u odluci Stanković protiv Srbije, a koju prihvata i Ustavni sud.

Takođe, Evropski sud za ljudska prava je u više svojih odluka izrazio stav po pitanju visine naknade neimovinske štete zbog neizvršenja/kašnjenja u izvršenju sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa isključivim ili većinskim državnim ili društvenim kapitalom, u slučajevima kada su podnosioci predstavki pravni sledbenici lica na koje ta sudska odluka glasi. Naime, dovoljna i adekvatna naknada koja se dosuđuje podnosiocima predstavki kao pravnim sledbenicima lica na koje sudska odluka glasi, bez obzira na njihov broj, je upravo ona naknada koja bi pripala njihovom pravnom prethodniku (videti: predmet Mehmedović i drugi protiv Srbije , predstavka broj 23202/20 i 14 drugih, presuda od 29. septembra 2022. godine i predmet Novica Ranđelović protiv Srbije i drugi podnosioci, predstavka 42495/18 i druge, odluka od 29. aprila 2021. godine).

Primenjujući izloženo na konkretan slučaj, a s obzirom na to da je podnositeljki povreda prava na suđenje u razumnom roku utvrđena zbog nemogućnosti da njen pravni prethodnik u primerenom roku naplati svoja potraživanja iz radnog odnosa od poslodavca – stečajnog dužnika koji je posluje sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom, Ustavni sud je, saglasno članu 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu podnositeljke i utvrdio joj pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanje nom za iznose koji su podnositeljki ustavne žalbe eventualno već isplaćeni po osnovu utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu St. 118/20 . Naknada nematerijalne štete isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, te je odlučeno kao u tački 3. izreke. (v ideti Odluku Už-12826/2023 od 8. februara 2024. godine)

8 . U pogledu zahteva podnositeljki za naknadu troškova parničn ih postup aka koji su pred nadležnim sudom vođen i do stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku (a koji je nakon toga ustupljen na nadležnost Ustavnom sudu), Ustavni sud najpre ukazuje da je članom 3. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano da stranka ne plaća sudsku taksu u postupcima u kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku, zbog čega svakako nema osnova za naknadu troškova po navedenom osnovu, tj. sudske takse. Dalje, imajući u vidu da se tužb e podnositeljki u smislu citiranih izmena Zakona smatra ju ustavn im žalb ama, Ustavni sud je zahteve podnositeljki za naknadu troškova parničnog postupka, razmatrao u smislu odredaba o troškovima postupka pred Ustavnim sudom iz člana 6. Zakona o Ustavnom sudu.

Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, pri čemu u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona (videti presudu u predmetu Evropskog suda Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.).

Ustavni sud primećuje da je punomoćnik podnositeljki ov ih ustavn ih žalb i izjavio veći broj pojedinačnih ustavnih žalbi koje sadrže istovrsne zahteve i koje se tiču istog stečajnog postupka i istog činjeničnog stanja, podnoseći posebne zahteve za svakog od podnosilaca, pri čemu su i ovi zahtevi dodatno fragmentisani tako što su , kao i ovom slučaju, podnošeni posebni zahtevi (tužbe) za naknadu nematerijalne štete i posebni zahtevi (tužbe) za naknadu materijalne štete. Ustavni sud dalje primećuje da ovakvo postupanje punomoćnika ne može doprineti ekonomičnosti, niti efikasnosti odlučivanja u predmetima u kojima stranka već duži vremenski period čeka namirenje svog potraživanja iz radnog odnosa, a što je primarni cilj delotvorne zaštite prava. Istovremeno, ovakvo postupanje dovodi do rasta ukupnog broja sudskih predmeta i može negativno da utiče na organizaciju i opterećenost u radu sudova, a što dalje može dovesti do dužeg trajanja sudskih postupaka uopšte i usporiti proces odlučivanja (videti odluku Evropskog suda u predmetu Alessandro Ferrara protiv Italije i 18 drugih predstavki, predstavke br. 2394/22 i dr, od 16. maja 2023. godine, st. 45-68.).

Ustavni sud, takođe, konstatuje da su podnositeljkama ustavn ih žalbi odluk ama nadležnog suda kojima je usvojen nj ihov prigovor radi ubrzavanja postupka pravnosnažno već dosuđen odgovarajući novčani iznos na ime troškova postupka za zastupanje od strane advokata. Pored toga, Ustavni sud naglašava da je usvojenim izmenama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i ovom odlukom Ustavnog suda obezbeđena delotvorna zaštita prava podnositeljki, koja će , u skladu sa poštovanjem principa supsidijarnosti, kao i praksom Evropskog suda, traženu zaštitu prava brže ostvariti u okvirima nacionalnog pravnog sistema.

Imajući navedeno u vidu, Ustavni sud ocenjuje da nema osnova za dosuđivanje troškova postupka pred Ustavnim sudom na ime zastupanja od strane advokata u svakom pojedinačnom predmetu, budući da ti troškovi nisu opravdani, niti nužni. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 4. izreke.

9. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković