Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu Zadužbine Kralja Petra I zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 16 godina. Utvrđuje se pravo na naknadu nematerijalne štete, dok se žalba u preostalom delu odbacuje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1754/2010
23.12.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Zadužbine Kralja Petra I Karađorđevića iz Topole, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. decembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Zadužbine Kralja Petra I Karađorđevića i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Topoli u predmetu P. 246/07 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zadužbina Kralja Petra I Karađorđevića iz Topole podnela je Ustavnom sudu, 29. marta 2010. godine, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 93/10 od 15. januara 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 93/10 od 15. januara 2010. godine preinačena prvostepena presuda, u delu u kome je traženo da se utvrdi da su neistinite isprave – zapisnici o obnovi zemljišnih knjiga u Topoli iz 1947. godine red. br. 270 i 505 od 17. septembra 1947. godine, kao javne isprave, jer je u njima utvrđeno da je imovina Zadužbine Kralja Petra I (u daljem tekstu: Zadužbina) konfiskovana Ukazom Predsedništva Prezidijuma Narodne skupštine FNRJ broj U. 392/47, a na osnovu kojih je upisana kao opštenarodna imovina pod operativnim rukovodstvom Vlade NR Srbije, dok je u stavu drugom izreke odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je traženo da se utvrdi pravo svojine tužioca na predmetnim nepokretnostima; da je podnosilac ustavne žalbe podneo tužbu 7. februara 1994. godine i da postupak traje preko 16 godina, te da još uvek nije okončan u pogledu zahteva za naknadu troškova parničnog postupka; da je tokom trajanja postupka Opštinski sud u Topoli (u daljem tekstu: Opštinski sud) doneo osam presuda, a da je Okružni sud u Kragujevcu (u daljem tekstu: Okružni sud) ukinuo sedam prvostepenih presuda, a presudom Gž. 93/10 preinačio presudu prvostepenog suda, te na taj način uskratio podnosiocu pravo na nepristrasno suđenje; da Apelacioni sud u Kragujevcu u presudi Gž. 93/10 nije naveo članove zakona na koje se pozvao u odluci, te je na spornu situaciju iz 1947. godine retroaktivno primenio niz zakona donetih nakon toga, čime je povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje; da je podnosilac ustavne žalbe u toku postupka dokazao da su neistinite isprave – izvodi iz zapisnika o obnovi zemljišnih knjiga u Topoli iz 1947. godine, zbog toga što je na osnovu njih utvrđeno da je imovina Zadužbine Kralja Petra I Karađorđevića na Oplencu konfiskovana Ukazom Predsedništva Prezidijuma Narodne skupštine FNRJ, što je neistina; da je na osnovu neistinitih isprava kao vlasnik na spornim katastarskim parcelama upisana opštenarodna imovina pod operativnim rukovodstvom Vlade Narodne Republike Srbije; da je predugim trajanjem postupka „pristrasnim suđenjem i nepravilnom primenom zakona“, podnosiocu ustavne žalbe uskraćeno ne samo pravo na pravično suđenje iz člana 32. Ustava, već i onemogućeno pravo na mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava garantovano članom 58. Ustava i članom 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Podnosilac je istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i uvida u spise predmeta Osnovnog suda u Kragujevcu – Sudska jedinica u Topoli P. 246/07, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Zadužbina Kralja Petra I Karađorđevića podnela je, 7. februara 1994. godine, tužbu Opštinskom sudu u Topoli protiv Vlade Republike Srbije, PIK „Oplenac“ iz Topole i Oštine Topola, kojom je od suda traženo da se utvrdi da je nezakonita uknjižba imovine Zadužbine kao opštenarodne imovine pod operativnim rukovodstvom Vlade NRS, izvršena prilikom obnove zemljišnih knjiga suda u Topoli, te da se naloži brisanje uknjižbe i povraćaj u pređašnje stanje za katastarske parcele koje su taksativno navedene, kao i da se odredi privremena mera kojom se zabranjuje pravo raspolaganja i korišćenja katastarskih parcela koje su predmet spora.

Tužilac je 2. juna 1994. godine uredio tužbu i kao prvooptuženog označio Republiku Srbiju.

Opštinski sud u Topoli je presudom P. 46/94 od 7. oktobra 1994. godine usvojio tužbeni zahtev tužioca.

Okružni sud u Kragujevcu je rešenjem Gž. 1320/94 od 17. februara 1995. godine ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovno suđenje.

Tužilac je podneskom od 17. maja 1995. godine opredelio vrednost spora na 10.000,00 dinara.

Rešenjem Opštinskog suda P. 138/95 od 14. juna 1995. godine usvojen je zahtev tužioca za izdavanje privremene mere.

Nakon toga, Opštinski sud u Topoli je doneo još sedam presuda kojima je usvajao tužbeni zahtev tužioca, i to sledeće presude: P. 138/95 od 5. jula 1995. godine, P. 524/90 od 7. maja 1996. godine, P. 26/99 od 3. septembra 1999. godine, P. 100/00 od 25. januara 2001. godine, P. 315/01 od 10. oktobra 2003. godine, P. 54/05 od 16. aprila 2007. godine i P. 246/07 od 25. septembra 2009. godine.

Okružni sud u Kragujevcu je doneo pet rešenja kojima je ukidao presude Opštinskog suda u Topoli, i to: Gž. 1267/95 od 15. novembra 1995. godine, Gž. 1332/99 od 3. marta 2000. godine, Gž. 606/01 od 25. jula 2001. godine, Gž. 353/04 od 31. januara 2005. godine i Gž. 1800/07 od 18. oktobra 2007. godine. Jedina presuda Okružnog suda u Kragujevcu Gž. 872/96 od 6. marta 1997. godine, kojom su odbijene žalbe tuženih i potvrđena presuda Opštinskog suda u Topoli P. 525/95 od 7. maja 1996. godine, ukinuta je zajedno sa prvostepenom presudom od strane Vrhovnog suda Srbije rešenjem Rev. 4716/97 od 18. novembra 1998. godine.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 93/10 od 15. januara 2010. godine preinačena je ožalbena prvostepena presuda Opštinskog suda u Topoli P. 246/07 od 25. septembra 2009. godine; u stavu drugom izreke ove presude odbijen je zahtev tužioca kojim je traženo da se utvrdi da su neistinite isprave – zapisnici o obnovi zemljišnih knjiga u Topoli iz 1947. godine, br. 270 i 505 od 17. septembra 1947. godine, kao javne isprave, jer je njima utvrđeno da je imovina Zadužbine konfiskovana Ukazom Predsedništva Prezidijuma Narodne skupštine FNRJ broj U. 392/47, a na osnovu kojih je upisana opštenarodna imovina pod operativnim rukovodstvom Vlade NR Srbije na katastarskim parcelama koje su taksativno nabrojane; u stavu trećem izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da se utvrdi da su nepokretnosti navedene u stavu prvom izreke svojina tužioca, te da se naloži uknjižba ovog njegovog prava u zemljišnim i drugim javnim knjigama.

Tužilac je 30. marta 2010. godine podneo Osnovnom sudu u Kragujevcu – Sudska jedinica u Topoli predlog za ponavljanje postupka, a istog dana je izjavio i reviziju Vrhovnom kasacionom sudu.

Podneskom od 8. juna 2010. godine tužilac je predložio da sud zastane sa postupkom po predlogu za ponavljanje postupka do završetka postupka po reviziji.

Osnovni sud u Kragujevcu – Sudska jedinica u Topoli je rešenjem P. 246/07 od 12. avgusta 2010. godine odbio kao neosnovan zahtev tužioca za ponavljanje postupka i odredio da se zastane sa postupkom do okončanja postupka po reviziji.

Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Rev. 3511/10 od 1. decembra 2010. godine odbacio reviziju tužioca kao nedozvoljenu.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosilac ustavne žalbe ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.) i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.).

5. Razmatrajući navode i razloge iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 7. februara 1994. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Topoli, te da je Vrhovni kasacioni sud 1. decembra 2010. godine odbacio reviziju podnosioca ustavne žalbe.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, te da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period, od podnošenja tužbe, pa do pravnosnažnog okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetna parnica po tužbi podnosioca ustavne žalbe trajala 16 godina, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima, a najvažniji su: složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je iz priložene dokumentacije zaključio da je u ovom parničnom predmetu bilo složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja su zahtevala obiman dokazni postupak. Ustavni sud je ocenio da su sudovi postupali ažurno, ali ne i delotvorno. Prvostepeni sud je tokom osporenog parničnog postupka doneo čak osam prvostepenih presuda, od kojih je sedam presuda ukinuto u celini rešenjima Okružnog suda u Kragujevcu i Vrhovnog suda Srbije. Opravdanje za navedeno trajanje postupka ne može biti ni okolnost da je ranijim Zakonom o parničnom postupku bila data mogućnost da se predmet vrati na ponovno odlučivanje prvostepenom sudu neograničeni broj puta.

Ustavni sud je na stanovištu da je u svakoj pravnoj državi od izuzetne važnosti da se organizacija sudskog sistema izvrši na način koji omogućava donošenje sudskih odluka bez nepotrebnog odlaganja, kako građani kod ostvarivanja svojih Ustavom zajemčenih prava ne bi trpeli štetne posledice. Prema stavu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. predmete Pavlyulynets pritiv Ukrajine, od 6. septembra 2005. godine i Cvetković protiv Srbije, od 10. juna 2008. godine). Ustavni sud je ocenio da složenost predmeta spora ne može biti opravdanje za nedelotvorno postupanje sudova u ovoj pravnoj stvari i za tako dugo trajanje postupka kome nije doprineo podnosilac.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), u prvom delu tačke 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka i određenu složenost predmeta spora. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo isključivo zbog neefikasnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava povređeno i osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu, prvenstveno zbog proizvoljne primene materijalnog prava, na čemu zasniva i povredu prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

Ustavni sud podseća da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, kako u pogledu činjeničnog stanja, tako i u pogledu pravilne primene materijalnog prava. Odlučujući o ustavnoj žalbi, Ustavni sud ne može ocenjivati pravilnost zaključka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

U parničnom postupku u kome je doneta osporena presuda je utvrđeno da je Kralj Petar I Karađorđević svojom izjavom poslednje volje osnovao Zadužbinu kao posebnu pravnu ustanovu o kojoj će se starati do kraja života. Posle njegove smrti raspravljena je njegova zaostavština i tom prilikom je utvrđeno koja imovina ulazi u imovinu Zadužbine i kao takva je bila upisana u zemljišnim knjigama i posle II svetskog rata. Međutim, prilikom obnove zemljišnih knjiga 1947. godine, imovina Zadužbine je knjižena kao opštenarodna imovina, a kao osnov za taj upis je navedena konfiskacija imovine članova porodice Karađorđević. Zadužbina je obnovila rad na osnovu odobrenja od 8. februara 1993. godine.

Opštinski sud u Topoli je u presudi P. 246/07 od 25. septembra 2009. godine naveo da je Opštinski sud u Aranđelovcu, prilikom obnove zemljišnih knjiga 1947. godine sačinio zapisnike br. 273 i 505 na osnovu neistinitih izjava svedoka da je imovina Zadužbine konfiskovana Ukazom Predsedništva Prezidijuma Narodne skupštine FNRJ od 2. avgusta 1947. godine i, na osnovu takvih neistinitih izjava, doneo odluku o prenosu prava vlasništva sa Zadužbine na opštenarodnu imovinu pod operativnim rukovodstvom Vlade NRS. Prvostepeni sud je stoga usvojio uređeni i precizirani zahtev tužioca kojim je traženo da se utvrdi da su navedeni zapisnici neistinite isprave. Prvostepeni sud je zatim zaključio da neistinite isprave ne mogu proizvoditi pravno dejstvo, pa, samim tim, ne postoji ni zakonski osnov da se imovina Zadužbine uknjiži kao opštenarodna imovina, te kako je otpao pravni osnov za uknjižbu, sud je usvojio tužbeni zahtev da se utvrdi da su sporne nepokretnosti svojina Zadužbine i naložio njihovu uknjižbu na Zadužbinu.

Apelacioni sud u Kragujevcu je osporenom presudom Gž. 93/10 od 15. januara 2010. godine preinačio navedenu prvostepenu presudu i odbio kao neosnovane tužbene zahteve Zadužbine. Drugostepeni sud je prihvatio mišljenje prvostepenog suda da imovina Zadužbine nije postala opštenarodna imovina konfiskacijom imovine porodice Karađorđević, ali je zaključio da to ne znači da tada nije pravilno izvršeno knjiženje te imovine. Ovo stoga što je Zakon o agrarnoj reformi i kolonizaciji („Službeni list DFJ“, broj 64/1945) predvideo formiranje zemljišnog fonda za dodeljivanje zemlje zemljoradnicima, pa je, pored ostalog, predviđeno da će se u cilju formiranja tog fonda oduzeti i preći u ruke države imovina svih zadužbina. Smisao tog zakona je, po nalaženju drugostepenog suda, bio da se zemljište oduzme po sili samog zakona, pa je i sporna imovina Zadužbine, danom stupanja na snagu navedenog zakona postala državna. Apelacioni sud je u osporenoj presudi naveo i sledeće: da je nepravilan zaključak prvostepenog suda da se obnavljanjem rada Zadužbine 1993. godine, obnovila i ranije postojeća imovina te zadužbine; da je nepravilan stav prvostepenog suda da se u ovom slučaju Zakon o agrarnoj reformi i kolonizaciji iz 1945. godine nije mogao primeniti; da se u konkretnom slučaju ne može izvršiti restitucija imovine, odnosno vraćanje imovine Zadužbini na osnovu sudske presude, već se pređašnje stanje može uspostaviti samo na osnovu novog zakona.

U ustavnoj žalbi čiji se pretežni deo odnosi na obrazlaganje povrede prava podnosioca na suđenje u razumnom roku, podnosilac je u pogledu osporene presude samo ponovio svoju tvrdnju da je upis imovine Zadužbine kao opštenarodne imovine izvršen na osnovu neistinite isprave, a nije naveo druge razloge kojima bi ukazao na proizvoljnu primenu materijalnog prava u osporenoj presudi, osim da se u njoj navode Zakon o iskorišćavanju poljoprivrednog zemljišta, Zakon o udruženom radu i Zakon o sredstvima u svojini Republike Srbije, koji se ne mogu primeniti na spornu situaciju iz 1947. godine.

Imajući u vidu obrazloženje osporene presude čija je okosnica Zakon o agrarnoj reformi i kolonizaciji iz 1945. godine, dakle zakon koji je važio u vreme sporne uknjižbe 1947. godine, dok su ostali zakoni koje pominje podnosilac navedeni samo uzgred, a ne kao osnov za donošenje osporene presude, Ustavni sud je ocenio da navodom podnosioca o retroaktivnoj primeni zakona nije dovedena u sumnju zasnovanost osporene presude na merodavnom pravu.

U vezi sa navodom podnosioca da je u toku parnice dokazao da je sporna uknjižba izvršena na osnovu neistinite isprave, Ustavni sud nalazi da je u osporenoj presudi navedeno ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje zbog čega je, i pored navedene činjenice, knjiženje imovine Zadužbine kao opštenarodne imovine ipak pravilno izvršeno. Ustavni sud dodatno ukazuje na to: da je sporna uknjižba izvršena u postupku obnove zemljišnih knjiga; da je uknjižbi prethodio izviđajni postupak u kome su sastavljeni zapisnici o izviđajima - raspravni zapisnici br. 270 i 505; da se, prema pravnim pravilima zemljišnih knjiga, prigovori na podatke pribavljene u postupku izviđaja mogu podneti u postupku izlaganja ovih podataka na javni uvid; da Zadužbina takve prigovore u toku postupka obnavljanja zemljišnih knjiga nije isticala; da u skladu sa načelom legaliteta zemljišnih knjiga, zemljišno-knjižni sud ispituje samo formalne uslove za upis u zemljišne knjige, te ne može ispitivati da li postoje nedostaci u izjavi volje stranaka koje su zaključile pravni posao na osnovu koga se vrši uknjižba ili da li su istinite izjave lica na osnovu kojih je sastavljen raspravni zapisnik. S obzirom na specifičnosti raspravnih zapisnika kao isprava, Ustavni sud nalazi da je Zadužbina mogla da ukazuje na netačnost njihove sadržine samo u prigovoru podnetom u postupku obnove zemljišnih knjiga, a da podnosilac ustavne žalbe svoja prava na spornoj imovini Zadužbine može ostvariti u postupku restitucije na osnovu odredbe člana 5. stav 1. tačka 2) u vezi sa čl. 1. i 2. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 108/13, 142/14 i 88/15-Odluka US).

S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da u ustavnoj žalbi nisu navedeni ustavnopravni razlozi koji bi mogli dovesti do utvrđenja povrede prava podnosioca na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, pa ni prava na imovinu iz člana 58. Ustava. Sud je, stoga, ustavnu žalbu u delu kojim se osporava presuda Apelacionog suda u Kragujevcu odbacio, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7. Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti