Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu izjavljenu protiv pravnosnažnih krivičnih presuda. Sud naglašava da nije nadležan da odlučuje o krivičnoj odgovornosti i činjeničnom stanju, jer bi time postupao kao instancioni sud, što je izvan njegovih ustavnih ovlašćenja.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1756/2009
14.04.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik suda dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrć, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dragane Kabić iz Valjeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 14. aprila 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Dragane Kabić izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Valjevu K. 760/07 od 30. marta 2009. godine i presude Okružnog suda u Valjevu Kž. I 344/09 od 11. juna 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragana Kabić iz Valjeva podnela je Ustavnom sudu 23. septembra 2009. godine, preko punomoćnika Radomira Spasojevića. advokata iz Valjeva, ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Valjevu K. 760/07 od 30. marta 2009. godine i presude Okružnog suda u Valjevu Kž. I 344/09 od 11. juna 2009. godine, zbog povrede prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu iz člana 34. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi da je podnositeljka ustavne žalbe presudom Opštinskog suda u Valjevu K. 760/07 od 30. marta 2009. godine oglašena krivom zbog izvršenja krivičnog dela iz člana 149. stav 2. Zakona o planiranju i izgradnji i da joj je izrečena sudska opomena. Međutim, podnositeljka smatra da iz spisa predmeta jasno proizlazi da ništa nije gradila, već da je dograđivala i nadziđivala i da je odredba člana 149. stav 2. Zakona o planiranju i izgradnji potpuno jasna i da zabranjuje izgradnju odjekta, a ne dogradnju ili nadogradnju. Iz navedenog zaključuje da je prvostepeni sud trebalo da donese oslobađajuću presudu, jer delo za koje je optužena nije krivično delo. Takođe navodi da „i pod pretpostavkom da je sud imao osnova da primeni odredbu člana 149. Zakona o planiranju i izgradnji, bio je dužan da donese oslobađajuću presudu“, što obrazlaže time da je reč o gradnji na selu, na zemljištu koje je u svojini građana i da je doneto rešenje o odobrenju za izgradnju, a da je dograđeni i nadzidani objekat legalizovan. Predložila je da Ustavni sud poništi osporene presude zbog povrede prava iz člana 34. stav 1. Ustava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stava 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) po svojoj sadržini istovetna je navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku utvrdio da je u krivičnom postupku u kome su donete osporene presude, podnositeljka ustavne žalbe pravnosnažno osuđena zbog izvršenja krivičnog dela iz člana 149. stav 2. Zakona o planiranju i izgradnji i da joj je izrečena sudska opomena, zato što je „u toku marta 2007. godine u Beloševcu, kao investitor izvodila radove na dogradnji i nadogradnji postojećeg stambenog objekta na katastarskoj parceli broj 931/02 Katastarske opštine Beloševac, protivno članu 88. Zakona o planiranju i izgradnji, na taj način što je te radove izvodila bez odobrenja za izgradnju i glavnog projekta, kao i prijave početka izgradnje objekta“.

4. Podnositeljka ustavne žalbe tvrdi da joj je osporenim presudama povređeno pravo na pravnu sigurnost u kaznenom pravu iz člana 34. stava 1. Ustava, kojim je zajemčeno da se niko ne može oglasiti krivim za delo koje, pre nego što je učinjeno, zakonom ili drugim propisom zasnovanim na zakonu nije bilo predviđeno kao kažnjivo, niti mu se može izreći kazna koja za to delo nije bila predviđena. Povredu ovog ustavnog prava obrazlaže time da je nadležn sud trebalo da donese oslobađajuću presudu, odnosno da je to bio dužan da učini.

Ustavni sud ukazuje da o osnovanosti pokretanja krivičnog postupka protiv nekog lica i o postojanju njegove krivične odgovornosti odlučuje isključivo redovni krivični sud, koji je ovlašćen da izvede i oceni sve potrebne dokaze. Ustavni sud nije nadležan da umesto redovnih sudova odlučuje o krivičnoj odgovornosti podnositeljke ustavne žalbe, kao ni da ocenjuje dokaze izvedene u krivičnom postupku i da utvrđuje činjenično stanje. Podnositeljka ustavne žalbe, u suštini, zahteva da Ustavni sud postupa kao instancioni, trećestepeni sud. U vezi sa tim zahtevom, Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost pravnosnažnih presuda redovnih sudova. U postupku ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, Ustavni sud utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 1) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio, jer nije nadležan za odlučivanje.

5. Na osnovu iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u krivičnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti