Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao skoro dvanaest godina. Preostali deo žalbe, koji se odnosi na meritum, odbačen je kao neblagovremen i neosnovan.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1756/2010
12.06.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Jovana Miškovića iz Valjeva, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. juna 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Jovana Miškovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5831/02 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Jovan Mišković iz Valjeva, preko punomoćnika, advokata Milovana Belića iz Beograda, podneo je 29. marta 2010. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5831/02.

Podnosilac je 13. juna 2012. godine dopunio ustavnu žalbu, osporavajući i presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1847/10 od 25. marta 2010. godine i rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 27 9/12 od 29. marta 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, odnosno „prava na dvostepenost“, koja su zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi naveo da je „u konkretnom postupku koji još uvek nije pravnosnažno okončan tužba podnesena 1993. godine“, da postupak traje nerazumno dugo, te da u prilog tvrdnji o povredi prava na suđenje u razumnom roku navodi i da je više puta podnosio pritužbe na neažuran rad sudova.

Podneskom – dopunom ustavne žalbe od 13. juna 2012. godine podnosilac je istakao i povrede prava na pravno sredstvo i prava na pravično suđenje učinjene kako radnjama i aktima prvostepenog suda, tako i presudom Apelacinog suda u Beogradu1847/10 od 25. marta 2010. godine i rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 279/12 od 29. marta 2012. godine. U prilog ovim svojim tvrdnjama, podnosilac navodi da je „izmena činjeničnog stanja bez otvaranja rasprave pred većem Apelacionog suda u Beogradu nezakonito postupanje kojim se tužilac“, ovde podnosilac ustavne žalbe, „lišava mogućnosti da raspravlja pred sudom“. Takođe navodi da „utvrđivanje novog činjeničnog stanja nalaže da drugostepeni sud (...) bude Vrhovni kasacioni sud“, a kako to nije slučaj, da je povređen princip dvostepenosti u suđenju.

Podnosilac traži da Ustavni sud utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku, „prava na dvostepenost“ i prava na pravično suđenje. Takođe, predlaže da Ustavni sud nal oži Vrhovnom kasacionom sudu i Apalacionom sudu u Beogradu da ponovo odluče o žalbi na troškove parničnog postupka koje je tužilac imao.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5831/02, kasnije predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 72383/10, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 23. februara 1996. godine podneo Drugom oštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene države SRJ – VP 2082 Beograd, radi naknade štete. Predmet je zaveden pod brojem P. 1123/96.

Drugi opštinski sud u Beogradu je 17. aprila 1997. godine doneo presudu P. 1123/96 kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe.

Tužilac je 30. juna 1997, godine podneo žalbu na prvostepenu presudu, koja je rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1123/96 od 8. jula 1997. godine odbačena kao neblagovremena.

Tužilac je 6. avgusta 1997. godine pondeo predlog za povraćaj u pređašnje stanje zbog propuštanja roka za izjavljivanje žalbe, ali je ovaj predlog rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1123/96 od 26. februara 1998. godine odbijen kao nesonovan. Ovo rešenje je potvrđeno rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 3683/98 od 29. juna 1998. godine.

Revizija tužioca od 28. jula 1998. godine odbačena je rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 6682/98 od 10. januara 1999. godine.

Tužilac je 2. oktobra 2000. godine, po saznanj u za novi dokaz, podneo predlog za ponavljanje postupka.

Urgencijom od 27. decembra 2001. godine tužilac je tražio da se postupi po navedenom predlogu za ponavljanje postupka.

Drugi opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 1123/96 od 6. septembra 2002. godine dozvolio ponavljanje postupka i ukinuo svoju pravosnažnu presudu P. 1123/96 od 17. aprila 1997. godine.

U ponovljenom postupku predmet je dobio novi broj P. 5831/02.

Prvo ročište u ponovljenom postupku održano je 21. januara 2003. godine. Sud doneo rešenje da se sasluša sudski veštak medicinske struke dr V. B.

Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5831/02 od 11. marta 2003. godine određeno je da postupak miruje, s obzirom na to da ni na strani tužioca, ni na strani tužene niko nije pristupio na ročišt e, iako su uredno pozvani.

Punomoćnik tužioca je 31. marta 2003. godine podneo predlog za povraćaj u pređašnje stanje zbog nedolaska na ročište. Posle održavanja rasprave po ovom pravnom pitanju, sud je doneo rešenje P. 5831/02 od 11. juna 2003. godine, kojim je odbio kao neosnovan predlog tužioca za povraćaj u pređašnje stanje.

Posle žalbe tužioca na rešenje o odbijanju predloga za povraćaj u pređašnje stanje, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 9203/03 od 24. septembra 2003. godine ukinuo navedeno prvostepeno rešenje Drugog osnovnog suda i predmet vratio tom sudu na ponovni postupak.

Drugi opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 5831/02 od 20. septembra 2004. godine, nakon četiri ročišta, ponovo odbio predlog tužioca za povraćaj u pređašnje stanje.

Okružni sud u Beogradu je, ponovo nakon žalbe tužioca, ukinuo rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5831/02 od 20. septembra 2004. godine i vratio predmet prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5831/02 od 23. marta 2005. godine odbijen je predlog tužioca za povraćaj u pređašnje stanje. Ovo rešenje ukin uto je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 7065/05 od 14. decembra 2005. godine, jer je na snagu stupio novi Zakon o parničnom postupku, koji ne poznaje institut mirovanja, te po odredbama novog Zakona postupak ima biti nastavljen.

Na ročištu koje je održano 5. aprila 2006. godine, naloženo je novo medicinsko veštačenje.

Tužilac je 22. maja 2006. godine, u skladu sa nalazima i mišljenjima veštaka, precizirao tužbeni zahtev.

Ročište zakazano za 4. septembar 2006. godine odloženo je na neodređeno vreme , zbog sprečenosti sudije.

Ročište zakazano za 30. januar 2007. godine odloženo je zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Treba naglasiti da je osporenom postupku u periodu od septembra 2006. godine do maja 2007. godine, četiri puta promenjen predsednik veća.

Ročište zakazano za 5. jul 2007. godine odloženo je zbog „hitnog sastanka sudije sa Vrhovnim sudom Srbije“.

Tužilac je podneskom od 9. avgusta 2007. godine urgirao zbog predugog trajanja postupka i nezakazivanja ročišta.

Ročište zakazano za 23. januar 2008. godine je odloženo.

Na ročištu 18. marta 2008. godine sproveden je dokazni postupak saslušanjem sudskih veštaka i čitanjem svih dokaza pročitanih na raspravi od 17. aprila 1997. godine. Ovim je glavna rasprava zaključena.

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5831/2002 od 18. marta 2008. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca, pa je tužena Republika Srbija – Ministarstvo odbrane, obavezana da mu na ime naknade nematerijalne štete isplati: za pretrpljene fizičke bolove iznos od 306.000,00 dinara, za pretrpljeni strah iznos od 234.000,00 dinara, za pretrpljene duševne bolove zbog naruženosti iznos od 243.000,00 dinara, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti iznos od 540.000,00 dinara, sve sa zateznom kamatom počev od dana presuđenja pa do konačne isplate, u roku od 15 dana od dana prijema pisanog otpravka presude (stav 1. izreke), a odbijen je tužbeni zahtev tužioca preko dosuđenog iznosa kao neosnovan (stav 2. izreke), te je obavezana tužena da nakandi troškove parničnog postupka tužiocu u iznosu od 407.700,00 dinara (stav 3. izreke).

Nakon formiranja nove mreže sudova, predmet je preuzeo Prvi osnovni sud u Beogradu, i on je dobio novi broj P. 72383/10.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1847/10 od 25. marta 2010. godine prvostepena presuda je potvrđena u delu stava prvog izreke u kojem je tužena obavezana da tužiocu za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti isplati iznos od 540.000,00 dinara, te je žalba tužene u ovom delu odbijena (stav 1. izreke), pr einačena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke, i to tako što je obavezana tužena da tužiocu za pretrpljene fizičke bolove isplati iznos od 225.000,00 dinara, za pretrpljeni strah iznos od 90.000,00 dinara, za pretrpljene duševne bolove zbog naruženosti iznos od 207.000,00 dinara, dok je u preostalom delu tužbeni zahtev preko dosuđenih iznosa odbijen kao neosnovan (stav 2. izreke) , a preinačeno je i rešenje o troškovima parničnog postupka, i to tako što je tužena obavezana da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos do 240.060,00 dinara (stav 3. izreke).

Protiv drugostepene presude, tužilac je 9. juna 2010. godine izjavio reviziju Vrhovnom kasacionom sudu, nezadovoljan delom presude o parničnim troškovima.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 279/12 od 29. marta 2012. godine je odbačena kao nedozvoljena revizija tužioca , uz obrazloženje da nema uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 2. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 23. februara 1996. godine , podnošenjem tužbe tužioca Drugom oštinskom sudu u Beogradu , a da je okončan rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 279/12 od 29. marta 2012. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Ustavni sud ističe da predmet ocene ovog ustavnosudskog postupka može biti isključivo period od 2. oktobra 2000. godine, kada je tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo predlog za ponavaljanje postupka. U tom smislu, Ustavni sud ukazuje da se pod jedinstvenim parničnim postupkom podrazumeva postupak koji se vodi pred prvostepenim i drugostepenim sudom, kao i postupak po reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti, pod uslovom da su ova vanredna pravna sredstva u konkretnom slučaju bila dozvoljena Zakonom o parničnom postupku i da su izjavljena na način i pod uslovima propisanim tim zakonom. Nasuprot tome, u postupku koji se vodi po predlogu za ponavljanje parničnog postupka odlučuje se samo o tome da li su ispunjene procesne pretpostavke za ponavljanje prav nosnažno okončanog parničnog postupka, te iz tih razloga ovaj postupak po svojoj prirodi ne predstavlja sastavni deo, niti nastavak parničnog postupka koji je već prethodno pravnosnažno završen, te stoga s njim ne čini jedinstvenu celinu. Na osnovu navedenog, proizlazi da predmetni postupak od podnošenja predloga za ponavljanje postupka traje već skoro devet godina, te je taj period bio predmet ocene Ustavnog suda.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak trajao 11 godina i šest meseci . Navedeno trajanje postupka nesumnjivo ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih i činjeničnih pitanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, trajanje sudskog postupka od skoro 12 godina ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće da utiču na njegovu dužinu. Ovo posebno ako se ima u vidu da je u toku parničnog postupka čak četiri puta uki dano prvostepeno rešenje o odbijanju predloga za povraćaj u pređašnje stanje i predmet vraćan prvostepenom sudu na pon ovno odlučivanje. U tom kontekstu, treba istaći stav Evropskog suda za ljudska prava po kome činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljni nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu u slučaju Pavlyulynets protiv Ukrajine od 6. septembra 2005. godine).

Budući da je u ovom predmetu postupalo čak pet sudija u svojstvu predsednika veća, Ustavni sud napominje da se, prema stanovištu navedenog međunarodnog organa za zaštitu ljudskih prava, država smatra odgovornom zbog česte promene sudskih veća, što dovodi do odugovlačenja postupka usled potrebe da se novi sudija upozna sa predmetom (videti presudu u predmetu Lechner and Hess protiv Austrije od 23. aprila 1987. godine).

Ustavni sud ističe i činjenicu da podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, svojim ponašanjem nije doprineo dugom trajanju ovog parničnog postupka, već je svojim podnescima i urgencijama nastojao da postupak ubrza.

Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u predmetu P. 5831/02, a zatim pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 72383/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ), i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. U odnosu na osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1847/10 od 25. marta 2010. godine i rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 279/12 od 29. marta 2012. godine, Ustavni sud pre svega ističe da u parničnom postupku revizija predstavlja pravno sredstvo čijim se iscrpljivanjem stiče pravo na podnošenje ustavne žalbe, ali samo kada je u konkretnom slučaju revizija bila dozvoljena i kada je izjavljena na način i pod uslovima propisanim zakonom. U suprotnom, rok za podnošenje ustavne žalbe počinje da teče danom dostavljanja drugostepene presude podnosiocu ustavne žalbe.

Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, kojim je uređen postupak po ustavnoj žalbi, propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

Polazeći od navedenog, te činjenice da je u konkretnom slučaju revizija podnosioca ustavne žalbe odbačena kao nedozvoljena, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe osporenu drugostepenu presudu primio 25. maja 2010. godine, a ustavnu žalbu u odnosu na ovu presudu je izjavio 13. juna 2012. godine, dakle daleko po isteku Zakonom propisanog roka od 30 dana, pa je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, kao neblagovremenu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se osporava presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1847/10 od 25. marta 2010 . godine.

U odnosu na osporeno revizijsko rešenje Ustavni sud konstatuje da ustavna žalba ne sadrži nijedan navod kojim bi se istaknuta povreda prava dovela u vezu sa navedenim rešenjem. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je i u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno o dredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. S obzirom na to da podnosilac u ustavnoj žalbi nije postavio zahtev za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, u konkretnom slučaju, ostvari objavljivanjem ove odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

8. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti