Odluka Ustavnog suda o povredi prava na rad policajca nakon oslobađajuće presude
Kratak pregled
Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu policajca kome je radni odnos prestao zbog pokretanja krivičnog postupka, a koji je kasnije oslobođen optužbe. Utvrđena je povreda prava na pravično suđenje i rad jer redovni sudovi nisu cenili posledice oslobađajuće presude.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Gorana Radovanovića iz Vladičinog Hana, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. septembra 2012. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba Gorana Radovanovića i utvrđuje da su presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. II 814/09 od 18. juna 2009. godine i presudom Opštinskog suda u Vranju P1. 356/08 od 3. jula 2008. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeni pravo na pravično suđenje i pravo na rad, zajemčeni članom 32. stav 1. i članom 60. Ustava Republike Srbije.
2. Nalaže se nadležnom sudu da u roku od 60 dana od dana dostavljanja Odluke Ustavnog suda ponovi postupak po reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Vranju Gž1. 643/08 od 10. marta 2009. godine.
3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Gorana Radovanovića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Vranju u predmetu P1. 356/08.
O b r a z l o ž e nj e
1. Goran Radovanović iz Vladičinog Hana podneo je 23. septembra 2009. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu, dopunjenu podneskom od 23. oktobra 2009. godine, protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 814/09 od 18. juna 2009. godine i presude Opštinskog suda u Vranju P1. 356/08 od 3. jula 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku i prava na rad, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 60. Ustava Republike Srbije.
Podnosilac ustavne žalbe je naveo da mu je radni odnos u Ministarstvu unutrašnjih poslova prestao na osnovu rešenja broj 118 - 96/03 od 31. marta 2003. godine, koje je potvrđeno drugostepenim rešenjem broj 2573/3 od 23. aprila 2003. godine. Istakao je da je prvostepeno rešenje o prestanku radnog odnosa doneto na osnovu člana 45. u vezi sa članom 34. stav 1. tačka 2) Zakona o unutrašnjim poslovima, jer je protiv njega bila pokrenuta istraga zbog navodno izvršenog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 242. stav 1. Krivičnog zakonika Republike Srbije. Dalje je naveo da je po njegovoj tužbi radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa i vraćanju na rad vođen parnični postupak pred Opštinskim sudom u Vranju koji je okončan osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. II 814/09 od 18. juna 2009. godine. Revizijskom odlukom preinačena je drugostepena presuda i potvrđena osporena prvostepena presuda Opštinskog suda u Vranju P1. 356/08 od 3. jula 2008. godine. Prvostepenom presudom odbijen je tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, iako je u momentu donošenja ove presude podnosilac pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Bujanovcu K. 111/05 od 14. jula 2006. godine bio oslobođen od optužbe da je počinio krivično delo koje mu je stavljeno na teret. Povredu prava na pravično suđenje podnosilac ustavne žalbe vidi u tome što mu je prestao radni odnos, iako ništa protivzakonito nije učinio, s obzirom na to da je oslobođen svih optužbi. Pored toga smatra da je "praktično oglašen krivim iako je presudom krivičnog suda oslobođen optužbe, i da je nepravično da neko ostane bez posla samo na osnovu sumnje da je izvršio krivično delo...a da kada ta sumnja bude otklonjena...da se ništa ne promeni u njegovom radnopravnom statusu". U pogledu prava na suđenje u razumnom roku, podnosilac ustavne žalbe navodi da je osporeni parnični postupak trajao šest godina, iako Zakon o radu predviđa pravnosnažno okončanje radnog spora u roku od šest meseci. Posebno napominje da je prvostepeni postupak bio prekinut oko četiri godine do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka koji je protiv njega vođen, ali da je u osporenim presudama zauzeto stanovište da je za ishod parničnog postupka nebitna odluka krivičnog suda, zbog čega nije jasno zašto se čekalo pravnosnažno okončanje krivičnog postupka. Povredu prava na rad podnosilac obrazlaže time da mu je na osnovu rešenja broj 118 - 96/03 od 31. marta 2003. godine radni odnos prestao pre stupanja optužnice na pravnu snagu, što je po njegovom mišljenju u suprotnosti sa članom 22. Zakonika o krivičnom postupku. Takođe smatra da je u njegovom slučaju, donošenjem pomenutog rešenja došlo do povrede diskrecionog prava poslodavca na njegovu štetu, jer nigde nije obrazloženo iz kojih razloga je iskorišćena mogućnost donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa, s obzirom na to da u velikom broju slučajeva nije donošeno rešenje o prestanku radnog odnosa zaposlenom protiv kojeg je vođen krivični postupak.
2. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) ima istu sadržinu kao i član 170.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku na osnovu izvršenog uvida u spise predmeta Opštinskog suda u Vranju P1. 356/08 i iz dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Podnosilac ustavne žalbe bio je zaposlen u Ministarstvu unutrašnjih poslova - Sekretarijat unutrašnjih poslova u Vranju, kao pomoćnik komandira Policijske stanice u Vladičinom Hanu.
Protiv podnosioca ustavne žalbe je 19. novembra 2002. godine podnet je zahtev za sprovođenje istrage zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 242. stav 1. Krivičnog zakonika Republike Srbije, a rešenjem istražnog sudije Opštinskog suda u Bujanovcu Ki. 130/02 12. marta 2003. godine određeno je sprovođenje istrage protiv podnosioca ustavne žalbe.
Rešenjem pomoćnika načelnika Uprave za zajedničke poslove Ministarstva unutrašnjih poslova 04 broj 118 - 96/2003 od 31. marta 2003. godine, koje je potvrđeno drugostepenim rešenjem ovog ministarstva 01/1 broj 2573/03 od 23. aprila 2003. godine, podnosiocu ustavne žalbe prestao je radni odnos sa 31. martom 2003. godine na osnovu člana 45. u vezi sa članom 34. stav 1. tačka 2) Zakona o unutrašnjim poslovima. U obrazloženju prvostepenog rešenja je, između ostalog, navedeno da podnosiocu prestaje radni odnos imajući u vidu činjenicu da je protiv njega pokrenut krivični postupak za delo za koje se goni po službenoj dužnosti, dok je u drugostepenom rešenju navedeno da je podnosilac prestao da ispunjava uslove za rad u Ministarstvu unutrašnjih poslova, jer je protiv njega pokrenut krivični postupak rešenjem o sprovođenju istrage Opštinskog suda u Bujanovcu Ki. 130/02 od 12. marta 2003. godine.
Optužnicom Opštinskog javog tužilaštva u Bujanovcu Kt. 294/02 od 16. maja 2003. godine podnosiocu ustavne žalbe stavljeno je na teret izvršenje krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 242. stav 1. Krivičnog zakonika Republike Srbije.
Presudom Opštinskog suda u Bujanovcu K. 111/05 od 14. jula 2006. godine, koja je postala pravnosnažna 6. februara 2007. godine, optuženi Goran Radovanović, ovde podnosilac ustavne žalbe, oslobođen je od optužbe da je izvršio krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 1. Krivičnog zakonika Republike Srbije, usled nedostatka dokaza.
Podnosilac ustavne žalbe je 26. maja 2003. godine u svojstvu tužioca podneo Opštinskom sudu u Vranju tužbu protiv tužene Republike Srbije (preinačenu podneskom od 11. avgusta 2004. godine), radi poništaja rešenja tužene 04 broj 118 - 96/2003 od 31. marta 2003. godine i rešenja 01/1 broj 2573/03 od 23. aprila 2003. godine na osnovu kojih mu je prestao radni odnos, i vraćanja na rad. Povodom podnete tužbe formiran je predmet P1. 1267/03.
Prvo ročište za glavnu raspravu u ovom predmetu održano je 13. oktobra 2003. godine. Do donošenja rešenja o prekidu postupka održana su još dva ročišta (18. januar 2004. godine i 7. mart 2006. godine), dok osam ročišta nije održano. Pet ročišta nije održano na predlog tužioca ili na saglasan predlog parničnih stranaka, da bi se sačekao ishod krivičnog postupka koji se vodio protiv tužioca pred Opštinskim sudom u Bujanovcu zbog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja, odnosno radi pribavljanja krivičnih spisa, dok jedno ročište nije održano na predlog tužiočevog punomoćnika, koji se u vreme za koje je ročište bilo zakazano nalazio na godišnjem odmoru.
Nakon obaveštenja Opštinskog suda u Bujanovcu od 26. decembra 2005. godine da ne može da dostavi tražene krivične spise predmeta tog suda, jer je krivični postupak protiv optuženog Gorana Radovanovića zbog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja u toku, Opštinski sud u Vranju je, na saglasan predlog parničnih stranaka, rešenjem P1. 1267/03 od 7. marta 2006. godine odredio prekid postupka u ovoj pravnoj stvari do pravnosnažnog okončanja navedenog krivičnog postupka. U obrazloženju rešenja je navedeno da je prekid postupka određen s obzirom na to da od odluke krivičnog suda zavisi i odluka o prestanku radnog odnosa, kao i to, da se po oceni suda "u krivičnom postupku rešava prethodno pitanje za ovaj radni spor", te da je celishodno da se postupak u parnici prekine do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka.
Na predlog tužioca, rešenjem Opštinskog suda u Vranju P1. 158/07 od 10. aprila 2007. godine nastavljen je parnični postupak prekinut rešenjem tog suda od 7. marta 2006. godine. U nastavku postupka održana su tri ročišta (4. jun, 6. jul i 29. avgust 2007. godine), na kojima su izvedeni određeni dokazi.
Opštinski sud u Vranju je, nakon zaključenja glavne rasprave, doneo prvu po redu prvostepenu presudu P1. 158/07 od 29. avgusta 2007. godine, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca. Po oceni suda, u konkretnom slučaju, nema uslova za primenu člana 45. Zakona o unutrašnjim poslovima jer tužilac nije osuđen pravnosnažnom presudom za krivična dela iz člana 34. tačka 1) i 2) tog zakona, zbog čega su odluke tužene nezakonite i valja ih poništiti.
Odlučujući o žalbi tužene, Okružni sud u Vranju je rešenjem Gž1. 1048/07 od 14. marta 2008. godine ukinuo navedenu prvostepenu presudu (u izreci je omaškom naveden broj P1. 150/07), i predmet je vraćen na ponovno suđenje. U obrazloženju ove presude, između ostalog, je navedeno: da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno u smislu nepostojanja uslova za donošenje rešenja o prestanku radnog odnosa; da je u konkretnom slučaju, protiv tužioca doneto rešenje o sprovođenju istrage za krivično delo za koje je zaprećena kazna zatvora do pet godina, što u smislu odredbe člana 22. Zakonika o krivičnom postupku, znači da protiv tužioca krivični postupak nije pokrenut, te da je radni odnos tužiocu prestao zbog toga što je prestao da ispunjava uslove za ostanak na radu kod tužene.
U ponovnom postupku, Opštinski sud u Vranju je održao jedno ročište - 3. jula 2008. godine, nakon čega je zaključio glavnu raspravu i doneo osporenu presudu P1. 356/08 kojom je odbio tužbeni zahtev tužioca. U obrazloženju ove presude je navedeno da je, u konkretnom slučaju, protiv tužioca podnet zahtev za sprovođenje istrage 19. novembra 2002. godine za krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 242. stav 1. Krivičnog zakonika Republike Srbije za koje je zaprećena kazna zatvora do pet godina, nakon čega je 12. marta 2003. godine doneto rešenje o sprovođenju istrage, ali da je tužiocu prestao radni odnos na osnovu člana 45. u vezi člana 34. stav 1. tačka 2) Zakona o unutrašnjim poslovima jer je prestao da ispunjava uslove za rad kod tužene.
Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Vranju je presudom Gž1. 643/08 od 10. marta 2009. godine preinačio navedenu prvostepenu presudu, tako što je poništio kao nezakonita rešenja tužene 04 broj 118 - 96/03 od 31. marta 2003. godine i 01/1 broj 2573/03 od 23. aprila 2003. godine i naložio tuženoj da tužioca vrati na radne poslove i zadatke koje je obavljao. Drugostepeni sud je zauzeo stav da u konkretnom slučaju nije bilo mesta donošenju rešenja o prestanku radnog odnosa tužioca, jer je tužena takvo rešenje mogla doneti samo nakon stupanja optužnice na pravnu snagu, saglasno članu 22. Zakonika o krivičnom postupku. Protiv ove presude tužena je izjavila reviziju.
Vrhovni sud Srbije je osporenom presudom Rev. II 814/09 od 18. juna 2009. godine preinačio presudu Okružnog suda u Vranju Gž1. 643/08 od 10. marta 2009. godine, tako što je žalbu tužioca odbio i potvrdio presudu Opštinskog suda u Vranju P1. 356/08 od 3. jula 2008. godine. U obrazloženju presude, revizijski sud je naveo da prema članu 45. Zakona o unutrašnjim poslovima radniku Ministarstva unutrašnjih poslova može prestati radni odnos i ako prestane da ispunjava uslove za zasnivanje radnog odnosa iz člana 34. stav 1. tačka 2) tog zakona, kojim su predviđeni posebni uslovi za prijem u radni odnos, između kojih i taj da se protiv lica ne vodi krivični postupak za krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti. Prema stanovištu Vrhovnog suda Srbije, pokretanjem i vođenjem krivičnog postupka za krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti protiv tužioca kao radnika tužene, bez obzira na ishod tog postupka, nastupili su zakonski uslovi za donošenje rešenja o prestanku radnog odnosa, jer je članom 45. Zakona o unutrašnjim poslovima, Ministarstvu unutrašnjih poslova tužene, kao organu sa specijalnim dužnostima i ovlašćenjima data mogućnost da u takvoj situaciji može odlučiti da radni odnos zaposlenom u tom ministarstvu prestane. U vezi sa iznetim, Vrhovni sud Srbije je zaključio da tužena, koristeći se datim zakonskim ovlašćenjima, nije povredila zakon kada je donela osporena rešenja i odlučila da tužiocu iz navedenih razloga prestane radni odnos, s obzirom na to da je za primenu ovog osnova prestanka radnog odnosa relevantno pravnosnažno pokretanje krivičnog postupka, a ne stupanje optužnice na pravnu snagu.
4. Odredbama Ustava na čiju povredu se podnosilac u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom; da svako ima pravo na slobodan izbor rada; da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta; da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći, da se ženama, omladini i invalidima omogućuje posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (član 60.):
Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji se u konkretnom slučaju primenjivao, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da osim slučajeva posebno predviđenih u ovom zakonu, prekid postupka sud može odrediti ako je sam odlučio da ne rešava o prethodnom pitanju (član 12.) (član 215. stav 1. tačka 1)); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).
Zakonom o unutrašnjim poslovima ("Službeni glasnik RS", br. 44/91, 79/91, 54/96, 17/99, 33/99, 25/2000 i 8/01), koji je bio na snazi u vreme nastanka predmeta spora, bilo je propisano: da se u radni odnos u Ministarstvo unutrašnjih poslova na radno mesto ovlašćenog službenog lica i radnika na određenim dužnostima može primiti lice koje, pored zakonom utvrđenih uslova za prijem na rad u državne organe ispunjava i sledeće posebne uslove: 1) da nije osuđivano za krivična dela protiv ustavom utvrđenog poretka i bezbednosti, protiv oružanih snaga, protiv privrede i imovine, protiv službene dužnosti i krivična dela izvršena i krivična dela izvršena iz koristoljublja i nečasnih pobuda; 2) da se protiv njega ne vodi krivični postupak za krivična dela koja se gone po službenoj dužnosti i da mu pravnosnažnom presudom nije izrečena mera zabrane vršenja poziva, delatnosti ili dužnosti, dok takva zabrana traje (član 34. stav 1. tačka 1) i 2)); da radniku Ministarstva unutrašnjih poslova prestaje radni odnos ako je pravnosnažnom presudom osuđen za krivična dela iz člana 34. stav 1. tačka 1) ovog zakona, a može mu prestati radni odnos i ako prestane da ispunjava, odnosno ako se naknadno utvrdi da nije ispunjavao neki od uslova za prijem na rad u državne organe i uslov iz člana 34. stav 1. tačka 2) ovog zakona (član 45.).
Odredbom člana 22. Zakonika o krivičnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 70/01 i 68/02, i "Službeni glasnik RS", br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10) predviđeno je da, kad je propisano da pokretanje krivičnog postupka ima za posledicu ograničenje određenih prava, ove posledice, ako zakonom nije drugačije određeno, nastupaju stupanjem optužnice na pravnu snagu, a za krivična dela za koja je propisana kao glavna kazna novčana kazna ili zatvor do tri godine od dana kad je donesena osuđujuća presuda, bez obzira da li je postala pravnosnažna.
Ustavni sud Republike Srbije je ne prihvatajući inicijativu za ocenu ustavnosti odredaba čl. 34. i 45. Zakona o unutrašnjim poslovima, u Rešenju IU - 346/1995 od 7. marta 1996. godine zauzeo stanovište da se zakonom mogu propisivati posebni uslovi za zasnivanje i prestanak radnog odnosa u Ministarstvu unutrašnjih poslova, te da nema povrede ustavnog načela o jednakim pravima i dužnostima i jednakoj zaštiti pred državnim organima iz čl. 13. i 23. Ustava. Takođe, prema stavu Ustavnog suda Srbije, osporenom odredbom člana 45. Zakona o unutrašnjim poslovima ostavljena je mogućnost nadležnom organu Ministarstva da ceni o kakvom se krivičnom delu radi zbog kojeg se vodi krivični postupak, i da u skladu sa tom ocenom u konkretnom slučaju donese odluku o prestanku radnog odnosa. Po oceni Suda, osporenom odredbom Zakona propisani su posebni uslovi za prestanak radnog odnosa ovlašćenog službenog lica i radnika na određenim dužnostima, jer se radi o specifičnoj službi koja se bavi otkrivanjem počinilaca krivičnih dela, zbog čega je nespojivo sa položajem ovih lica da istovremeno rade u Ministarstvu unutrašnjih poslova i da se protiv njih vodi krivični postupak za određeno krivično delo.
Odredba člana 45. stav 3. Zakona o unutrašnjim poslovima ponovo je bila predmet zahteva za ocenu ustavnosti, koji je odbačen Rešenjem Ustavnog suda Srbije IU - 107/2001 od 4. marta 2004. godine. Sud je, imajući u vidu različita tumačenja i probleme koje u praksi izaziva nedovoljno precizno formulisana odredba zakona, na osnovu člana 62. Zakona o postupku pred Ustavnim sudom i pravnom dejstvu njegovih odluka, uputio pismo Narodnoj skupštini u kojem je ukazao na potrebu da se u Zakonu u unutrašnjim poslovima preciznije uredi ovlašćenje ministra u donošenju odluke o prestanku radnog odnosa lica zbog pokretanja krivičnog postupka, kao i prava tih lica kada se postupak pred nadležnim sudom pravnosnažno okonča donošenjem oslobađajuće presude.
5. Pre svega, razmatrajući navode podnosica ustavne žalbe o tome da mu je pravo na rad povređeno zbog toga što je rešenje o prestanku radnog odnosa doneto pre stupanja optužnice na pravnu snagu, što, po njegovom mišljenju, nije u skladu sa članom 22. Zakonika o krivičnom postupku, Ustavni sud ocenjuje da se ovi navodi ne mogu prihvatiti u prilog tvrdnji o postojanju povrede označenog ustavnog prava. Naime, član 22. Zakonika o krivičnom postupku nastupanje posledica pokretanja krivičnog postupka vezuje za pravnosnažnost optužnice u redovnom postupku, odnosno donošenje osuđujuće presude u skraćenom postupku. Međutim, ova odredba Zakonika o krivičnom postupku primenjuje se isključivo ako drugim zakonom nije drukčije određeno. U konkretnom slučaju, Zakon o unutrašnjim poslovima, kao uslov za donošenje rešenja o prestanku radnog odnosa propisuje vođenje krivičnog postupka u momentu donošenja rešenja. Polazeći od toga da je članom 19. Zakonika o krivičnom postupku propisano da se krivični postupak pokreće po zahtevu ovlašćenog tužioca, Ustavni sud nalazi da u konkretnom slučaju krivični postupak formalno pokrenut podnošenjem zahteva za sprovođenje istrage.
Polazeći od toga da podnosilac ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje suštinski obrazlaže time da mu je radni odnos prestao, iako je oslobođen optužbe da je počinio krivično delo koje mu je stavljeno na teret, te da smatra da je nepravično da ostane bez posla zbog toga što je postojala sumnja da je izvršio krivično delo, Ustavni sud konstatuje da je članom 45. Zakona o unutrašnjim poslovima bila ustanovljena mogućnost, ali ne i obaveza, donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa službenom licu ili radniku na određenim dužnostima u Ministarstvu unutrašnjih poslova u slučaju da se protiv njega vodi krivični postupak za krivična dela koja se gone po službenoj dužnosti.
Dakle, jedini uslov koji mora biti ispunjen u momentu kada se rešenje o prestanku radnog odnosa donosi na osnovu diskrecionog ovlašćenja iz navedenog člana zakona, jeste da se protiv službenog lica ili radnika na određenim dužnostima vodi krivični postupak za delo za koje se gonjenje preduzima po službenoj dužnosti.
Po oceni Ustavnog suda, mogućnost donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa na osnovu člana 45. Zakona o unutrašnjim poslovima ustanovljena je upravo sa ciljem zaštite delokruga poslova koje obavlja ova specifična, i za državu posebno značajna služba. S druge strane, korišćenje ove mogućnosti istovremeno podrazumeva i ograničenje prava pojedinca radi zaštite javnog interesa. Pri tome, ograničenje prava pojedinca mora biti zasnovano na nužnosti postizanja legitimnog cilja, a taj cilj se, u konkretnom slučaju, ogleda u obezbeđivanju da dalje obavljanje poslova radnika Ministarstva protiv kojeg se vodi krivični postupak ne šteti interesima službe.
Nadalje, Ustavni sud ukazuje da je parnični sud u radnom sporu koji se vodi radi poništaja akta donetog po diskrecionoj oceni ovlašćen da ceni zakonitost takvog akta, što u konkretnom slučaju znači da se ovlašćenje parničnog suda sastojalo u tome da utvrdi da li je rešenje o prestanku radnog odnosa podnosiocu moglo biti doneto i da li su za donošenje tog rešenja bili ispunjeni zakonom propisani uslovi tj. da li su u vreme donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa postojali zakonom propisani razlozi da podnosiocu radni odnos prestane. To znači da se zakonitost rešenja o prestanku radnog odnosa ceni u svetlu okolnosti koje su postojale u momentu donošenja tog rešenja. Prema stanovištu Ustavnog suda, naknadno nastupela okolnost koja se tiče činjenice da je podnosilac ustavne žalbe pravnosnažnom presudom krivičnog suda oslobođen od optužbe da je počinio krivično delo koje mu je bilo stavljeno na teret, ne može biti od uticaja na zakonitost donetog rešenja o prestanku radnog odnosa, budući da Zakon o unutrašnjim poslovima kao jedini uslov za donošenje takvog rešenja propisuje vođenje krivičnog postupka za delo koje se goni po službenoj dužnosti u momentu donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa.
Međutim, Zakon o unutrašnjim poslovima nije uredio pravno dejstvo oslobađajuće krivične presude, odnosno ne daje odgovor na pitanje šta se dešava u pogledu radnopravnog statusa bivšeg radnika kojem je prestao radni odnos na osnovu diskrecionog ovlašćenja iz člana 45. Zakona o unutrašnjim poslovima, a to lice kasnije bude oslobođeno od optužbe da je počinilo krivično delo. Ovo posebno u situaciji kada ta činjenica nastupi u toku trajanja radnog spora koji se vodi radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa, kao što je u konkretnom slučaj.
S tim u vezi, a vodeći računa da podnosilac ustavne žalbe posebno ističe (istina, u pogledu povrede prava na suđenje u razumnom roku), da je prvostepeni sud prekinuo parnični postupak do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka koji je protiv njega vođen, ali da je u osporenim presudama zauzeto stanovište da za ishod parničnog postupka nije bitna odluka krivičnog suda, Ustavni sud smatra da je u svetlu iznetih okolnosti konkretnog slučaja, ovo pitanje neophodno razmotriti sa aspekta povrede prava na pravično suđenje i prava na rad, s obzirom na težinu posledice rešenja o prestanku radnog odnosa.
Polazeći od toga da Zakon o unutrašnjim poslovima daje diskreciono ovlašćenje nadležnom organu u pogledu korišćenja mogućnosti donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa u slučaju kada se protiv radnika Ministarstva vodi krivični postupak za delo koje se goni po službenoj dužnosti, te da nijedna odredba ovog zakona ne daje odgovor na pitanje posledica po radnopravni status lica u odnosu na koje kasnije bude doneta oslobađajuća krivična presuda, Ustavni sud smatra da je u konkretnom slučaju bilo neophodno da redovni sudovi pored ocene zakonitosti rešenja o prestanku radnog odnosa podnosiocu, u konkretnom slučaju, razmotre i pitanje da li bi ostavljanjem na snazi tih rešenja bila postignuta pravična ravnoteža između postizanja legitimnog cilja i zaštite javnog interesa s jedne strane, i zaštite prava podnosioca s druge strane (stav o proporcionalnosti i pravičnoj ravnoteži između zahteva koji su od opšteg interesa za zajednicu i uslova za zaštitu osnovnih prava pojedinca izneo je i Evropski sud za ljudska prava u presudi "Strain i ostali protiv Rumunije" od 21. jula 2005. godine). Ovo stoga što su donošenjem oslobađajuće krivične presude prestali razlozi zbog kojih je podnosiocu ustavne žalbe prestao radni odnos, o kojoj činjenici su parnični sudovi imali saznanje pre donošenja osporenih presuda. Štaviše, prvostepeni sud je prekinuo parnični postupak do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka koji je vođen protiv podnosioca, nalazeći da od odluke krivičnog suda zavisi i odluka o prestanku radnog odnosa, da bi potom nakon ukidanja prve po redu donete prvostepene presude kojom je usvojio tužbeni zahtev podnosioca, u osporenoj presudi, odbijajući tužbeni zahtev, zauzeo stanovište da je podnosiocu radni odnos prestao zbog toga što je podnosilac prestao da ispunjava uslove za rad kod tužene.
Međutim, redovni sudovi u ovom slučaju u osporenim odlukama nisu se upustili u ocenu suštine prava koje se ograničava, svrhu ograničenja, postizanja cilja ograničenja, te odnosa postignutog cilja i težine posledice koju proizvodi rešenje o prestanku radnog odnosa doneto na osnovu diskrecionog ovlašćenja iz člana 45. Zakona o unutrašnjim poslovima, iako je parnični postupak upravo bio prekinut do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka, što je, po oceni Ustavnog suda, za posledicu imalo da podnosiocu budu povređena pravo na pravično suđenje i pravo na rad.
Saglasno izloženom, Ustavni sud je ocenio da su podnosiocu ustavne žalbe osporenim presudama Vrhovnog suda Srbije Rev. II 814/09 od 18. juna 2009. godine i Opštinskog suda u Vranju P1. 356/08 od 3. jula 2008. godine, povređeni pravo na pravično suđenje i pravo na rad, zajemčeni članom 32. stav 1. i članom 60. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.
Ustavni sud je, u cilju otklanjanja posledica učinjene povrede, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u stavu 2. izreke naložio nadležnom sudu da u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove odluke ponovi postupak po reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Vranju Gž1. 643/08 od 10. marta 2009. godine.
6. Analizirajući navode ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je parnični postupak čija se dužina trajanja osporava otpočeo podnošenjem tužbe podnosioca ustavne žalbe Opštinskom sudu u Vranju 26. maja 2003. godine i da je okončan donošenjem osporene presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 814/09 od 18. juna 2009. godine, što znači da je osporeni sudski postupak ukupno trajao šest godina, pri čemu je na saglasan predlog stranaka bio u prekidu trinaest meseci.
Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče 8. novembra 2006. godine kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembar 2006. godine i da su u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka u obzir uzme celokupan period trajanja postupka.
Međutim, Ustavni sud ističe da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija i da ocena da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od drugih činilaca, pre svega postupanja suda pred kojim se postupak vodi, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, složenosti činjeničnih i pravnih pitanja koje u postupku treba raspraviti, kao i od značaja pitanja o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe.
Ustavni sud je ocenio da je predmetni parnični postupak bio relativno složen u pogledu činjeničnog stanja koje je trebalo utvrditi, što je zahtevalo izvođenje više dokaza, između kojih i dokaz saslušanjem svedoka i parničnih stranaka.
Prema oceni Ustavnog suda, predmet spora je nesumnjivo bio od izuzetnog značaja za podnosioca jer se rešavalo o zakonitosti prestanka radnog odnosa podnosiocu.
Što se tiče postupanja nadležnih sudova, Ustavni sud pre svega konstatuje da je postupak pred prvostepenim sudom, do donošenja rešenja o prekidu postupka 7. marta 2006. godine, trajao skoro tri godine, u kom periodu je od jedanaest zakazanih ročišta, održano tri, kao i da navedena ročišta osim dva puta (jednom zbog odsutnosti sudije, a drugi put zbog neurednog pozivanja zastupnika tužene), nisu održana na predlog podnosioca ustavne žalbe, odnosno na saglasan predlog obe stranke, a nakon donošenja rešenja o nastavku postupka 10. aprila 2007. godine, Opštinski sud u Vranju ročišta je zakazivao u kratkim vremenskim intervalima. Takođe, po oceni Ustavnog suda, drugostepeni sud je postupao efikasno, budući da je odlučujući o izjavljenim žalbama, svoje odluke doneo u roku od pet, odnosno sedam meseci od dana izjavljavanja žalbi, kao i Vrhovni sud Srbije koji je revizijsku presudu doneo u roku od dva i po meseca.
S obzirom na izneto, Ustavni sud je utvrdio da u radnjama sudova nije bio doprinosa dužini trajanja postupka. Imajući u vidu da je podnosilac ustavne žalbe predlagao neodržavanje ročišta, kao i prekid postupka, radi pribavljanja krivičnih spisa, smatrajući da odluka u krivičnom postupku može biti od uticaja na donošenje odluke u parničnom postupku, Ustavni sud je našao ni podnosilac svojim ponašanjem nije doprineo nerazumnoj dužini trajanja postupka, posebno u svetlu činjenice da je osporeni postupak okončan za ukupno šest godina.
Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Vranju u predmetu P1. 356/08, te je, na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u tački 3. izreke.
7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
dr Dragiša B. Slijepčević