Odbačena ustavna žalba zbog nepostojanja ustavnopravnih razloga za odlučivanje

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv više sudskih presuda. Utvrđeno je da podnositeljka nije navela ustavnopravne razloge za povredu prava, već je tražila da Ustavni sud, kao instancioni sud, ponovo oceni zakonitost odluka, što nije u njegovoj nadležnosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Mirjane Stanković iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 27. januara 2010. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Mirjane Stanković izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Bačkoj Topoli P. 569/03-59 od 30. novembra 2006. godine, presude Okružnog suda u Subotici Gž. 641/07 od 8. jula 2008. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 3423/08 od 3. juna 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Mirjana Stanković iz Novog Sada je 23. septembra 2009. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Bačkoj Topoli P. 569/03-59 od 30. novembra 2006. godine, presude Okružnog suda u Subotici Gž. 641/07 od 8. jula 2008. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 3423/08 od 3. juna 2009. godine.
Podnositeljka ustavne žalbe smatra da su osporenim presudama povređena njena prava na pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa iz člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije, pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i pravo na jednakost pred Ustavom i zakonom iz člana 21. stav 1. Ustava. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene presude i "naloži zabranu sprovođenja izvršenja po navedenim presudama".
2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo u Republici Srbiji ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih ogana ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
Prema odredbi člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07), ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu.
3. Na osnovu navoda iz ustavne žalbe i dokaza koji su uz žalbu priloženi, Ustavni sud je utvrdio da je pred Opštinskim sudom u Bačkoj Topoli vođen parnični postupak po tužbi Doma zdravlja "dr Hadži Janoš" iz Bačke Topole protiv tužene Mirjane Stanković, ovde podnositeljke ustavne žalbe. Predmet tužbenog zahteva je bila naknada štete zbog neispunjenja obaveza iz ugovora o specijalizaciji koji su zaključile parnične stranke. Opštinski sud u Bačkoj Topoli je osporenom presudom P. 569/03-59 od 30. novembra 2006. godine usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženu (podnositeljku ustavne žalbe) da zbog neispunjenja ugovornih obaveza isplati tužiocu iznos od 1.035.368,73 dinara sa odgovarajućom zakonskom zateznom kamatom. U obrazloženju prvostepene presude se navodi: da tužena nije ispunila ugovornu obavezu prema tužiocu; da tužena nije položila specijalistički ispit u roku utvrđenom ugovorom o specijalizaciji; da tužena nije ostala u radnom odnosu kod tužioca najmanje dvostruko vreme u odnosu na vreme trajanja specijalizacije, jer je neopravdano izostala sa posla pet radnih dana uzastopno, pa je tužilac doneo rešenje o prestanku radnog odnosa tužene.
Okružni sud u Subotici je 8. jula 2008. godine doneo osporenu presudu Gž. 641/07, kojom je stavom I izreke usvojio delimično žalbu tužene, ovde podnositeljke ustavne žalbe, i preinačio presudu Opštinskog suda u Bačkoj Topoli P. 569/03-59 od 30. novembra 2006. godine, tako što je odbio tužbeni zahtev tužioca za iznos preko 112.040,59 dinara, stavom II izreke preinačio odluku o troškovima postupka, a stavom III izreke odbio žalbu tužene u preostalom delu i potvrdio prvostepenu presudu. U obrazloženju drugostepene presude je navedeno da se tužena januara 2001. godine obratila tužiocu sa zahtevom za produžetak plaćenog odsustva zbog porodičnih problema, ali da tužilac nije odgovorio na taj zahtev, niti je preduzeo sve razumne mere da bi se smanjila šteta izazvana povredom ugovora, pa je sud našao da postoji doprinos tužioca u nastanku štete.
Postupajući po reviziji parničnih stranaka u ovoj pravnoj stvari, Vrhovni sud Srbije je 3. juna 2009. godine doneo osporenu presudu Rev. 3423/08, kojom je stavom I izreke preinačio presudu Okružnog suda u Subotici Gž. 641/07 od 8. jula 2008. godine (u stavu I izreke drugostepene presude) i potvrdio presudu Opštinskog suda u Bačkoj Topoli za iznos od 923.328,14 dinara sa odgovarajućom zakonskom zateznom kamatom, a stavom II odbacio kao nedozvoljenu reviziju tužene, ovde podnositeljke ustavne žalbe, izjavljenu protiv stava III izreke drugostepene presude. U obrazloženju revizijske presude je navedeno: da je tužena izjavila reviziju protiv drugostepene presude u delu kojim je obavezana da isplati tužiocu iznos od 112.040,59 dinara i da je, u smislu odredbe člana 382. Zakona o parničnom postupku, revizija tužene nedozvoljena; da je osnovana revizija tužioca jer je drugostepena presuda zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava; da se ne može prihvatiti stav drugostepenog suda da tužilac nije preduzeo sve razumne mere da bi se smanjila šteta; da tužilac nije mogao preduzeti nijednu meru po zahtevu tužene koji je podnet januara 2001. godine, jer je tuženoj već bio prestao radni odnos zbog neopravdanog izostanka sa posla od 8. januara 2001. godine, pa nisu ispunjeni uslovi za primenu odredbe člana 266. stav 4. Zakona o obligacionim odnosima.
4. Podnositeljka ustavne žalbe tvrdi da su joj osporenim presudama povređena prava zajemčena odredbama člana 21. stav 1, člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava.
Navedenim odredbama Ustava je utvrđeno: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (član 21. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.).
5. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali da su osporenim presudama povređena navedena prava zajemčena Ustavom. Naime, u parničnom postupku povodom koga je ustavna žalba podneta je odlučivano o tužbenom zahtevu tužioca za naknadu štete zbog neispunjenja obaveza podnositeljke ustavne žalbe iz ugovora o specijalizaciji. S obzirom na to da postupajući sudovi nisu odlučivali o pravima podnositeljke ustavne žalbe iz radnog odnosa, već o njenim obavezama nastalim usled neispunjenja ugovora, Ustavni sud je zaključio da u konkretnom slučaju ne postoje procesne pretpostavke za odlučivanje o povredi prava podnositeljke zajemčenih odredbom člana 60. stav 2. Ustava.
Imajući u vidu navode iz ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje u postupku po reviziji pred Vrhovnim sudom Srbije, Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, već u postupku ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda Ustavni sud utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava. U ustavnoj žalbi podnositeljka je navela činjenično stanje utvrđeno u parničnom postupku, stanovište sudova o pravnom osnovu tužbenog zahteva i odredbe na kojima su utemeljili osporene presude, ali nije navela razloge koji bi, po oceni Ustavnog suda, ukazivali na to da je Vrhovni sud Srbije osporenu presudu doneo bez odgovarajućeg obrazloženja, proizvoljno primenjujući materijalno pravo, te da je na taj način povredio pravo podnositeljke na pravično suđenje.
Ustavni sud je takođe konstatovao da ustavna žalba ne sadrži nijedan razlog koji bi se mogao dovesti u vezu sa povredom prava na jednakost pred Ustavom i zakonom iz člana 21. stav 1. Ustava.
6. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.
Na osnovu iznetog i odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odbačena ustavna žalba zbog nepostojanja ustavnopravnih razloga za odlučivanje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti