Odbačena ustavna žalba zbog nenavođenja ustavnopravnih razloga

Kratak pregled

Ustavni sud odbacio je ustavnu žalbu izjavljenu protiv presuda redovnih sudova. Podnosioci nisu naveli ustavnopravne razloge koji bi ukazali na povredu prava, već su od Ustavnog suda tražili da postupa kao instancioni sud i preispituje zakonitost odluka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-176/2009
29.09.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Jovice Panića iz Niša i Dragana Vasića iz Kuršumlijske Banje, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 29. septembra 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Jovice Panića i Dragana Vasića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 2591/07 od 15. oktobra 2008. godine, presude Okružnog suda u Nišu Gž. 53/07 od 8. februara 2007. godine i presude Opštinskog suda u Nišu P. 1806/05 od 25. septembra 2006. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Jovica Panić iz Niša i Dragan Vasić iz Kuršumlijske Banje, izjavili su 6. februara 2009. godine, preko punomoćnika Biljane Čavare, advokata iz Niša, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 2591/07 od 15. oktobra 2008. godine, presude Okružnog suda u Nišu Gž. 53/07 od 8. februara 2007. godine i presude Opštinskog suda u Nišu P. 1806/05 od 25. septembra 2006. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije utvrđenog članom 21. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je prva prvostepena presuda doneta na štetu tuženih, ovde podnosilaca ustavne žalbe, a da im nije dozvoljeno „da izvedu nijedan od predloženih dokaza“; da je takva odluka potvrđena u postupku po njihovoj žalbi, ali da je Vrhovni sud Srbije rešenjem ukinuo navedene presude; da je prvostepeni sud bez ijednog novog dokaza, „jer su odbijeni svi predlozi podnosilaca“ ponovo doneo istu presudu „i čak na identičan način je i obrazložio“; da je takva presuda potvrđena osporenom drugostepenom presudom; da je Vrhovni sud Srbije doneo osporenu presudu kojom je odbio reviziju podnosilaca, jer nije „video“ povredu materijalnog i procesnog prava koju je „našao“ pri ranijem odlučivanju i da je tako isti sud u razmaku od četiri godine doneo dve dijametralno suprotne odluke što dovodi u pitanje pravičnost postupka. Takođe je istaknuta i povreda prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, jer je tužba u predmetnom parničnom postupku podneta 5. decembra 2001. godine, a konačna odluka u tom predmetu je doneta 15. oktobra 2008. godine. U pogledu povrede načela zabrane diskriminacije u ustavnoj žalbi je navedeno da je ovo načelo povređeno jer je tužilja u predmetnom parničnom postupku bila bivši sudija Opštinskog suda u Nišu i bivši kolega sa postupajućim sudijom i jednim članom veća Okružnog suda u Nišu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) ima istu sadržinu kao član 170. Ustava.

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona o Ustavnom sudu proizlazi da ustavna žalba predstavlja posebno i izuzetno sredstvo čiji je cilj da obezbedi zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda. Stoga se i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine konkretnog zajemčenog prava ili slobode, obrazlažu tvrdnje o njihovoj povredi ili uskraćivanju.

3. U postupku prethodnog ispitivanja podnete ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Presudom Opštinskog suda u Nišu P. 5883/01 od 27. decembra 2002. godine obavezani su tuženi, ovde podnosioci ustavne žalbe da tužilji, na ime ugovorene nagrade za zastupanje u predmetu Opštinskog suda u Nišu I. 951/00 i Okružnog suda u Nišu P. 11/97 isplate navedeni novčani iznos, kao i da tužilji naknade troškove parničnog postupka. U obrazloženju ove presude navedeno je: da je nesporno da su tuženi kao poveriocu u izvršnom postupku I. 951/00 naplatili u celini svoje potraživanje od po 1.879.044,30 dinara, ali da je među parničnim strankama sporno da li je između njih bila dogovorena nagrada na ime zastupanja u navedenim predmetima i u kom iznosu; da je prvostepeni sud rešavajući sporno pitanje izveo dokaz saslušanjem obe parnične stranke, dokaz saslušanjem tri svedoka i izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Nišu I. 951/00 i Okružnog suda u Nišu Gž. 11/97, te da je, ocenom svih dokaza zajedno i svakog pojedinačno, našao da je tužbeni zahtev tužilje osnovan, navodeći razloge za to.

Okružni sud u Nišu, odlučujući o žalbi tuženih, doneo je presudu Gž. 1401/03 od 7. jula 2003. godine, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tuženih i potvrdio presudu Opštinskog suda u Nišu P. 5881/01 od 27. decembra 2002. godine.

Vrhovni sud Srbije je u postupku po reviziji tuženih doneo rešenje Rev. 4284/03 od 24. juna 2004. godine, kojim je ukinuo navedenu prvostepenu i drugostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju ovog rešenja navedeno je, između ostalog, da se iz sadržine zapisnika o saslušanju tužilje i tuženih, kao parničnih stranaka, ne utvrđuje sa sigurnošću da su stranke prilikom dogovora o zastupanju tuženih u parničnom i izvršnom postupku postigle perfektan sporazum o načinu isplate nagrade za zastupanje u tim postupcima.

U ponovnom postupku Opštinski sud u Nišu je u dokaznom postupku, između ostalog, ponovo saslušao parnične stranke, a nakon zaključenja glavne rasprave doneo je osporenu presudu P. 1806/05 od 25. septembra 2006. godine, kojom je obavezao tužene, ovde podnosioce ustavne žalbe, da tužilji na ime ugovorene „naknade“ za zastupanje u predmetu Opštinskog suda u Nišu I. 951/00 i predmetu Okružnog suda u Nišu P. 11/97, isplate određeni novčani iznos, kao i da tužilji naknade troškove parničnog postupka. U obrazloženju ove presude je, pored navedenog u ranijoj prvostepenoj presudi, navedeno i: da je postupajući po primedbama iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, prvostepeni sud izvedenim dokazima utvrdio da je perfektni sporazum o načinu naplate postignut kada su tuženi angažovali tužilju, jer je tada postignuta saglasnost njihovih volja da ih tužilja zastupa u parničnom i izvršnom postupku, da u parničnom postupku tuženi, na njihov zahtev manje plaćaju, što je tužilja prihvatila, a da se ta razlika naplati kroz procenat koji će joj tuženi platiti po završetku postupka i naplate njihovog potraživanja u izvršnom postupku; da je sud ocenio kao neosnovane navode tuženih da između parničnih stranaka nije sačinjen pismeni ugovor o visini naknade – nagrade za zastupanje, pa stoga nisu ni obavezni da isplate traženi iznos, jer zakonom nije predviđena obaveza sačinjavanja pismenog ugovora, kao ni to da usmeni sporazum, ukoliko je sačinjen, ne proizvodi pravno dejstvo; da je sud našao da su neosnovani navodi tuženih da su isplatom iznosa od 38.000,00 dinara u potpunosti isplatili svoje troškove i nagradu tužilji za zastupanje u navedenim predmetima, jer se navedeni iznos odnosi samo na troškove izvršnog postupka, ali ne i na nagradu tužilje za zastupanje, kao i da su ovi navodi kontradiktorni ponašanju jednog od tuženih koji je nudio tužilji da isplati na ime nagrade 5.000 DEM.; da je sud odbio predlog tuženih da se izvede dokaz saslušanjem predloženog svedoka, jer okolnosti na koje su je tuženi predložili su nesporne, kao i dokaz veštačenjem putem veštaka finansijske struke radi utvrđivanja da li je plaćeni iznos od 38.000,00 dinara dovoljna naknada tužilji na ime preuzetih radnji prema tarifi na dan 12. marta 2001. godine.

Protiv ove presude tuženi su 30. novembra 2006. godine izjavili žalbu, navodeći: da prvostepeni sud nije postupio po primedbama iz revizijskog rešenja; da među strankama nije bio zaključen pismeni ugovor o zastupanju; da je sud doneo istovetnu presudu sa identičnim obrazloženjem, uprkos činjenici da je ta presuda ukinuta rešenjem Vrhovnog suda Srbije; da je pogrešno primenjeno materijalno pravo, jer je odredbom člana 3. Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata dozvoljena mogućnost ugovaranja naknade na procenat, ali da se ta odredba odnosi na mesečnu naknadu za stalno zastupanje i predviđa pismenu formu.

Okružni sud u Nišu, odlučujući o žalbi tuženih, doneo je osporenu presudu Gž. 53/07 od 8. februara 2007. godine, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tuženih i potvrdio presudu Opštinskog suda u Nišu P. 1806/05 od 25. septembra 2006. godine, navodeći u obrazloženju, između ostalog, da je pravilno prvostepeni sud zaključio da je došlo do saglasnosti volja između stranaka o visini nagrade, kao i da je neosnovano pozivanje tuženih na odredbu člana 3. Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata i ukazivanje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Tuženi su 27. aprila 2007. godine izjavili reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 2591/07 od 15. oktobra 2008. godine odbijena je kao neosnovana revizija tuženih izjavljena protiv presude Okružnog suda u Nišu 53/07 od 8. februara 2007. godine. U obrazloženju ove presude navedeno je da u postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka na koju sud pazi po službenoj dužnosti, niti povreda na koju se revizijom ukazuje, jer razlozi nižestepenih presuda o odlučnim činjenicama nisu u suprotnosti sa izvedenim dokazima i stanjem u spisima, kao i da su, polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev. Takođe je navedeno: da je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je između stranaka postignut dogovor da ih tužilja zastupa i u izvršnom postupku i da za to dobije ugovorenu nagradu od 10% od iznosa koji tuženi budu naplatili, jer na to upućuje i činjenica da je tužilja nastavila da zastupa tužene i u postupku po predlogu za ponavljanje postupka pred Okružnim sudom u Nišu, a da za to nije tražila naknadu od tuženih, niti su je oni pitali za to; da činjenica da nije zaključen pismeni ugovor o zastupanju, ne znači da ne stoji obaveza tuženih da isplate tužilji traženi iznos, jer zakonom nije propisana obaveza sačinjavanja pismenog ugovora, pa i usmeni ugovor, koji je u konkretnom slučaju postignut, proizvodi pravno dejstvo.

4. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da u ustavnoj žalbi nisu navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da su osporene presude donete uz proizvoljnu ili diskriminacionu primenu prava, odnosno koji bi ukazali na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova na štetu podnosilaca ustavne žalbe, a što bi dovelo do povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, navodi ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje su posledica pogrešnog tumačenja zakonskih odredaba od strane podnosilaca, koji, nezadovoljni ishodom predmetnog parničnog postupka, od Ustavnog suda, u suštini, zahtevaju da ispita zakonitost osporenih presuda.

Ustavni sud i u ovoj ustavnosudskoj stvari ističe da ustavna žalba nije sredstvo kojim se nakon postupka pred nadležnim državnim organima i organizacijama još jednom ispituje zakonitost donetih pojedinačnih akata, niti je Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi nadležan da postupa kao instancioni (viši) sud u odnosu na sudove, odnosno druge državne organe i organizacije čiji se akti ili radnje osporavaju ustavnom žalbom. Stoga formalno pozivanje na pojedine odredbe Ustava, bez navođenja ustavnopravnih razloga i njihovog činjeničnog utemeljenja, ne čini ustavnu žalbu samu po sebi dopuštenom.

Ustavni sud je konstatovao da su razlozi navedeni u ustavnoj žalbi isticani i u žalbi protiv prvostepene odluke, kao i u reviziji koju su ovde podnosioci ustavne žalbe izjavili protiv osporene drugostepene presude, kao i da su ti navodi cenjeni u obrazloženjima osporene drugostepene, odnosno revizijske presude, koja su jasna i za koje Ustavni sud ne smatra da su proizvoljna ili arbitrerna.

Ispitujući navod ustavne žalbe da suđenje u predmetnom parničnom postupku „nije okončano u razumnom roku“, Ustavni sud je ocenio da ukupno trajanje parničnog postupka od šest godina i deset meseci, a u kome su donete dve prvostepene, dve drugostepene presude i dve odluke najvišeg suda o reviziji, samo po sebi ne ukazuje da je postupak trajao nerazumno dugo. Kako ustavna žalba, osim navođenja vremena trajanja postupka, ne sadrži nijedan navod kojim bi se ukazalo na propuste postupajućih sudova koji su doprineli trajanju postupka, Ustavni sud je ocenio da nema uslova za upuštanje u raspravljanje postojanja povrede označenog ustavnog prava.

U pogledu navoda o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud i ovom prilikom ističe da se označenim načelom ne jemče konkretna prava i slobode, već se radi o načelu u skladu sa kojim se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode. Kako je načelo zabrane diskriminacije akcesorne prirode, to se pitanje povrede ovog načela može postaviti samo ukoliko je utvrđena povreda ili uskraćivanje nekog konkretnog Ustavom zajemčenog prava ili obaveze, a što u odnosu na podnetu ustavnu žalbu nije slučaj.

5. Imajući u vidu sve prethodno navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odbačena ustavna žalba zbog nenavođenja ustavnopravnih razloga

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti